Порекло презимена, село Банковци (Црна Трава) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Банковци, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локално Порекло становништва села Банковци, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локално Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Банковци (Црна Трава)

Порекло презимена, село Банковци (Црна Трава)

Порекло становништва села Банковци, општина Црна Трава. Истраживање „Црна Трава и околна села“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

 

Настанак села и порекло становништва:

Село Банковци су насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Налази се на надморској висини од 1293 метара.

Према попису из 2002. било је 67 становника (према попису из 1991. било је 139 становника).

Демографска слика после Другог светског рата (1945.г.) је изгедала овако:- 1953.г.(434 становника), 1953.(434), 1961. (422), 1971.(360), 1981.(252), 1991.(139) и 2002.г.(67 становника).

Село Рупље је насеље у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Ово село је у власотиначком срезу постојало као општина, потом као село са засеоцима, који се после истраживања етнографа с краја 20. века, администрационо у картама записују као села.

Село Рупље је до 1941. године као Рупљанска општина била самостална од Црне Траве, са селима: Рупље са засеоцима: Острозуб, Јасинци,Рајчетине, Дурсинци, Павличане, Пажар, Бајинци, Млачиште, Црвени Брег и Ново Село са засеоцима: Завишиће, Лескова Падина, Рашићевци, Поречане, Бучје).

Тада је као општинско место припадало власотиначком срезу, да би после 1945. године укидањем власотиначког среза, поступно административно до краја 20. века се као насеље води под општином Црна Трава.

Административно 80. година 20. века село Рупље је било без својих махала: Острозуб, Банковци (Банковце), Павличина, Рајчетине; која су постала као самостална села општине Црне Траве.

Овде ће бити изнешени демографски статистички подаци ових насеља понаособ, а у оквиру истраживања порекла родова биће једна целина у склопу села Рупље.

У административно „скраћеном“ насељу села Рупље према попису из 2002. године је било само 6 становника (према попису из 1991.г. било је 7 становника). Друсунци су махала или заселак села Рупље са само три становника.

Банковци су насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Налази се на надморској висини од 1293 метара.

Према попису из 2002. било је 67 становника (према попису из 1991. било је 139 становника).

Демографска слика после Другог светског рата (1945.г.) је изгедала овако:- 1953.г.(434 становника), 1953.(434), 1961. (422), 1971.(360), 1981.(252), 1991.(139) и 2002.г.(67 становника).

Павличина је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Налази се на надморској висини од 1339 метара.

Према попису из 2002. било је 40 становника (према попису из 1991.било је 70 становника).

Демографска слила после Другог светског рата (1945.г.) је изгедала овако:- 1948.године (402 становника), 1953.(464), 1961.(473), 1981.(134), 1991.(70) и 2002.г.(40 становника).

Рајчетине је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Надморска висина је 1231 метара.

Према попису из 2002.било је 33 становника (према попису из 1991. било је 46 становника.

Демографска слила после Другог светског рата (1945.г.) је изгедала овако:- 1848.године (267 становника), 1953.(225), 1961.(248), 1971.(177.), 1981.(83), 1991.(46) и 2002.г.(33 становника-од тога 33 Срба и 1 Албанца).

Острозуб је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Надморска висина је 1275 метара.

Према попису из 2002. био је само 1 становник (према попису из 1991. било је 9 становника). Насеље је 2007. године остало без сталних становника.

Демографска слила после Другог светског рата (1945.г.) је изгедала овако:- 1948.г.(246 становника), 1953.(239), 1961.(218), 1971.(75), 1981.(33), 1991 (9), 2002.(1 становник) и 2007.године без становника.

У веома живописној долини Рупске реке налази се село Рупље.

То проширење у виду басена има по Др Цвијићу (основи за географију и геологоју старе Србије и Македоније, стр. 148) везе са меридијанским раседима који с ејављају на линији Катлановачке бање до Рупља.

Централни део села уздиже се на надморској висини од 954 метара.

На севеозападу од тог централног дела уздиже се планина Острозуб (1546м), на истоку огранак Чемерника (Дел-1450м) на западу према Грделичкој клисури је горостасна букова шума Качар и Зеленичје (1152м).

