Порекло презимена, село Лубнице (Беране)

30. јануар 2014.

коментара: 13

Порекло становништва села Лубнице, општина Беране. Према књизи Ђорђија Максимова Ојданића (Не)познате Лубнице, ојбављеној 2005. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Lubnice

Најбројније братство у Лубницама су О б р а д о в и ћ и, који воде поријекло са Његуша, рођкајући се са Ераковићима, које сматрају својим најближим родом и далеким прецима. Њихов далеки предак Обрад, за кога се не зна да ли је био син или унук (Х)ераков, је морао да се сели са Његуша, пошто је у неком крвавом братственичком обрачуну убио неког рођака. Четири брата: Обрад, Шуко, Кујо и Дидан су тада кренули у сеобу населивши се у Вочју, изнад Манастира у Морачи, на манастирској земљи, гдје су остали једно тридесетак година. Пошто их је била бројна породица, калуђери су их протјерали са црквеног имања, бојећи се да им то имање не буде присвојено од бројне јачице досељеника. Шуко и Кујо остају у Морачи, гдје су наставили да живе, а од њих су се развила братства Шуковића и Кујовића. Обрад (предање није довољно јасно да ли се ради о млађем или старијем Обраду) крене да се сели са млађим братом Диданом, који продужи ка Србији, јер му се нијесу допала Горња села, а Обрад се насели у Горњим селима, населивши се у засеоку Заграбље. Највјероватније је да се Обрад доселио у Лубнице почетком XVII вијека, што је могуће испратити по броју пасова, које набрајају Обрадовићи. Рођакање измену Кујовића и Шуковића са Обрадовићима је манифестовано тако што су шездесетих година двадесетог вијека, кад се женио један Кујовић, као угледног рођака звали у сватове Влада Стефанова Обрадовића. Шуковићи и Кујовићи знају и потврђују то предање о староме Обраду, али Обрадовићи нијесу сигурни, који се Обрад доселио у Лубнице. Вријеме њиховог насељавања се може пратити по броју пасова, које Обрадовићи у својој генези набрајају, па се са доста поузданости може тврдити, да је то било у првој половини XVII вијека, нешто прије него се Шћек (од кога воде поријекло Шћекићи и сва братства од Шћекића), доселио на Залоквицу. Будући да су се прилично добро умножили, упркос огромних губитака у току свог бурног живота у Лубницама, од свог насељавања, па до данас, Обрадовићи се дијеле на неколико већих и мањих братственичких огранака, а ови огранци на мање ”трбушчиће”. Већа братственичка групација су  Радуловићи, који се гранају на мање браственичке гране: Мујовиће, Перишиће и Гаровиће, Гаговиће и Ђуровиће, потом Дмитровићи, који се опет гранају на Радовановиће, Качаре, Марковиће, Перковиће и Шатиће. Јак братственички огранак Обрадовића су Милуновићи, можда најхомогенији дио братства Обрадовића. Мањи по бројности остали огранци Обрадовића су Милевићи, Павловићи и Цагићи. Отовићи са Буча су од Вукмировог брата Ота, Скоковићи из Бастаха и Доње Ржанице, су један род са Дмитровићима, јер је Скоко био син Дмитра Вукмирова. Сваки од ових огранака је добијао уже, у Лубницама знано братственичко презиме, које је указивало на њихово најближе претке. Обрадовићи се рачунају као један род са Кнежевићима из Будимље и Зекићима из Рожаја. Од мањих огранака Обрадовића су без мушких потомака изумрли Дмитровићи-Шатићи, потомци Лабудовог сина Томшата, Јегличићи један мањи огранак Милуновића и Деличићи, прозвани по удовици Дјелици, из огранка Павловића. Милевићи су огранак Обрадовића, који не исказују своју везу са најдаљим прецима Обрадовића, него само до једне одиве Обрадовића (Радуловића), која је била удата за покрштеног Аливрагића, који је у православљу добио име Миле, узевши презиме Обрадовић. Остали мањи огранци су добијали братственичка презимена, никад озваничена, али веома присутна у сваком помињању било ког појединаца из братства Обрадовића. Тако су Ђуровићи прозвани по Ђуру, Цагићи по Цају или Цаги, Дудовићи по гласитом јунаку Стојану-Дуду, Талевићи по Станку (Талу), а Павловићи по Павлу. Уже братственичко идентификовање Радуловића-Мујовића је по њиховом чувеном претку Петру-Мују, док су Скоковићи добили додатно братственичко презиме по њиховом претку, који се, кад је био мала беба у колијевци откотрљао са колијевком низ срму косину Палежа, при чему му се колијевка, у коју је био повијен котрљала у скоковима, што је био повод да његове потомке прозову Скоковићи. Како је већ напоменуто, без неке писане документације или каквог другог документа, сви Обрадовићи доводе своју везу до далеког претка Обрада ”другог”, служећи се предањем и братственичком генезом. Тако ће илустрације ради бити наведена само по један родословски низ, који се по братственичком памћењу односи на поједини огранак. Овдје ће бити праћена генеза почев од најмланег члана из сваког братственичког огранка, и то тако, да је могуће набројати што већи број пасова. Иначе, генезу и родослов Обрадовића је досада најобухватније обрадио Марко Д. Обрадовић, у својој књизи ”Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница”.

М у ј о в и ћ и,  једна ускобратственичка цјелина Обрадовића, огранка Радуловића, своју генезу исказује овако: Александар (рођен 1984.) – Радоња – Милинко (Мењо) – Петар (Мујо) – Вукашин – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад ” трећи” – Вукмир – Радуле ”други” – Обрад ”други” – кнез Милутин – предак непознатог имена – Обрад. То би значило да је Обрад ”други” кренуо у сеобу са Његуша, а остали прије њега побројани преци, уколико су тачно именовани, су живјели на Његушима.

П е р и ш и ћ и, мањи огранак Радуловића: Данко – Вукић – Алексије(Леко) – Мијаиле – Периша – Вукашин – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле први  Милоња – Вукмир – Обрад.

Г а р о в и ћ и ( В у ч е т и ћ и ), огранак Радуловића своје претке овако набрајају: Марко – Голуб – Ристо – Косто – Никола – Вучета – Гаро – Радуле – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Г а г о в и ћ и, такође огранак Радуловића, своје претке набрајају: Драган – Дражен – Драгутин – Велимир – Вукосав(Гага) – Вешо(Бешо) – Вуко – Радивоје – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Ђ у р о в и ћ и, су нешто мања грана Обрадовића: Станислав (Гошо) – Вељко – Милован – Паун(Бујо) – Тодор – Ђуро – Н.Н. – Ђукан – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Д у д о в и ћ и своје претке овако броје: Веселин – Петар – Милија – Обрад – Стојан(Дудо) – Јоксим.

