Порекло презимена, село Оџак (Пљевља)

11. фебруара 2014.

коментара: 5

Порекло становништва села Оџак, општина Пљевља. Према књизи Милете Војиновић „ПЉЕВАЉСКИ  КРАЈ (прошлост и порекло становништва)“ из 2008. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Оџачка регија, да је тако назовемо, или оцачки крај, налази се у горњем делу слива реке Везичнице. Захвата простор између Краљеве горе, Зеленог борја, Мијаковића, Коријена, Зенице и Драгаша. Регију сачињава велика котлина оивичена планинама и овећим брдима. Са обода котлине ка цектру Оџака спушта се већи број брда и долина до потока којн се састају код Оцака н праве речнцу Везичницу.

Регију сачињавају следећа села: Црнобори, Горње Село, Уремовићи, Потпеће, Њивице, Кујава, Лаз, Алићи, Вилићи, Рашиновићи, Зекавице, Оџак, Катун, Расно, Јасен и Бошчиновићи. Већина ових села се налази на ободу и странама котлине, испод планина и виших брда, као нпр. Црнобори, Горње Село, Њивице, Кујава, Зекавице, Јасен, Расно, Катун, док су при дну котлине, око потока, села: Уремовићи, Потпеће, Алићи, Рашиновићи, Оџак и Бошчиновићи.

Према свом рељефном изгледу ова је регија велика котлина, али са мало равним дном. На средини котлине уздиже се брдо Градина, на коме је, према предању, био град, утврђење за време владавине Немањића. Равног земљишта има мало у Оџаку, око Водоплава и Бошчиновића. Скоро читав је регион брежуљкаст, са благим странама.

Геолошки састав земљишта је различит. Брда по ободу котлине су састављена од кречњака, а дно котлине је од денудационог материјала и меканих слојева стена, па је због тога земљиште прилично плодно н густо насељено. Томе доприносе хидролошке и климатске прилике. Због природе земљишта и доста атмосферских падавина по околним планинама, у читавој регији има јаких извора, односно врела и потока. Најјача су врела: Мандојевац (Црнобори), Змајевац и Врело (испод шуме до Мијаковића). Међутим. вода ових врела одведена је водоводним цевима (од азбеста) преко Плијеши у Пљевља, у градски водовод (18 км.). Сада Пљевља подмирују скоро 40% својих потреба у пијаћој води из ова три извора-врела. Поред наведених, постоји још већи број врела, али су богати водом само Рашиновићи и Оџачко врело.

Климатске прилике су повољне, јер је котлина заштићена од јаких ветрова, доста ниска и с благом климом. Имајући у виду климатске, земљишне и остале услове, у овој регији су, изгледа, живели људи још у предисторијској епохи. О томе нема сигурних материјалних остатака, осим делимично на Коријену. Ту се налазе богати пашњаци на високој и пространој заравни. На највишем узвишењу, званом Градина, био је грађевински објекат пре доласка Римљана у ове крајеве. Примећују се мале гомиле – тумулуси, али нису ни приближно онаквих димензија као они у Готовуши, Доњој Брвеници или Хоћевини. Код Водоплава се једно местанце зове Грчко Гробље, али се о томе не може ништа са сигурношћу рећи.

У плодним долинама и заравнима, прастари становници ове регије бавили су се земљорадњом.

Према народном предању, у Оџаку је било велико римско насеље изнад и око садашње липе. Од остатака насеља сада се ништа не види осим њихов водовод. Тај је водовод откривен тек око 1980. године, приликом вађења шљунка за пут. Састоји се од по 4 плоче; једна је у основи, две са стране и једна одозго. Све је то облепљено иловачом. Унутрашња шупљина (отвор) је око 9 цм. Поред овог каменог водовода, тада је откривен и дрвени. Проврћени, шупљи дрвени трупци, спајани су један у други од извора до средине насеља (око 150 м). Ченгићи кажу да је водовод од дрвета дело њихових предака, премда до његовог откривања нису знали ни да је постојао.

За време владавине Немањића у средњевековној Србији, на развалинама римског насеља подигнут је велики манастир. Поред црквене зграде, постојало је још неколико објеката: конаци, амбари, штале, гумно итд. Читав тај комплекс зграда био је ограђен високим каменим зидом. И данас се виде темељи тог зида. Пречник тог ограђеног простора износио је преко 80 метара. Унутар је било и поплочано гумно, на коме се могло вријећи и јесени и зими. На средини гувна био је велики шупљи, округли камен, где је стајало остоже. Манастир је имао велика имања и простране пашњаке. Главни пашњаци су им били у катунима, па је зато то село добило име Катун. Преноси се предање да је са Катуна био млековод све до Оџака, где је стизало млеко (1 км) од великих стада оваца и крава.