Раштркана насеља Рупље као да се скривају између Острозуба, Чемерника, Дела и Качара.

Кроз централни део Рупља пролази Рупско-Козарачка река.

Ово је једно од најизолованих узразито планинских села Грделичке Клисуре (зове се и Рупје).

Касније је село Рупље повезано са изграђеним путем Предејане-Рупље.

Дакле, Рупље лежи у изворишном делу Рупске или Грделичке реке.

Куће овог целиког села налазе се у долинама и на оближњим странама десно од реке.

Оне се пењу високо по стрминама планине Чемерник, Само је неколико кућа у долини главне реке (махала Рупље).

Централни део села-где су осмогодишња школа, месна канцеларија, амбуланта, задруге(продавнице), почта,, црква и неколико кућа је у алувијалној равни долине Рупске реке.

Главни део села Рупља су махале начичкане у том кристалном басену. Најстарије данашње махале су на том земљишту. Распоред и старина појединих села која се налазе на коси између Малоделске долине и Беле воде.

Друсунска махала је између Беле Воде и мртве долине. Павличине је слеве стране долине Беле Воде, чији је поток десна притока Рупске реке.

Махала Пажар је близу травног Преслапа (испод Чемерника). На коси планине Острозуба с десне стране Селичке реке налази се село Острозуб.

Село Рупље сачињавају следећи рејони и махале(Према Р.Костадиновићу):

а) ПАВЛИЧИНЕ:- Црвенковци (10к), Ђорђини (4к), Станковци (8к), Равниште (5к), Рогљанци (2к) Павловци (4к), Ридари-Долинци (4к) и Петринци (6к);

б) РАЈЧЕТИНЕ:- Падинари(4к), Градиште (2к), Ридари (2к), Занога(2к), Преслап (14к), Друсунци (18к), Чукар81к), и Рид (2к);

в) ПАЖАР;

г) БАНКОВЦИ и ЋОСИНИ (65к), Јасика (6к) и Стојмирови (9к);

д) ОСТРОЗУБ (60к);

г) РУПЉЕ (8к).

У село Рупље су махале (1961.г., према Ј.Трифуновском):

ПАЖАР (19к), ПАВЛИЧИНА (око 70 к), ДРУСУНЦИ (17к), РАЈЧЕТИНА (28к), БАНКОВСКА (46к), ОСТРОЗУБ (48к), ЋОСИНИ (17к), ЈАСИКА (8к) и РУПЉЕ (8к). У Рупље је 1961.г. било око 271 домаћинства.

По садашњем становништву Рупље није старо насеље. Прво су дошла три досељеника: деда Павле, деда Банко и деда Рајко, негде у другој половини XVIII века.

Они су засновали три посебне махале: Павлинску, Бановску и Рајчићинску (Рајчетине).

После ових долазили су други преци осталих сеоских родова.

Већ смо рекли да се родови Павличине, Банковци и Рајчетине намножили од она три брата што су дошли из Прокупља-Добрича. Њихова слава је Ђурђевдан.

Ћосинска махала слави св. Арханђел-потомство је од хајдука Илије, који је дању са своја четири сина орао, а ноћу хајдуковао.

Друсунци се намножили од три домаћинства из Русинца (Власина), славили славу св. Саву. осуђен је тамо у Власини њихов прадед Пеша па се склонио ту.

Дугом употребом речи Русинци постало Друсинци.

Друсунци су махала или заселак села Рупље са само три становника. Налазе се на 945 м надморске висине, на обронцима планине Чемерник, испод виса Дел.

Великим делом припадају старој породици Крстић, те се и данас у тој махали налазе очуване и одржаване куће, шуме, воћњаци и градине.

Рупљани су се углавном одселили у Лесковац, али последњих је година све већи тренд повратка у завичај.

Друсунци као махала имају многе делове, ливаде, шуме, брегове, који вековима имају своја имена.

Шуме су претежно букове, али има доста делова под брезом и боровима.

Поред тога, на територији махале Друсунци расту боровница, малине, купине, дивље јагоде, као и лековито биље, дивља нана, мајчина душица, линцура, дрен, хајдучка трава

Пешинци у Банковцу су из Бабићеве махале (Црна Трава).

