Порекло презимена, село Отиловићи (Пљевља)

Порекло становништва села Отиовићи, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Ова се регија налази на североисточној страни Пљепаља. Њој припадју следећа села: Отиловићи, Вијенац, Црљенице, Адровићи, Црни Врх и Рудница.

Хидрографско-орографске одлике отиловићке регије

Читава отиловићка регија је изразито брдовит предео. Оивичена је са јужне стрне Ћехотином, са источне Сувом дубочицом, Обардима и Ранче пољем, са севера Адровићима и Чемерном, а са запада и југозапада Милунићима и Пљевљима. Земљиште је нагнуто од вододелнице и врхова Црног врха, Адровића и Мијајловице, ка југу. Најпре су блажи нагиби на Рудници, Црном врху, до Адровића, затим изнад Вијенца, да би ниже, изнад Манастира Свете тројице, Црљеница, Вијенца, Отиловића, нагиби били већи, све до спуштања у пљеваљску котлину.

У Отиловићима се налази расед од запада (Трлине) према истоку, до вододерине из Вијенца, која Отиловиће дели на два дела. У расепу се налали велико поље богато наслагама угља, дебелим око 15 метара. Слој денудационог материјала на угљу је дебео око 15 метара, што представља идеалне услове за експлоатацију.

Читава површина ове регије је покривена дебелим кречњачким слојем. изломљеним на више места, откуда провирују стари кристалични шкриљци и понегде магматска маса. Стари слојеви провирују из кречњака у Вијенцу, испод Мијајловице, код школе у Црљеницама и на још неким мањим локалитетима.

Због овако изразито кречњачког састава земљишта, нема, тако рећи, текућих вода. Изузетак је само Злодо, и то после великих киша или топљења снега (сада је и то регулисано) и велика вододерина од Мијајловице и Вијенца, која носи велику количину воде и песка кроз Отиловиће, али свега неколико дана у години. Остало време цури сув песак и шљунак који Отиловићани бесплатно купе за подизање нових кућа и штала.

У читавом региону постоји мали број извора, па је ово најбезводнији крај у нашој општини. Земљорадници углавном копају бунаре и цистерне. Понегде из тих бунара цевима доводе оскудну количину воде у своје куће. Добар извор одличне пијаће воде постоји код Манастира Св. тројице, а постоје и три велика врела испод Црљеница и Отиловића, на ободу пљеваљске котлине, а то су: Брезница, Тврдиш и врела испод Отиловића. Ова је врела потопило Отиловићко језеро, настало 1980. године за потребе Термоелектране Пљевља, па се снабдевање Отиловићана водом драстично погоршало.

Животни услови у овој регији

Некада су ови предели били обрасли густом боровом и храстовом шумом, али је у прошлом веку скоро сва била уништена, нарочито после доласка Аустро-Угарске војске у Пљевља, 1879. године. Шума је посечена, па је спирањем плодни слој земље скинут, те су остале велике кршевите и камените површине. Ипак, има доста плодних долина, где је денудацијом акумулирана плодна земља, па је предео прилично насељен, поготово што један број радника из ових села, који раде у Пљевљама, станује на селу.

С обзиром на висинску разлику, постоје различити услови за гајење воћа у селима ове регије. У горњим пределима Црног Врха, Црљеница и Вијенца, не може да успева никакво воће. Међутим, у средњем и доњем делу села, одлично успевају све врсте средњеевропског воћа. Пошто земљорадња и сточарство стагнирају у читавој општини, не може се нешто посебно рећи за овај период.

Споменици материјалне културе из периода пре досељења Срба

И овај предео, као и многи други у нашој општини, био је насељен разним племенима, више векова пре нове ере. Има више археолошких локалитета на којима се виде трагови некадашњих објеката: кућа, гробља и др.

Испод Црног Врха, у месту званом Борје, налазе се на два места, у народу звана, грчка гробља. Ту се налази и више зидина, камених темеља кућа, за које народ каже да су грчке. На Ивовику, иза Вијенца, још се познају зидине некадашњих старих кућа, за које предање каже, такође, да су грчке куће.

Споменици материјалне културе Срба

Вијенац

У Вијенцу постоји само једно гробље и у њему је до скоро била једна велика крстача.Њу су грађани, по одобрењу попа, уградили у вратницу ограде око гробља.

Први су дошли у Вијенац, после његовог пустошења око 1700. године, Марићи и Аничићи. Дошли су око 1740. године. Вијенац је био тада скоро читав обрастао густом шумом, само је у њему било неколико пропланака, па су новодошли становници искрчили шуму и створили простране њиве и ливаде. Око села се свуда налазе брда као вијенац, па прозваше и село Вијенац. У Вијенцу се једна долина зове Богданов до, али нико не зна зашто, нити ко је био тај Богдан. Постоје места Николин гроб и Хасанов гроб, премда се не виде никакви остаци гробова, нити су се у предању сачувли ма какви подаци о њима.

Рудница

Испод Чемерна (удаљена од цесте око 500 метара) била је за време Немањића српска црква Турци су је срушили при освајању ових крајева. Остао је назив места Црквине, док се остаци темеља једна назиру. Никада није обнављавана.

 Отиловићи

У отиловићком гробљу је била српска црква доста велика скоро 10 са 15 метара. На њеним темељима поп и сада обавља неке црквене обреде. Сматра се да је црква срушена у првом налету Турака. Према предању, које се преноси са колена на колено, у тој цркви су се причестили Отиловићани пред полазак у Косовски бој, 1389. године. О њиховом одласку у бој сачувана је легенда коју су објавиле ”Пљеваљске новине”.

”Кад је цар Лазар позвао у бој на Косово, из нашег краја можда ће вам бити мило, кренуо је ипак неко, а ко би други но кнез Отило. У крају гдје шума непрекидна бијаше, гдје нико њиве не сијаше, племе словенско, сточари што се сваком прољећу радоваше, у изобиљу живљаше. У долинама ријека, између брда по пропланцима пасла су огромна стада. Иако су вукови и орлови краљевали поврх тих ливада, говедима, овцама и козама броја није било. Све је у овој земљи било благословено, плодно, све се близиило и тројанило.