Нема тачних доказа када је срушен манастир, да ли је рушен па обновљан и сл. Према једној верзији предања (коју преноси Слободан Вуловић), манастир је у почетку турске владавине и још дуги низ година радио и имао велика имања.

Да се осврнемо на муслиманско братство Ченгића, које сада живи у Оџаку. О њиховом пореклу постоји више верзија, али је, изгледа, најтачнија она коју казује Мерсудин Ченгић. Он, са једним рођаком из Сарајева, на основу предања и писаних докумената, припрема монографију њиховог братства. Према његовом казивању, када су Турци освајали наше крајеве и кад се њихова војска примакла оџачкој регији, односно Зекавицама, где је живео кнез тога села, а можда се презивао и Кнежевић, кнез је развио турски барјак и позвао све своје сељаке да се под њим скупе и крену да сретну Турке. Кнез је прешао у ислам и добио у посед (највероватније спахија – спахилук) читав Оџачки крај (регију) и Косаницу до реке Таре.

И Мерсудиново казивање о манастиру слаже се са казивањем Слободана Вуловића, осим што Слободан каже да је у манастирским шталама било 100 крава, а Мерсудин да је било 100 крава и волова, што је и логичније, јер су манастиру били потребни волови за вучу, орање и друге послове. Мерсудин каже да се штала некако запалила и све у њој изгорело, а Слободан износи другу верзију: да су Турци ноћу запалили шталу, па су изгореле краве у њој и можда и неки други објекти.

После овога пожара, манастир је осиромашио, није имао радне стоке – волова за обраду имања, нити прихода од крава, а држави је морао плаћати велике порезе.

Ускоро после пожара, манастир је изгубио и сва имања на чудан начин. Калуђеру је требало 50 златника да плати држави дажбине (према казивању Слободана Вуловића) и позајми их у једног богатог бега Ченгића. Направили су писмени уговор да паре врати до подне одређеног дана а, уколико закасни са враћањем дуга да заложи земљу – сва манастриска имања. Калуђер је просио по народу и до одређеног рока скупио паре. Код бега је дошао најмање два сата пре поднева. Бег га је лепо примио, чашћавао јелом и пићем док је прошао рок. па му је онда рекао: ”А што ти мене влашки ћафире не врати паре кад смо се договорили.” Узалуд је калуђер доказивао да је он донео новац на време, односно најмање два сада пре рока. Најзад му ага одбруси: ”Губи се преко врата каурине, моја је сва земља.” Пренеражени калуђер је нестао некуд, а ага Ченгић приграбио све манастирске зграде и имања.

Убрзо је разрушен манастир и остале манастирске зграде, па је (према казивању Мерсудина Ченгића), од тог манастирског грађевинског материјала Џафер-бег Ченгић сазидао кулу на више спратова и друге објекте. Мора да је Џафер-бег подвалио калуђеру и отео му све што је било манастирско.

Ченгићи кажу да је насеље Ченгића, односно Џафер-бегово, у Оџаку, старије од Пљеваља. Знамо да су Пљевља била трг и село у средњем веку, све до око 1550. године кад је Хусејин-паша Бољанић (пореклом Газдић) издејствовао да Пљевља добију статус касабе (варошице) и нови назив Таслиџа (Каменица).

По доласку у Оџак Ченгићи (каже Мерсудин) су најмање 100 година били једини муслимани у читавој оџачкој регији. После турског пораза под Бечом 1683. године, почеле су муслиманске избеглице пристизати у села оџачког краја. Ако рачунамо да су Турци коначно освојили наш крај 1463. године, до нешто око 1690. године, када долазе избеглице (мухаџери), прошло је скоро 230 година. Из овога произилази да су Чегићи дуго времена живели мирно и удобно, окружени својим ранијим сународницима и истоверницима.