Гмитровци или Црвенковци у Павличину-Пажару су од Црвенковаца из Црне Траве (село Обрадовци)-а старином из Копаоника.

Из Црне Траве у доба Турака доселио се неки Гмитар.

Деда Николини у Пажару су из Самчекинаца (Црна Трава)- а старином од Косова.

Ђорини су из Драинце (Клисуре), Аризановићи у Павличину су из Црне Траве, а Рогљинци из Ражине код Ниша, славе св. Стеван, Станковићи славе св.Саву-доселили се из Стрезимироваца.

Деда Миленкови су од Самчекинаца (Црна Трава). Побегли од тешког рударског рада из Црне Траве и овде се склонили.

Радиљевци су потомци деда Радивоја из Драинца. Маринковци из Црне Траве.

Дојчиновци и Стефановићи у Пажару су из Црне Траве (Самчекинци), Милишљавчани су од Црвенковаца, славе Гмитровдан.

Највећи део Рајчетине и Острозуба се доселио из црнотравског предела.

Побегли из црнотравских самокова за време злогласног Хусеин-паше из Врања (1826-1842) који их је гонио на тежак рад у рудницима.

Јовановчани у Острозубу су из Јовановца села Црне Траве. Пешини из Власине. Шоинце у Острозубу су из Власине, Гопинци су од Радовинаца из Чуке. Славковчани из Горњег Славковца (Црна Трава), Пршини су из Власине.

Маџаре у Рупље воде порекло од Мађара кубикаша који су на „кубике“ земљу извозили и од тога живели.

Сродници су Маџарима у Црној Трави и Броду. Временом су се одали ковачком занату.

Административни центар Рупља је у млађој махали званој Рупље, основана при крају XIX века.

Тада је у њој најпре саграђена црква св. Арханђел, потом школа, онда општина, кафана и једна трговина; за потребе не само Рупља, но и Црвеног Брега, Млачишта, Бајинца и Новог Села.

Хаџи Анђелко из Острозуба је први досељеник у центру.

За њим су се населили Јовановић Милош из Рајчетине, Коста Станојевић из Баинца, Стојимир Стојановић из Банковца, а 1912.године и Станковић Димитрије из Миљковца (Бајинца) .

Пошто је Рупље неподобно за живот и даље ширење, комуникација никаква, онда је настало исељавање-Грделичку клисуру: Филиповићи, Ђорђевићи у Тупаловце, Бојичини у Ковачеву бару, Анђелковићи у Г.Лопушњу, Курдије у Гариње, Јовкинци у Црвени Брег, Пешићи у Скопље- а највише се иселило према Лесковцу, Нишу и Београду.

Становници села Рупља су бежећи од тешког рударског рада под Турцима се досељавали из околину села Црне Траве, Власине, Довбрича (околине Прокупља) , Копаоника, околине Ниша, Знепоља, Стрезимировце (близу бугарске границе), Драјинца (Клисура), Самчекинаца (Црна Трава), Бугарске, Косова, „Маџарске“(Маџари-кубикаши)…

Тврди се да код Селишта било старо српско насеље и црква од које су остале зидине.

Становници тога села су насилнички уништени а неки и протерани.

Говорило се да је расељавање дошло због тога што су у томе насељу српки хајдуци побили неке Турке.

Наишло се на том старом гробљу на крстаче и смрскане лобање што је доказ да су ти први становници овога басена били хришћани-рудари.

Поновно насељавање Рупља пада у време Хусеин паше из Врања. Тврди се да су у другој половини 18. века овај крај заселили Павле, Банко и Рајко из Добриче („од прокупачко“).

Отуда су због зулума побегли са стоком и у „тај пустињак“ се населили прво. Ови досељеници основали су махале-Павлићеску, Рајчетинску и Банковску.

После њих су дошли досељинци из Црне Траве и Власине и то у доба злогласног пашу (1826-1842) који их је гонио на рударски рад.

Иза оснивања Рупља на његов атар и на атарима околних села су Турци развили велику експлотацију гвоздне руде.

Била су подигнута два самокова у Рупљу (у Павлишинкој) Махали и у Махали Рупље и неколико самокова у околним селима.