Ц а г и ћ и, мањи огранак Обрадовића, набрајају овако: Милосав – Раденко (Рајко) – Божина – Стефо – Вукић – Максим (Малиша). Ни братственичко казивање није подударно, кад се говори о настанку додатног презимена за Цагиће. По некима је то по претку Цају. Но вјероватнија верзија је да су тако именовани по Вукићевој жени Цаги, родом из Речина, која је релативно млада остала удовица. Велики огранак Обрадовића, који се развио у јаку и бројну братственичку групацију су Дмитровићи. Дијеле се на више мањих братственичких грана, који се менусобно веома блиско ронакају. Од Дмитровића је огранак Р а д о в а н о в и ћ а (У ј д у р и), који своје претке памте сљедећим редосљедом: Гага – Срето -Владислав- Стефан – Драгиша – Радован – Јован – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Мали огранак Дмитровића су Ш а т и ћ и, који послије смрти Радисава Томова (Том-Шатоја) немају мушких потомака.

К а ч а р и  су најбројнији огранак Дмитровића, а њихова генеза изгледа овако: Радоман – Војо – Велимир (Вешо) – Милоња – Ново – Радивоје – Радуле – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

П е т р о н и ј е в и ћ и , не много бројни огранак Дмитровића своје претке овако набраја: Дарко – Благота – Драгутин – Марко – Лакић – Петроније – Радуле – Дмитар – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Највећи број браственичке групације О т о в и ћ а  је задржао ускобраственичко презиме Отовић, као званично, по исељавању из Лубница, док су они који су остали у Лубницама наставили да носе своје старо презиме. Они своје претке овако набрајају: Милорад – Бранко – Радивоје – Радисав – Вучета – Радивоје – Ото – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Још једна већа групација повезана најужим родбинским везама су М и л у н о в и ћ и. Они своје пасове овако набрајају: Ненад – Вуксан – Томо – Павић (Туле) – Милета – Милун – Јован – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Од Милуновића је и огранак Т а л е в и ћ а, чији родслов изгледа овако: Раде – Радоман – Ратко – Томица – Богдан (Боле) – Радован – Станко (Тале) – Радоје – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад.

Ј е г л и ч и ћ и су мањи огранак Милуновића, који нема мушких потомака, тако да тај мањи огранак више не постоји.

П а в л о в и ћ и  су огранак Обрадовића, који своје преткепамти сљедећим редосљедом: Мланен – Веселин (Вено) – Милисав – Дмитар – Павле (Паја) – Вукмир – Ђукан – Милован – Радуле – Милоња – Вукмир – Обрад. Од Павловића је један огранак Д е л и ч и ћ а, који нема мушког потомства.

М и л е в и ћ и су посебна грана Обрадовића, а своју прошлост доводе само до Мила Обрадовића, у православље преведеног Аливрагића. Њихов родослов би био овако: Марко – Дмитар – Васо – Јовета – Вуксан – Миле. Један огранак Милевића су С т о ј и ћ и, који своје пасове памте сљедећим редосљедом: Горан – Драгољуб (Драги) – Ратко – Мирко – Шћепан – Костадин – Миле.

Будући да су, од времена насељавања у Лубицама, током бурне лубничке историје давали гласовите јунаке и паметаре Обрадовићи су имали велики углед у Доњим и Горњим Васојевићима, па и шире. Имена, која и данас живе, а којима се братственици диче су Вукмир Радулов, Радуле Вукмиров, па потом Вукашин и Гаро Радулови, Томо, звани Шата, чувени мегданџија, или како су га прозвали Малисори и Турци ТомШатоје, Лабуд Тодоров, Радуле Гаров, Стојан (Дудо) Јоксимов, Миро Петров (Папин), Радован Вукићев, Пуниша Радованов, Стефан Драгишин, Томица Болев, Милош Милунов, Драго и Баћко Милетини, Зарија Петров (Мујов), Вешо (Бешо) Вуков, Миљан Драгов и још велики број оних, чија имена овдје нијесу поменута, али су били јунаци и братски понос, па не помињање њихових имена не значи да не засулужју велику почаст и немјерено поштовање. За вријеме Другог свјетског рата су Обрадовићи исказали исто тако велики патриотизам, учествујући у Револуцији, дајући своје животе за слободу. Бројна признања за ратне заслуге су завриједјели јунаштвом и херојским држањем не презајући од смтри. Девет Обрадовића су носиоци Споменице 1941. године, свједочанстава да су били у првим устаничким редовима у борби против фашизма, када је цијела Европа стењала под фашистичком чизмом. У току Другог свјетског рата је погинуло или стријељано од стране окупатора и њихових домаћих слугу 17 Обрадовића, а 5 је било заробљено и интернирано у злогласне њемачко-талијанске логоре, у којима су под мукама умрли двојица.

Расељавање Обрадовиће прати од доласка у Лубнице. Има их највише расељених у Србији, али су многи од њих промијенили презимена, па им је тешко утврдити поријекло, поготову, што у Србији, и у Црној Гори живе бројни Обрадовићи, који нијесу међусобно никакав род. Тешко је утврдити гдје су се и кад одсељавали људи из овог братства. Уз извјестан ризик, да понешто буде и пропуштенео ево како би то изгледало.

У селу Бечањ код Чачка живи велико браство, Катанића, који воде поријекло од Обрадовића из Лубница. Прва истраживања су говорили да су то потомци Катанића из Горњих Васојевића, који воде поријекло од попа Катане. Касније је непобитно утврнено да су то Обрадовићи из Лубница, јер на појединим надгробним споменицима стоје и данас натписи Обрадовић-Катанић, уз свједочења старих људи из братства Катанића, да су се доселили некуд из Црне Горе, а да им је у сјећању остало мјесто Лубнице.

Код Крагујевца у селу Илићево живе бројне породице Милетића, од одсељених Обрадовића, потомака Милете Милунова, који су се тамо одселили, како би се избјегло крвопролиће ради крвне освете, због насталог крвавог конфликта са Шћекићима.

У Ивању и Затону код Бијелог Поља живи преко двадесетак фамилија Обрадовића, који своје поријекло воде из Лубница. Неке од тих породица су промијенили презиме и презивају се Поповићи, по свом претку, попу.

Обрадовића, поријеклом из Лубница има у селу Церову код Бијелог Пола, као и неколико кућа досељених у село Журене.

У Доњој Рженици има пар породица Обрадовића, као и у Бастасима, од огранка Скоковића.

Са доста несигурности још нека братства у Србији говоре да воде поријекло од Обрадовића из Лубница. Не баш добро освијетљеном рођачком везом, Марко Д. Обрадовић у књизи ”Поријекло и родослов Обрадовића из Лубница” тврди да су са лубничким Обрадовићима један род Вулићи из Лукавице, Келевићи из Рибарића, са којима су најближи род Радовићи из Струмца, Петровићи и Јанковићи из Тобалија, мјеста низводно од Рибарића уз десну обалу Ибра. У те рођаке убраја и Миниће у Драгачеву, за које постоји легенда да је добило име од насељених Црногораца, који су у својим причањима стално помињали своје драгоЧево, да би им локално становништво говорило ”ево их они из драга Чева”.

