Порекло презимена, варошица Андријевица

Порекло становништва варошице Андрејевице. Стање из 1903. године. Према истраживању попа Богдана Лалевића и Ивана Протића „Васојевићи у црногорској граници”. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

Одмах до Божића, на ушћу Злоречице у Лим, налази се једна мала тераса на подножју косе од Вељега Крша, која се ту завршује. На тој је тераси варошица Андријевица.

Андријевица је средишно место у овој нахији, јер се ту стичу путови од Плава, Гусиња, Берана и ових околних села. Пазарни је дан понедељак. Трговина се води највише живим и житом. На Андријевицу, особито на Књажевац, долази на скуп о празничним данима народ из целе нахије. Сва је варош на гробљу и није направљена ниједна кућа, а да се није откопало по неколико гробова. На Андријевици се находи четвороразредна основна школа са три учитеља и 200-250 ученика, окружни суд, војна и грађанска канцеларија, пошта и телеграф, општинска управа и царинарница. Одмах испод вароши под једним кровом имају 3 ујменичке воденице и 2 ваљанице — ступе.

Варош се прозвала овако по цркви, која је била на томе месту и звала се Андријевица. А црква је то име добила на овај начин: Кад су Васојевићи некад тражили допуст од Турака да граде цркву, ови им допусте, с тим да је морају свршити до Андријева-дне (30. новембра). Васојевићи направе цркву од боровине, а градили су је и дању и ноћу да би је свршили до одређеног дана, а покривали је клисом. Но нису је могли сву покрити, него да би до тога дана била готова, покрију један мали део штицом, те је тако и остала све до 1862. године, када је изгорела. Тако је црква то име добила, а била је посвећена Св. Арханђелу Михаилу, слави свих Васојевића.

После 1862. године Васојевићи подигну на истом месту цркву од боровине под истим именом, а доцније (1870.) код ње направе школу и једну државну кућу. Уз ту је кућу одмах направљено пет крчама. Кад су 1877. Турци попалили Васојевичку Нахију, ту се, после повратка на згаришта, направи неколико малих кућа на зидинама првих. Доцније су се куће множиле и дизале на два и три боја. Кад је Господар год. 1884. долазио на Андријевицу купио је зараван Дуванџике, одмах до Андријевице, и потпомогао да се направи црква. С тога се то место назове Књажевац, а оно где је била стара црква заузме се кућама, те тако варош остане на том тесном месту, где викад не може имати боље будућности, јер више нема простора ни за једну кућу.

Одмах до Андријевице пружа се тераса Радуновац, па до ње много мања Клекавац, и ту је андријевичко гробље. Од Клекавца до изнад Краштице пружа се Књажевац. На дну шуме, измећу Књажевца н Пеовца, налази се неколико старих гробова, који се зову Шеовића Гробље, или још и римско или латинско гробље.

На Андријевици има 40 кућа са 53 фамилије и 280 становника. Од тих су фамилија 31 васојевичка, а 22 усташке махом из Гусиња. Становништво се већим делом занима трговином, а врло мало занатима.

 

ИЗВОР: “Васојевићи у црногорској граници“, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, СКА, Београд, 1903. (стр. 584-586). Приредио сарадник портала Порекло Војислав.

*   *   *

ИЗВОДИ ИЗ СТУДИЈЕ: Момчило Гогић Лутовац “Андријевица – прилог проучавању варошица у Горњем Полимљу”, Гласник Српског географског друштва, свеска LV, 1975. године

 

ПОСТАНАК, ПРОШЛОСТ И ИМЕ ВАРОШИЦЕ

Андријевица је релативно младо насеље. Њени први зачеци почињу тек средином XIX вијека. Међутим, њена околина је била и раније простор људског дјеловања.

Археолошким истраживањем Завода за заштиту споменика из Цетиња, установљено је да трагови материјалне културе из доба неолита постоје код Беранкрша у Иванградској котлини. Пронађени су и трагови илирске материјалне културе у оклини Иванграда. Осим тога, откривени су бројни локалитети римских насеобина не само у Иванградској котлини гдје је постојао римски град Муниципиум, већ и у околини Андријевице која је од Иванграда удаљена свега 15 кт. На римским некрополама нађено је више споменика. Добро је очуван споменик ископан у селу Забрђу испод Жољевице близу Андријевице. На њему, између осталог, пише: Lucius Lucinius Decurion (име римског грађанина). Њега са осталим археолошким ископинама чува Полимски музеј у Иванграду. На основу ових докумената може се закључити да је околина Андријевице у склопу Горњег Полимља била екуменски простор свих старих народа и да је била друштвено-економски активна почев од најстаријих времена.