Одмах по турском поразу под Бечом, пропала је Џафер-бегова кула. Мерсудин не зна да ли су је устаници разорили или је од куге изумрла Џаферова фамилија. Међутим, вероватније је да су је устаници разорили, јер, како каже Мерсудин, ускоро су од материјала порушене Џаферове куле, остали Ченгићи, у непосредној близини и на простору разореног манастирског комплекса саградили три велике куће. И данас те куће постоје, и у њима се до скоро живело. У једној се, изгледа, и сада станује. У довратницима и прозорима тих кућа види се лепо клесано камење од манастира. На тим кућама има доста пушкарница које су, такође, од лепо клесаног манастирског камена.

Оџак је дуго времена био центар неког турског административног подручја и органа турске судске власти, као што су биле Нанге  Бољанићи. Ту је био затвор и вјешала. Затвор је био у земљи са сводом одозго. Врата затвора су затрпана током времена и ови садашњи Ченгићи нису знали где је био, све до пре пар година када је један камион пропао кроз свод и доле се видео подрум. Онда су Ченгићи рекли да је то био затвор.

Унутар манастирског зида биле су три липе, старе можда по 500 годнна. Две лнпе су пале од старости око 1920. године, док још једни одолена зубу времена. Нзнад липе простор се зове Зидине. На том месту је бпо манчстио Св. Ваведење, па је по њему и речица прозвана Ваведенчица. Не зна се како се раније, у средњем веку, звало место где је био манастир. Назив Оџак добило је по рушењу манастира и подизању куле Џафер-бега.

Поред манастира, у Оџаку је постојала и парохијска црква у садашњем гробљу. Око ње је било велико српско гробље. Та је црква за време Карађорђевог устанка (1804-1813) порушена. Устанак је захватио читав наш крај  па су свуда устаници нападали турска насеља. Турци су прво опљачкали оџачку цркву, однели чираке и све што се могло користити, а затим запалили и срушили.

У знак одмазде, устаници су напали на Оџак и запалили џамију која је била у близини садашње основне школе. По завршетку буне Турци су обновили џамију, али Срби нису цркву. Обнову нису дозвољавале турске власти, премда се број српског становништва јако смањио. У овом периоду, Турци су брзо насељавали читаву регију и потискивали Србе. Од староседелаца остале су само две куће на Катуну: једна Вуковића и једна Брковића. Турци су у брдима изнад села населили (у прошлом веку) неколико Срба – чифчија, јер они нису хтели да обрађују земљу високо у брдима. Од некада густо насељених села (читаве регије) српским живљем, почетком 1912. године било је у Црноборима неколико кућа Лацмановића, у Горњем Селу две Кнежевића, на Катуну једна кућа Брковића и једна Вуковића, у Зекавицама једна кућа Вуловића, једна Перовића, једна Табаша и једна Росића и у Коријену једна кућа Ћурчића; биле су још две куће српске у Јасену. Било је свега око 15 српских кућа. Тако је за око 200 година читав регион био густо насељен муслиманским становништвом. У овај регион населило се 1877. године и неколико муслиманских братстава из Никшића.

Избијањем босанскохерцеговачког устанка 1875. године, пламен буне захватио је и оџачки крај. Устаници су нападали муслиманска села овога краја, а највећи напад извршен је у мају 1876. године, када је хајдучки харамбаша Бошко Војиновић, са великом четом напао Оџак. Хајдуци су запалили џамију и више зграда, али нису могли заузети камене куће са пушкарницама. Ту је погинуо један од девет брата Змајевића, синова Илије Змајевића.

Пошто су изнад села овог региона свуда биле шуме, постојали су услови за хајдуковање. Једанпут је Ристан Шарац са Спасојем Војиновићем запленио неком Турчину код Иванова поља 8 говеда и потерао. Турчин их примети и пуца, али не погоди. Они њега видеше и убише, а говеда му отераше.

У Коријену је Ристан Шарац са четом ухватио два Турчина Рустемагића и оба сасекао. У Зекавице је чешће навраћо хајдук Спасо Раилић.

Турци су поново обновили џамију у Оџаку и при крају 19. века отворили два мектеба (школе).

Кад у октобру 1912. године започе балкански рат и црногорска војска заузе Оџак, два младића са Жабљака (један је био Стевовић) запалише џамију у Оџаку (према казивању Брана Јовашевића) по наговору калуађера Ћосовића са Косанице. Црногорске власти пронађу кривце, па им је запретила опасност да буду стрељани. Марто Јовашевић, барјактар, објаснио је суду да су Турци запалили српску цркву код гробља у Оџаку и да се и сада налазе чираци и друге ствари из опљачкане цркве по турским кућама. После ове Мартове изјаве, суд је ослободио оптужене.

