General srpske konjice Henri Mekajver

U teškom ratnom XIX veku, u kome je bilo preko sto ratova i kada je pucnjevima u okolini Nevesinja 1875. započeta nezaustavljiva borba srpskog naroda za potpuno oslobođenje od turskog ropstva, malo su poznata dela ili makar tragovi hrabrih stranaca koji su se borili pod srpskom trobojkom. Pored ruskih dobrovoljaca pod komandom generala Mihaila Černjajeva i pukovnika Nikolaja Rajevskog, skoro da se u potpunosti zaboravilo na lik i delo generala srpske konjice, poreklom američkog Škota, Henrija Mekajvera (Henry Ronald Douglas MacIver), koji je kao nosilac Takovskog krsta uvršćen u šest najvećih plaćenika svih vremena.

Karijeru je započeo kao zastavnik u Indiji učestvujući u pobuni Sepoja 1857, zatim je u Italiji bio Garibaldijev poručnik, u Španiji kapetan pretendenta na krunu Don Karlosa, u američkom građanskom ratu major u vojsci Konfederacije, u Meksiku potpukovnik pod carem Maksimilijanom, pukovnik pod Napoleonom III, kapetan konjice za egipatske Kedive koji su se borili protiv Turaka 1867. i kapetan konjice i brigadni general srpske vojske pod kraljem Milanom Obrenovićem. Ovo su samo neka od njegovih vojnih zvanja. Godine 1884. objavio je knjigu o svom životu koja se zvala „Pod 14 zastava“. Nakon objavljivanja knjige ratovao je pod još četiri.

Henri je rođen na Božić 1841. godine na brodu koji je plovio ka obalama Virdžinije. Njegova majka je bila Amerikanka iz Virdžinije Ana Daglas, a otac Ronald Mekajver, rodom Škot i mlađi sin poglavara klana Mekajver. Do svoje desete godine živeo je u Virdžiniji, a potom se seli u Edinburg kod ujaka, generala Donalda Grahama, na školovanje.

Vaspitavan u vojničkom duhu, sa velikim uticajem ujaka, već nakon šest godina učestvovao je prvi put u borbama u Indiji kao zastavnik. U Sepojskoj revolciji 1857. nije ni slutio da učestvuje u velikom ratu iz kojeg je jedva glavu izvukao. Bio je ranjen u ruku i mačem isečen po glavi čija je oštrica probila frontalne kosti. Spasao ga je debeli mokri peškir koji je nosio ispod šlema kao zaštitu od sunca. Nakon isceljenja rane ostao je još šest nedelja u bolnici i potom se odmah priključio vojsci Istočne Indije.

Kao Garibaldijev Crvenokošuljaš i poručnik 30. maja 1860. godine učestvuje u bici kod Klatafimija gde pobeđuju napuljskog kralja i prisustvuje svečanom ulasku Garibaldija u Napulj. Kada je revolucionarni moral pao nakon neuspelih pokušaja da se osvoji Rim i istera papska vlast, odlazi u Španiju na poziv Don Karlosa, pretendenta na presto i kratko učestvuje u ratovima protiv Maroka. Njegovo umeće je bili dovoljno dobro da mu Don Karlos ponudu titulu markiza u slučaju da postane novi kralj. Ali nije se dugo zadržavao u Evropi, jer se nad njegovom domovinom nadvijao građanski rat u kojem je učestvovao od početka 1861. na strani Konfederacije pod komandom generala Džeksona i Stjuarta stacioniran u Ričmondu, Virdžinija, gde je ranjen četiri puta.

Posle sloma Konfederacije 1865. godine povlači se sa ostalim oficirima u Meksiko, gde služi caru Makskimilijanu sve do njegove egzekucije i caru Napoleonu III kome služi u Egiptu, gde se prvi put susreće sa Tucima. Ratovao je i u Desetogodišnjem ratu na Kubi, u Brazilu i Argentini. Kad je započet Kritski ustanak 1869. ratovao je na strani Grka uspešno nagovarajući egipatske Kopte da pređu na stranu hrišćana i napuste tursku vojsku.

Njegova borba protiv Turaka dovela ga je preko Albanije u Crnu Goru gde je skupljao nove dobrovoljce za rat. Kada se zveket oružja ponovo oglasio Balkanom, Henri je vodio svoje dobrovoljce po hercegovačkim gudurama i stenju ratujući isključivo gerilski. Tamo je i stupio u kontakt sa Petrom Mrkonjićem čiji su ga vojnici u šali prozvali „Indijancem koji ratuje kao četnik“. Posle Hercegovine odlazi u London da sakuplja dobrovoljce za konjicu koja će po pozivu kneza Milana Obrenovića ratovati u novom ratu protiv Turaka čija će se bojišta prebaciti u dolinu reke Morave.