А кад глас дође, ветрови га донијеше, да се на земљу словенску нешто спрема из Азије, неко грдило, ни сточарима овога краја није све једно било. Састаше се људи, вијеће вијећаше, сабље повадише и одлучише да пођу у помоћ Лазару. И једног јутра док је вјетар повијао борове гране, 80 сабаља крену уз Ћехотину, пут Косова да царство Немањића бране. А да цару на терету не би били, умјесто брашњеника, из торова потјераше 80 јалових волова и 100 јарчева, како би се хранили док би цара бранили.

У велики бој навакат стигоше. А кад их на десно крило распоредише, свој табор уредише. Волове и јарчеве, у прикрајак, у торове притворише, а лицем према непријатељу коњанике постројише. Уто кроз војску прође абер да долази цар, да види војнике, да обиђе положаје, да осоколи ратнике. А кад бану на десно крило, би му мило:

’Ко су ови јунаци и откуда су. Добро дошли на Косово и добру нам срећу донијели. А кад Турке побиједимо, онда ћемо да видимо’ рече цар, па се окрене и угледа сермију, волове и јарчеве, мало се збуни, завртје главом, а онда уз весео осмјех упита:

’А ко је ово донио’!

’Ко би други но кнез Отило’ углас одговорише коњаници.

’О Отило’, рече цар, тражећи га погледом, ‘Добро ми дошао и добро ми са Косова отишао. Дабогда увијек имо, дабогда ти се и отило и котило. Са овим ћу нахранити не 80, већ осам хиљада војника. Жив и честит био.’

Како је било на Косову сви знамо. Шта је било са воловима и јарчевима слутимо, а шта је било са кнезом Отилом?

Вратио се са осам друга у своју домовину. Мјесто где му је била вила, усред шуме, у једној долини, народ је прозвао по њему – Отиловићи. И увијек је ту откад памте људи, како је цар Лазар рекао, људима и ‘отило и котило’.

У гробљу је све до 1941. године било преко 10 великих лучевих крстача. Интересантне су надгробне плоче у гробљу. Те плоче нису клесане. Дуге су по два метра, а дебеле и до пола метра. Не зна се одакле су те плоче дотериване. Сматра се да су их постављали Срби по доласку у ове крајеве. Због потребе изградње гробница, многи људи руше и разбијају те надгробне плоче, а њихов камен употребљавају за уграђивање у бетонске зидове гробница.

Остаци отиловићке цркве се налазе у средини гробља. Ту има неколико клесаних каменова. На једном се налази уклесана табла (удубљена), али се не виде никакви натписи. Камен је клесан са 4 стране и мало оштећен. Испод места где је била црква, налазе се три интересантна камена; на једном се налазе два лика – барељеф – фигуре мушкарца и жене. То је, можда, из римског периода део надгробне плоче или део стубова који су држали плочу. Други камен је клесан у облику правоуганика и на средини је уклесан велики крст. Камен је дуг 80 цм, а широк 30 цм. Трећи камен је најинтересантнији. Његове су димензије 80 х 30 х 20 цм. При дну се налазе уклесана два лика – барељефа. На једном пише ”Мијаило” на старословенском, а на другом се натпис не може да прочита. Изнад ова два уклесана лика налазе се два реда орнамената (уклесани троуглови) и има више натписа старим црквенословенским писмом. Овај надгробни споменик у облику стуба је веома интересантан. Сматрам да потиче из периода пре доласка Турака у ове крајеве.

На западној страни гробља налази се један надгробни споменик у облику јако стилизованог крста. На западној страни крста (висок око 50 цм) уклесан је опет крст у кругу и нека људска фигура, али јако стилизована. Овај је камени крст, можда подигнут пре периода Немањића. Највероватније да се овде налази и надгробни споменик на гробу отиловићног кнеза Отила.

Напоменули смо да у Отиловићима и суседним селима нема староседелачког становништва од пре 1683. године, односно турског пораза под Бечом. Сачуван је податак у предању (који преноси Љубо Јоксовић), да је на Омару било Милићевића. Један је био толико богат ”да му је од брашна мећава вејала, а од млека воденице млеле”. Поред куће тог Милића Милићевића пролазио је пут којим су стоку гонили Обарђани и Вијенчани на Ћехотину. Наишла је једна турска војна јединица и терала комору на мазгама. На једној су биле паре. Јединица се одмарала на Ивовику, код Лазове локве и сви су војници заспали. Мазга са парама крене путем, низ Отиловиће, али јој неко скине товар са парама и она дође кући Милићевој. Кад се војници пробуде и виде да нема мазге са парама, растрче се по селу и нађу мазгу пред кућом Милићевом, али без товара. Посумњали су да су новац узели Милићевићи, па многобројну породичну задругу поубијају, све заплене и попале. Сада се само назиру темељи Милићевића кућа.

На једној стрени у Отиливићима постоји бунар издубљен у камену, звани Дајановица, у коме увек има воде. Изнад Омара има много камених темеља зграда. Они су из периода пре доласка садашњих становника Отиловића. Најстарија су братства у Отиловићима: Ћузи, Кезе, Јоксовићи и Шаранчићи.

Интересантно је напоменути да су нови становници Отиловића (дошли после 1700. године) населили и обрађивали страновито земљиште око поља, док је равни део – Отиловићко поље, до пре 150 година био под густом шумом. Кад је сво земљиште искрчено и обрађено, дошао је ред и на равницу, па је и она расподељена, искрчена и обрађена

 Црљенице

У Црљеницама је било 7 старих српских гробаља – Којовићи, Црљенице (црква), Стојиште, Врзино брдо, Буковик, Дулановина и Кораћица код Папића. Главно гробље је у Црљеницама. Ту је била српска црква и око ње гробље, површине скоро 1 хектар. Од цркве је остао један већи камен, на коме је поп о Задушницама читао за покој душа и у пшеницу се стављало онолико свећа за колико се покојника намени. Плоча нија била равна, па су сада направили бетонску плочу. Поред овога, налази се други камен, у коме је уклесано удубљење у облику посуде (тањира) и ту су сипали воду и поливали кад су ишле крстоноше, почетком јуна. Гробље је већином раскопано, па су сада у њему направљене гробнице. Ђондовићи су за једну гробницу раскопали 5 гробова, један до другога, у којима су костури били потпуно сачувани.

