Порекло презимена, село Барич (Обреновац)

23. августа 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Барич, општина Обреновац. Према књизи „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села-насеља*

*Ово због тога што би ми замерили моји многобројни пријатељи из Барича, јер за њих је њихово место, најмање варошица и индустријњски центар, оп. Милодан.

Барич је са десне стране Колубаре, недалеко од њеног ушћа у Саву. Од села Мислођина је одвојено Буковим Јаругом, од Јасенка косом Засеком, према Малој Моштаници је потес Преват и шума Дубрава, а на северу и северозападу граничи се са рекама Савом и Колубаром.

Тип села-насеља.

Барич је место мање разбијеног типа. Дели се на крајеве: Језерски Крај, а то је онај део насеља према Јасенку, Брђански Крај је према Малој Моштаници и Друмски Крај, новије насеље поред државног пута Београд-Обреновац и он је ушорен. Ту је општинска судинца, школа, црква која је подигнута 1853. године, зграда Земљорадничке задруге, три ковачнице, три коларнице, две ситничарске радње и две кафане. Старо Село је било у Језерском Крају да би се постепено ширило и премештало даље од Колубариних мочвара.

Воде.

Кроз село, готово његовом средином, протиче поток Раваница, који утиче у Саву. Раваница лети пресушује као и остали сеоски потоци: Букова Јаруга, Дрљачин Поток и поток Црквине. Последња два потока долазе од Мислођина. Сви потоци, као и Сава и Колубара, не плаве или веома ретко плаве сеоски потес, али без знатнијих штета. За домаће потребе употребљава се бунарска вода. Готово свака имућнија кућа има бунар „на точак“ док у друмском насељу има их и на „ђерам“, јер су на том месту бунари плитки.

Земље и шуме.

Сенокосних ливада има мало и оне су измешане са њивама. Места, на којима су њиве и ливаде, називају се: Потес, Засека, Шиб, Буквик, Липик, Зовљак, Преват, Бара, Дубрава, Јагина Ливада, Равеница, Брод, Јалија, Црквине, Голо Брдо, Доњи Потес и Жуто Брдо.

Село је било у густој „граничевој“ шуми, од које данас има мало остатака на местима Дубоко, код Павлове Баре, на Буквику и у Сретеновом Забрану. Сеоска утрина је са ситном шумом и испашом у Дубоком.

Име селу.

Назив места је вероватно постало по негдашњим многим барама, које је остављала река Сава са обе њене стране. Вук Караџић и Ј. Гавриловић бележе га као Барићи. Овим именом звао се град који је лежао на левој обали Саве према данашњем Баричу а којега су Турци порушили 1521. године. Град је под тим именом означен на карти John Spred-a: The mape of Hungari, 1626. godine.

Старине у селу.

У потоку Црквинама познају се трагови од темеља неке старе цркве. Она је била од брвана, а порушена је 1863. године, када је подигнута нова у друмском насељу. Црква слави Богородични покров.

Стара „скела“ преко Саве била је код ушћа речице Равенице, према данашњем острву Спруду – Баричкој Ади.

Подаци о месту.

Данашње гробље је на брегу у Брђанском Крају. Преслава је Марковдан.

Старо Село, насеље предака данашњег становништва, било је у Језерском Крају, па је, због нездравог места, премештено на садашње место. Као насеље Барич се први пут помиње 1818. године. Тада је Барич имао 26 домова, 1822. године ово село је имало 28 домова а 1844. године у њему је било 34 куће са 252 становника. Данас у њему има 29 родова са 277 кућа.

 

Порекло становништва.

У Баричу има два стариначка рода:

Спасићи, има их 12 кућа и славе Ђурђевдан.

Бендеровићи, једна кућа, славе Мратиндан.

Најстарији досељеници населили су се у другој половини 18. века. То су ова четири рода:

Јевђеновићи (40 кућа) и Сретеновићи (8. кућа) су једног рода, доселили су се из Подриња, славе Никољдан.