Преци неких данашњих родова углавном су долазили да раде у поменутим самоковима („радило се за по три гроша“). Тако се „народ сакупио“.

Рад у самоковима трајао је до 1878.године.

1867.године у Рупљу је подигнута основна школа а одмах за њом и црква С. Арханђел. При ослобођењеу од Турака рупљанска школа је имала око 20 ученика.

После Другог светског рата 1962.године, основана је у село Рупље осмогодишња школа за околна села, али је због миграције становништва пред крај 20. века укинута- као и четворазредна школа у у село Рупље.

Касније је на том месту у проширењу долине Рупске реке подигнута и кафана, општина, трговина и кућа.

Село Р у п љ е према предању је добило име , по много рупа, које су остављале трагове живог рударског рада на овом подручју.

Према мештаннима ове рупе су оставили Римљани, који су рударили у овом крају.

Зна се поуздано да су Турци све до 1878.године вршили експлотацију гвоздене руде.

Самокови су били у Павлићској махали, испод централног дела села Рупља, код Стојмирових, и у другим местима.

Највећи део становништва населио се је у ова места према облику земље или према досељенику.

Свака махала села Рупље има посебно гробље.

Становници Рупља су се служили водом из многобројних потока и извора (Длибоки Извор, Бели Извор, Војинов Кладенац, Падалиште и др.).

Рупље је планинско село занатлија. Занатлије су се бавили израдом гвоздених и дрвених предмета, рударским радовима, а и грађевинарством.

Најпознатији грађевинари између два светска рата су били из рода Славковић.

Највећи проблем Рупља је био пут, снабдевање на коњићима и ношење на леђима из Предејана ( удаљеност је била око 15 километара) преко литица стрмих терена је било веома тешко.

После рата је изграђен пут ка Предејану, али 1964.године га уништила, па је изграђен прилазан пут ка општинском мместу Црна трава.

Становници ових планинских села поклањали су велику пажњу школству, здравству и путној мрежи.

Пољопривредом се бавио онај део становништва који није имао ниједан занат.

Највећи део Рупља је шума. Качар и зеленичје су некада биле непрегледне горостасне буковом шумом.

Шуме су претежно букове, али има доста делова под брезом и боровима.

Богате су печуркама, те се у сезони може узбрати шумски и ливадски вргањ, лисичарка, буковача, али и смрчак, црна труба, шумски шампињон или црвенка, јајчара, златача, и многе друге врсте јестивих гљива.

Сада на почетку 21. века се шума неконтролисано сече и уништава то природно боатства села Рупља и околине, јер се стањновништво скоро потпуно иселило из планинских села у црнотравском крају.

У овим насељима је се ишколовао велики број људи, који широм Србије као интелектуалци су исказали своја знања на одређеним местима у институцији система државе Србије.

Наравно да је у њима остала празнина за планинским висинама у погледу ка чемернику и уживању у планинском ваздуху, хладној води и чистини планинских потока који своји жубором одају чистоту живота у природи.

* * *

Сеоска слава (Литије):- Петровдан.

Крсне славе: Ђурђевдан, св. Арханђел, св.Сава, св. Стеван, Гмитровдан (св.Димитрије).

* * *

Старине и прошлост:

Испод централног дела Рупља постоји у Селичкој долини Селиште са следећим локалитетаима:Турска Ливада, Црквиште, Вигње, Гробље, Самоков.

Тврди се да код Селишта било старо српско насеље и црква од које су остале зидине. Становници тога села су насилнички уништени а неки и протерани.

Наишло се на том старом гробљу на крстаче и смрскане лобање што је доказ да су ти први становници овога басена били хришћани-рудари.

На потесу Селиште, које лежи на дну долине Рупске реке познају се зидови од старе цркве. То место зове се Црквиште. Око њега су ливаде и воћњаци. По свему судећи изгледа да је овде постојало поменуто насеље (запис 1961.г. по Ј. Трифуновском).

Поновно насељавање Рупља пада у време Хусеин паше из Врања. тврди се да су у другој половини 18. века овај крај заселили Павле, Рајко и Добриче(„од прокупачко“).