Сва су ова гробља у Црљеницама била српска односно српског становништва које је живело у Црљеницама до великих потреса и миграција око 1700 година. Тих година је нестало тог становништва, не само у Црљеницама, већ и у Вијенцу, Рудници, Црном Врху и Отиловићима. Нови досељеници који су, углавном, дошли од Бабина и Врбова, затекли су сва ова села пуста. У гробљима је било много високих лучевих крстача које су правили ранији становници. Њих је било доста сачувано све до 1941. године. До данас је остала само једна, у Црљеницама, висока скоро 4 метра.

На Јагњилима, изнад Трлице, биле су турске касарне све до 1912. године и у њима је био читав табот (батаљон) војника.

За време турске владавине, епархија Манастира Св. тројице је била западно од пута Трлице, Мијајловице, Јабуке, затим Ћехотином, од Дурутовића до Доње Брвенице, па Крћама. Јужно од Ћехотине била је епархија цркве са Илина Брда, а област источно од пута за Мијајловицу припадала је цркви у Дубочици. Манастиру је припадало и Бучје, Крњача, све до Бабина. Велике Крће су припадале Манастиру, а западно – епархија Бољанићима.

Братства црљеничког краја

1. Ђондовићи су од Кечина. Они су некада живели у Водном, па су се одатле раселили. И данас се један крај у Водном зове Кечевина. Највероватније да су их одатле потисли Мемићи. Побегао је један младић Кечина, од неког зулума, из Воднога и настанио се у Црљеницама. Не зна се зашто је тај младић, Станко, добио презиме Ђондовић. Рођен је око 1760. године, а дошао је у Црлљенице око 1778. године. У Црљеницама се оженио и имао сина Јована а Јован 5 синова: Милована, Миладина, Ђорђија, Ристана и Мијаила. Од Јованових синова потичу сви Ђондовићи.

Населили су се на имање Катана, а после је Јован купио доста земље. Катане су имале две куће у Црљеницама где су лети излазили. Миладин се бавио кириџилуком и био је веома богат. Има их сада десетак кућа у Црљеницама.

Стеван је побегао у шуму да не служи турску војску 1909. године, У 1. светском рату учествовала су три Ђондовића у црногорској војсци.

2. Ненадићи су пореклом од Милићевића. Једна њихова жена дуго није имала деце и најзад је родила мушко дете. Пошто је дете дошло на свет кад му се нису надали, дадоше му име Ненад. Ненад се родио у Отиловићима где сада живе Јоксовићи. Њихова су била имања све до цркве на Окруму. Било је више попова из куће Ненадића.

Дуго су Ненадићи живели у Отиловићима. То је била њихова земља, али су их често пленили Турци од Бијелог Поља (Колашинци при повратку са пљеваљског пазара), па су прешли у Потрлицу и ту били чифчије. На имања у Отиловићима населили су Јоксовиће као своје чифчије. Ненадићи су дуго година давали попове на Окруму, а последњег је посекао Делија (Делић) око 1810. године.

Око 1880. године Ненадићи су прешли (заменили се са Новаковићима) из Потрлице у Црљенице и тамо били чифчије. Убрзо су стекли добро имање и сву земљу отплатили, па су и од других Турака откупљивали; чак су имали двојицу чифчија – Марјановића.

Памте Николу (1790, – бројка иза имена означава приближно годину рођења). Његов је Јоко и Вучко (1820), а Јоков Илија (1855). Кажу да је Јоко живео око 120 година.

Око 1912. године биле су у Пљевљима две куће Ненадића: Лазарева и попа Ристића. У Црљеницама је била само једна кућа, али је имала 35 чланова фамилије. Из те куће била су у црногорској војсци у I светском рату осморица Ненадића. Сви су преживели рат. Попови су били Ненадићи: Милић, Лазар, Тодор, Ристић.

Марко Ненадић је живео у Беговој локви и у једној свађи са агом уби га и са фамилијом – 1881. године побеже у Бијеле Земље код Ужица. Тамо их има неколико кућа

Једанпут Турчин Минџо, пољак у Црљеницама, украде добру ждребицу у Јока и продаде је Шиптарима. Јоко дозна за то и потплати двојицу Црљеничана, те тајно убише Минџа. Турске власти нису могле пронаћи убицу.

Има их 2 куће у Плијешевини, 5 у Адровићима, 10 у Црљеницама, 5 у Пљевљима, 1 у Шулима.

3. Некада су Камберовићи били Потпаре и живели су у Какмужама. Неки им је предак, изгледа Јоко, носио шал око главе, као Турци, те га по једном Турчину назавше Камбер – Камберовић. Његови се потомци по њему презивају Камберовићи. Памте имена предака од Јока (1835). Његови су синови: Сићо и Јосо. У Црљенице су дошли на манастирску земљу 1860. године. Било је врло мало обрадивог земљишта, па су крчили околне шуме. Сви су били у једној великој породичној задрузи до 1935. године, када су се изделили.

Сићо је био храбар и отмен. Једанпут га је неки Турчин хтео да увуче у турску авлију у Моћевцу и убије, али га је премлатио и побегао. Наредне године, 1905. године, нападне га други Турчин, али Сићо га је заклао бритвом и побегао на Жабљак (Црна Гора). Тамо је ручно шио одела и од тога живео. Кад је 1912. године избио балкански рат, ушао је у Пљевља са црногорском војском. Сићови су синови: Алекса, Радисав и Мико. У црногорској војсци у 1. светском рату били су Алекса, Јован и Јосо. Алекса је погинуо на Гласинцу 1912. године, а Јован код Чајнича.

4. Терзићи у Црљеницама су од Терзића из Малих Крћа, а они од Милићевића са Крњаче. Дошла су из Комина два брата Терзића: Иван и Обрад, око 1850. године, и населили се у Буковику (Доње Црљенице). Иванов (1810) је син Алекса, а Алексини Ћерасим и Петар. Ђерасим је имао 5 синова Алекса је био богат, бавио се и кириџилуком. Иванови су 1903. год. отишли на Бавчића имања. Ђерасиму су аге били Радовићи. У црногорској војсци у 1 светском рату учествовали су: Василије, Ђерасим и Милан. Иван је осим Алексе имао Дика, Николу и Милована.