Од Обрадовића су и исламизирана братства Бабачићи и Реброње у селу Туцању, за које се сматра да потичу од два брата Обрадовића, које је мајка, удовица, повела кад су је Турци присилно одвели у Бихор, узимајући је за жену неком свом војнику. То је у тим временима била посебна част отети ”Влахињу” и превести је на ислам и обрукати ”Влахе” одводећи им робље, ”на силу и срамоту”.

Братство Скоко из села Сипања, на граници Пештерске висоравни је таконе поријеклом од Обрадовића, и будући склони миграцијама и сеобама, има их свуда по територији бивше Југославије. Кад се говори о расељеним породицама, и мјестима њиховог насељавања, онда је овдје ријеч о онима, који су се селили током XIX и почетком XX вијека, или у периоду измену два свјетска рата. Јер, кад би било ријечи о онима који сада живе на прострима читаве бивше Југославије, тешко да би се могла побројати сва мјеста гдје живи по једна или више породица. Али зна се да их има највише у Беранама, Подгорици и Београду.

О ј д а н и ћ и  су поријеклом из Пипера, и своје поријекло, преко Шћекића, како су се званично презивали до почетка XX вијека доводе до великог јунака, пиперског војводе Ђурка, који је заједнички предак Пилетићима, Ђурковићима и Шћекићима, као и свим огранцима и братствима, који су поријеклом од ових братстава, а који су промијенили своје презиме, из било којег разлога. Шћек Никачев, унук војводе Ђурка Мијаљева, је кренуо у сеобу из села Завале у Пиперима, бјежећи од крвне освете, водећи са собом три снахе удовице, којима су мужеви изгинули у тим крвавим обрачунима, и још три сина, које је бјежећи, са њиховима породицама склонио у подбјеласичку забит, рачунајући да ће ту бити тешко пронађени. Сви су они били са бројним породицама, како снахе, тако и Шћекини синови. Према братственичком предању Шћек је досегао висине легенде, тако да сви они који своје поријкело везују за Шћека то име изговарају са изузетним пијететом. Хотећи да му дају што већу снагу и значај у братству је остала легенда, како је Шћек рођен у ”кошуљици”, и да је био здувач и вједогоња. Име Шћек је потпуно неуобичајено, никад знано прије њега, нити поновљено послије њега. Врло могуће је да му је то био надимак, због пријеке и посјечите нарави, љутите ”сјеке”. Неки братственици тврде да му је право име било Милош, али о томе није пронанен никакав траг. Послије много неутврђених и неутемељених лутања у истпитивању поријекла Шћекића, једно је сигурно, да је Шћек поријеклом из Пипера, а да се у Горња села доселио око 1640. године. То је само потврнено набрајањем пасова, које могу да наброје његови потомци. Исто тако је сигурно да се прво населио на Залоквицу, заселак Главаца, гдје се није много задржао, него се пресељава у тада, потпуно ненасељени Заград, да би заузео што више простора за своју велику породичну задругу. Ту се породица веома развила и толикао намножила, да је одатле почело њено расљавање, па сви Шћекићи и њихови потомци доживљавају Заград као своју колијевку.

Међу Шћекиним потомцима је био и једа поп. Од тога попа су Ојданићи у Лубницама, Заостру (мада су почели поново да се презивају Шћекићи, пошто су пријетходно били узели презиме Ојданићи), Љутићи из Војног села код Плава, као и сви они Ојданићи, који своју генезу доводе до Лубница, Ојданићи у селу Равни код Ужица, у селу Висока код Ариља и у Сопоту код Београда. У њиховим братственичким предањима и казивањима је остало у памћењу, како оних одсељених, тако и оних, који су остали да живе у Лубницама да су сеобе кренуле ”испод крушке”. Доиста, до скоро је постојала огромна стара крушка, насред села, на Гомилама, поред куће Груја Лазова Ојданића, која је због старости почела да се урушава, па је посјечена. Ојданићи воде поријекло од Шћекиног параунука, попа, коме је било име Станко. Пошто нема довољно аутентичних података, мора се ослонити на предање, које је наравно доста непоуздано, али никад није без основа. Зна се да је један Шћекин син био Станко, Старац Стањ са Бабина, чувени пророк и јунак, од кога води своје поријекло и поп Станко, родоначелник Ојданића. Старац Сатњ се бавио прорицањем, и он је предвидио појаву Карађорђеву, говорени да ће ”доћи цар у опанке”, при чему се пророчанство односило на Карађорђево сељачко поријекло. Ојданићи су добили презиме по свом славном и далеком претку Ојдани, храброј и достојанственој одиви Радовића из Мораче, о чијем доласку у Лубнице постоји чак и легенда, од постанка имена за Ојданино Седло у катуну Седло, које од тада и носи то име, па до многих мудрих изрека и паметовања, што их је исказивала, поставши у кући старјешина, због ране мужевљеве погибије у борби са Турцима. У кућу Или Шћека (једино, по предању упамћено име за Ојданиног супруга) је доведена двадесетих година XVIII вијека, оставши удовица са бројним потомством, које су Лубничани, како је то био обичај чак и данас, ако старјешина премине млад, пород називали по мајци, ријетко спомињући оца. Изузетно је интересантно предање везано за Ојданин долазак у Лубнице у кућу Или-Шчека, упамћеног једино по том надимку. Шћекићи су испросили по чувењу гласиту дјевојку у Морачи, од братства Радовића. Када су дошли сватови за дјевојку, Радовићи им не дају ону младу и лијепу, коју је била испрошена, а коју је било лако удати, него им дају Ојдану, за то вријеме већ ”презрелу” за удају дјевојку, која је, осим што је имала преко двадесет пет година, уз то била прилично ружна и хрома. Да се не би ”заметнула крв”, сватови поведу, умјесто раније испрошене дјевојке, Ојдану и са њом стигну до Кривог дола, размеђи Васојевића и Роваца. Ту мало отпочину, а Ојдана ненавикла на дуго јахање, чим сиђе са коња заспа. То сватови једва дочекају, и побјегну од ње оставивши је ту, на Кривом долу. Пробудивши се, Ојдана видје да јој нема ”друштва”, па пошто је то био крај августа, пронане у погаженој трави трагове које су оставили коњи и идући тим трагом пронане пут до Лубница. Кад је стигла до Кучкине литице, попе се на неко узвишење да осмотри по селу. Рачунала је овако: у којој кући у ово доба дими огњиште, тамо мора да је сватовски окуп, јер је то иначе вријеме у које су сва домаћинства на планини и по катунима. Примијети насред села такву кућу, дође у њу, и како је сунце већ било при заласку назва: ”Добро вече, никакво друштво”. Кад су је видјели, сватови занијемише од чуда, а неки посегнуше чак и да је ударе, но спријечи их разборити свекар, који им љутито рече: ”Да се нико није мрднуо, и да нико ову ђевојку није мрко погледао! Ви сте урадили оно што сте знали!”. Још будући свекар није честито ни изговорио посљедње ријечи, а Ојдана се окрете сватовима, обраћајући им се ријечима: ”Боље би било, да сте отишли и покупили оно жито што се на овако лијеп да просу по њиви, него да се јуначите на мене, и ововм сиромаху сатирете муком створено, и прождирете оно што нијесте заслужили” Послије тих Ојданиних ријечи свекар поче да прича са њом, питајући је за многе ствари и послове из сељачког живота, на шта му је она отресито и разборито одговарала, што се свекру необично допало, па је устао, загрлио је и рекао: ”Нека си добро дошла у мој дом”.