Југозападно од Андријевице (на даљини 1 км) у селу Божићи, налази се узвишење Граце (метаморфисани кречњачки масив скоро купастог облика). Повољан положај условио је да је на овом узвишењу у средњем вијеку постојала тврђава-град, што и само име каже. И данас је примјетан простор гдје је била тврђава. Највероватније да је тврђава на узвишењу Граце имала стратешки значај, јер су се овдје у средњем вијеку рачвали путеви уз долину ријеке Лима ка Плавско Гусињској котлини и уз долину Злоречице и њене саставнице Перућице, ка превоју Царине у подножју Комова. Ови путеви су били саставни део главног пута између Старе Рашке и Зете. Осим тога, тврђава је имала улогу да штити насеља и манастире у селу Божићи и околини.

У нашим средњевековним споменицима забиљежен је већи број сеоских насеља (Краље, Коњухе, Цецуне, Ђулићи, Бојовићи итд.), која се данас налазе у залеђу Андријевице. У Дечанској повељи помињу се и житељи ових насеља: Добратко Гјулић (Ђулић), Прибил Кућинић, Богдан Цецун и други, који су учествовали у утврђивању међа метоха манастира Дечана (С. Новаковић, Дечанска повеља III). У летопису попа Дукљанина помиње се Комска жупа која је имала више насеља. Ова жупа се поред Горске или Холмске (Холм-Ком) звала још и „Потлашње брдо“. Уз ове елементе ваља поменути да село Коњухе и данас има мјеста у околини са називима: Сребрница, „Намастир”, Кошутиће и Царине. То наводи на помисао да је у овом простору био рудник, манастир, Кошутиће (забран са кошутама) као и царинска постаја измећу „Благословенске Расије” и „Проклете Дукљановине” (4, 136—139), Из ових података се види да је овај крај био густо насељен српским живљем у доба Немањића. Гравитациони центар му је био Будим град у Будимљанској жупи (данашња Иванградска котлина) (18, 115). У географском опису Евлије Челебије у поглављу о Санџаку Дукаћина помиње се село Полимље, „Подмила” удаљено од Цариграда 21 дан хода (9). Ст. Новаковић налази да ово насеље тачно упућује на долину Лима и да турско „Подмила“ треба исправити у Полимље (Споменик, VIII, стр. 61).

Касније у документима из 1614. године према описима Скадарског Санџаката, која је дао Маријан Болица, помињу се скоро сва данашња села у околини Андријевице. При томе је забележен број кућа и војника у селима (13).

Из свега овога може се запазити да се Андријевица као насеље не помиње у средњевјековним споменицима, те да су сва сеоска насеља у њеној околини много старијег постанка.

По лимској повељи из XIII вијека сва Будимља, Комска жупа и дотичне жупе припадале су Растку Немањићу и потомцима Мирослава Немањића. Из овог времена Андрија син Мирослављев као захумски кнез подигао је цркву у Међуречју (центар данашње старе Андријевице). У току XIII вијека у долини Лима је било више манастира. Цркве су извршиле диобу по дјелатностима. У Шудиковој близу данашњег Иванграда, била је преписивачница. Црква „Андријевна“ имала је радионицу резбарског карактера која је снабдјевала манастире резбарским радовима. (31, 21—22)

Све до почетка друге половине XV вијека (1455) на простору данашње старе Андријевице била је само црква Андријевна, манастирски конаци, резбарска школа и у близини тврћава на узвишењу Граце. Ова тврђава је претходила развитку данашње варошице Андријевице. Доласком Турака црква „Андријевна” је неколико пута рушена и обнављана, али коначни „разур” доживјела је 1765. године за вријеме похода Кариман-Паше, када је палио села у Комској жупи и разорио цркву „Андријевну'”.  Касније ратничко племе Васојевићи често је подизало устанке против турске власти (1853. године). У то вријеме Андријевица је почела да се развија као насеље око цркве „Андријевне“ по којој је и добила име ова варошица. Андријевица је у почетку имала три куће, хан Андрије Кршикапе и још неколико кућа Дедовића (28). Истакнути војвода племена Васојевића Миљан Вуков, проглашава Васојевиће 1858. године саставним дијелом Црне Горе и у Андријевици поставља седам капетана (седам капетана из разних братстава са Миљаном Вуковим на челу, чинили су неку врсту вишег суда. То су први зачеци државне власти у Васојевићима). Озлојеђена овим поступком Порта шаље царски “низам” на челу са Хусеин-Пашом да угуши устанак у Васојевићима. Хусеин-Паша напада на Васојевиће 1862. године. Он пали куће, ханове и цркву “Андријевну” у Андријевици. Приликом краћег затишја на црквеним зидинама подигнута је црква “Лучевача”, али је и она спаљена 1877. године при нападу Мехмед-Али-паше на Васојевиће и Морачу.