5. Којовића има две врсте. Којовићи из Граба славе Цвијети, а Којевићи из Глога Ђурђевдан. Којевићи у Црљеницама кажу да су у Грабу убили Турчина и побегли у Црљенице око 1845. године. Добежао је Малиша и населио се као чифнија на имање Радовића. Малишин је син Гледо (1848) а Гледов је Јојо и Јово. Имали су лобро имање и били богати.

У црногорској војсци, у рату против Аустро-Угарске, био је Јово. Јово је био и у аскерима 1909. године.

6. Чамџића има две врсте. Старији су они у Црљеницама (Слатина), док су они код Добре Воде на Чемерну млађи. Сви су пореклом од Радовића са Крњаче. Славе Аранђеловдан. Род су им Чактари, Јестровићи и Голубовићи са Крњаче или Ограда. Неки Радовић је правио прозоре (на турском џан) па их прозваше Чамџићи.

Памте имена предака од Трифуна (1815). Трифунов је Јевто, а Јевтови су: Обрад, Лазар и Илија. Сва три брата су учествовала у I светском рату у црногорској војсци. Аге су им били Катане.

7. Јестровићи су, према Пејатовићу, пореклом из Потпећа. Према једној верзији, род су са Радовићима из Ограда, Голубовићима из Ограда и Бабича. као и са Чактарима и Чамџићима. Према њиховом казивању, пореклом су из Пиве од Аџића. Могуће па су некада живели у Потпећу, али су се одвоји ли не зна се кад, од Радовића. Неки се Радовић призетио уз неку Јешу илн Јестру око 1800. године па му синове прозваше Јестровићи. Јеша или Јестра живела је у Шуманама. Касније су прешли у Комине.

Памте имена предакз од Павла (1840). Павлов је Никола. Богато су живели Панто и Јеко. Јеко је имао доста златника (око 2 кг). Урош се бавио ки кририџилуком са пет коња. Дико је погинуо на Гласинцу 1914. године у рату против Шваба.

Панто се сељакао по Бољанићима, Југову, Калушићима и 1410 године прешао Потрлицу, на имање паше Бајровића. Његов брат Јосо отишао је у Црљенице. Има их у Црљеницама 2 куће, Потрлици 4, а на Радосавцу 15. Швабе су 1916. године интернирали у Мађарску Милоша и Јагоша Јестровића.

8. Дробњаци на Трлици славе Лучиндан, те мора да су пореклом Требјешани од Никшића. односно Ровчани. Док су живели у Дробњацима презивали су се Радуловићи. Према једној верзији, дошли су из Роваца, а тамо су се презивали Томићи. Дошли су Ратко и Митар, али нису били браћа. Ратко је прво дошао у Стојишта па прешао у Вратнице (Црљенице). Ту су им аге били Катане. Потом су прешли на Трлицу код аге Ахмета Карамулића.

Ратков унук Мрдо Дробњак је побегао у хајдуке. У једној борби хајдука са Турцима на Рудници. зађу му Турци за леђа и њега један Турчин ухвати за врат. Одвели су га у Пљевља. Пошто му је ага био веома утицајан код паше пусте га кући, разуме се, уз добро “подмазивање”. Сад их има десетак кућа. Нису им род они у Ковачу (славе Савиндан«, ни они у Крушеву (спаве Ђурђев лан), нити Дробњаци на Градини.

9. Ђенисијевићи у Црљеницама су од Станића, који воде порекло ол Ћујића из прибојског краја. Нису им род Ђенисијевићи у Пљевљима.

Презиме су добили но неком Ђенисију. Памте имена предака од Митра  (1845). Митар се око 1875. године поселио у Црљенице са синовима: Милованом, Диком, Васом и Ђорђем. Сви су живели у једној кућној заједниии до 1920. године. Има их 4 куће у Црљеницама и једна у Поблаћу. Аге су им били Канкараши.

10. Новаковићи су староседеоци у Пљевљима. Ту су живели још за време Немањића. Неко време су живели у Црљеницама, па су се, око половине прошлог века, заменили са Ненадићима и прешли у Потрлицу. Аге су им били Садовићи. Касније су куповали имања и по Адровићима. Радојица је бивао и коџобаша.

Има их 2 куће у Потрлици, 1 у Никшићу, 2 у Ваљеву, 2 у Сељашници, затим у Роганици итд. Памте имена предака од Илије (1810). Његов је Јоко, а Јоков Јово. У црногорској војсци у I светском рату учествовали су Илија и Крсто.

У Пљевља је дошао Ђуро Новаковић. Његов син Новак (1870) је био кројач. Држао је у радњи више радника. За време бивше Југославије имали су три куће. Ђорђије је био трговад, а Грујица интелектуалац.

11. Кубуровићи су од Радовића из Сељашнице код Пријепоља. Један младић Радовића опсовао је турске сватове с друге стране Лима, а они су то чули, прегазили Лим на коњима и убили га кубуром. По томе их прозваше Кубуровићи. Причају да су их била 4 брата, па један отишао код Љига и тамо их има више од 100 кућа; други отишао у Лијеву Ријеку, трећи у Сељашницу и четврти у Бабине. Од њега су се сељакапи даље.

На Вијенац је дошао Симеунов син Милош, из Бабина. Према Танасију Пејатовићу, Кубуровићи су из Душманића (пријепољски крај). Памте имена предака од Стевана (1810). Родио се у Сељашници, а касније, пошто је одрастао, прешао је у Бабине. Тамо му се родио син Мићо (1840). Стеван се преселио на Вијенац око 1843. године, као чифчија на имању Ризамулића. Имао је 6 синова: Мића, Мијата, Јована, Васа, Данила и Михајила. Године 1917. било их је 43 члана и те су се године поделили. Мићов је Стеван, а његов Лале.