Основна школа у Оџаку је отворена 1913. године у згради мектеба. Нова школска зграда подигнута је 1919. године. Имала је две учионице и одржала се све до 1964. године.

Порекло родова

1. О Ченгићима смо напред говорили. Њих има три гране, по тројици браће: Хасану, Хаџу и Халилу. Неки се већ и међусобно узимају. У Оџаку је било вакуфске земље. Један Ченгић је имао млада сина. Кад је једанпут пошао у Пљевља, код чесме у Забрђу, испадне му кубура иза појаса и падне на земљу. Кубура је опалила и убила младића. Будући да тај Ченгић није имао више деце, читаво своје имање је преписао вакуфу. На њему је била подинута џамија. Нисмо могли утврдити ни приближно годину када је та џамија подигнута али свакако после 1700. године и пре 1804.

Једна њихова линија иде овако: Суљо (рођен 1760.) – Халил – Суљо (1830)-Авдо – Махмут – Мерсудин. Мерсудинов прадеда – Суљо био је буљубаша. Он је са својом четом убио и посекао Секула Војиновића – хајдука, у Какмужама 1882. године. Стари Суљо имао је много злата. Држао га је у долапу зиду-плакару. Још су два Ченгића имала доста злата. Иначе, сви су тада Ченгићи били јако богати. Поред имања у Оџаку и Зекавицама, Грацу, њихове су биле читаве Обарде. Добили су их у мираз од Селмановића. Било их је 1912. године 7 кућа.

2. Вуковићи са Катуна су старо српско староседелачко братство. Некада су њихови били читави Уремовићи до Оџака (ту сада живи 10 домаћинстава). Памте имена предака од Пера (рођен око 1825.). Турци су их постепено потиснули из равних и питомих Уремовића на Катун, у брда. Перов син Дико је био хајдук, али о њему мало пгга знају.

3. Брковићи су на Катуну староседеоци, још из периода Немањића. Презиме су добили по неком претку који је имао велике брке. Један Брковић је одселио у Мијаковиће око 1830. године. Касније, око 1870. године, напали су га Турци Раповићи и убили му 7 чланова фамилије. Остала је само једна удовица са девојчицом.. Потом су и кућу запалили, те су сви у њој изгорели.. Памте имена предака од Петра (рођен око 1790. године). Једна њихова линија иде: Петар- Урош – Милан – Лазар. Аге су им били Рамовићи.

4. Лацмановићи су Срби из Боке Которске. Тамо су се презивали Богојевићи. Отуда је један њихов младић побегао од крви пре 400. година. Лутао је више година по Црној Гори и радио којекакве послове. Црногорци су га звали Латин или Лацман, као и остале становнике под Млетачком Републиком. Изгледа да је тај младић прво дошао у Какмуже, а потом прешао у Црноборе, код Кнежевића у најам. Они су га оженили и били му кумови.

Кнежевићи су ту живели много година пре доласка Лацмана. Имали су велика имања и било их је више кућа. Највероватније да су староседеоци још из периода српске државе Немањића. Род су им Бјековићи и Томићи у Шуманима.

По оном младићу кога су звали Лацман, његове потомке прозваше Лацмани или Лацмановићи. Турци су обесили једног Лацмана о липу у Оџаку, око половине прошлог века, неколико година пре него су обесили, такође о липу, 9 Шљиванчана. У I светском  рату учествовало је 13 Лацмана. Имали су свој вод и водник им је био Перко. Он је добио златну медаљу за храброст.

У лацманском гробљу у Црнобарама још стоје две велике крстаче, као и две у Боровици, али нико не зна чије су, нити када су подигнуте. Зна се само да су ту биле пре доласка Лацмана, непгго пре 1600. године.

5. Махмутовићи на Катуну нису род са Махмутовићима у Пљевљима . Њима су род Рамовићи у Катуну. У Катун су доселили око 1730. године, можда, од Пријепоља. Памте имена предака од Адема (рођ. око 1823.). Адем је био коџобаша и имао је мур. Био је богат и неко га је ноћу убио (можда Рамовићи). Можда је Махмут, по коме су добили презиме, био Адемов прадеда

6. На Катуну су живели и Рамовићи. Дошли су кад и Рашинлићи и Струјићи, око 1700. године. Имали су звање спахија. Дошли су од Београда са Рашинлићима. По другој верзији, дошли су од Страњана код Пријепоља. Могуће да су дошли од Београда, задржали се извесно време у Страњанима и прешли на Катун. Род су им Махмутовићи са Катуна и Кухиње. Живели су богато. Имали су по 500 оваца, велики број коза, коња и др. стоке. Чифчије су им били Брковићи и Вуковићи.