Прилично је непоуздано братственичко казивање о родослову Ојданића, јер постоји по који прекид у сазнавању имена предака у појединим генерацијама. Није тачно утврнено ни колико је синова имала Ојдана. Претпоставља се да је имала шест синова, што је по бројном потомству, које се развило од Ојдане врло могуће. Оно што је сигурно и непобитно је да се Ојданићи у Лубницама дијеле на Алексиће, Јоксимовиће и Максимовиће, а ови на Савиће и Миловановиће.

А л е к с и ћ и  нијесу директни потомци Ојданини, него воде поријекло од или Шћекиног брата или брата од стрица, који је у то вријеме живио у Праћевцу, на Малом Вотњаку, у вријеме Аџи-Богдана, па су, не осјећајући се најблискији род са осталим Раичевићима одселили ”код браће” у Лубнице, по одобрењу турских власти, населивши заселак Поткрајницу, док се једна породица населила на сред села у Ојданској ма’ли, на Подвадници, на купљеном имању. Они своје пасове броје са доста сигурности, па би један њихов браственички низ изгледао овако: Војо – Веселин – Војин – Дмитар – Саво – Илија – Лакић – Алекса – Пантелија – Илија – Малиша – Велиша – Ђека – Раде – Шћек.

М а к с и м о в и ћ и  се гранају у двије браственички и рођачки веома блиске групације: Миловановиће и Савиће. М и л о в а н о в и ћ и  своју генезу рачунају по сљедећем редосљеду: Веселин – Радован – Вукашин – Милош – Јован – Милован – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко (Стањ) – Шћек. За два предка у браственичкој линији огранка Максимовића нијесу са сигурношћу могла бити утврнена имена.

С а в и ћ и своје претке набрајају следећим редосљедом: Александар – Жарко – Голуб – Јован (Јосо) – Миљан – Сава – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко (Стањ) – Шћек.

Према легенди Или Шћека је био Ојданин муж, по којој носе са поносом презиме. Или Шћека му није било право име (по правом имену и није упамћен), а дали су му га Турци и Арбанаси, јер су га добро упамтили по јунаштву, као мегданџију и осветника, па су га убили у једној засједи, не смијући да се очи у очи погледају са таквим јунаком, и да му отворено изану на мегдан. Погинуо је прилично млад, остављајући бројну малољетну дјецу на ”врат” супрузи Ојдани.

Ј о к с и м о в и ћ и своје пасове набрајају по сљедећем редосљеду: Драган – Радојица – Грујо – Лазар – Никола – Јоксим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко – Шћек. Од Ојданића, који су се раселили ”испод крушке са Гомила”, средишта села, одакле се рачуна њихово полазиште, су се развила и друга братства, мијењајући своје презиме, док је већина њих задржала своје лубничко презиме, Ојданићи, које је у Лубницама носило, додуше незванично. Чињеница је да тада није ни било много званичне евиденције, па није ни чудо што се губи траг многим драгоцјеним подацима, о братственичким генезама. Највише су мијењана презимена, кад се склањало од крвне освете, која је била уобичајен начин извонења правде, по неписаном закону ” главу за главу, око за око, зуб за зуб”.

У околини Ариља живе прави потомци Ојданини, од којих су неки промијенили презиме у Алексићи, по свом претку Алекси, јер нијесу могли да поднесу изругивање домородачког становништва, које их је прекоријевало, како се презивају по жени, јер су легенду о свом претку Ојдани донијели и у Србију, док је један број њих задржао презиме Ојданићи.

У селу Равни код Ужица има једна компактна насеобина Ојданића, који нијесу мијењали своје презиме. Велики број одсељених Ојданића са својим потомцима живи у Сопоту измену Београда и Араннеловца.

У Војном селу, код Плава живи неколико породица Љутића који су Ојданићи из Лубница, а добили су презиме по свом претку Вукићу ”Љути”, пријеком и љутитом човјеку, који је убио два Ганића из Рожаја, да би га на бесу, када је са породицом бјежао од освете, прихватио плавско-гусињски Аламз-бег, настанивши га у село Хоти, гдје је живио са својом породицом окружен Арбанасима, који су се према њему, по препоруци Алмаз-бега, односили као према правом добром комшији. Ту је умро и био сахрањен, а његови потомци су касније купили земљу у Војном селу, које им је постало стална насеобина.

Ојданића је било одсељених у Метохију, у Добрушу код Витомирице, као и у село Гораждевац код Пећи, гдје је презивајући се Симоновићи, живјело неколико породица.

Једна породица Ојданића се одселила у Фемића крш, замијенивши породично презиме ширим братственичким, па се презивају Шћекићи. Они потичу од Милана Перковог из огранка Јоксимовића.

У околини Бања Луке и у Славонији има Ојданића, католика по вјеросповијести, који немају никакве родбинске везе са Ојданићима са ових простора, или њиховим рођацима одсељеним у Србију. Аутору ових редова је за вријеме студија на Технолошком факултету у Београду испричао професор Органске хемије др. Остоја Стојановић, такође родом из Славоније, да су му неки од тих Ојданића комшије, и да знају да су добили презиме по ојкачким пјесмама које се пјевају, а да немају никакве везе са Ојданићима, за које су чули да постоје у Црној Гори.

Постоји доста несигурма прича да има Ојданића у околини Пљеваља, да су промијенили презиме, а да су при жестоким турским најездама код њих бјежали тражећи склониште Ојданићи из Лубница. Та веома несигурна, и мало вјероватна верзија се налази у књизи Мирка Раићевића ”Горња села, насље и становништво”.

Нека истраживања су омогућила да се направи генеза Ојданића до њиховог далеког претка Пипа у Пиперима, према племенском предању, учесника Косовског боја. Тај родословски ред био би овакав: Максим – Ђорније (Ђоле) – Максим – Радомир – Сава (Кадија) – Максим – Павић – Н.Н. – Или Шћека – поп Станко – Н.Н. – Станко(Стањ) – Шћек – Никач – Ђурко – Мијаљ – Никола – Пипо.

