Poreklo prezimena, selo Tegošnica (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Tegošnica, opština Vlasotince. Istraživanje „Sela u vlasotinačkom kraju“ saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara.

 

Nastanak sela i poreklo stanovništva:

Selo Tegošnica je stočarsko seosko naselje zbijenog tipa, na nadmorskoj visini 380 metara desnoj dolinskoj strani Vlasine, kod ušća Tegošnice, s obe strane savremenog puta Vlasotince-Crna Trava.

Pripada K.O Gornji Orah. Fizionomski se razvija duž pomenutog puta.

U ataru se nalazi praistoriski lokalitet Kladenac.

Preko Tegošnice u vremenu pod Turcima je vodio put od Vlasotinca, preko Kruševice, Dejana, Borinog Dola, uz reku Vlasinu do Svođa i Tegošnice.

Odatle je napuštao dolinu i preko Krivog Dela, Jabukovika (Tumbe), Deščanog kladenca prelazio u Bugarsku, a odatle za Carigrad.

Pre dobijanja statusa samostalnog naselja (posle Drugog svetskog rata-1945.g.) predstavlja fizionomski deo (1953.g. je bilo 23 domaćinstva i 143 žitelja) Donjeg Gara i Krivog Dela, koji sada pripada opštini Crna Trava. Stanovništvo je srpsko (litije Petrovdan).

Selo Tegošnica dobija struju 60.g. 20 veka, a vodosnabdevanje je individualno (bunari i gravitacioni vodovodi).

Ima OŠ „Vuk Karadžić“(osnovanu 1970.g.), zdravstenu stanicu, prodavnice i kafane.

Selo Tegošnica je administrativno sedište Mesne kancelarije za četiri naselja:Gornji orah, Donje Gare, Jakovljevo i Tegošnica.

Selo je najviše bilo puno života 80.godina 20. veka; dok migracija stanovništva nije učinila svoje.

Danas u selo na početku 21. veka ima samo tri stanovnika.

U tom vremenu su bile tri kafane, tri prodavnice, bojadžiska radnja i vodenica. Čak je osnovan i pijačni dan četvrtkom, gde se sakupljala mladež iz susednih sela, kao i dolazak trgovaca razne robe i prodaja ratarskih kultura iz moravskih sela u toku jesneni kada se dolazilo iz pečalbu.

Ostalo je u sećanju mnogim generacijama koje sada žive širom Srbije-iseljene do kraja 20. veka iz ovoga kraja. Naročito je bilo živo u kafanama kada se veselilo uz muziku i pevačicu, tu su služile u toku vašara i zimskim mescima „krčmarice mlade“.

Danas na početku 21. veka sve je ruinirano. Stanovništvo raseljeno. Nekadašnje kuće, kafane i prodavnice su potpuno prazne. Jedino preko reke Vlasine još se održava OŠ „ Vuk Karadžić“, mesna kancelarija, otvorena nova kafana i prodavnica.

Setna su sećanja nekada na život pun mladeži – kada se sjati na vašaru ili pijačnim danom u selo Tegošnica , sa pobrđa planinskih visova okolnih sela sa područja opštine Vlasotince i Crne Trave.

Ako je za utehu otvorena je jedna privatna hidrocentrala u dubodolini reke Vlasine, ali to ništa ne umanjuje sadašnje beznađe i opštu pustoš nedostatka života u planini.

Danas, takoreći selo Tegošnica je selo bez ijednog stanovnika koji je rođen u selo Tegošnica.

* * *

Tegošnica u vremenu do 80.g. 20 veka:

Od nekada samo neprohodno mesto, okruženo planinskim liticama, selo Tegošnica posle prolaza makadamskog puta Leskovac-Vlasotince-Svođe-Crna Trava je postalo značajno mesto za sva okolna sela.

Tako posle 1965.godine do 1970. godine ono postaje i administrativno mesto za oklona sela, potom se otvaranjem škole, mesne kancelarije, ambulante, prodavnica, kafana otvara jedan široko polje razvoja okok,nih sela.

Tako je mesto živnulo. Do tada je u selo postojala vodenica i vunovlačara svođanina Golubović Dragoslova(1906.g), koja je opsluživala okolna sela.

Pošto je selo preko “mosta” administrativno bilo podeljeno na atare vlasotinačke i crnotravske opštine, tako su i otvarane prodavnice i kafane sa različite strane mosta.

Tako je na izlazu prema selau ataru Crne Trave već radile dve prodavnice zemljoradničke zadruge iz Sastav Reke, opštine Crna Tarava, a potom i kafane: Tomislava Stefanovića (mahala Kračinove-D. Gare) i Mirka Vojinovića (D.Gare).

U tom delu je radila jedna vodenica – Boška Stojanovića i bojadžiska radnja.

U toj prodavnici je radio Sima Petrović, a u drugoj prodavnici je radio Moša Stojanović.

U ataru vlasotinačkog dela, prema Gornjem Orahu je radila kafana Cilka Stojiljkovića(Stranjevo) i prodavnica “Vlasine” (Vlasotince), u kojoj je radio Stojanča Nikolić iz Jezdina i Tomislav Đokić.

Pored vodenice, vunovlačare i kuće Dragoslava Golubovića-svođanina, bila je otvorena mesna kancelarija i ambulanta.

Posle izgradnje škole s aleve strane Vlasine, napravljen je most, igralište a i prudina je poslužila kao mesto pijačnog okupljanja sa svih strana četvrtkom u nedelji.

Vašar koji je kao seska slava na Petrovdan (12.jula) iz selo Stranjevo je zasnovan u tegošnici. Bilo je dosta naroda sa svih strana tih godina na tom vašaru.

Radio je ringišpil, kupovalo se i trgovalo od igle do nakrupnije stoke.

Tako su moravci počeli da prodaju svoju robu sa njiva-naročito povratari stajkovčani: paprike, paradajs i kupus.

Na vašarima se upoznavaloo sa devojkama i momcima, sklaoala prijateljstva u kafani, pevalo i često pazarilo za u pečalbu.

Mnoge su ljubavi stvarane po tim vašarima, a mnogo je puta “lečena” tuga do zore u kafani kod Cilka, a i uz muziku pod venikom od paprata u prudini, uz harmonikašku pesmu i svirku.

Deca su bila posebna radost na tim vašarima, kada su se kupovala svirala, pištolji, sladoled, novi gumeni opanci, sandale….