Памте имена предака од Рамадана-спахије (1810). Он је био буљубаша и веома снажан човек. За плашће од три товара није хватао волове, већ сам довлачио. Кад је неки рвач – пеливан дошао у Оџак на тефериџ, тражио је ко ће се са њим рвати. Рамадан се јавио и пошто је рвач био намазан уљем, Рамадан га је дохватио за ребра и сва му поломио. После неколико дана рвач је умро. Било их је 1912. године 5 кућа на Катуну.

7. Рашинлићи су пореклом од Београда. Овамо су дошли бежећи испред аустријске војске, нешто пре 1700. гдине. Дошло их је 10 кућа и населили су се у Потпећу – засеок Рашиновићи. Презивали су се Спахићи све до 1912. године, а тада узеше презиме Рашинлићи, по селу у коме су живели. Било их је 1912. године 6 кућа.

8. Софтићи су пореклом са Цетиња. Тамо су убили неког комшију и дошли у Потпеће. Не знају како су се тамо презивали. Чим су дошли у Потпеће прешли су у ислам и сва три брата добили нова имена: Јахија, Тахија и Сијамија. У Потпеће су дошли око 1800. године. Тахијин син Софта учио је школу и био хоџа и улема. По њему се његови потомци прозваше Софтићи. Два су Софтића ратовапа 1877. године против Руса на Плевну и ту погинула. Било их је 1912. године 12 кућа. Кујов син Мумин побегао је од аустроугарских власти 1916. године у шуму и придружио се комитској чети Ђорђија Кршикапе. Погинуо је од Шваба у марту 1918. године, у Рабитљу.

9. Сијамићи су род са Софтићима и Чутурићима. Живели су у Потпећу Алићи и били мирни земљорадници. Пореклом су са Цетиња, као Софтићи и Чутурићи. Било их је 1912. гдине 4 куће у Потпећу и једна у Војтини.

10. Од трећег брата – Јахије су Чутурићи. Јахијин син је био мали, па су га звали чутура, те сви осташе Чутурићи. Род су им Софтићи и Сијамићи. Памте имена предака од Ферхата (1836). Ферхат је био буљубаша и убијао је и Србе и Турке по жељи и мигу паше пљеваљског. Паша би рекао Ферхату да му смета одређени човек и Ферхат би га тајно убио. Једанпут, после убиства неког богатог и угледног Турчина, његова родбина посумња на Ферхата и дојурише код паше. Он им рече: ”Није га убио Ферхат колико јесам ли ја. Ако је он и ја сам.” Родбина убијеног, без иједне речи, врати се кући. Ферхат је за таква убиства добијао добре поклоне од паше. Ферхат је са Тифом Крајином из Пљеваља, убио неког бившег (био је амнестиран) угледног хајдука у Краљевој гори.

11. У Подбишћу код Мојковца убио је неки Подбишћанин свог чифчију и дошао у Дубочицу. То је било око 1780. године. Тај Подбишћанин је имао 4 сина: Јаха, Башу, Синана и Меха. Од њих су постапа три братства: Јаховићи, Синановићи и Башићи (постоје три различита братства Башића – нису род). Јахићи и Синановићи су одселили за Турску после 1912. године.

Кад су Подбишћани доселили у Дубочицу, поред осталог, донели су једну врећицу новца, што им је омогућило да купе имање. Око 1920. године било их је у Дубочици 6 кућа. У Дубочици је за време турске владавине био мектеб.

Дубочица има и други назив – Клиндупи. То је име настало, према казивању Башића, почетком прошлог века. Чобани су се кладили ко ће лескови клин закуцан у земљу извући зубима. Било је клађења у 10, 20 и више оваца. Један се Башић кладио у 80 оваца и није могао да извуче клин. У помоћ му је притекао рођак Баша, извукао клин и запретио да се више не смеју кладити. Тај је Баша био тако снажан да је са лакоћом могао из Косанице, сваку ноћ, донети товар сена. Тако Дубочица доби ново име – Клиндупи.