Јеремићи су се доселили после Јевђеновића из Босне, има их 3 куће и славе Ђурђевдан.

Грујићи су, такође, из Босне, има их 3 куће и славе Никољдан.

Теофиловићи (18 кућа), Нешковићи (12 кућа) и Јовановићи (две куће) су један род, доселили су се из Босне пре седам колена, славе Аранђеловдан.

У старије досељенике убрајамо и пет родова који не знају своју старину:

Тешићи, 8 кућа, славе Ђурђиц.

Радосављевићи (10 кућа), Љубинковићи (4 куће) и Илићи (9 кућа) су један род. Имају одсељенике, Баричановиће у Лисовићу под Космајем, славе Благовести.

Димитријевићи, једна кућа, славе Аранђеловдан.

Милошевићи (5 кућа) и Павловићи (4 куће) су један род, славе Стевањдан.

Ђорђевићи, 12 кућа, славе Јовањдан.

У току прошлог (19. века) столећа доселило се осамнаест родова:

Чолићи су се доселили из Босне у време Првог устанка, има их 12 кућа и славе Никољдан.

Николићи (8 кућа) и Петковићи (7 кућа) су један род, дошли су из Босне по позиву Чолића, славе Никољдан.

Илићи-2 су се доселили из Босне по позиву Николића, има их 9 кућа и славе Стевањдан.

Чучуковићи су из Чучуга у Тамнави, има их 30 кућа и славе Игњатијевдан.

Ђушићи (Ђурђевићи) су из Забрежја у коме имају и данас своје сроднике, има их 6 кућа и славе Никољдан.

Којевићи су се доселили из околине Ужица око 1840. године, има их две куће и славе Стевањдан.

Павловићи-2 (6 кућа), Ђорђевићи-2 (9 кућа) и Лукићи (2) су један род; отац данашњем старцу од 90 година доселио се из Сокола у Подрињу, славе Лучиндан.

Васиљевићи (5 кућа) су из Македоније; зову их „Цинцарима“, славе Ваведење.

Богићевићи су из Босне, има их две куће и славе Јовањдан.

Тешићи-2, њихов дед дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих и од њих узео презиме, 3 кућа, славе Св. Василија – Нову Годину.

Алимпић, доселили се из Маслошева у Горњој Јасеници, једна кућа, славе Ђурђевдан.

Недељковићи, предак се доселио као зидар из Струге 1870. године, једна кућа, славе Никољдан.

Настасовићи су се доселили после Недељковића из Струге, има их 5 кућа славе Велику Госпојину

Кумбарићи, предак дошао као слуга из Мачве, служио код Тешића првих, 12 кућа (!), славе Јовањдан.

Тешић-3, отац се доселио као слуга из Босне, једна кућа, славе Стевањдан.

Марковићи, отац се доселио из Баната 1880. године, две куће, славе Ђурђиц.

Дамњановићи су пореклом из Прилепа, једна кућа, славе Никољдан.

Дабовић, мајка га довела из Шиљаковца, а даљом старином су из Херцеговине, једна кућа, славе Никољдан.

 

ИЗВОР:  „Шумадијска Колубара“ Петра Ж. Петровића, прво издање 1939. године, друго издање 1949. године – последње издање Службени Гласник и САНУ – Едиција „Корени“ 2011. године у склопу књиге „Шумадија и Шумадијска Колубара“. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Igor Vasiljevic

    Tekst je dobar, kratak, ali veoma sadržajan, jedino bih dopunio, za sada, pisanu činjenicu – izvor crkvene knjige – Baric, da su moji preci-Vasiljevici, dali novac da se sagradi stara crkva u Baricu zbog cega su i sahranjeni u porti baricke crkve i da im se poreklo i te kako zna..pozdrav

  2. Баричевићи у селу Лисовићу су у ствари Стевановићи и Марковићи,по браћи Стеван и Марко колико знам и славе Аранђеловдан.Ја сам из Стевановића,и углавном нас зову Баричанци.