Sav ovaj način života je osmišljavan kod entuzijasta sa svih strana među gorštacima-pečalbarima i posebno kod učitelja, šumara, a posebno od Pejče Stankovića šefa mesne kancelarije-koji je kasnije rano preminuo, a da se o njemu više niko nije setio o njegovim zaslugama za razvoj ovog kraja.

No, to je druga priča.

Tih godina priliko otvaranja škole sva mladež učitelja i nastavnika je bila u mladalačkom zanosu mnogih ljubavnih avantura i neugodnih situacija.

U kući Sime Petrovića i Tome Stefanović, stanovala su dva “para:

– Tomislav Spasić (nastavnik istorije iz Svođa) i učiteljica Cana Spasić (kao učiteljica devojka radila u s. Zlatićevo);

– Mića Nikolić (iz Stajkovca) nastavnik istorije i Miroslav Mladenović (iz Predanče) nastavnik matematike.

Do njihov stan “na spratu” je bila učionica petog razreda učenika iz sela:D. Gare i Jakovljevo, a u “prizemlju” je bila kafana Tomislava Stefanovića, koji je do nje smestio i svoju kačarsko-pintersku radnju.

U kafanama: Cilka, Tome i Mirka smo kao momci-zajedno sa Mićom, a posle sam-se hranili. Tu nije bilo ni struje ni vode, ni išta od jela. Ceo dan su nam “pržili2 jaja sa hlebom.

Kada je napravljena škola, napravljeni su i stanovi za nastavnike. Tu su se neki i oženili i formirali porodice.

Ovde treba istaći da je nekadašnji moj učitelj u s. Zlatićevo (Jakovljevac) Vitomir Mladenović, biciklom dolazio iz Vlasotinca i održavao svoj pčelinjak sa leve strane reke Vlasine u jakoljevskom ataru, blizu sadašnje škole.

Da se ne zaboravi boemski život, kada se iz kafane ujutru direkno odlazilo na časove, a prvo se tu u kafani zapisivali časovi, koja je bila nastavnička kancelarija.

Da se ne zaboravi pokojni Mića Nikolić(1945), drug i kolega u mladosti, koji je kasnije bio direktor škole, funkcioner u opštini a i direktor vlasotinačke biblioteke, kada smo zbog njegove ljubavi odlazili pešice noću i vraćali se iz Tegošnice preko sela Svođe do selo Borin Dol-mlade crnomanjaste učiteljice.

Da se ne zaboravi kada smo “uleteli” kao mladi u “zamak” jednog ljubomornog tada neugodnog gorštaka, gde smo zbog jedne devojke “beograđanke” zamalo hteli i glavu da izgubimo. Pucalo se iz puške na nas.

Sve to uz mladalački zanos i entuzijazam nam je davao podstreka da se izdrže i najteže iskušenja u radu sa decom u školi i uopšte u životu.

Tako su nastale mnoge napisane priče iz toga vremena, a ovde će biti dstupne nekoliko koje su pred kraj 20. veka bile objavljene u lokalnom listu “Vlasina” u Vlasotincu.

Vreme se menjalo, migracija je učinila svoje. Mnogi su otišli a došli neki drugi do kraja 20. veka. Nema više boemstva u kafanama, radosri života na onakav način u planini .

Tako je izgledala Tegošnica viđena iz vremena početkom 21. veka, kada se sve napustilo, a tamo gde se život odvijao je sve ruinirano i više nema života. Sve je migracijom otišlo svojim putem života po celoj Srbiji.

* * *

PRIČA O UČI

7.09.1990.godine

Do malog planinskog sela se dolazilo brdskim konjićima. Put džombast, pun rupčaga. Rekoše autobusa nema. Treba da se prokrči još koji kilometar, pa da se u selo slavi dolazak prvog autobusa.

Da se pušti prva autobuska linija, tome se najviše trudio šef mesne kancelarije. Bio je to čovek omanjeg uzrasta, zdepast, a vrlo živahnih očiju.

Kada je govorio, uvek je iz njegovih ustiju sevala vatra. Pokreti su odavali veoma vrednog čoveka.

Ali pored najave prvog autobusa, selo je uznemirila vest i o otvaranju nove škole. Kažu dolazi im mladi uča.

Da, mladi učitelj, koji prema izgledu i opisu nije se mnogo razlikovao od seoskih momaka, kako i nebi, kada je sa njima za vreme ferija radio najteže građevinske poslove.

Para nije imao za školovanje. Jedini njegovo samoizdržavanje da se izvuče iz bede i ode u pismeniji svet-vodio je preko školovanja. izabrao je poziv učitelja.

Kako baš učitelja.pitao se više puta među neprospavanim ciglarskim i zidarskim noćima u stajama i vrbacima kraj morave, gde je sa mukom zarađivao hleb i novac za školarinu.

Hteo je da njegovi vršnjaci progledaju. da vide novi svet, da postoji i van ciglarskog kalupa i malterki sa mistrijom, čekićem i kolicima sa lopatom.

Hteo je da pomogne narednom pokolenju da progleda u svet, pa je tako izabrao baš učiteljski poziv.

Nije imao kofer, kada je krenuo pešice preko planinskih gudura u planinsko selo na obroncima planine Čemernik, čuvenog crnotravsko-pečalbarskog kraja.

Nosio je najlonski džak, i u njemu nekolikoknjiga i svezaka-za početak malo i posteljine. A usput je razmišljao, snaći ću se u selo. Pa brate i sam sam odrastao u planini.

Neće mi biti teško. Došao je do prve mejane. Upitao je mejandžiju: -pa gde vam je ta škola? Mejandžija ga malo odmeri. pa pnako sa nevericom mu kaže:- škola ti je ovde kod mene u mejani i tamo preko puta u bojadžiskoj radnji. A što tako mlado momče se interesuješ za školu.

Neki se podrugljivo zasmejaše u glas:“ pa možda želi da se upiše u prvi razred“. Među njima se nađe jedan trezveniji, pa se onako podboči i zamišljeno upita“ majku mu mi u selo čekamo odavno učitelja-a ovde je bogu iza leđa, pa gospodska deca neće ni da dođu, a kamo li da budu učitelji.

Što se vi smejete-ovo je možda naš uča“-da ja sam taj mladi uča.

Razveseli se mladi učitelj.

Svi onako iznenada se pogledaše među sobom, pa odjednom poče veseli žagor u mejani.

Kavedžija viknu naglas:“da se popije u zdravlje našeg učitelja“.

Popiše svi po jednu šljivovicu. ni uča neodoli tom izazovu. malo mu zadrignu, nije navikao na alkohol.