Башићи су имали више сукоба са Раповићима, па и жртава око имања.

12. Изгледа да су Кордићи из Будве, па су прешли у ислам. Кад су прешли и зашто у Подбишће (изнад Мојковца) не знају. Ту су дуже живели, и били су спахије. Због неког убиства морали су одатле бежати, па су дошли  у Кордовину. Из Кордовине су прешли у Потпеће. Не зна се тачно када су прешли, али су ту били пре 1806. године, јер је један Кордић био у Пљевљима код Турака џелат и посекао је, код двоструких чесама, попа Милутина Церовића, оца Новице Церовића. Било их је 1912. године 13 кућа. Живели су доста  сиромашно; чак су неки били и чифчије.

13. Демировићи су дошли из Никшића 1877. године и населили се у Бошчиновићима. Тамо су живели у селу Демирју, па су по томе добили презиме. Раније су се презивали Феризовићи. Дошло их је 10 кућа из Никшића. Са њима су дошли Шкоди, Влаховљаци (има их три врсте у Пљевљима), Џидићи и Усовићи. Сви су се населили у Башчиновићима. Ту су прибавили имања и добро живели. Већина их је одселила у Турску.

14. Перовићи су род са Јањушевићима из Матаруга и Благојевићима у Гласинцу. По њиховом казивању воде порекло од средњевековне племићке породице Обилића. После косовске битке добежали су у Морачу, затим прешли у Куче и касније дошли код Никшића. Отуда је побегао од крви Перо  око 1815. године и населио се у Зекавицама као чифчија Ченгића. Бавили су се и пчеларством. Имавали су и по 100 кошница пчела.Од Никшића су дошли и Вуловићи око 1770. године и населили се у Бошчиновићима. После педесетак година прешли су у Зекавице на имање Ченгића. Памте имена предака од Вула (рођен око 1810. године). Била их је , 1912. године 1 кућа.

15. Росићи су пореклом из Загорја у Херцеговини. Род су им Митровићи  Вруљи. Славе Јовањдан у зиму (20.1.). Некада су се презивали Митровићи. Доселио је Петар у Бошчиновиће око 1830. године. По некој удовици Роси прозвали су се Росићи. Око 1870. године један је брат отишао у Пљеваља и од  њега су Росићи у Пљевљима. Од њих је био и патријарх Варнава Росић. Други брат је отишао у Црљенице, а један у Зекавице, на имање Ченгића (чифчија).

Гавро Росић је био хајдук и хајдуковао је са једним Ћосовићем, чијег се  имена не сећају (деда Лазара Ћосовића). Ишли су једанпут у Србију, њих осам другова. У повратку договоре се да ноћу прођу кроз Сјеницу, негде око 1870. године. Оружје су прикрили испод одела, али Турци посумњају и појуре их. Четворица су погинула, међу њима и Гавро Росић.

16. Ајановићи су доселили из Крајчиновића. Неки им је предак био ајан (порез – порезник), прикупљао мирију, па их прозваше Ајановићи. У Вилиће су дошли око 1800. године. Рагиб Ајановић био је муктар, а Адем буљубаша 1912. године.

17. Табаши су од Коковића са Коврена. Од Коковића су и Кљајевићи. Пореклом су из Метохије или са Косова. Памте имена предака од Станише. Његов је брат у једном потоку код Бијелог Поља убио два Турчина и побегао код Краљева.. Тамо их сада има доста кућа. Станиша је морао да бежи и дошао је у Оџак. Радио је као слуга код Ченгића.

Станиша је рођен око 1800. године, а у Оџак је дошао око 1825. године, као момак. Код Ченгића је чувао козе, али су се разболеле и скоро сваки дан цркавале. Станиша је дерао те козе и носио коже у Пљевља на прераду (табане), па га прозваше Табаш. Касније се оженио и Ченгићи су му дали једно имање у Зекавицама (као чифчија). Његови су синови: Петар, Павле и Лука. Петрови су у Зекавицама, Павлови у Врбову а Лукини у Рабитљу.

Павлов син Новак убио је једног Софтића у крађи коза, па је побегао у Врбово код Бабина. У I светском рату Јован је био четни барјактар у црногорској војсци, а Обрад је погинуо на Дрини 1915. године.