Отуда су због зулума побегли са стоком и у „тај пустињак“ се населили. Ови досељеници основали су махале-Павлићеску, Рајчетинску и Бенковску.

После њих дошли су досељинци из Црне Траве и Власине и то у доба злогласног пашу (1826-1842) који их је гонио на рударски рад.

Рударење под турцима је било све до 1804.године. И после турске власти неки рудокопи су постали рудници самих срба, попут у мачкатици, Рупљу и Црвеном Брегу. Тако су становници се све до II светски рат бавили углавном рударством.

Као спретни рудари, они су били први истраживачи борског рудника. Рударење у Рупљу појављује се касније од оног на Власини.

Рупљани су постигли доста у рударењу као црнотравци у неимарењу.

На тлу рупског атара рудовање је започето у другој половини 19. века, ртачније у осмој деценији, посебно око Црвеног Брега.

Чудне су судбине људи. тако је било и са становницима Рупља. Дошли из рударске области, да не би рудовали, а током времена постадоше одлични рудари.

Први рудари нису били мештани већ Подринчани(код Лесковца). Отуд су дошла четири брата, од којих су рупљани научили занат. Касније је тај занат пренет из Рупља широм Србије.

Овај занат прошириће се по књажевачком, алексиначком, ртањском, подрињском, јелашичким и другим рудницима.

Данас као и да не постоје та села у којима се рудовало у власотиначком срезу и општинама Црна Трава, Добро Поље, Рупље.

Миграција је учинила своје, али је остао траг рударења у овом крају.

Испод централног дела Рупља постоји у Селичкој долини Селиште са следећим локалитетаима:Турска ливада, Црквиште, Вигње, Гробље, самоков.

Рударење под Турцима је било све до 1804.године. и после Турске власти неки рудокопи су постали рудници самих Срба; попут у Мачкатици(Сурдулица), Рупљу и Црвеном Брегу.

Тако су становници у овом планинском крају се углавном бавили рударством све до почетка Другог светског рата (1940.г.)-а и за време рата, када су из рудника мачкатице одведени многи тада рудари у интернацији у Бугарској.

У свом запису постоји казивање мога стрица да су из Дејана (махале:Преданча и Ђорђине) тада одведени у Бугарску у ропство из рудника Мачкатица.

Чак су неки на путу до Бугарске, код Бабушнице и били стрељани, само шро нису хтели да „скину са главе капу српску-шајкачу“(Подвукао М.М 2013.г.).

Чак је и Каниц записао 1885. године да је у рупљу било 40 рудара. Тежак живот у рудокопима за време Турака је код српског становништва стварао национално ослободилачку свест.

На основу таквог ропства, у току 1804 и 1805 године појавио се национални отпор, избијање Првог српског устанка. У подизању устанка и побуна велику улогу је одиграо и Илија Петра Петровић-Стреља, из рупског самокова.

Треба нагласити да је од рудара из самокова организовао јединицу од девет стотина бећара. Године 1807. извео је напад на Лесковац против турака, а потом су устаници из овог краја под његовом командом држали јужни фронт Карађорђевих устаника.

Имао је Илија још неколико значајних победа над Турцима, а најпознатије су оне код Крушевца.

С т р е љ а командант јужносрпског хронта за време мустаничких борби са Турцима, поникао је са својом добровољачком четом из рупског самокова (Црвеног Брега).

У Првом светском рату из Рупља је погинуло 56 ратника. У НОБ Чемерник, Качар, Зеленичје, Острозуб биле су шуме и логори мпартизанских јединица из овог дела Србије.

Код хајдучког кладенца преформиран је Други јужноморавски (раније Црнотравски) одред августа 1943.године у три батаљона и једну самосталну чету.

Из Рупља је вршен напад на комуникације у Грделичкој Клисури. Цело Рупље је у Другом светском рату било на старни НОП.

У току НОБ-а пало је зслободу у борби противу фашизма у Другом светском рату (1941-1945.г.) из рупља 26, Павличина 21, Банковца 20 и Острозуба 4 бораца.

Око 94 лица из овог села преживело је тешко злостављање од Бугара, а 79 становника је интернирано у Бугарску, а село више пута спаљивано.