После Стевана, домаћин је био трећи његов син – Јован. Живели су богато; имали су 40 говеда, 17 коња, преко 300 оваца и врли су истовремено на три гумна. Имали су златника 7 ока и литру. Два Стеванова брата отишла су у Црљенице пре 1917. године. Из те једне куће Кубуровића отишло је у црногорску војску у I светском рату 11 војника: Михаило, Стеван, Василије, Лазар, Ђоле, Дико, Ђорђе, Гавро, Петар, Ристан и још један чијег се имена не сећају. У рату су рањени Ђоле, Лазар и Гавро. Интернирани су 1916. године у Мађарску Лазар и Јован. Јован је умро у Добоју.

12. Гвозденовићи су пореклом од Даниловића из Завинограђа, пријепољски крај. Одатле су прешли у Бабине. Памте имена предака од Јована  (1800). Јован је дошао из Бабина у Вијенац око 1830. године. Бавио се кириџилуком. Био је необично снажан. Прогонио је у врећама и коњске плоче, па га по тој гвозденој роби прозваше Гвозден или Гвозденовић. Јован је био храбар и дрзак. Неки Турци – разбојници ухвате га ноћу у Пљевљима и одведу на Илино Брдо те убију. Касније су га нашли и сахранили код цркве на Илином Брду. Јованов син Мићо (1830) се родио у Вијенцу. Сићови су синови Лазар и Никита

Никита је био у црногорској војсци 1914-1915. године. Аге су им били Коријенићи. Биле су их две куће.

13. Грујичићи су род са Јоксовићима, Аничићима и Палдрмићима. Доселили су у Вијенац око 1740. године, а можда и пре. Памте имена предака од Тома (1790). Код њих се сачувапа читуља, стара можда 300 година и најстарија у нашој оппггини. Малог је формата, са дебелим воштаним корицама. Има записано 59 Грујичића пре Тома. Први је записан Михаило, али не знају колико има колена од њега до Тома. Томо је имао сина Николу, а он Вука и Алексу. Никола је живео у Отиловићима као чифчија. Имао је и своје земље. Обогатио се позајмљујући људима новац и жито. Три су године биле гладне и нико му ништа није враћао, па је оголио и осиромашио, те га прозваше Гулија.

Радио је Томо код Адбеговића и био им чифчија и ага му је дао 7 огуљених оваца, те је постао богат. Гулили су га и хајдуци. Комарица Јово одсецао их је и по 100 дуката, па су паре позајмљивапи у игумана Манастира Св. тројице.

Томо је женио сина Алексу, по други пут, од Јеловаца. Узео је Дуњу, кћерку Филипа Јеловца, удовицу (удавала се у Бајиловића па јој се муж убио). На колач му је Филип узео 101 дукат. Причао је Никола да му је било жалије оног једног дуката, него оних 100.

Михаило је отишао у Дубочицу 1924. године и тамо их има три куће. У Бабине је отишао Димитрије. Грујичића има у Видрама, Вијенцу, Дубочипи. Отиловићима итд. У Видре је отишао Милован, на Јабуку Спасоје, у Отиловиће Перо. Перов је син отишао у Матаруге.

У Вијенац су први дошли Марићи, а затим Аничићи и Грујичићи.

Једна Грујичића линија је ова Радоје – Вучић (1755) – Томо – Никола – Вук – Михаило – Ристан. Радоје је живео богато; имао је 600 оваца 40 говеда 20 коња, а чак је и његов чукунунук, Михаило, крајем прошлог века, у Ивовику имао 25 коња

Кад се Радоје враћао из Пљеваља, око 1740. године, на коњу седланику, поплаши му се коњ, а остадоше му ноге у бакрачлијама и коњ га рашчупа код једног пања. То се место прозва Радојев пањ. Тада су ова брда око Вијенца и Отиловића била обрасла густом боровом шумом. Због тога се и прозва то село Вијенац.

14. Бујаци у Вијенцу су род са Глушчевићима, Гајевићима и Гогићима из Зенице. Према једној верзији предања, која је изгледа најтачнија, дошли су од Гацка као Бујаци. Тамо и сада има велики број Бујака. Убили су свог агу и побегли за Никшић. То је урадио њихов предак Никола. Тај Никола није хтео да да аги порез, а кад му ага запрети да ће га истерати са имања, он га уби. Код Никшића су се задржали неколико година и потом су прешли у Шаранце око 1700. године. У Шаранцима су били још у једној кућној заједници, али су се ту изделили. Један је са породицом прешао Тару и населио се код Бељковића, задржавши старо презиме Бујаци. По њима је и село добило име. Остатак породичне задруге подели се на три дела, па и они пређоше Тару. Од Гаја су постали Гајевићи, од Гоге, који се гегао, Гогићи, а један је био глув, па му потомке прозваше Глушчевићи.

Куда су се сељакали нови досељеници из Шарана, односно од Гацка, из Херцеговине, не може се утврдити, али су се Глушчевићи задржали у Каменој Гори, Гајевићи у Козици, Гогићи у Зеници, а Бујаци у селу, које по њима доби име Бујаци.

У Бујацима су остали дуго, све до 1845. године, када су их протерали Мицановићи (Цигуљини). Памте имена предака од Маријана (1820) који је био, изгледа, праунук оног Николе који је побегао из Гацка. Марјанови синови су: Милинко, Милић и Никола. Милић је био хајдук и после 1875. године отишао је у Србију и населио се у Ужицу. Тамо се прозвао Глушчевић, па и тако осташе и његови потомци – Глушчевићи.

Из Бујака су Бујаци прешли у Кордовину. Никола је умро у Козици. Милинко је са 5 синова: Маринком, Марком, Ђолом, Лазаром и Лаком и са два синовца, 1903. године прешао у Вијенац. Из Козице су их протерали Реџовићи. Има их 1 кућа у Козици, 5 у Вијенцу, 4 у Бродареву, 2 у Кордовини и 1 у Тулову. Аге су им били Рустемагићи.

У црногорској војсци у I светском рату учестовало је 7 Бујака из Вијенца. Маринко је погинуо на Дрини 1915. године, у црногорској војсци.

15. Марићи у Вијенцу су из Комарана од Опанчина. Први су од садашњих братстава дошли у Вијенац, пре скоро 300 година. Из Комарана су одселила три брата Један је отишао у Вијенац, други у Граб, а трећи у Аљиновиће код Сјенице. Презиме су добили по некој удовици Мари. Кад су дошли у Вијенац он је био под шумом и коровом. Само су на неколико места били мали пропланци.