18. У Зекавицама су живели Зулићи, па су прешли у Пљевља. Дошли су однекуд из Херцеговине или Бање Луке, можда пре 300 година Било их је 1912. године 3 куће. Џано Зулић био је хоџа.

19.  Неки Цетињанин са женом доселио је у Херцеговину и тамо прешао у ислам. Око 1700. године један потомак оног Цетињанина доселио је у Потпеће. У Херцеговини су се другачије презивали, а овамо су узели презиме Јакуповић, али не знају због чега. Било их је 1912. године 30 кућа.

После 1912. године, а поготову после 1918., брзо се мењала национална структура становништва у свим селима оџачке регије досељавањем бројних породица, па ћемо навести оне који и сада тамо живе: три куће Вемића из Дробњака, једна кућа Полексића из Дробњака, једна кућа Чуровића из Дробњака, једна кућа Јањића из Дробњака, једна кућа Богдановића из Пиве, једна кућа Илинчића од Колашина, једна кућа Радошевића из Шарана, једна кућа Срдановића из Дробњака, једна кућа Церовића из Дробњака, једна кућа Жугића из Језера, једна кућа Кнежевића из Шумана, једна кућа Ковачевића из Даниловграда, четири куће Бојовића из Шарана, једна кућа Шљиванчана из Шарана, једна кућа Јакића из Дробњака, једна кућа Остојића из Шарана – Пушеског Дола, једна кућа Комадановића из Мађарске, једна кућа Змајевића из Селца, једна кућа Штрбаца из Босанске Градишке, једна кућа Војиновића из Пиве, две куће Поповића из Шарана и Тепаца, једна кућа Стијеповића из Језера, две куће Џаковића из Шарана, једна кућа Канкараша из Пиве, једна кућа Крстајића са Жабљака, једна кућа Струњаша из Дробњака, једна кућа Одовића из Никшића, једна кућа Дробњака из Крушева, једна кућа Поповића из Шарана, једна кућа Топовића од Колашина, две куће Павловића из Шарана, једна кућа Ласица из Дробњака, једна кућа Баланџића из Пиве, једна кућа Миличића из Пиве, једна кућа Бошковића из Пиве, две куће Вуковића из Пиве и Језера.

Већина муслиманског становништва, после 1912. године одселила је у Азију. Одселило је доста комплетних братстава, па је теже установити њихово порекло; због тога их нисмо ни обрађивали. Међутим, више је досељеника дошло у оџачки крај из других општина, него у свим селима наше општине.

 

 

ИЗВОР: Милета Војиновић – Пљеваљски крај, прошлост и порекло становништва, 2008, приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. Mirko

    Pročitao sam tekst vezan za poreklo stanovništva sela Odžak, opština Pljevlja. Prema knjizi Milete Vojinović „PLJEVLJANSKI KRAJ (prošlost i poreklo stanovništva)“ iz 2008. godine, koje je. priredio saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić.Čudi me kako autori ne navode porodicu Lalović koja živi i dan danas u Zekavicama i na Katunu i spada u grupu najstarijih porodica na tom području sa krsnom slavom Sv. Jovana Krstitelja.

  2. vojislav ananić

    О Лаловићима ће бити речи у једном од следећих наставака наведене књиге, о Хоћевини. Помињу се као треће братство по старини.

  3. Mile Spasojev Bogdanović,Beograd

    Sa posebnim zadovoljstvom sam iscitao tekst,rodjen sam u Potpecu.Moje rodno mjesto je ima nekoliko zaseoka : Jakupi,Uremovici,Laz,Kujava,Njivice,Luke.Pored navedenog ovaj kraj seze i postoji od Rimskog Carstva. Najnovija migracija stanovnistva od 1960 do danas nije obuhvacena/dosaljavanje sa Bobova-Jovici, Pupovici/.Ovo podrucje zasluzuje istrazivanje /privreda-pilane Cengica,Bojovica, kasnije Katrana itd.Pozdrav svim mojim dragim zemljacima

  4. Duško Panić(po majci Lacmanović)

    Poštovani,
    Majka mi je rođena u Gornjem Selu u porodici Lacmanović,a udata je u Lajkovac.
    Ne pominjete porodicu Novović iz Gornjeg Sela u vašoj knjizi.

  5. momir komadanovic

    Jedna ispravka,porodica Komadanovica sedoselila iz Cajnica a ne iz Madjarske,ja sam sa svojih 3 brata i 5sestara rodjen u Potpecu….