Рупље је некада између два светска рата имало чувене грађевинаре у београду (Славковиће), а и раније је постало истакнуто место радничког покрета у овом планинском крају.

* * *

Порекло родова (1961.г):

– Родови: (Павличине) П а в л е ш и н ц и (око 57) , Б а н к о в ц и (46к) и (Рајчетина) Р а ј ч и ћ и н и ( 28к)- славе Ђурђевдан. Намножили се од предака који су се звали: Павле, Банко и Рајко.

Прем запису Р. Николића постоји двојако казивање о њиховом пореклу: из околине Прокупља (Добрич) и Бугарску.

Итсраживачи: Ј. Трифуноски и Р. Костадиновић су забеклежили да су се доселили из Добрич (околина Прокупља).

Од ових три РОДА су формирана три махале односно три села у општини Црна Трава: Банковци, Павличина и Рајчетине.

– Род Г о л у б о в и ћ и (10к) и С т е ф а н о в и ћ и (9к), куће су им у махали Пажар-Голубовићи су пореклом из црнотравске махале Самчекини (старином са Косова);

– Род Д р у с и н ц и (17к)-славе св. Саву, доселили се из Русинаца (Власине)(Р.К).

Намножили се од три домаћинства од неког места у Бугарској (Ј.Т).

Осуђен је тамо у Власини њихов прадед Пеша па се склонио ту. Дугом употребом речи Русинци постало је Друсинци (Р.К);

– Род Ћ о с и н и (17к)-слава св. Арханђео, потомство је од хајдука Илије, који је дању са своја четири сина орао, а ноћу хајдуковао.

Ћосинци лежи као посебна махала између махала (данас села): Острозуба и Банковци (подвукаоМ.М. 2013.г.);

– Род О с т р о з у б ц и (48к)-има посебну махалу(данас село, подвукао М.М 2013.г). потичу од 2-3 досељена домаћинства. Досељени су изз Црне Траве врањског Хусејин-паше;

– Родови: Ђ о р и н ц и (8к) и Д р а ј ч и н и (5к)-куће су им у Павлешинској махали(селу). Предак првог рода дошао је из Знепоља, а предак другог рода дошао је из Драјинца (Клисура).

Према исраживачу Радету Костадиновић оснивач рода Ђора (Ђоринци) дошао је из село Драинаца (Клисура)-област Знепоље.

Што значи да су оба рода истог порекла насељени из Драинца.

То насеље данас се налази у Бугарској;

– Род М о м ч и л о в и ћ и (8к)- куће су им у махали Јасика.Не зна се одакле су насељени(Ј.Т).

Према истраживању предак је био Момчило, који се из Пржојне призетио у село Добровиш.

Постоје Момчиловићи у Јабуковику и другим селима у Црној Трави.

Крсне славе:Св. Ранђел и Св. Јован (подвукао М.М 2013.г);

– Род Р у п љ а н и (8к)-куће су им у поменутој махали (села). Место старина се незна (Ј.Т. 1961.г.)

*

-Род П е ш и н ц и у Банковцу(Банковци) су из Бабићеве Махале (Црна Трава);

– Род Г м и т р о в ц и или Ц р в е н к о в ц и у Павличину(Павличина)-Пажару су од Црвенковаца из Црне Траве, а старином из Копаоника. Из Црне Траве у доба Турака доселио се неки Гмитар;

– Род Деда Н и к о л и н и у Пажару су из Самчекинаца (Црна Трава), а старином су од Косова,

– Род А р и з а н о в и ћ и у Павличину су из Црне Траве, порекло из Херцеговине, а род Рогљанци из Ражине код Ниша. Славе Св.Стеван;

– Род С т а н к о в и ћ и (3к)-славе Лазара су из Власине.

– Родови: Младеновићи и Цветановићи (7к)-славе св. Саву, су пореклом из Стрезиморовца.

-Род Деда Миленкови су од Самчекинаца (Црна Трава). Побегли од тешког рударског рада из Црне Траве и овде се склонили.

– Род Радивљевци су потомци деда Радивоја из Драјинца (Клисура)-област Знепоље, Сада у Бугарској. Порекло са Косова. Маринковци пореклом из Црне Траве.