Neki ga ohrabriše rečima:“Učo to čisti pluća i dušu, pa popij jednu nama za srećan dolazak i uzdravlje naše dece, koju će da učiš i da ih izvedeš na pravi put“.

Većina od njih ima žuljeve na rukama. Neko od gorštaka primeti žuljeve i na učinim rukama.

– Ništa to nije, sa osmehom na licu će uča-to je samo priprema za jedan novi život.

Mejana beše starog izgleda.

U njoj beše samo jedan stari šank, preko koga se moglo uzeti rakija šljivovica. mogao se svako sam poslužiti.

Kafedžija beše dobričina. Točio je svakom ko je potražio-a za pare je govorio:“lako ćemo, kada se ima para, tada će se platiti“.

Tako je i bilo.

Niko mu nije ostajao dužan. poštenje tih gorštaka je bila jedna od najvrednijih osobina što je mogla da se uvidi među planinskim gudurama ovog crnotravsko-vlasotinačkog poštenog pečalbarskog sveta.

Ljudi se nikada nisu delili prema bogatstvu . Uvek su se pozivali i zvali jedni druge:ej EJ NAŠI. ta reč NAŠ-značila je da si dobar čovek.

Čovek koji uvek želi ljudima da pomogne u nevolji.

Za vrednost rada se nikada nije ni pitalo. Najsretniji trenutak svakog od ovih gorštaka je kada pozivana njegova ljudska dimenzija u pružanju pomoći. to nije bila pomoć koja se merila u materijalnom dobru-već su se ljudi veselili, smejali i šalili na svoj račun.

Bogami nekada su i sevale varnice ko je veći vickadžija. To su veseli i srećni dani, kojih će se u samom životu uvek sećati uča.

Sećaće se susreta sa veselim i zdravo razumnim ljudima.

Niko od njih nije mislio loše ljudima.

Svako je od dobrote za drugog hteo i kaput da skine sa sebe, onda je u pitanju ona prava ljudska strana čoveka. niko od njih nije bio imućnog stanja.

Svako je imao po nekoliko brava ovaca i po dve krave i nekoliko svinja.

Zemlja je bila planinska i samo stvorena za čuveni planinski krompir.

U njemu se uča najviše oduševljavaokada uz planinski sir na večernjim sedeljkama mezio,-uz šalu i priče starijih brđana o nekim starijim ratnim vremenima.

Pričali su kako je je vladala glad za vreme ovog zadnjeg, a bogami i predhodnih ratova, pa čak i sa Turcima.

Uča je sve to beležio.

Upijao svaku izgovorenu reč.

Znao je u sebi da se ta vremena neće nikada ponoviti.

Beležio je uča svaku izgovorenu reč i rešio da sve to ostavi za neka druga pokolenja.

U prašnjavom levom uglu seoske mejane, uči nije promakla stara lampa koja je svojoim garavim dimom ocrnila čitavi deo tavanice.

Uvideo je uča da ovde nema struje.

Znači petrolejka je glavni izvor svetlosti.

No, nije se mnogo uzbuđivao zbog toga, jer je i sam odrastao pod limenom svetiljkom-zvano gasarče.

To je polukružni pdnosno kupasti limen predmet, na čijem vršnjem delu se stavlja zatvarač sa svetiljkom od pamuka, a unutra se sipa petrolej.

Znači, zaključio je uča, ovo je napredak u opdnosu na osvetljenje pod kojima je on učio i spremao se za učiteljski poziv.

Na sredini mejane su stajala dva stola otesana od grube građe.

Služili su za neke uvažene goste kada dođu iz opštine.

Stolica nije ni bilo.

Doduše za ta dva stola su bile napravljene ručnom stolarijom, a bile su i ukrašene nekim cvetićima.

Levo i desno od stolova su stajale po dve klupe sa oslonjačem.

To su klupe koje su imale drvfena vretenca.

Na prvi pogled mejana ima neki stari ambijent prijatan u planini za gosta koji prvi put dođe u seosku mejanu.

Kad se saznalo da je došao za njih tako važan gost-uča, odmah se mejandžija uspravi sa osmehom, a to učiniše i ostali prisutni.

Svi koji su stajali za šankom, odložiše za čas čaše sa šljivovicom, a šumar i šef mesne kancelarije kao najvažnije ličnosti sela, odmah ustadoše i ponudiše uči mesto za stolom.

Onda kafedžija onako umiljatim glasom upita uču:-šta želite da popijete-to mi svi častimo za vaš dolazak.

Uča snebivajući se onako zbunjeno, ni sam se nije snašao ovakvom dobrodošlicom, a i uz to nije pio nikakav alkohol, nije mogao da odrekne ovako prvom susretu sa gorštacima čiju će decu od sutra učiti-razveseli se i odsečno reče: „ za naše viđenje i za susret sa vama i ovim selom, molim vas natočite mi jednu malo ljutu prepečenicu“.

Odmah svi u glas povikaše:-naš uča je NAŠ čovek. naški se ponaša.

To će biti čovečina.

Čim nam nazdravlja sa prepečenicom.

Oni nisu znali da na prvi gutalj se počelo uči da vrti u glavi.

Nenaviknut na alkohol-uča je smogao snage uz meze sa planinskim sirom da popije tu jednu a i prvu čašu rakije u njegovom životu.

Znao je uča da ih treba pridobiti.

Njih nije mnogo interesovala škola, jer kako počeše da komentarišu njima je dovoljno samo da znaju da se potpišu i da sabiraju i množe.

Kada se počelo vrteti uči u glavi od prepečenice, zamolio je šumara i šefa mesne kancelarije da se negde smesti i prespava noć.

Odmah su svi u glas ponudili prenoćište.

Odvajkada je to među ovim gorštacima-naviknuti na pečalbarski život i sami su imali prilike da traže mesta za spavanje u tuđim kućama…

Uča je razmišljao i upitao onako za sebe-ima li prenoćište negde blizu škole, a biće vremena za posete kućama, u vremenu kada se počne sa radom škole.

Snalažljivi kafedžija onako naglas pozove uču za smeštaj, pa ga odvede sa upaljenim fenjerom u jednu malu prostoriju-odmah iza mejane.

Čim se otvoriše vrata od teške hrastovine-odmah zamirisa na memlu.

Videlo se da niko ovde skorije nije spavao.

-Ovde smeštamo nekada zalutale ljude koji idu po otkup-kroz zube promrlja kafedžija.

–Nije baš prijatno da naš uča prespava prvu noć ovde.