Од 1878. године Андријевица постаје значајно политичко језгро сјеверног дијела Црне Горе и “ванграничних” Срба овог региона. У Андријевицу долазе српски емигранти највише из околине данашњег Иванграда (Берана) на савјетовање и ради примања оружја. То је допринијело развитку варошице, тако да је већ 1882. године у Андријевици било 20 кућа. Изграђен је и магацин оружја и два хана. У славу десетогодишњице битке на Морачи књаз Никола је био у Андријевици 1887. године. Тада је положио камен темељац и дао помоћ за изградњу цркве Светог Арханћела. За ову цркву народ и војска су носили камен преко Лима из села Сеоца и са територије села Божића. Она је подигнута на флувијоглацијалној тераси Радуновац. У знак захвалности књазу Николи простору око цркве народ је дао име Књажевац.  У ово вријеме Андријевица се развијала у више праваца. Осим војничке функције она стиче: административну, трговачку, а отварањем школа и просвјетно-културну. Тако је Андријевица до 1912. године добила физиономију варошице, У њу се све више стичу и пословни људи са стране, привучени зарадом.

Варошица се шири уз главни Полимски пут на флувијоглацијалној тераси (35 м релативне висине). Развитак варошице је прекинут током Балканског рата и Првог свјетског рата (1912—1918. године). Послије ослобођења од Аустро Угарске настао је значајнији процват Андријевице. Послије првог свјетског рата Андријевица је најприје била окружно мјесто за четири среза и то: андријевички, краљски, љеворечки и плавско-глусињски. Укидањем округа 1921. године Андријевица постаје среско мјесто за поменута подручја (26). У вријеме измећу два свјетска рата Андријевица као среско мјесто доживљава најзапаженији развитак и већ 1936. године она је имала 2000 становника. Послије другог свјетског рата, све до 1941. године у Андријевици је било сједиште среза. Имала је велико гравитационо подручје: Аијева Ријека, Баре Краљске, Матешевб, Плавско-Гусињска котлина и Требачко-шекуларска општина. Законом о основама друштвеног и политичког урећења Народне републике Црне Горе (од 22. јуна 1957. године) укинути су срезови у Црној Гори и престали су да раде 1. јануара 1958. године. Од тада је Андријевица била општина и до новог закона о подјели Народне Републике на општине. Тим законом (15. априла 1960.) укинута је општина у Андријевици и прикључена Иванградској комуни. Сада у њој постоји Мјесна канцеларија, истурени орган управе Скупштине општине Иванград.

*   *   *

Приликом пописа становништва 1961. године у Андријевици је било 1007 становника, док је задњи попис 1971. године затекао 994 становника. Према томе, варошица губи своје аутохтоно становништво исељавањем. Она добива нове становнике из околине. Ипак то не може надокнадити број који се исељава. Тенденција опадања броја становника из Андријевице и њене околине се наставља. Становништво најповољније добне старости се исељава у Иванград и друга индустријска мјеста у нашој земљи или, пак, на привремени рад у иностранство. Занимљиво је истаћи да у 1973/74. школској години у Андријевици је било 1.386 ђака. Ако би се узео укупан број становника овога насеља и околине, који износи 8.452, излази да је сваки девети становник ученик. То су потенцијални исељеници, јер се обично по завршеној школи не враћају у родно мјесто. Овај крај је познат по великом броју интелектуалаца који се налазе широм наше земље и у иностранству.

Од укупног броја становника (994) које је затекао задњи попис марта мјесеца 1971. године, у Андријевици има 477 (47,99%) мушких и 517 (51,91%) женских лица. Становништво је претежно (90%) из околине Андријевице, Краљских Бара и Лијеве Ријеке (Васојевићи). Око 10% становништва ове варошице досељено је из околине Гусиња. Они су поријеклом Кучи. Овде су се бавили претежно трговином и угоститељством. Од укупног броја становништва Андријевице свега је 46 лица изнад 60 година старости. Дјецу и омладину до 25 година старости чини 643 лица или 64,65% од укупног броја становништва ове варошице. То је показатељ да у Андријевици преовладава младо становништво и у том случају су захтјеви у погледу школства и других институција усмјерени ка потребама становништва које чини животну снагу у овој варошици.

 

ИЗВОР: Момчило Гогић Лутовац “Андријевица – прилог проучавању варошица у Горњем Полимљу”, Гласник Српског географског друштва, свеска LV, 1975. године

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Stefan

    Da li je bilo emigracije u srbiju krajem 18tog veka i promene prezimena kod vasojevica?