– Род Д о ј ч и н о в ц и (5к)- св. Никола, порекло од Самчекинаца из Црне Траве;

– Род Г о л у б о в и ћ и (10к) у П а ж а р у су из Црне Траве. Милишљавчани су од Црвенковца. Славе Гмитровдан. Највећи део Рајчетина и Острозуба населио се из суседне Црне Траве. Побегли из црнотравских самокова за време злогласног Хусеин-Паше из Врања који их је гонио на тежак рад у рудницима.

– Род Ј о в а н о в ч а н и  у Острозубу су из Јовановца (суседна Црна Трава), Шоинце (5к, у Острозубу) су из Власине;

– Род Г о п и н ц и (3к) су од Радовинаца из Чуке;

– Род С л а в к о ч а н и из Горњег Славковца (Црна трава);

– Род П р ш и н и (4к) су из Власине.

-Род М а џ а р и у Рупљу воде порекло од Мађара кубикаша који су на кубике земљу извозили и од тога живели. Сродници су са Маџарима у Црној Трави и Броду. Временом су се одали ковачком занимању.

*

Исељеници:– Највише се исељавало у Грделичку Клисуру: Филиповићи и Ђорђевићи у Предејану, Бојчичини у Ковачеву Бару, Анђелковићи у Г.Лопушњу, Курдије у Гариње, Јовкинци (4к) у Црвени Брег, Рупци (15к), Рајковци и Дочиновци у Тупаловце, Ристићи у Гаре, Пешићи код Скопља…..(По Радету Костадиновићу, 1968.г)

Као велико планинско село Рупље је до сада дало велики број исељеника. Износимо податке од 1961.године које је прикупио истраживач Ј.Триифуноски:

– Из рода К у р д и ј е (2к) иселили се у Гариње;

– Из рода Б о ј и ч и н и (2к) иселили се у Ковачеву Бару;

– Из рода А н ђ е л к о в ц и (5к) иселили се у Горљу Лопушњу;

– Из рида Б а б а Н е д и н ц и (6к) иселили се у суседни Црвени Брег;

– Из родова : Д о ј ч и н о в ц и (8к), Р у п ц и (15к) и Р а ј к о в и ћ и (4к) иселили су се у Тупаловце;

– Из рода Б а н к о в ц и има исељеника у Бричевју (Завишинци 6к). Било је исељеника и у Крпејце (они се сада налазе у Книћанину у Војводини).

– Из рода Ф и л и п о в и ћ и и Ђ о р ђ е в и ћ и иселили се у варошицу Предејане.

Исељеника има и изван Грделичке Клисуре. Ти исељеници су:

– Из рода Р и с т и ћ и (4к) иселили се у Гаре у сливу Власине,

– Из рода Љ и љ а н ц и (5к) иселили се у Дугу Луку, такође у сливу Власине. Има исељеника и у Власотинце.

– Из рода Н и к о л ч и н ц и иселили се у село Станце у Пољаницу,

– Из рода К о с т а д и н о в ц и иселили се у село Тумба такође у Пољаницу,

– Из рода П е ш и ћ и (4к) живе у селу Мршевцу код Скопља. Тамо су дошли из Рупља 1922.године.

Данас се највише исељеника налази у Предејану, Власотинцу, Лесковцу, Нишу и Београду.

Махала селиште од 5 кућа сасвим је расељена.

* * *

Порекло презимена по родовима (По имену претка и светцу):

Анђелко-Анђелковић,

Рајко-Рајковић,

Ђорђе-Ђорђевић,

Костадин-Костадиновић,

Пеша-Пешић,

Банко-Банковић,

Риста-Ристић,

Дојчин-Дојчиновић,

Момчило-Момчиловић,

Ђора-Ђорић,

Голуб-Голубовић,

Стефан-Стефановић,

Павле-Павловић,

Филип-Филиповић,

Радивоје-Радивојевић,

Маринко-Маринковић,

Младен-Младеновић,

Аризан-Аризановић,

Станко-Станковић,

Цветан-Цветановић,

Миленко-Миленковић,

Јован-Јовановић,

Богдан-Богдановић,

Војин-Војиновић, Дика-Дикић,

Донча-Дончић, Златан-Златановић,

Миладин-Миладиновић,

Милен-Миленовић,

Милош-Милошевић,

Никола-Николић,

Петар-петровић,

Ранђел-Ранђеловић,

Синадин-Синадиновић,

Цветко-Цветковић,

Радојло-Радојловић,

Урош-Урпшевић,

Стојан-Стојановић.