No, odlučan je uča-spavao sam ja i u gorim sobama.

Važno je da smo tu i da će sutra se sve srediti bolje.

Nekako ispod kreveta nađoše jedno ćebe, čaršava nije bilo, a uča od svog prtljaga napravi jastuk.

Nikako nije mogao da se uspava te noći. to je uzbuđenje prvog njegovog dolaska kao učitelja.

Ništa mu nije smetalo što je ležao u prašnjavoj šupi, koja je više ličila na konjušnicu ili staju za sitnu stoku.

Bio je preokupiran sa prvim nastupom pred decom.

To je veliki trenutak njegovog života.

Tako je toh trenutka osećao uča.

Seljane je pridobio, a kako će pridobiti decu.

Kako će nastupiti sa dnevnikom.

Kako ga nositi i odgovarati za rad pred decom, pred roditeljima i pred celim društvom.

Nekako pred zoru uču uhvati lak san.

Spavao je kao ptica na grani.

Žubor planinske reke, podsečao ga na rodno selo.

To mu je dalo posebnu snagu i vedrinu.

Ustao je pre svih u selo.

Šetao je pored bojadžiske radnje-za koju sinoć rekoše u kafani, da će biti škola.

Zastao uča šetajući pored radnje i sa čuđenjem pročita iznad ulaznih vrata-Bojadžiska radnja.

Nije mogao da shvati da ovako vredne ljude niko nije mogao da pokrene da imaju lepu školu.

Zar se došlo dotle da deca uče u prostorijama bojadžiske radnje.

U kafani uča je saznao da se dnevnik učenika čuva u šanku kafane-jer je tu kažu najsigurnije mesto za čuvanje.

Za reč mejana –kažu za kafanu.

Kao mesto u kome se ljudi zamajavaju u slobodno vreme.

Eto ni dnevnik nije imao mesta gde da se smesti-a kamo li učitelj.

To je bila beda nad bedom u pogledu školskog prostora i uslova za rad sa decom.

Vedrilo je uču što su to bili gorštaci koji su imali bistre umove.

Samo je to trebalo nekako pokrenuti.

Kako to pokrenuti.

Imaće vremena i za razmišljanje o tome.

Za početak je bilo najvažnije da ih je pridobio na svoju stranu.

Šetao se uča-prelazeći most reke, čas na jednu, čas na drugu stranu-dok nije potpuno svanulo i dok se nisu seljani počeli već kretati džadom.

Put seoski, prašanjav, ali šumovit kraj, pa se i neprimećuje prašina u tako čistom vazduhu koji je dolazio sa planine.

Naravno među prvima je poranio kafedžija.

Primetio uču i pozvao ga na jutarnju kafu.

To nije bila prava kafa.

To je bila kafa od planinske biljke-raži.

Kako je zovu r’žena kava.

Koja je kažu korisna za prečišćavanje stomaka.

Uča se osećao da je prebrodio onaj početni strah-da neće pokleknuti pred onim što ga očekuje u svom početnom pozivu.

Nisu mu u školi pričali da je dnevnik sve: dolazak u selo, susret sa ljudima, sa kafanom, sa životom-već samo sa decom. deca su nešto drugo od ovoga što treba svojom snagom prebroditi-razmišljao je uča dok je pio raženu kafu u kafani pored kafedžije.

-Učo- ne zameri mi ako te preupitam, reče kafedžija.

-Kako ti se dopada ovaj našk raj, mislim ljudi.

Mi smo dobri-a i deca su nam bistra, ali brate malo smo priprosti, pa ne zameri nam što smo te onako sinoć priprosto dočekali i ostavili samog da prespavaš u onoj zapuštenoj šupi.

Da tačno da su učitelja smatrali samog i ostavljenog-ali nije bio sam, već sa svojim mislima o tim ljudima čak i sam- nije bio sam.

Uča je bio skromno odeven. Cipele su bile poluizlizane. Čarape takoreći poluicepane.

Morao ih je uča dva puta savijati da bih i stavio u cipelama, jer nisu se poznavala stopala.

Nosio je izlizane italijanske farmerke-ne zbog mangupskog ponašanja, već zbog dužine trajanja pantalona.

Dok je bio na studijama sa tim pantalonama, mogao je noću da ih opere im osuši noću za dnevno nošenja na predavanjima. Košulje nije ni imao na sebi.

Nešto zbog nedostatka para, a nešto iz praktičkih razloga je na sebi nosio rolku, ispod koje je nosio majcu sa kratkim rukavima, a u rukama je nosio jaknu od prostog skaja, ali koja nije propustala vodu, pa kada je dolazio-više je podsećao na nekog dalekog putnika, nego li na učitelja koji će prosvećivati decu i narod u jednom zabitom planinskom kraju, bez ikakvih oblika civilizacovanog načina življenja.

Smeđ sa crnim očima i plavom kosom, uča je više podsećao da dolazi iz nekog kolhoznog ruskog sela-prebačajem oragana vlasti.

Imao je zalizak kose sa pramenom koji odaje mladog čoveka kome je stalo i do mladosti.

Sitnog lica, sa belim zubima i okruglog lica, sa malo izraženom donjom usnom-odavao je mladića kome će seoske devojke dosađivati u osvajanju lepog li uče.

Zbunjenost uče pored stola u kafani, odjednom prekinu glas uštirkanog gospodina sa kravatom, koji se pozdravi sa kafedžijom, a bogami ljubazno i sa učom.

Onako nadmeno se predstavi-ja sam direktor škole.

Noge su uči odsekoše.

Kako li će sad.

Lakše mu beše sinoć sa seljacima.

direktor škole malo omekša glas, a potraži i jednu ljutu.

Ponudi i uči.

Sa zahvalnošću ga odbi uča, pa zadrži hladno držanje za sebe, jer nije znao ni kako da se ponaša prema svome predpostavljenome, ni prema starijem kolegi.

U početku čisto inspektorski pogledi, stav i držanje direktora malo pokoleba uču, ali kada direktor popi još jednu ljutu-naglo se promeni njegovo držanje i prema uči i prema kafedžiji.

Ta ljutost direktora škole nije odražavala njegov karakter, već loše raspoloženje u porodici sa ženom-kako sam kaže ujela ga rano guja na sobajle, pa je i sam morao rano da ustane i prepešači toliko kilometara-a tebi mladi kolega se izvinjavam što sam te ovako rano isprepadao.

-Znam da ti nije lako i ja sam nekada bio mlad i tako počinjao kao i ti, ali verujem u tvoju mladost, tvoj entuzijazam.