Памте имена предака од Јована (1820). Његови синови су: Тодо и Крсто (1850). Крстов је Гавро, а Тодов Риле. Сви су били у једној кући до 1938. године, а од тада у две.

У црногорској војсци, у I светском рату 1914-1915. године био је Гавро. Он је био вршилац дужности командира чете, али није добио чин официра нити касније пензију.

16. Аничићи мисле да су дошли из Врбова око 1740. године (прибојски крај). Род су им Палдрмићи, Грујичићи и Јоксовићи. Грујичићи из Пљеваља нису род са Грујичићима из Вијенца. По доласку Аничића у Вијенац дошли су Палдрмићи, па затим Грујичићи и Јоксовићи. Из Врбова је дошла удовица Аница са седморо деце, па се по њој прозваше Аничићи.

Памте имена предака од Јосифа (1800). Јосиф је имао два сина: Петра и Ђорђија Петар је имао Јосифа (поновљено име). Јосиф је био веома богат. Једанпут су га снахе виделе у прибоју (тору) кроз проштине где суши златнике на три покровца. Јосиф је скоро сву своју земљу купио од Турака. Умро је изненада и све су му паре остале сакривене. Аге су им били Рустемагићи, а после су куповали земљу. Друга њихова линија је ова: Јован (1795) – Тодосије – Вуле – Богдан.

Осим у Вијенцу, Аничића има 6 кућа у Страњанима, затим код Бања Луке, Шапца и у још неким местима Србије. Једног Аничића су убиле Швабе  у Вијенцу, као и три Шаранчића, 1918. године, а Илију су убили Турци. У црногорској војсци, у I светском рату, учестовала су 4 Аничића. Митра су Швабе интернирале у Мађарску 1917. године и тамо је умро.

17. Попадићи у Вијенцу су од Шубарића из Косанице. Турци Раповићи  убили су мужа Марте Шубарић. Остала су јој два мала сина. Она је најмила Петра Попадића из Сељашнице за слугу, али га је убрзо узела за мужа. Мартином мужу не знају име, а синови су јој били Милосав (1835) и Радуле. Петар је ненамерно пребио ногу једном волу Раповића и морао је да бежи, а са њим је побегла и Марта са синовима, око 1850. године. Живели су у Сељашници код Пријепоља 4 године, потом су прешли у Вијенац и радили код Коријенића као чифчије. Мартини су синови узели презиме очуха и презивали се Попадићи. Касније су постали богати, па су око 50 хектара земље купили од Турака.

Милосављеви синови Стеван и Ристан су остали у Вијенцу. Радулови  синови су прешли у Отиловиће. Стеванов је Јован, а његов Стеван. Ристанов је Обрад, а његов Мирко и Михаило. Браћа су се бавила и кириџилуком, печењем креча и нарочито ловом.

У црногорској војсци у I светском рату учествовало је 5 Попадића. Обрад је био водник, а Јован перјаник. Има их 7 кућа. Род су им Попадићи у Какмужама.

18. Мазалице су род са Дајовићима. Према једној верзији предања, пореклом су из Црљеница (забележио Т. Пејатовић); највероватније да су потомци старог српског становништва. Према другој верзији, они су из Шумановића Бара. Населили су се у Рудници на имање Манастира Св. тројице.

Најпре су се презивали Дајовићи, а затим Мазалице. Памте имена предака од Маринка (1820). Маринкова су браћа Периша и Петар. Маринкове синове су прозвали Мазалице. Према њиховом казивању, неки предак им је био у хајдуцима и волео је да хајдуцима подмазује пушке, па га зато прозваше Мазалица, али Танасије Пејатовић наводи други разлог. Маринкови су синови: Ђоко, Ђорђе и Спасо. Ћоков је Нико, Шурко и Мијо. Мијов је Крсто. Има их 10 кућа у Рудници и 2 у Бурићима. У црногорској војсци у 1 светском рату учествовали су Мијо и Шурко.

19. Ровчани су пореклом из Роваца. Презивали су се Булатовићи, па Црнчевићи (како је забележио Танасије Пејатовић). Кажу да је неки њихов предак (Вук или Стеван) убио Турчина и побегао у Отиловиће, а затим су му потомци прешли у Рудницу. Памте имена предака од Ђура (1840). Ђуро је био ожењен од Потпара. Ђурови су синови: Милош, Милан и Иван. Милошеви су: Војо, Михаило, Борисав, Радосав и Добрило. Аге су им били Софовићи, а држали су и манастирску земљу. Обрад је био коџобаша.

У црногорској војсци у I светском рату учествовали су Милан и Милош. Славе Лучиндан. Од њих су се одвојили Лончари у Бушњима.

20. Палдрмићи су од Грујичића из Вијенца Памте Шула (1870), чији се деда презивао Грујичић. Палдрмићи су прозвани по некој баби Палдрми. Била је веома љута па је тукла и синове, иако су имали по 60 година. Прозваше је Палдрма – (што на турском језику значи батина).

Шуле је имао синове: Тома, Петра и Спасоја. Шула су Швабе убиле на Јабуци 1917. године, а његова жена Стана са петоро деце преселила се 1924. године у Граб (бјелопољски крај). Шуле је био у црногорској војсци у рату против Аустро-Угарске 1914-1915. године.

21. Росићи у Црљеницама су од Томановића, али не сви. Славе Стјепандан. Нису им род Росићи у Пљевљима, Зекавицама и неки у Црљеницама. У Томановића је остала удовица Роса са децом, па су јој синове прозвали Росићи. Дошли су Црљенице, можда, пре 250 година. Аге су им били Радовићи. Памте имена прекада од Илије (1800). Једна њихова линија иде овако: Илија – Вук – Јевто – Милан.

22. Умковићи су од Требиња. Тамо их има око 20 кућа. Има и муслимана Умковића и међусобно се посећују. Умковићи су дошли скоро пре 300 година. Кажу да су први дошли у Црљенице, односно Црни Врх. Памте имена предака од Лазара (1820). Слабо су се размножавали, јер су понекад имали и по 10 младића, али би сви, осим једнога, од неке болести помрли. Има их 5 кућа у Црљеницама, 3 у Ваљеву, 2 у Ужицу. Аге су им били Бајићи. Живели су у једној кући све до 1918. године.