Димитрије-Димитријевић,

Здравко-Здравковић,

Крста-Крстић,

Милосав-Милосављевић,

Дена-Денић,

Спаса-Спасић,

Славко-Славковић,…..

* * *

Топоними (називи места):

– Длибоки Извор, Бели Извор, Војинов Кладенац,Селиште, Падалиште, Рајчетина, Острозуб, Махала Рупље,Стружје, Качар, Чемерник, Занога, Гувниште, Славујев Рид, Кантаровица, Стублина, Марковски Рид, Раскрсје, Валог, Бела Вода, Турска Ливада, Црквиште, Вигње, Гробље ,Бачевиште, итд.

* * *

НАПОМЕНА:

Овде је изоставњен РОДОСЛОВ порекла презимена, као и допуна вишеетапног расељавања становништа; док се не истражи порекло родова са презименима из власотиначко-црнотравско-власинскога краја.

* * *

Литература о Црној Трави:

• Риста Николић: Крајиште и Власина, САНУ, 1912.

• Јован М. Поповић: Црна Трава, Београд, 1914.

• Јован Ф. Трифуноски: О ранијем рударском центру Грделичке клисуре, Географски хоризонт, 8/4, Загреб, 1962.

• Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

• Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

• Радомир Костадиновић: Црнотравске легенде, Наша реч, Лесковац, 1972.

• Симон Симоновић Монка: Печалбарство и неимарство црнотравског краја, СИЗ куктуре, Црна Трава, 1983.

• Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб САНУ XLII, Београд, 1996.

• Александар Виденовић: Црна Трава – живот, криза и нада, Задужбина Андрејевић, Београд, 1996.

• Симон Симоновић Монка: Људи мога завичаја, портрети знаменитих Црнотраваца, Београд, 2000.

• Радосав Стојановић: Црнотравске приче, Просвета, Ниш, 2002;

• Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.

• Станиша Војиновић: Народне песме и речи из Црне Траве у записима Миодрага Поповића, Српски југ 6, Ниш, 2006, Речи 93 – 101.

• Радосав Стојановић: Аритонова смрт, приповетке, Јединство – Просвета, Приштина – Београд, 1984.

• Коста Ивановић: На бранику домовине, Црна Трава, 1984;

• Вилотије Вукадиновић: Говор Црне Траве и Власине, СДЗб, САНУ XLII, Београд, 1996.

• Срећко С. Станковић, Брод – село код Црне Траве, КПЗ Србије, Београд, 2006.

• Срба Б. Стојковић: Млачиште, Филекс, Лесковац, 2004.

• Радосав Стојановић: Црнотравски речник, СДЗб LVII, САНУ – Институт за српски језик САНУ, Београд, 2010,

• О настанку Црне Траве, пореклу становништва и печалбарству је нашироко писао познати Црнотравац Раде Костадиновић, наставник српског језика – историограф, етнолог, етнограф и посве писац неколико историјско-етнолошко-етнографских књига, које се и дан данас налазе у библиотеци Црне Траве, а и у свим већим историјским музејима у Србији.

• http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.

[2] Јован Ф. Трифуноски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.

[3] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Црна_Трава

Изворни текст за Википедију писао Мирослав Младеновић, Власотинце –Vl 03:26, 4. август 2006. (CEST)

[4] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Рупље

[5] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Банковци_(Црна_Трава)

[6] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Павличина

[7] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Рајчетине

[8] Wikipedija:- http://sr.wikipedia.org/wiki/Острозуб_(Црна_Трава)

[9] Мирослав Б Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа -“Црна Трава и околна села ” ; 1970-2013.г, Власотинце

* * *

Аутор: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије

3. децембар 2013. године, Власотинце, Република Србија

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top