U početku dok se malo snađeš oko smeštaja i sa decom-biće sve dobro- završi svoju misao direktor škole i popi još jednu ljutu.

Direktor naširoko objasni kakvo je stanje u selu, kako nema prostorija za održavanje nastave, kako se dnevnik čuva u kafani.

I sam uča je predhodno sve uvideo i bolje se upoznao sa situacijom nego što je direktor izložio.

E sada moj kolega hajde da krenemo na prvi čas-reče direktor, eto deca sa roditeljima pristižu.

Pozive smo im na vreme poslali i obavestili ih o tvom dolasku-završi direktor.

Uča je samo potvrđivao glavom pred direktorom škole, uz prisustvo kafedžije, ali misli su mu bile okrenute prema deci i prema dnevniku koji je stajao u šank u kafani.

Nikako nije mogao da shvati da šljivovica i pedagogija mogu da idu zajedno jedno s drugim.

Direktor nastavi-znam kolega, sve je ovo neobično-kao da je uhvatio učine misli. –Tu nam je najsigurnije mesto.

Sam vidiš da je ovo prolazno planinsko mesto.

Za sada kafana nam je najsigurnije mesto za dnevnik-reče direktor uči.

O tome su i novine pisale, ali mi sa tobom učo moramo da se izborimo za bolje uslove rada, za novu školu, za novog učenika, za novog čoveka u selo.

-Vidiš kolega tvoj zadatak nije lak, ali ne brini tu ćeti pomoći celo selo-a i mi iz škole.

-Treba da pristigne i presednik opštine-završi svoju savetodavnu misao direktor škole.

Stvarno u tom trenutku sa belom kosom i širokih ramena, sav ozaren u licu-pristigao je presednik opštine uz pratnju šefa mesne kancelarije.

Kafana sada izmeni oblik, jer važan gost zauze čelno mesto i njemu se ponudi šljivovica, kao znak dobrodošlice svih prisutnih u kafani.

Onda uz meze i piće započe pravi sastanak i dogovor o početku rada škole i uče. Nikako uča nije mogao da shvati da će takav početak njegovoe profesije u jednoj seoskoj kafani, koja je u tom trenutku bila zamena pravim školskim prostorijama za rad sa decom.

Uča ožarenog lica, u znak poštovanja prema svojim predpostavljenim, prepusti im da prvi izađu iz kafane i u tili korak svi zajedno pređoše most koji je spajao dve teritorije susednih opština-do bojadžiske radnje, u kojoj je sada smeštena škola.

Sitan detalj je promakao uči, da je ova škola teritorijalno podeljena između dve nerazvijene opštine.

Šljivovica koju je uča popio uz prisustvo presednika opštine-takav je red da se popije u prilikama za srećan početak; toliko ga razbuktala, da je od crvenila počeo da ubrzava brzinu reči, pa mu je zasmetalo da se kao takav pojavi ispred dece kao njihov prosvetitelj.

To su ti maniri boljševičke škole, koja je morala da daje kalupe ljudi prema onima na vlasti.

Ako se nisi ponašao čak i u piću izgubio bi veoma lako autoritet vlasti.

Bilo je takvo stanje društva , koji je i tekako bio važan za početak učinog rada sa decom.

To su bile zablude od kojih će uča kasnije se veoma teško osloboditi, jer one su bile tadašnja stvarnost života i rada u školi.

No, šljivovica nekada može i da razbistri mozak, pa se u jednom trenutku kod uče izgubi taj početni strah i posle besednog govora predsednika opštine i direktora škole-najzad slobodoumno, bez ikakvog ustezanja uzeo reč uča:

-Draga deco, dragi roditelji, direktore i presedniče opštine-došao sam u ovaj zabiti kraj da učim da živim, došao sam da učim sebe i oko sebe-decu i vas roditelje.

Svi ćemo zajednički da istrajemo na tom teškom putu.

Za sada toliko i sada uđite u ovu improvizovanu učionicu i počnimo sa prvim časom upoznavanja.

U tom trenutku svečanosti-kafedžija svečano predade dnevnik uči.

Sa znojavim rukama uča je uzeo školski dnevnik i uspravnim korakom krenuo prema vratima bojadžiske radnje.

Ali nekako u učinim koracima se osetila neka nesigurnost od početka njegovog susreta sa roditeljima i njihovom decom.

Direktor je primetio učinu nesigurnost, pa ga ohrabri rečima:“ kolega, samo napred“

-Kuda to napred-pomisli uča u tom trenutku.

Korak je bio tako spor, da mu se učinila čitava večnost.

Znao je uča, da od tog prvog koraka zavisi njegov život, realizacija misli i ideja koje su mu prolazile kroz glavu.

U klupama-skamijama, od istesane bukovine, moglo je da stano samo deca, dok rodtelji i gosti su stajali sa strane.

Zidovi su mirisali na boje i lakove kojima je predhodno radio majstor bojadžija. Plafon je bio raspadnut na nekoliko dela.

Na seoskom stolu od grubog drveta-umesto katedre, beše postavljen šaren ćilim, navezen raznoraznim lepim šarama. ali jedan detalj je dirnuo uču.

Nekoliko devojčica je iz prvih redova uz osmeh i radoznalim očima, prinesoše i pokloniše uči buket poljskog cveća.

Na brzinu se nađoše i nekoliko čaša sa vodom u kojima uča sa osmehom i velikim zadovoljstvom postavi cveće, pomirisa i kao da uzdahnu jednu novu prirodnu snagu tog mladog prirodnog bogatstva ove velelepne planinske sredine.

Razdražiše mu se sva čula koja se tog trenutka otvoriše prema tim mladim buketima cveća koji su stajali na stolu i u đačkim klupama.

Taj osećaj se jednom doživljava u životu.

To je san svakog mladog učitelja, da ga prvi dan njegovog službovanja deca dočekuju pravim prirodnim cvećem, sa onih istih planinskih livada, na kojima se i on kao dete igrao i sanjao kako će prvog svog dana u školu svom učitelju pokloniti sveće sa šarenih livada.

Poklon cveća-cveću, taj san se uči ostvario. počeo je učin dan sa cvećem.

Sećao se tog trenutka uča svoje učionice, sećao se svetnih livada i bezbrižnog igranja dece na planinskim livadama.

Opijen mirisom buketa poljskog cveća-odveo je uču u dane njegovog detinjstva, njegovo druženje sa vršnjacima u školskim klupama, popu ovih u kojima sada sede neka druga razdragana deca.