Митар Умковић је био комита од 1916-1918. године. Дошао је једанпут кући, али га је неко проказао. Три швапска војника са псом заузели су врата куће и позвали га на предају. Он је јурнуо на врата и војнике разбацао (био је необично снажан) и покушао да бежи. Три пушке су га раниле кроз плућа, а пас му је скочио на рамена. Војници су га на саоницама дотерали у Пљевља где је убрзо умро, 1918. године.

23. Хајдуковићи су дошли од Пријепоља пре 200 година Памте имена предака од Дика (1835) и брата му Миладина. Диков је Јован, а Јованов Душан. Има их 4 куће у Црљеницама, 2 у Малим Крћима и 5 у Савину Лакту. Јован је био коџобаша при крају турске владавине.

24. Ђуровићи су, према једној верзији предања дошли са Косова одмах после косовске битке и населили се у Отиловићима, што је забележио и Танасије Пејатовић, односно дошли су из Отиловића. Према другој верзији, дошли су из Павина Поља. Род су им Павловићи из Црног Врха. Знају имена предака од Јевта (1810). Јевтови су синови: Тодо и Дико. Јевтови потомци живе у Потрлици у Греву. Има их и у Пљевљима, Жидовићима и Калушићима. У Потрлици су им аге били Манововићи. Тодов син је Петар. Славе Илиндан. Јаков Ђуровић је интерниран у Мађарску 1916. год.

25. Кијановићи живе у Каменој Гори. Турци су Вука Кијановића мобилисапи у војску у комору, при одласку у битку на Шаранце 1862. године. Он им је шио и крпио одела. Кад су Турци одступали и поломили се низ шаранске стене, Вук, веома бистар и сналажљив, завуче руку у силав неколицини сломљених ага и бегова, узе им кесе са новцем и успе да побегне преко Таре. За тај новац купио је велико имање у Отиловићима и оженио се од Јоксовића.

Имао је два сина: Сима и Бошка и 6 кћери. Швабе су старога Вука интернирале у Мађарску 1917. године и тамо је умро.

26. Сирићи су, према неким наговештајима, пореклом из Провалије код Дурмитора. Можда су Томићи од Шавника. Дошле су две куће пре 300 година и населиле се у Мијаковићима. Међутим, пре 300 година, у Провалији су били само катуни. Затим су прешли у Потпеће и ту били 6 година. Из Потпећа су прешли на Јабуку. Према другој верзији, пореклом су са Јабуке.

Памте имена предака од Илије (1815). Његови синови су: Ђорђије, Тане и Марко. Једна њихова грана иде овако: Ђорђије – Јован – Ђоко. Живе у Љељеници, Отиловићима и Јабуци.

27. Шаранчићи су пореклом Новаковићи из Језера код Дурмитора. Не знају како су се тамо презивали. Дошла је нека жена са два сина и кћерком. Била је изморена крастама, па су је звали Шара, а њене потомке прозваше Шаранчићи. Дошли су око 1835. године. Синови су јој били Сава (1825) и Никола. Сава је имао 10 година када су са мајком дошли и населили се у Отиловиће. Савини синови су: Михаило, Проле, Петар, Андрија, Павле и Вељко. Петров је Саво, Драго, Радомир и Новица

Николин је Тодосије, а Тодосијеви су: Тодор, Вукола и Јелисије. Саво је имао дућан у Отиловићима и ту продавао со, вуну, препродавао стоку итд. Николини потомци су живели у Вијенцу, а Савини у Отиловићима.

У I светском рату у црногорској војсци учествовало је 5 Шаранчића Сви су преживели рат.

Тројицу Шаранчића убиле су Швабе 1918. године на Јабуци.

28. Ћузи – Ћузовићи су од Радуловића од Тоца (пријепољски крај). Дошли су у Отиловиће пре садашњих становника, који ту живе скоро 300 година. Презиме су променили, како се прича, на необичан начин.

Памте имена предака од Његована (1775) и Пеја. Његованови синови су: Вук, Радован и Ђурица. Вуков је Тодо, а Тодов Илија. Грујица Ћузовић био је дуго година коџобаша. О њему је писао Шалипуровић.

Вук је рођен око 1800. године. Умро је у деведесетој години живота. Десетак година пре смрти, био се онесвестио од неке болести и сви су мислили да је умро. Заказали су сутрадан сахрану. Однели су га у гробље да сахране по обичају. Било је много народа. Кад су га ставили у гроб, онесвестио се, исправио и сео у гроб. Сви су се присутни разбежали у паничном страху, осим неколико стараца, који су остали и помогли му да изађе из гроба. Говорио је касније да је ишао на небо код светаца и још којекакве фантазије. Био је народни видар.

Ђорђије Ћузовић-Ћузо је убио неке Турке из Вранеша, који су му враћајући се из Пљеваља запустили ливаду, и побегао у Црну Гору.

Пејатовићи су се одвојили од Ћуза. Неки су се Пејатовићи звали Ћузи све до 1945. године. Памте имена предака од Тана (1810). Танови синови су: Јоко, Милан, Васо и Никола. Тане је живео у Отиловићима и био чифчија.

Јоко је учио неку турску школу (можда турску гимназију – руждију) и био писар у суду. Јокови синови су: Нико, Танасије (1875) и Ристо. Јоко је дошао у Пљевља око 1860. године. Сва четири Танова сина су заједнички правила кућу на углу Бајића сокака. Жене су из Отиловића доносиле ручак мајсторима у Пљевља.

Танасије је у Пљевљима завршио основну школу, а затим гимназију и високу школу. Био је стипендиста српске владе. Службовао је једну годину у Скопљу, а затим дошао у Пљевља 1901. године и отворио гимназију. Био је њен први директор. Гимназију је отворила српска влада, водила надзор над њом и финансирала је. Радио је Танасије свега 2 године и умро 1903. године.