Као сва лубничка братства, Ојданићи су имали бурну прошлост, живјећи више од три и по вијека у Лубницама и дијелећи судбину овога краја и људи у њему. Током те историје за понос, Ојданићи су дали много угледника, који се данас са поштовањем помињу. Прије свих ту је стари Максим Ојданић, човјек надљудске снаге и јунаштва, као и његов блиски рођак Алекса, који је својом горостасном појавом изазивао страхопоштовање, а невиненом храброшћу заслужио вјечни помен. И о Алексиној надљудској снази говори и свједочење, сада већ покојног Милете Кљаића, који је причао, да је Алекса,купујући потковице за коња, руком ”провјеравао” квалитет сковане плоче, савијајући исковану плочу између прстију, као од шале. При раскопавању гроба, ради сахране неког рођака (умрли су копани у гробове блиских рођака), су нађени остаци људског скелета, са костима неуобичајене величине, за које се претпоставља да су кости горостасног Алексе Ојданића. Својом отмјеношћу, јунаштвом и мудрошћу је одскакао Павле Јоксимов, стотинаш и командир лубничке чете у своје вријеме. Његов савременик и братучед Сава Максимов, звани Кадија је био главни пресудитељ, по законима обичајног права у крају, запамћен по мудростима, храбрости и чојству. Осим предњачења у јунаштву, било је доста умних људи из братства. Тако је на школовање, послије завршене основне школе у Лубницама, бивајући један од првих ђака те школе, кренуо Михаило-Буљо Миљанов Ојданић. Завршио је Велику техничку школу у Београду, постајући тако први грађевински инжењер из Горњих села, а међу првима из Доњих Васојевића. Његов најстарији брат Јован (Јосо) Миљанов је послије формирања Горњосељске општине са сједиштем у Лубницама, након стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, био њен први предсједник, оставши на мјесту предсједника општине 12 година. Као велики јунаци и часни људи се никад неће заборавити Лабуд-Суро Николин, први школовани официр из братства, који се школовао на Војној академији у Русији, да би као официр руске војске, храбро се борећи погинуо у руско-јапанском рату 1904. године, Радош-Рако Радомиров, амерички добровољац и јунак са Гласинца, Милија и Мијаиле Јованови, таконе велики патриоти и амерички добровољци за ослобођење Црне Горе од Турака у Другом балканском рату, учесници крваве Гласиначке битке и голготе Дринског фронта, у Првом свјетском рату. Неће историја заборавити ни Ојданиће, Михаила, Милисава, Павла, Павића и Благоја носиоце партизанске Споменице од 1941., првоборце из Другог свјетског рата и Реовлуције, као ни храброг јунака, много пута рањаваног у Другом свјетском рату, народног хероја Добрилу Мијаилову, удату у Брескут за Дима Дедића. Ојданићи, као и сва братства поријеклом од Шћекћа славе свету Петку, 27. октобра. Нихова стара слава је била 21. новембра, дан светог Арханнела Михаила, иста слава, коју слави већина Васојевића. Доласком у нови крај, промијенили су славу, хотећи да затуре трагове свога поријекла, бјежећи од крвне освете. Истовремено, живјећи у сусједству са Васојевићима, нијесу могли да иду код комшија и пријатеља на славе, па су промијенили своје стару, племенску славу.

П е ш и ћ и су поријкелом Бјелопавлићи и документа, као и братственичко предање говоре, да су од двије различите бјелопавлићке гране, које се нијесу истовремено доселили у Горња села и Лубнице.

Лубничани све Пешиће зову Мерићи, мада нијесу сви поријеколом од Мејре и њеног сина Сточка.Огранак Пешића, Суковићи, су ближи са басташким Пешићима него са Пешићима у Лубницама. Пеша, предак свих Пешића је са Орје Луке од братства Павличића. Био је чувени јунак, истичући се у борбама против Турака, против којих је, борећи се и погинуо. Истраживања, која је спровео Шобајић, су показала да је Пеша шукун унук Бијелог Павла, родоначелника Бјелопавлића.

У Лубнице се прво доселила Мејра са сином Сточком, настанивши се уз кумове Ојданиће (Алексиће), у кући, од које је постојало доскоро кућиште, које се налазило у доњем дијелу Лубница, гдје се налазила кућа Бошка Пантовог Пешића. Тај дио Лубница се и данас по Мејри зове Мерића ма’ла. Кад су се ”оватанили”, Сточко се оженио и добио бројни пород, меу којим и четири сина: од Делете су Савовићи и Перишићи, од Милоша Драговићи и Стојановићи, од Перуте Перовићи, а од Костадина Костадиновићи, чијих потомака нема више у Лубницама. Сточко је погинуо релативно млад, борећи се против Турака заједно са рођацима у Бастасима ( имао је тада око четрдесетак година), поред једног извора, који се данас зове Сточкова чесма. Мејра није директно дошла из Бјелопавлића у Лубнице, него се са рођацима населила у Лијевој Ријеци, па се једна ледина и данас тамо зове Пешића лука ( Др. Јагош Вешовић ”Племе Васојевићи”), као помен на Пешиће, који су ту једно вријеме живјели. Према предању и пасовима које броје, Пешићи су се доселили у Лубнице крајем XVIII и почетком XIX вијека. Доласком у Лубнице затекли су насељене Обрадовиће и Шћекиће (Ојданиће), који су тада већ били скоро као старосједеоци Лубница. Посебан огранак Пешића су Суковићи, виспрени и бистроуми људи, вјешти мајстори сваком послу, и добри јунаци. Најстарији предак, кога они памте је Трипо Оташев, који се у Лубнице доселио првих деценија XИX вијека, гдје је и затекао ронаку Мејру, која је била већ постала житељ Лубница. Оташ је из Бјелопавлића доселио у Планиницу код Матешева, уредивши велико и добро имање. Одатле је морао брзо да сели због крвавог сукоба са колашинским Турцима Лалевићима, којима је ”дуговао крв”. Друго предање, о којем додуше лубнички Пешићи не знају ништа, говори да су морали да бјеже од крвне освете морачких Радовића, јер је неки њихов роак Марјан Пешић издао брата војводе Мине, којег су погубили Турци. За тога Марјана не знају ни старији Пешићи у Лубницама, али се зна да се син Милића Дакиног, који се одселио из Бастаха у Расово код Бијелог Поља звао Марјан, што наводи на помисао да има неке истине о том предању, те да су се Пешићи били доиста завадили са Радовићима, јер није баш тако често име Марјан, нарочито не у овом крају, па постоји вјероватноћа да је сину Милића Дакиног дато то име, као успомена на тог старијег претка. О овој крвној освети и убиству Марјана Пешића у Морачи и данас живи предање и прича, док о тим доганајима се практично у братству Пешића не зна ништа. У тим окршајима је погинуо Оташ, на мјесту које се и данас зове Отова лука, једна ливада, која је била Оташево власништво. Послије Оташеве погибије у Лубнице је код рођака добјегао са породицом Оташев син Трипо. Има Пешића, који су пријешли на ислам, као инаџијски одговор књазу Николи за терор учињен над њима, послије погибије књаза Данила у Котору. Свакако су тада невини пострадали, али је војвода Миљан Вуков хтио по сваку цијену да се додвори Петровићима, протјерујући Пешиће са њихових огњишта ни криве ни дужне, због њихове, наводно, рођачке везе са Кадићима.