Zbog tog opojnog mirisa, umalo da uča zaboravi da je u tom trenutku pred jednim teškim zadatkom-pred decom i pred društvom.

Naravno da je u tom trenutku obavezno na zidu postavljena uramljena slika tadašnjeg presednika države Druga Tita.

Uča u tom trenutku odjednom poče da se smeje detinjasto, sa blagim osmehom, tako da i u licima dece odjednom nestade straha.

Deca su postala vedrija, nastao je žagor među roditeljima i prisutnima.

Neki su bili za tvrdu i gvozdenu disciplinu.

Čuo se i ovakav glas-kakav je ovo uča, kad nema stra, tuj nema rabota, ovaj neće ništa da uradi sas našu decu.

Kako je uča prozivao i raspitivao se ponaosob za svako dete –šta najviše voli u školi, kakve igre voli, koji predmet najviše voli, šta mu je najteže u radu, kako je kod kuće, kako sa roditeljima, kakvo je stanje u porodici, kako se treba poštovati i voleti svako u porodici, kako se treba poštovati i voleti priroda, čovek, životinje i sve što nas okružuje-polako je i među prisutnima žagor prestajao i odjednom nastao tajac među roditeljima i gostima.

Stariji su samo pažljivo slušali i odobravali sve ono što je uča pribrano, tiho i sa punim oduševljenjem govorio.

Čak ni presednik opštine nenaviknut na ovakav način izlaganja i ovolikog zadržavanja je više puta pljeskanjem rukama odobravao učine reči, a to su učinili i ostali prisutni na početku rada uče.

Na licu direktora škole se pojavio široki osmeh, jer je postao svestan da je dobio dragulj nad draguljima u pogledu obrazovanja i vaspitanja dece, a bogami i zbog rejtinga kod svog predpostavljenog u opštini.

Toliko mu je uča načinio zadovoljstva, da je zaboravio na svoje muke koje je imao kada je pošao od svoje kuće.

Znači prvi i najveći ispit pred decom uča je položio-to se videlo na licima dece i svih prisutnih u zavreloj atmosferi u bojadžiskoj radnji.

Životni ispiti se polažu u svakim novim situacijama.

To će baš uča osetiti u kasnijem njegovom radu.

Jer vlast je nekada surovija od sbake ljubavi prema svom pozivu i prema deci. ona će znati da uništava i guta uču, pa i njegovu decu koju je tako voleo i s kojom je uvek u životu i radu delio i dobro i zlo.

Prošao je taj dan upoznavanja sa sredinom, sa učenicima i sa obavezama.

To je bio dan pun zebnje, nadanja i straha da se nešto nre pogreši.

A moglo je da se pogreši.

Ne pred decom.

Pred predpostavljenim iz opštine, pred direktorom.

Tako je mislio uča.

Posle neopisive gužve i vrvanja misli u njegovoj glavi, uča se ponovo vrati u kafani.

A kamo bi i otišao.

To je bilo mesto za razmišljanje.

Mesto gde se odlučivalo šta će i kako će šta uraditi.

Posle izvesnog vremena upoznao se sa najbližim u selu, naravno i sa seoskim poštarom i medecinskom sestrom. struje nije bilo.

Telefona nije bilo. Jedino je putem pisama i štampom, uča komunicirao sa svetom.

Posle izvesnog vremena događa se jedna neprijatna stvar.

Prostorije za školu otkazuje bojadžija.

Nabavlja se privremeno šator.

Nastava se izvodi u šatoru.

Dolazi još jedan kolega uči-zajedno se hrane u kafani.

Spavali su zajedno u jednom gvozdenom krevetu, bez struje i bez ogreva u stanu.

Povremeno su uzimali od gazde petrolejku, kad je bila potrebna za večernje sedeljke sa prijateljima iz sela.

Puni entuzijazma dva mlada učitelja bez mnogo problema, daju prve lekcije iz života-svojim učenicima, na jedan neobičan način.

Na način koji su samo oni i njihova dečica naučili iz konkretnog života.

Taj život se odvijao pod šatorima.

Kako se učilo i pisalo.

Toga se uvek kasnijih godina života i rada, uča uvek rado seća.

Dva učenika su držala tablu-dok je treći pisao.

Kredom se pisalo, a krpom brisalo.

Dečica su bila mirna kao ovčice.

Nijedno od njih da trepne, dok se radilo pod šatorom.

Svako je hteo da upije šta to govori uča.

Za njih je bio i mater i otac i mali bog.

Tako su nekada deca u međusobnom razgovoru pričala o svom uči.

Poštovali su ga sa posebnom naklonošću što im se svojim ponašanjem više približavao od njihovih roditelja, od drugova i drugarica-bio im je više nego pravi prijatelj.

Posebno se isticao jedan mali simpatični plavooki dečačić, kome nije trebalo ni pričati na časovima. kao da je unapred sve znao.

Priroda ga je obdarila da bude darovit.

Odskakao je u radu i ponašanju od ostalih dečaka i devojčica.

Uča ga je posebno voleo što je u njega video budućeg lekara, profesora ili inžinjera.

Naravno da je taj dečačić, kao i čitava generacija iz šatorskog odeljenja-kako su sami sebe zvali, daleko dogurala u školovanju.

Stekli su visoka znanja i zvanja u odabranim životnim profesijama.

Četvrtkom je bio pijačan dan.

Sa planinskih sela se sjatila mladež da vidi tog novopečenog uču.

Starog su već upoznali.

Mahom na raskršću dve planinske reke se prodavalo sve i svašta.

Trgovalo se mahom stokom i moravskom paprikom i kupusom.

A tu se sastajalo i staro i mlado.

Mladi, da bih se upoznali, da bi koja lepa cura se zagledala u naše uče, a stari da bi sve naosobom iskazali-šta ima koja novost u selo, ko se skim posvađao, ko se skim udaje ili ženi.

Tu se na toj utrini-koja je više ličila na peskovitu plažu, pazarilo, prodavalo, udavalo i ženilo.

U kafanama se mahom ulazilo kada se stvar završi oko prodaje stoke ili pogodbe za pečalbu.

Ovo je biopečalbarski kraj.

U rano proleće se pogađalo za zidarske i ciglarske poslove, za pijačne i vašarske dane se trošilo, dok u jesenjim danima posle svršavanja pečalbarskim poslovima, se pilo i veselilo do kasno u noć.

Škola pod šatorom-zabeležile su dnevne novine.

trebalo je praviti novu školu.

