Порекло презимена, Бијело Поље (Црна Гора)

У првој половини 19. века доселили су се и Кнежевићи из оближњег села Оровице.

Средином 19. века доселили су се Тичевићи из оближњег села Грнчарева.

Бошковићи су дошли у исто време из Колашина.

Ратковићи су доселили средином 19. века такође из Колашина.

Грнчаревићи су из Грнчарева.

Лешњаци су старином из Љешанске Нахије; пре него што су дошли у Бијело Поље живели су у Црвском. Из Љешанске Нахије доселили су се средином 18. века, а из Црвског око 1880. године.

Сретковићи су дошли средином 19. века из Коморана.

Нишавићи су старином из Црне Горе.

Спасојевићи су дошли из Бихора, а Каришици такође средином 19. века из Тријебине, близу Сјенице.

И Мораковци су дошли у исто доба из Моракова у Никшићкој Жупи. да би избегли крвну освету.

*   *   *

Правих турских породица има у Бијелом Пољу 24. Али изгледа да међу овим породицама има неких које су српског порекла. Њихови преци сматрани су да су прави Турци нешто више од потурчењака, па су се радо издавали за Турке.

Зајимовићи воде порекло од неког Зајима. Сматрају се за најстарије турске становнике овог места и доселили су се из Коње.

Кајабеговићи воде порекло од Кајахануме, царске рођаке. Овде су дошли са Хајдар-пашом, који је у 16. веку покорио овај крај. Неко време живели су у Бихору, где су имали своје „сараје”. Били су иајбогатији Бјелопољци и имали 70 чифлука.

Нухоџићи су старином из Смирне.

Мулабеговићи су из Чевлика. села код Смирне. Раније су их звали Чевлик, по месту из кога су се доселили. У Бијело Поље дошли су са турском војском 1809. године, кад је Караћорђе ударио на Сјеницу.

Хајдарагићи су дошли у почетку 19. века.

Хаџајлићи су дошли са Хајдар-пашом.

Добарчићи су из Брусе, а Мушовићи су из Коње. Ови последњи најпре су се населили у селу Вранешу одакле су једни пошли у Никшић, а други у Колашин. Кад су Црногорци 1878. године освојили Ннкшић и Колашин, једни Мушовићи доселили су се у Бијело Поље.

Од Срба муслимана из околине Бијелог Поља су:

Музуровићи и Каназовићи из Кукуља, Махмутовићи и Зоранићи из Бистрице и Клапије из Црнче. Ашани су из околине Берана, Црновршани из Црног Врха (код Берана). Аџимуховићи, Џафићи н Џафовићи из Дробњака. Калићи и Колићи из Колашина. Кајовићи из Поља, Маслаковићи из околине Сјенице, и Радоглавци из Бихора.

Муслимани Станићи звали су се тако по мајци Стани.

Делевићи, Ресуловићи и Тиџевићи су из Скопља. Делевићи се деле на мање родове: Нејселовиће, Ламежевиће, Мулалиће и Роховиће.

Бишићи су дошли из Босне да би избегли крвну освету, а даљом старином су из Херцеговине; раније су се звали Глунчевићи.

Кучевићи, Међедовићи и Касумовићи су из Куча. Дошли су да би избегли крвну освету.

Бурџовићи су из Пипера, а Мекићи из Затријепча. Пре него су дошли у Бијело Поље становали су у оближњем селу Јабучину.

Мартиновићи су из Бајица. Одатле су се иселили 1709. године, прнлнком истраге потурица.

Идризовићи и Хадровићи су од Ђурашковића из Цеклина. Ови последњи су дошли да би избегли крвну освету, а неко време живели су у Старом Бихору.

Кадићи су од православних Кадића у Бјелопавлићима. Пребегли су из Црне Горе, кад је њихов рођак Тодор Кадић убио кнеза Данила 1861. године.

Гушмировићи су старином из Црне Горе. Неко време живели су у Смаилагића Пољу, код Колашина. Ово је поље било њихово, и по њима се раније звало Гушмирско. Средином 18. века убили су два Смаилагића, те су због тога морали напустити своје домове и побећи у Бијело Поље.

Кривошићи су дошли из Кривошија, да би избегли крвну освету.

Арбанашког су порекла: Љуцовићи, Пећани и Хоти.

Љуцовићи су неко време живели у Црном Врху.

Пећани су старином из Арбаније, али пре него што су дошли у Бијело Поље, живели су у Пећи. Раније су били католици, али су за време становања у Пећи прешли на ислам.

Хоти су из Хота.

Цинцарског су порекла: Хаџијанковићи, који су сада посрбљени. Доселили су се средином 19. века из Призрена.

Бјелопољско становништво дели се по вери на православне (1143) и муслимане (1940). У прво време турске владе православни су чинили већину. Доцније је муслимана било више и они су чинили главни део бјелопољског становништва, јер су и многи Срби примали ислам, да би сачували имања и заштитили се од Турака. Али се број муслимана повећавао не само прелажењем Срба у ислам, већ и њиховим досељавањем из оближњих села и из даљих крајева: аге и други богатији муслимани напуштали су села н долазили у варош. Тако се број муслимана повећавао, а број хришћана смањивао. То је трајало све до ослобођења Бијелог Поља. После ослобођења приличан број муслимана населио се у Турску, јер нису могли схватити друкчији ред ствари него да они господаре. Број исељених муслимана надокнадили су Срби из Црне Горе и из оближњих села.

По попису од 1. априла 1931. године било је у Бијелом Пољу 696 домова са 3093 становника. Од ових је православних домова 274 са 1143 становника, муслиманских домова 420 са 1940 становника и католичких 2 дома са 10 становника.

ИЗВOР: Гласник Српског географског друштва

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Небојша Новаковић