С у к о в и ћ и су посебна грана Пешића, који су са свима Пешићима у Лубницама далеки род. Они своје пасове броје овако: Марко – Драган – Страхимир (Мајо) – Милан (Гајо) – Радоје – Суко – Трипо -Оташ и даље не знају имена својих предака. Петар Шобајић у својој книзи ”Бјелопавлићи и Пјешивци” истражујући, изводи родословски ред од Пеше до Бијелог Павла, овако: Пеша – Рако – Никола – Митар – Бијели Павле. Пасови измену Пеше и Оташа нијесу познати, као ни колико их је било. Услови живота су наметали вјечиту борбу са Турцима, па се у тим борбама истакао и добар број Пешића, који су служили на понос братству и Лубницама. Један од највећих јунака из Горњих села уоште је био Суко Трипов, хајдукујући и борећи се жестоко са Турцима. Посебно се истакао у борби са Турцима на Лубницама 1862. године, спасивши доброга јунака Павла Николина Шћекића (Ојданића), лубничког командира, стотинаша, коме је неки Турчин пришао са лена криомице, а Суко га је дочекао голим рукама, отимајући му притом сабљу, којом је био узмахнуо да посијече Павла, убивши Турчина његовом сабљом. Суко се истакао заједно са ронаком Савом Делетиним, и осталим Лубничанима у одбрани манастира Ђурђеви Ступови, дајући живот за одбрану Манастира. Истакнути јунак и борац је био Саво Делетин, по коме један огранака Пешића и носи уже браственичко презиме, а који је био такође стотинаш, послије Павла Николина Ојданића. Добар јунак и истакнути паметар је био Перо Перутин. Нешто млане генерације добрих јунака и виђених људи су наслиједили своје угледне пријетходнике. Мену њима свакако треба споменути Панта Савова, Мирка Милошева, Бошка Пантова, носиоца Обилића медаље и Карађорнђеве звијезде. Један од угледнијих, и мену првим школованим Пешићима је био Радоња Суков, учитељ, који је погинуо као комита, као и првог доктора правних наука и професора на Правном факултету у Новом Саду, Рајка Милошевог Пешића (Перовића). Пешићи славе своју стару славу, свету Петку 27. октобар), коју су славили и њихови преци у родним Бјелопавловићима. Због тога што Ојданићи славе свету Петку, као и сва браства од Шћекића, дуго се мислило да су и они поријеклом Бјелопавлићи. Ту је дилему нарочито појачао др. Јагош Вешовић својом књигом ”Племе Васојевићи” и тврдњом да су Шћекићи и братства сродна са њима Бјелопавлићи. Доцнија истраживања и њихово исротијско утемељење су ту дилему разјасниле.

Р а к о в и ћ и  из Лубница, као и они из Курикућа, су поријеклом Кучи, али никад није утврнено кад су се, и ко се први од њих доселио. Братственичко предање Раковића из Лубница говори да им се предак Рако доселио са Медуна, док Раковићи из Курикућа тврде да је поријекло Раковића из села Безјово у Кучима. Лубнички Раковићи су се из Куча доселили директно у Лубнице, и о својим прецима знају једино да су Кучи Дрекаловићи. Прво насељавање Раковића у Лубницама је било на Баћиној луци, са лијеве стране ријеке Суводола, засеоку који се налази уз пут за Курикуће, гдје су куће саградиле двије породице, које су се презивале Гидићи, да би се код њих доселили преци данашњих Раковића из Лубница, дошавши директно из Куча, предвонени претком Раком. Гидићима се није допао нови крај у који су се доселили, па су са сеобом наставили према Србији, а Рако је остао са породицом у Лубницама. Славе светога Николу (19. децембар), стару славу својих саплеменика Куча. Живећи у том свом новом завичају, Раковићи су дијелили судбину свих Лубничана, па их нијесу мимоилазили турски погроми и терор, ни тешке и епидемичне заразне болести, од који је преживљавао мали број житеља Лубница. Не знају тачно кад, али у братству живи прича, како их је била напала нека болешчина, коју су сељани звали чума, од које је према предању једно јутро освануло око четрдесетак мртвих Раковића. Тешко су страдали и у сукобима са Горњовасојевићима, ради власништва над ливадама у равној Јеловици. На Раковиће су напали Масловарићи и отели им на ”зор” и силу неке јеловичке ливаде, злоупотребљавајући своју велику братственичку бројност. У одбрани своје имовине је погинуо Вукић са сином Вукотом, не могавши да се одупре бројнијим Масловарићима, тако да су они отели ливаде, оставши дужни и крв. Сва јеловичка планина, посебно онај најквалитетнији дио поред самих ријека Курмарије и Јеловице у равној Јеловици је био лубнички, откупљен од аге Мушовића, али су те ливаде преотели Васојевићи. Прилично је непоузданоа братственичка генеза Раковића из Лубница. Они су најмалобројније братство у Лубницама и сви су међусобвом блиски ронаци. Блиски су и са Раковићима из Курикућа, а један дио Раковића своје претке набраја овкао: Вукадин – Раде (Гојо) – Радоња – Никола – Тодор – Радун – Рако.

Непрестана борба са Турцима је и Раковићима омогућила да се истакну, дајући винене људе и јунаке, упамћене у историји Лубница, са дужним поштовањем, које се одаје честитим и часним борцима и патриотама. Међу њима су се истицали Милош Ђолев, јунак и непомирљиви борац против Турака, истовремено предводећи и проводећи горњосељске и васојевичке наке, који су кретали на школовање у Србију, излажући себе животним опасностима при проласку преко турске територије, бивајући им и вођа и оружана пратња. Уз војводу Миљана Вукова је био и чувени јунак Радивоје Пашов, кога је војвода Миљан бирао међу биранима, кад је кренуо у борбу за дефинитивно присаједињење овога краја матици, Црној Гори. Наравно, неће бити заборављени Сава Тодоров, Драго Милетин, Спасоје Новаков, као ни други, који нијесу поменути.