Uča je svojski zapeo.

Išao je od kuće do kuće, od sela do sela-koja su bila raštrkana po planinskim visovima.

Trebalo je ubeđivati neke još neprosvećene gorštake, da nova škola će značiti kao prozor u jedan novi svet.

Teško je bilo.

Pružani su i otpori, kao strah od nešto novog u životu.

Naravno posle mnogih ubeđivanja, sve je leglo na svoje mesto.

Počela je prava seoska akcija.

U radnoj snazi i stočarskoj zaprezi, gorštaci su dali svoj udeo da se napravi nova škola.

(Priča-reportaža je objavljena u lokalnom listu „Vlasina“ krajem 20. veka u Vlasotincu)

Miroslav B. Mladenović Mirac

* * *

PRIČA O KRČMI

Malo mesto, nekoliko kuća između planinskih litica i jedna krčma u planini.

Tu pored nje protiče brza planinska reka .

Krčma je napravljena još u davnini.

Zidovi su od čakme, a mali prozori samo odaju malo svetlosti, kako bi noću, bili putokaz planinskim gorštacima, kao i karavanima sa konjima, da gazeći po visokim nanosima snega, nekada i po opasnim vejavicama , može naći sklonište…

Na prozorima su i kapaci, koji s stavljaju noću, kada se krčma zatvara, jer se dešavalo da u vreme Turaka, često dolutaju i razni neželjeni putnici, koji su često pravili kalabalak.

Po pričanju starijih, naročito su bili gadni Turci, kada su prolazili karavanima- tražili žene srpkinje, kao i blago.

Često se u krčmama dešavale svađe, koje su se završavale i ubistvima.

Vrata krčme bila su od teške hrastovine, koja se zatvarala i spolja i iznutra.

U krčmi je pre bilo nekoliko drvenih klupa, na kojima se sedelo- a na sredini je bio drveni pod, koji se noću koristio za spavanje, tako što se stavljala slama, kao i ragoža, na kojoj se spavalo, a pokrivalo se pokrovcima, koji su bili izatkani od vune i kozine.

U dnu krčme bio je šanak, gde se piće služilo stoječki ili se uzimala čaša i pilo sedeći na drvenim klupama, sa vretencima, išarane često raznim šarama.

Tu negde u kraju šanka, bio je jedan stočić, pokriven čaršavom, onako izvezanim, za posebne goste, koji su dolazili ili prolazili kroz ovo planinsko mesto.

Kad se malo vreme sredilo, isterali Turci, potom Bugari, Nemci – kada je došla ona prava sloboda, krčma je živnula, naročito u vreme vašara, pijačnog dana i u vreme zimskih dana, kada su pečalbari bili kod svojih kuća.

Potreba za druženjem, da se vidi sa ljudima, da se izvrši pogodba, prilikom odlaska u pečalbu, da se proda stoka, da se kupi par volova, da se kapari, da se izvrši nadovadžisanje; za sve je služila krčma u planini.

Krčma je bila pokrivena ćeremidom, a bila šindrosana i varosana spolja.

Kada je postalo bolje vreme, u krčmi su kasnije kupljeni od privatnog stolara još nekoliko stolova, koji se postavljaju ispred krčme, kada je bilo lepo vreme, a u vreme kiše su bili unutra.

Stolovi su bili prekriveni „kockastim“ čaršavima, a stolice napravljene od bukovine, kao i stolovi, a kasnije je bilo napravljeno od čamovine.

U krčmi su radili kafedžija Cilko, njegova žena i ćerka.

Cilko je bio umiljat čovek. Svakome je davao piće na veresiju, pa sve beležio u tefter.

Njegova žena bila je maher žena.

Svojom umiljatošću je znala da privuče mušterije. Na zidu u krčmi je bila petrolejka-lampa.

Kada se više popije, često se ona namerno gasi, pa nastaje opšta tuča u krčmi.

Znalo se da se za vreme vašara i pijačnog dana zapiju grupe muškaraca gorštaka ili grupe obesnih mladića, koji su se zakrvili oko neke seoske devojke, pa kada se zapeva i popije, onda posle nastaje opšta tuča.

Naravno da svojim umećem, tihim ubeđivanjem, Cilko uspe da smiri kavgadžije, pa često obema grupama naruči i koje besplatno piće-i celu turu.

To se kasnije nadokandi, kada se izgubi kontrola u pijančenju, pa sve to Cilko naplati.

U početku se služila samo domaća rakija, kako ljuta, tako i grejana u toku zime, kao i vino koje se nabavljalo iz privatnih podruma, sa nižeg područja ovoga kraja, gde uspeva vinova loza.

U poslednje vreme više se služilo pivo.

Naravno da se uz piće sprema i meze, bilo napravljena zimnica od kisleog kupusa, paprika iz kaca, zeleni paradajs iz turšije, planinski sir, planinski pečen krompir sa sirom.

Svako meze je bilo posebno za svako piće.

Kasnije kada se počeo koristiti plin, kao meze, nekada i kao obrok, spremale se pržene kobasice, bilo posebno, bilo sa kajganom.

Nije bilo struje, pa se za hlađenje pića koristio podrum, koji je bio iskopan u steni- gde je tekla prirodna izvorska voda, u kojoj se hladilo pivo, a i čuvala hrana da se ne pokvari.

U proleće se odlazilo u pečalbu.

U selo bi ostajali samo seoski pop, šumar, poštar, vodeničar, po koji seoski uča i trgovac.

U toku leta krčma je takoreći bila prazna, sem u vremenu seoskih vašara i pijačnog dana u nedelji ; ali kada dođe jesen, ona prava, kada se dunđeri, tesari, zidari, ciglari, pinteri, dlakari i drugi zanatlije vrate iz pečalbe- sve postaje živo u krčmi.

Kada zavlada studen u planini, krčma je bila jedino sastajalište.

Onda se odvijao pravi život.

Naravno da u njoj ženska čeljad nije zalazila.

Ali kada se počelo sa školovanjem ženske dece, onda su srednjoškolke i studentkinje počele da zalaze u krčmu.

Išle su u krčmu barabar sa mladićima koji su takođe bili školarci.

Devojke su pile bezalkoholna pića, ali zbog jakih patrijahalnih normi smatralo se da je svaka devojka ili žena koja uđe u krčmu „laka“, pa se zaziralo od njih u selo.