Ристо је заршио основну школу у Пљевљима, а гимназију и богословију у Београду. То је била учитељско-богословска школа. Службовао је као учитељ у Новом Пазару (1898-1900), а затим је отишао у Праг, на студије кипарства на Прашкој академији. Имао је и стипендију. Урадио је Карађорђеву бисту 1905. године. То је била прва биста израђена Карађорђу. Радио је и бисту Дантеу. Уписао се на Академију кипарства у Венецији и завршио је за 3 месеца. Умро је 1905. године у Београду.

Нико је био трговац стоком. Трговао је са солунским трговцима.

Миланови (1845) синови су: Ратко, Мићо и Марко. Васови су синови: Мирко, Милован и Павле. Живели су у Отиловићима.

Ратко (1885) је живео у Отиловићима. Он је био пратилац Варнаве по Македонији (1908-1912. године). Држао је кафану на Трлици и Јабуци. Мићо је био земљордник и кириџија. Марко је имао кафану на Јабуци. Ратков је Саво.

Никола је завршио учитељску школу у Београду 1880. године и 30 година је радио као српски учитељ у Санџаку (Тоце, Сељане, Мељак, Илино Брдо и Отиловићи). Умро је 1936. године. Био је велики национални радник – носилац ордена Светог Саве I реда. Сахрањен је у Пљевљима. Био је познат као народни лекар – травар. Код сваке је школе засадио воћњак. Помагао је сељацима и сиротињи. Саветовао је сељаке како да унапреде своја домаћинства. Помагао је школовање српске деце.

Средоје Ћузо је ухапшен 1862. године са 7 најугледнијих Срба из Пљеваља и спроведен у турски затвор у Сарајеву. Тамо су остали 2 године.

У I светском рату у црногорској војсци учествовала су 4 Пејатовића. Отерани су на робију 1916. године: Ратко, Мићо и Васо. Васо је умро у робији, априла 1917. године. Славе Ђурђевдан.

29. Јоксовићи су доселили из Врбова (пријепољски крај) на Ивовик код Вијенца око 1740. године, приближно кад и Аничићи, Грујичићи и Палдрмићи, који су им род. У Отиловиће су прешли око 1790. године. Кад су Ненадићи побегли из Отиловића од турског зулума (јер су их вранешки Турци често пљачкали при повратку са пазара из Пљеваља), населили су се у Потрлици као чифчије. На њихова су имања дошли Јоксовићи и били њихове чифчије. Неки су Јоксовићи били и турске чифчије, а купили су мало и своје земље. У Отиловићима су се населили у 4 засеока: Лигатов До, Лукавице, Омар и Репиште. Било их је за време бивше Југославије 20 кућа

Памте имена предака од Дика (1790). Сматрају да се Дико родио у Отиловићима. Једна њихова линија нле овако: Дико – Милован – Јован – Милан – Љубо. У I светском рату учествовало је 15 Јоксовића у нрногорској војсци.

30. Мариновићи су пореклом из Поблаћа. Они и Шљивићи су најстарији становници Црљеница. Памте имена предака од Мића, који је рођен око 1800. године. Мићови синови су: Перо и Ђорђе. Перо је имао Сава и Алексу, а Ђорђе: Лазара, Дика и Јовицу. Има их у Црљеницама 3 куће, а у Бару једна. У Црљеницама живе преко 250 година. Алекса је погинуо на Дрини 1915. године, као црногорски војник против Аустро-Угарске.

31. Јечменице су пореклом из Вранеша, па су око 1800. године доселили у Мале Крће. Тамо су били више година и потом прешли у Крњачу око 1850. године. Памте имена предака од Петра (1789). Петров је Јован, а Јованови су: Новак, Грујица и Јаков (1850). Јаковљев је Михаило и Јован. Ага им је био Мурат-бег Селмановић. Његова је била читава Крњача.

Једна друга линија је ова: Маринко – Марко – Обрен – Тома – Момо. Марко је прешао у Црни Врх и ага им је био паша Бајровић. Васо је био угледан и богат. Тома и Милутин су били у аустријском ропству. Милутин је умро на робији 1918. године.

Род су им Матовићи на Јабуци и Митровићи код Пријепоља, јер су некад заједно живели у Вранешу и Стожеру. Има их у нашој општини скоро 15 кућа. На Лађану их има једна кућа од Бранка, на Бакрењачама 2 куће од Нинка, на Милунићима 3 куће.

32. Постоје две врсте Павловића у Црном Врху. Једни славе Илиндан и род су им Ђуровићи. Према једној верзији. они су са Косова доселили, бежећи испред Турака после косовске битке. Други су према Танасију Пејатовићу, од Спахића.

Памте имена предака од Вукашина (1788). Његов је Васо. Он је имао 9 синова. али му је само ол тројице остало потомство. Има их сада 6 кућа. Друга линија иде овако: Мојо – Коста – Нинко. У црнотрској војсци у I светском  рату учествовали су Петар и Илија.

33. Кезе су дошле из Жидовића, пре око 250 година Они су међу најстаријим становницима Отиловића. Презиме су добили тако што им је обућа била кезлава па их прозваше Кезе. Не знају старо презиме. Била их је само једна кућа све до 1912. године, али у породичној задрузи бивало их је и до 40 чланова. Кад је 1917. и 1918. године харала шпанска грозница, умрло је десетак младића Кеза. Имали су добро имање у горњем делу Отиловића, иза гробља а више од 10 хектара у Пољу.

Памте Јова (1833) и брата му Мирка. Јованов је Ристан и Борисав, а Ристанов Бошко. У I светском рату у црногорској војсци учествовале су три Кезе. Борисав је рањен на Дрини 1915. године.

Ноћу су дошли неки Турци из Клиндупа (Дубочица) да краду Кезама стоку. Борисав пуца и рани једнога, кога је друштво однело, али је кроз три дана умро, 1917. године.

34. Папићи су побегли ол Турака, негде из Дробњака. Побегла су тројица браће. Милосав (1810) се населио у Заборку, други брат је отишао у Србију, а трећи у Бучје. Тамо их има лесетак кућа. Милосављеви синови су: Јово, Никола и Ђорђе (1850). Ђорђе је рођен у Заборку. Милосав је дошао у Црљенице око 1851. године. Ђорђеви синови су: Миле, Сава и Миливоје. У I светском рату у црногорској војсци били су Нико и Видоје.