К љ а ј и ћ и,  као и Пешићи воде своје поријекло из Бјелопавлића, мада се дуго мислило да су поријеклом Морачани, зато што су се преци данашњих лубничких Кљајића доселили у Горња села из Мораче, гдје је и остао један дио Кљајића. Кљајићи су поријеклом од Кадића из Бјелопавлића, а мјесто гдје су живјели прије расељавања је Боан Бјелопавлићки. Пошто су се доселили у Горња села још у вријеме Светог Петра Цетињског, то је јасно да је њихово досљење у Горња села било много прије погибије књаза Данила. Значи да није основана прича, да су бјежећи из Бјелопавлића, побјегли због сродства са Тодором Кадићем, атентатором на књаза Данила. Стару славу, коју су славили у Бјелопавлићима су замијенили светим Николом (19. децембар), хотећи тиме да затуре траг, пошто су из Мораче побјегли, јер су остали дужни крв. Кад су се Кљајићи доселили у Горња села, она су тада била скоро полупуста, а у Лубницама су затекли Обрадовиће, као и Шћекиће у Лубницама и на Залоквици, у Главацама и у Заграду. Њихов највећи дио, огранак Славковића се населио у Курикућама, а Кљајићи су се населили у Бастасима. Изузетно радни, марљиви и предузетни врло брзо су економски ојачали, тако да су неке њихове патријахалне задруге имавале огромне буљуке оваца, чији је број понекад прелазио и преко хиљаду. Предање и легенда кажу, да су знали да своје буљуке оставе преко зиме у планини, без чобана, како би имало и ”вуку и хајдуку”, не старајући се о њима, да би врло често у прољеће налазили комплетно остављено стадо, увећено за већ одраслу јагњад, при чему су њихови власници, Кљајићи говорили да их божја промисао чува, због тога што су им и газде часни, честити и праведни, без икаквог гријеха. Са својим великим стадима и бројном фамилијом су издизали у Рупу Пешића, која им је послије њихове братственучке катастрофе, узроковане нападом Климента, одузета и дата Пешићима, од када се и зове Рупа Пешића. Једнородни Славковићи и Кљајићи су били бројна братственичка јачица, у вријеме кад су Горњосељани, мену којима је било и Кљајића и Славковића, кренули у сусрет Каранорневој војсци почетком XIX вијека. Окупљена војна формација из братства је имала преко 100 војника. Нажалост, налет изузетно бројних Климента их је просто десетковао, тако да се никад нијесу биолошки опоравили. Клименти су били житељи турске државе, али су били самовољници, убојице и пљачкаши груписани у фисове, албанске племенске скупине, кренувши да умјесто Турака сакупљају харач, према свом нахонењу, по селима у долини Лима и селима, која су припадала Нахији. У тим својим походима су им се једном приликом одупрли Славковићи убивши им пет ратника, чијих је пет гробова пронанено при ископу темеља за кућу у Курикућама. (Мирко Раичевић ”Горња села, насеља и становништво”). Спремили су Клименти освету, покупивши бројну војску састављену од отпадника од турске власти, и кренули у похару Горњих села. Покушали су Славковићи и Кљајићи да им се одупру, али су били малобројни у односу на Клименте, па су их Клименти десетковали, не штедећи ни малу дјецу. Тада је изгинуло седамдесетак до осамдесетак Славковића и Кљајића, при чему се само један мањи дио њих спасио бјежећи према Нахији, населивши се прво у планинском катуну Крчево, па су се потом полако спуштали и насељавали село Загорје, у којем и сада живе бројне продице Кљајића, а у Горњим селима је остала само једна породица, населивши се у Лубницама, на Подкрајницу, која је до тада била потпуно зарасла у шуму, коју су вријредни Кљајићи искрчили и отријебили од огромне количине камења, направивши горњим југоисточним ободом имања велики сувоменни зид, створивши од тог шумовитог предјела изванредну окућницу, њиву и ливаду. Презиме су добили по свом претку, који је имао неку физичку ману, због које су га звали Кљајо, а његове потомке Кљајићи. Истакнути потомак те породице је Милета Мартинов, учесник Првог и Другог балканско рата, а као учесник Првог свјетског рата је био тешки рањеник са бојишта на Гласинцу, и учесник Револуције са цијелом породицом у Другом свјетском рату, борећи се као антифашиста. Иако само једна породица, наметнули су се Лубничанима својом марљивошћу, поштењем и часним комшијским односом, па су у Лубницама веома уважавани и поштовани. Иначе је Милета важио за живу књигу лубничке историје и братственичких предања. Кљајићи своје претке набрајају овако: Дарко – Рајко – Вукота – Милета – Мартин – Перута – Петар (Пејо). Даље своје претке нијесу запамтили, памћење вјероватно прекинуто ужасним покољом Кљајића и Славковића, како је већ раније наглашено.

 

ИЗВОР: Ђорђије Максимов Ојданић, (Не)познате Лубнице, објављено 2005. године. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

*   *   *

Порекло становништва из Горњих Села – Лубнице, Курикуће, Главаца, Бастахе и Праћевац, општина Беране. Стање из 1903. године. Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у турској граници”. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Као н Полица, и Горња Села су скуп од неколико села, која чине једну географску целину. Ова се села находе на 1—2 сахата на запад од Црног Врха. Горња Села су уопште један планински крај, као и Врањаштица у црногорским Васојевићима, сем јединог села Лубница, које се у свему равна са селима поред Лима. Земља је скоро сва откупљена. Остала се села мање више баве сточарством и врло су ретко насељена, сем Лубница и у неколико Курикућа.

Село Лубнице се налази у једној равничици, кроз коју протичу три речице: Јеловица, која извире испод Јеловице, Суводо, који навире из Шишке, и Гуњара, која извире из Главаца. Мало ниже села увире Гуњара у Суводо, а овај у Јеловицу, те се одатле називају Бистрица. Лубнице се натапају од ових речица, те је земља врло плодна, што је опет проузроковало велику пренасељеност у селу. Извора нема доста, те се вода пије с реке.

Планина је Лубничанима Јеловица и Сиљевица, далеко од села за 1 сахат.

Село је, што је реткост у Васојевићима, подељено у две мале: Обрадску Малу и Мерић Малу, назване овако по именима племена која их насељавају. А село је ово име добило по лубу, који се дере ту са смрча, за покривање станова, за трнке и т. д.

На југозападу од села, између Јеловице и Лубница на средини пута, налази се Џупанова Пећина, за коју је везано предање, наведено у општем делу.

Порекло фамилија

У Лубницама има 108 кућа, и ако село није дуже ни шире од 10 минута. Предање казује да су ово село пре насељавале Клименте Латини. Прича се како у то време није никако падао снег, но неки пут с јесени, док су се они бавили у планини Бјеласици, падне снег, што њих јако уплаши да није каква казна божија, те се одмах некуда иселе, а на њихово место дођу Обрадовићи, који, по казивању, као да су још пре 300—350 година доселили из Његуша, а старином су из Херцеговине. Прича се да их је на Његушима било седам брата, па се посвађају с осталим племенима, те четворица погину, а тројица дођу у Јеловицу, а после се населе у напуштеним Лубницама. Да би се боље сакрили и славу су променили, те сад славе Нову Годину, а стара им је слава била Ђурђевдан.

За Обрадовићима долазе Ојданићи из Шаранаца у Херцеговини, који су пребегли такође због племенских зађевица. Овако су, веле, назвати по некој невести Ојдани, којој је, кажу, „четврта мањкала.“ Ојданићи славе Св. Петку.

За овима долазе Раковићи из Безиова у Кучима, натерани глађу, славе Никољдан.

Затим Пешићи из Планинице у Бјелопавлићима, пре 100—150 година, потиснути насилно, славе Св. Петку и најзад једна кућа Славковића, која се скоро доселила из Главаца. Славковићи славе Св. Николу.

Има још неколико кућа испод Јеловице, подалеко од Лубница, пресељених ту из села. Становници су: Обрадовићи, Ојданићи, Раковићи, Пешићи и Славковићи.

У селу има четвороразредна основна школа, близу сеоског гробља, на коме је развалина неке цркве, за коју причају да је још из жупанскога времена, а има и неких старих гробова, у којима су се, како се прича, жупани копали.