Kada se vratio u Beograd 1876. godine osnovao je brojnu konjičku brigadu koja je nosila naziv Vitezovi crvenog krsta. Srpski vojnici su ga pamtili kao strogog sedokosog gospodina koji se oblačio po poslednjoj modi Luja Napoleona kada nije nosio uniformu. Imao je svetloplave oči i ožiljak preko čela.

Kao dopisnik britanskih novina „Hour“ opisivao je stanje Srba i ostalih hrišćana na Balkanu, gde se trpeo bes Turaka, naročito naglašavajući položaj žena i dece u takvim okolnostima. Govorio je da će vitezovi biti posebno odabirani iz redova srpskih i ruskih dobrovoljaca koji već imaju iskustvo ratovanja poredivši predstojeći rat sa slavnim Krstaškim ratovima. Tako je za početak stekao slavu u Srbiji i približio britanskoj javnosti njen problem.

Posle prvih nedelja borbe razrešio je desetine vojnika što govori o njegovoj strogoći i disciplini za koju je mario. Njegova brigada brojala je hiljadu i petsto pre borbi za Moravac, a potom oko dve hiljade konjanika. Poštovanje prema brigadi Henrija Mekajvera je raslo, pa čak i rumunski princ Niko, rođeni brat kneginje i docnije kraljice Natalije Srpske, priključio se Henrijevoj konjici. Najviše se istakao u borbama oko Timoka i Morave, gde je vodio srpsko-ruske konjanike u bitkama oko Aleksinca od 28. do 30. septembra.

Srpski ministar vojni Blaznavac dodelio mu je Takovski krst sa dopuštenjem ruskog generala Černjajeva, pod čijom je komandom bio stacioniran kod Deligrada. Od Rusa je dobio Zlatnu medalju za hrabrost. Gospodin Luis Ferli, sekretar Lige saveznika hrišćana pod Turcima, opisao je taj događaj odlikovanja brigadnog kapetana Henrija Mekajvera 10. oktobra 1876. sledećim rečima:

Henriju je vojevanje u Srbiji bilo najuspešnije i tu je ostvario najviši vojni čin kao brigadni general, plata je bila dobra, a i borbi je bilo puno. Bio je miljenik u rojalističkim krugovima u Srbiji, Rumuniji i Grčkoj, ali isto tako poštovao ga je i narod. Srbija je jedina zemlja u koju se general Mekajver vraćao da poseti u miru pričajući o njoj sa poštovanjem i sa puno emocija po Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji.

Sa kraljem Milanom se sprijateljio i druženje su nastavili tokom njegovog boravka u Parizu, a za kraljicu Nataliju je bio spreman da brani njenu čast i u duelima u kojima je tri puta uspešno pobeđivao. Iako nemirnog duha general Mekajver nije podnosio mirna vremena, te je napustio Srbiju 1878. Nastavio je vojevanja po svetu, ponovo na Kubi i u Španiji. Ono po čemu je bio zapamćen jeste da je rekao da je Srbija jedina njegova partija života.

Pod stare dane Mekajver je živeo na relaciji Virdžinija–Engleska, prodajući morske plodove uz pomoć sina i kćeri. Nijedna od osamnaest država ga se nije sećala, a kamoli Sjedinjene Države protiv čije vlasti je ratovao na strani Konfederacije.

Henri je bio izuzetno ponosan čovek i nikada nije želeo da traži pomoć od država za koje je ratovao i nikako nije zaslužio zaborav od tih predsednika, kraljeva, kneževa, careva i ostalih kojima je služio. Ali mnogo toga se promenilo: Kuba je bila slobodna, njegovi Južnjaci su nosili plave uniforme Abrahama Linkolna, carevine Meksiko, Brazil i Francuska su postale republike, a srpska dinastija koju je najviše poštovao bila je ugašena atentatom. Ni od jedne jedine države nije dobijao penziju, uvaženi položaj ili sidrilište za svoj brod kojim je proputovao svetska ratišta. Govorio je ponosno da je svaku zemlju za koju je ratovao osećao kao dom, ali zapravo ni u jednoj ga nije imao.

Njujorčanin Ričard Harding Dejvis ga je 1906. godine uvrstio u šest najvećih plaćenika svih vremena napisavši knjigu „Šestorica koji su se usudili: Životi šestorice najvećih plaćenika“. Pred kraj života veslao je svojim ribarskim čamcem, ogrnut vojnim ćebetom i stiskajući balčak srpske konjičke sablje. Osećao je da ga avanture iznova zovu.

Preuzeto sa: Serbum – General srpske konjice Henri Mekajver