Prave kafe nije bilo u krčmi, pila se divka, često spravljena od raži, koja se prvo pekla na ognjište pod vršnjik, a onda tucala i mlela. Kasnije se negde krišom nabavljala prava kafa, s kojom su se treznili u kasne sate, a treznilo se i kiselim kupusom, crnim lukom i zejtinom.

Ponajčešće se treznilo rasolnicom iz kaca, sa kojom se zimi spravljao kiseli kupus.

U planinskoj krčmi kao konobarica radila je lepa kći krčmara Cilka. Znalo se da se kaže da kada radi mlada krčmarica biće veselo, popiće se mnogo, pevaće se do zore.

Mnogo je njih koji su sa planine silazili, prodavali naramke drva, planinski krompir, pa ostajali do zore i sve proćerdali.

Neki zaljubljenici u mladu crnokosu krčmaricu ostavljali su i cele letovine koje su mukotrpno zarađivali u pečalbi, a crnokosa krčmarica, lepa kao vila, zanosila je često i oženjene, svojom lepotom.

Oči su joj bile kao badem, grudi kao dve jabuke, telo vitko kao jela u planini, usta puna i nežna.

O njoj se sanjalo i lumpovalo do zore.

Stari krčmar Cilko i njegova žena dobro su to primećivali pa su često i koristili da se zaradi koja para više. Ali, sve to ima i drugu stranu priče.

Po selima su počele svađe, pa se počelo pričati i propovedati svašta. Krčmar Cilko je uvideo da kao domaćin mora da reaguje.

Uplašio se za sudbinu svoje ćerke pa je odmah ta mlada krčmarica poslata kod rodbine u Krajinu, tamo u Vlaško.

Kažu da se tamo zaljubila i udala, ali su se i dalje pevale pesme o mladoj krčmarici.

Pevane su razne pesme: „ Ima jedna krčma u planini, Krčmarice mlada, U maloj krčmi sedim sam za stolom…“.

Naravno da je u krčmu došla druga krčmarica. I ona je bila lepa, služila je, nosila mini suknju, belu kecelju, usta je mazala karminom, kosu pravila u punđu, ali nije mogla da zanese mladež i stare kao krčmarica kći Cilka staroga krčmara .

Dok je služila vinom, rakijom, pivom, uživala je što se pevalo i veselilo do kasno u noć

Ponekad se muzika slušala, kada su nastali gramofoni na baterije, sa gramofonskih ploča tada popularnih narodnih pevača.

U vreme vašarskih dana, u krčmama su svirali harmonikaši, a retko trubači.

U krčmi su se krčmila stada, u njoj se ludovalo, pilo do zore, u njoj se lečila tuga za izgubljenom voljenom ili neosvojenom ljubavlju.

U krčmi su se mogle videti razne slike iz života, kako recimo, mlad čovek, sa čašom šljivove rakije sedi sam za stolom, pijucka negde odsutan mislima, samo ćuti i pije do iznemoglosti, onda naruči muziku, sam ili sa društvom i tako lumpuje do zore.

Tako se u krčmi lečila bolna duša mladosti, koja se nikada neće ponoviti.

Mladost je prošla, a i krčmara u planini više nema.

Ali, ostala su sećanja jedne mladosti, mladih krčmarica, zadimljenih krčmi u kojima se živelo, ludovalo, pevalo, radovalo i živelo za neko drugo vreme.

Svaka mladost ima svoju patnju, svoj bol, radost. Ona je tada „krčmena“ u krčmama..

Ostala je samo priča jedne mladosti, jednog života u planini, o krčmi koja je bila puna života.

Jun 1996. godine Vlasotince

(Priča je u skraćenom obliku objavljena u lokalnom listu „Vlasina“ u Vlasotincu)

Miroslav B. Mladenović Mirac

* * *

Poreklo prezimena po rodovima (1970/73.g.):

– Rod Stojanović–DURLOVCI (naseljen iz s. D.Gare-a ostatak roda se doselio u selo Stranjevo), krsna slava: Sveti Sava, doseljeni sa Kosmeta;

Poznat rododlov:

Rodonačelnik:Stojan

Poreklo: selo Gare (sa Kosmeta doseljeni)

Krsna slava: Sveti Sava , Đurđic („mrsna“ Sveti Đorđa), Mitrovdan-uzete kao slave posle „podelbine“ braće.

Poznat rodoslov:

Braća: Stojadin(Stranjevo), Ilija i Zlatko(prizećeni u selo D.Gare), četvrti brat se zaselio u selo Tegošnica a peti brat je poginuo u prvi svetski rat, a šesti brat se odselio u Moravu.

Od četvrtog brata Stojanović u selo Tegošnica postoji ovakav rodoslov:

Braća: Sofronije, Momir(Moša) i Boško Stojanović.

Moša je imao ćerku Milovanku(1960.g)-udata.

Sofroniji sin Slobodan se odselio u Soko Banju.

Boško Stojanović-Persinka:Zoran, Slaviša (drži kafanu u selo Tegošnica). Boško je bio pinter, a Moša je bio trgovac.

– Rod Đokić-Toma Đokić(1936)se prizetio kod Dragoslava Golubovića(1906) iz selo Svođe-Vlasotince. Sa Evicom Golubović(Đokić) su izrodili tri ćereke udate. Svi žive u Vlasotince. Uzeo je ksrnu slavu kao “prizetak” Sveti Aranđel.

– Rod Ristić:-krsna slava S. Nikola, poreklo iz crnotravskih sela, Vlasotince;

– Rod Petković-krsna slava: Sveti Nikola (m.Kračinove, s.D.Gare, Vlasotince),

– Rod Stefanović:-krs. Slava S. Nikola (sv. Nikola, m.Kračinove-s.D.Gare, Vlaotince).

-Rod Petrović, iz mahale Drum (Krivi Del-Crna Trava)

* * *

IZVORI:

[1] Miroslav B. Mladenović Mirac:- ZAPISI Iz rukopisa: “Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2014.g., Vlasotince

[2] Stamenković Srboljub: “Geografska Enciklopedija naselja Srbije”, knj.1 (a-đ), Beograd

[3] Petar Stanković-Ljuba:- VLASOTINCE I OKOLINA U RATOVIMA I REVOLUCIJI (1903-1945), 1979.g., Vlasotince

[4] Miroslav B Mladenović Mirac:- Iz Rukopisa: PRIČE MOJE , 2007,g, Vlasotince:-

[5] http://www.poreklo.rs/2013/07/03/poreklo-prezimena-selo-stranjevo-vlasotince/

* * *

22. januar 2014. Vlasotince, Republika Srbija

Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar Vlasotince, Srbija