*   *   *

За пола сата на северозапад од Лубница налази се село Курикуће, кроз које протиче Суводо. Куће су растурене с обе стране ове речице, на прилично благом нагибу брда Стрменице и Асанова Дола. Доста велики део села се води из ове речице, а вода се пије с извора.

Курикућани имају велике испаше до саме планине Шишке.

У селу има 45 кућа, а становници су му:

Шћекићи који славе Св. Петку, Шекуларци, који славе Св. Ђорђа, Божовићи чија је слава Св. Никола, и Раковићи, који славе Св. Николу.

У селу има једно гробље.

*   *   *

Северно од Лубница на 15 минути, а на доста оштрим нагибима Вуче, с обе стране речице Гуњаре налази се село Главаца, прозвано овако, како се прича, због тога што су му становници били глава целе околине, па су их Колашинци, приликом доласка Аци-Проданова, одатле протерали, пре него што им је овај могао стићи у помоћ. Земљу малим делом натапају, а пију с извора.

Планине немају, али имају около и поврх села добре испаше.

У селу има око 50 кућа. Становници су му:

Божовићи који славе Св. Николу, Шекуларци, чија је слава Ђурђевдан, и Кораћи, досељеници из Братоножића, који славе Св. Николу.

Ово село има засебно гробље.

*   *   *

Источно од Лубница за 15 минути, на доста стрмом нагибу Братоњина Врха, дела оног планинског ланца што иде од Бјеласице, налази се село Бастахе, назваво тако по речици Басташици која крај њега тече и утиче у Бистрицу.

Планина је овом селу Пешића Рупа, сахат од села далеко. У тој планини има и једно језеро.

У селу има 35 кућа. Становници су му:

Пешићи, који славе Св. Петку, Обрадовићи, који славе Нову Годину, и једна кућа Божовића, чија је слава Св. Никола.

Гробље имају засебно.

*   *   *

Југоисточно од Лубница, с десне стране реке Бистрице, на оштрим нагибима планинског ланца који од Турије иде преко Коњска, налази се село Праћевац, названо овако, по причању, што се ту неки коњ праћио (утекао) из Кржуља. Тада је, веле, ово место било обрасло крстатом гором.

Испаше, чиме су богати, исте су им које и Курикућанима.

Кућа у Праћевцу има 13, самих Шћекића, који славе Св. Петку.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у турској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 722-724). Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Darko Obradović

    Odlično,s tim da u Lukavici iznad Tutina su živeli moji Obradovići od Obrada koji meni čukundeda koji je došao od Lubnica a Vulići što se navode jesu primili naše prezime,inače su bili Vukićevići,tako da krvni Obradovići u Lukavici su Obradovi a njegovi sinovi Milentije koji je brinuo o deci dok je na solunskom frontu stradao njegov brat Petronije.Kasnije je ostalo pet kuća iz kojih nas evo 70-ak širom sveta živi…Pozdrav,Darko Obradović

  2. Predrag Šćekić

    Šćek na staroslovenskom znači obraz. Jedan od osnivača grada Kijeva u Ukrajini se tako zvao. U suštini je nadimak. Daje se deci koja imaju velike obraze. U današnjem srpskom jeziku to je Buco.

  3. Obradovic

    Pozdrav Obradovicima iz Lubnica sirom sveta, moji su dosli 1912 godine kolonizacijom u Metohiju u selo Kos, bezeci od Turaka pre toga u Kolasin. Jedno vreme nosili prezime Lacmanovic, ali su vratili izvorno prezime. Zivi bili svi vasojevskog roda

  4. Mi smo iz Mladenovac,selo Sepsina.Nosimo ime Obradovic.NAs daleki deda je Jeremija Obradovic on je dosao u ovo selo i udao se ovde.Slava nam je Sv.prorok Jeremije.nek se jave ko ito slave….

  5. Такође Јеремија Обрадовић отприлике вуче порекло од Ужица и околином ужица.Тражим неког ко такође слави Св.пророка Јеремије.Село шепшин.сигурно да око 19.века долази овде.Ако неко има неке информације нек се јави у коментару!!!Хвала

  6. Dusko Otovic

    Da li imate informacije o Otovicima iz Belog Polja kod Peci?

  7. Obradovic

    Moji Obradovici su se doselili u Gruzansko selo Zunje, za vreme Karadjordja od Sjenice. Slava sv. Vasilije, nova godina. Dali mozda imamo veze sa Obradovicima iz Lubnica?
    Pozdrav!

  8. Saponja

    Knezevici u selu Budimlja kod Berana poticu od jednog Obradovica koji je tu doselio iz lubnice.Njega su zvali knez a njegove sinove po njemu Knezevici.Njih su kasnije Vasojevici oterali iz Budimlje prozvavsi ih Bukumiri.Iz Budimlje su ovi Obradovici Knezevici otisli na Koritsku visoravan a odatle na Pester selo Dragojlovici.Mnogo vremena kasnije neki Knezevici su se vratili u Budimlju i tu ostali.Slave sv Vasilija Velikog ko i Obradovici iz Gornjih sela.

  9. Драган Пешић

    Поздрав свима,
    Дивно је видети да још увек има људи које занимају корени. Моји Пешићи су од Лубнице, сада настањени у Ушћу, Поред манастира Студеница, ево за коју годину ће већ 200та година. Имам неку срећу и задовољство да су у породици сви некако традиционални и патријархални па поседујемо цело породично стабло до око 1825. године када се Танаско Пешић доселио од Лубнице у Ушће бежећи због убиства турчина (непознатог нама потомцима али поуздано је разлог) те променио славу са Свете Петке у Св . Краља Стефана Дечанског.
    Е сада већ неко време истражујем да ли смо од Мејре потомци или смо од друге гране. Иначе Танаско када се доселио у ушће био је веома радан и од локалног аге је добио много земље где је и данас цело село Пешићи изнад Ушћа поред манастира студеница. Таснакова Жена је Вукена а њихова 4 сина Алексије,Вукашин, Милоје и на крају Марко од кога води моја линија. Цела линија иде:
    Танаско > Марко > Станко >Стојанко > Дарко > ја 🙂

    Е сада уколико ико има одређене информације о Танаску и Вукени у периоду пре 1825…..био бих веома ВЕОМА захвалан.
    Такође да ли је ико икада од Пешића Лубничана пронашао икакав породични грб. Јер сам негде начуо да ма колико неуки били наши власи у катунима да су се посебно дичили тим Бјелопавлићким сојем и да је наводно на неком од Пешиних грбова наводно било везано Хералдичко обележје Косача, е сада по списима из 15. века веома је могуће јер су ту први писани извори о Односима Пјелопавлића и Косача… а са друге стране још једну инфрмацију коју непоткрепљену имам за грб, управо слава коју је узео ђед Стефан Дечаснки, да је са намером узео услед старих прича да имамо (као и сви срби што би жели то да чују 😀 ) те односе са Немањићима преко Бијелог Павла те да је на црвени штит и орла додат још полумесец у горњем десном и шестокрака звезда у горњем левом углу.

    У сваком случају, за сву дискусију сам отворен. Мој маил је [email protected]

    Свако добро од бога желим.