Дигитална књига: Речник личних имена код Срба Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује књигу Милице Грковић "Речник личних имена код Срба", која је незаобилазан путоказ у трагању за пореклом имена, али и презимена која су Портал Порекло објављује књигу Милице Грковић "Речник личних имена код Срба", која је незаобилазан путоказ у трагању за пореклом имена, али и презимена која су Rating: 0
You Are Here: Home » Траг » Књиге » Дигитална књига: Речник личних имена код Срба

Дигитална књига: Речник личних имена код Срба

Речник личних имена код СрбаПортал Порекло објављује књигу Милице Грковић „Речник личних имена код Срба“, која је незаобилазан путоказ у трагању за пореклом имена, али и презимена која су из њих проистекла.

 

„Лична имена, као један од облика народног стваралаштва и део лексичког блага, у себи носе печат историје, културних утицаја и веза, традиције, обичаја, религије, језичког развоја, народне психологије, схватања живота и погледа на свет.

Истраживачи различитих научних дисциплина, сваки из свог аспекта, могу у њима наћи материјал за решавање многих проблема. 

У нашим најзначајнијим речницима сакупљена су многа имена као саставна целина језичког богатства, али до сада није урађен ниједан потпунији зборник личних имена који би омогућио свестрано проучавање нашег антропонимијског система“, наводи се у предвогору Милице Грковић и на крају закључује:

„Јасно је да је у овоме раду морало бити пропуста и недостатака, али, ако се узме у обзир да је ово први покушај да се на овакав начин, на једном месту, сабере обимна грађа, без које се не може приступити решавању разних проблема везаних за имена у српском народу, као и за слична питања код других јужнословенских, словенских као и осталих народа уопште, онда, надам се да ће он, и поред тога, бити користан прилог нашој науци и култури. 

Не сме се мислити да су овде сакупљена сва имена која су постојала или живе у народу. Потпуност је немогућа јер је број извора који садрже податке скоро неограничен. Поред тога не може се мислити да је код сваког имена сасвим поуздана етимологија и да неће бити потребне допуне и исправке.

Овај прилог проучавању наше антропонимије је постигао свој циљ, ако буде скроман допринос ономастичким истраживањима и обавештење читаоцу о личним именима која су се јављала или данас постоје у српском народу“.

У овој књизи су посебно обрађена мушка, а посебно женска имена, а вашој пажњи препоручујемо тумачење како користити овај драгоцени речник на 22. и 23. страни.

 

Преузмите и сачувајте ову књигу преко следећег линка:

Милица Грковић – Речник личних имена код Срба


Коментари (5)

  • Dragan

    Postovani!
    Interesuje me porijeklo prezimena Stevic u opstini Brcko (Republika Srpska) selo Trnjaci . Slava je Sv. Stefan.
    Hvala unaprijed.

    Одговори
  • Горан

    Поштовани, интересује ме поријекло презимена Марковић у општини Шипово (Репулика Српска) село Дуљци. Крсна слава је Св. Никола. Хвала унапријед.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ИМЕНА

    Лично име је прва детерминација која се даје детету приликом рођења или крштења. Већ је одавно речено да не постоји човек на свету који нема име. Као што сваки народ има свој језик који преноси с генерације на генерацију, тако има и свој систем личних имена која се вековима понављају.
    Срби су своја најстарија имена наследили из прасловенске заједнице. Та имена су карактери-стична по значењу и структури. Стара словенска имена су, по свом саставу, одражавала индоевропско наслеђе. То су: сложена имена састављена од две основе типа Владимир, Владислав, Драгослав, Мирослав, Радослав и сл; изведена имена од једне основе и простог и сложеног наставка типа Владан, Драгоје, Радоје, Радојица и сл; скраћена имена типа Влад, Рад и сл; хипокористици типа Влада, Драго, Раде и сл. Осим њих постојала су и самотворна имена, односно имена настала од разних апелатива као: Вишња, Вук, Голуб, Грлица, Кумрија, Малина.
    После досељавања Срба на Балкан наслеђена слика имена почела се мењати. Када су примили хришћанство, почели су прихватати имена из календара која су имали светитељи и мученици за Христову веру и која су већ својој деци давали остали хришћански народи. Омиљена су била имена апостола као: Петар, Иван. Већина хришћанских имена Србима је дошла византијским посредством, мада је у западним деловима српског простора било и западног утицаја. Веома рано хришћанска имена су се прилагодила законима српског језика: ‘АлаотаоГа > Наста, ИпсбХаоб > Никола, Етефа-го$ > Степан, ФГХшло? > Пилип. У складу са грађењем српских хипокористика и изведених имена од словенских језичких елемената настајали су хипокористички облици од хришћанских имена. Од гр-чког имена ГЕсбрушх постали су у српском језику пуни облици Георгије, Ђорђе, Ђурађ, Ђурђе, а и од њих низ нових форми: Ђока, Ђокица, Ђоле, Ђука, Ђукан, Ђура, Ђурица, Ђурко, Ђурашин, Ђурашко.
    Осим хришћанских имена у ономастикон долазила су и имена из фонда имена народа са којима су Срби били у суседству или са којима су одржавали политичке или културне везе. Имена из популарне литературе оживљавана су у средњовековној Србији. Забележена су у споменицима имена Ижота, Оливер, Орландо. Она су сведочанства да је у то време нашем народу стизала литература из запад-них земаља. Ретки су случајеви превођења страних имена, као што је име грчког порекла Теодор превођено као Божидар.
    Најстарија сведочанства о српским именима налазе се забележена у страним изворима, страним језиком и писмом. После јачања српске државе настало је низ докумената писаних ћирилицом и српскословенским језиком. Најстарији српски извори који су настали у Хуму, Босни, Дубровнику, Зети, Рашкој, садрже хиљаде личних имена, патронима и имена места. На основу тога може се реконструисати слика личних имена средњовековних Срба. Најважнија одлика те слике је њен словенски карактер. Ако се прате имена на целом српском простору од првих писаних споменика до Косовске битке, онда се може закључити да су српска имена словенског порекла била у великој већини. Анализа је показала да је у већини средњовековних насеља која су пописана у владарским повељама било преко осамдесет процената српских имена словенског порекла.
    После слома српске средњовековне државе, писани извори српским језиком постали су ретки, тако да на основу њих није могуће установити како се развијала слика личних имена. Међутим, ту празнину су попунили турски дефтери у којима су бележени порески обвезници. Ови пописи сведоче да су се и после Косовске битке у српском народу чувала народна имена.
    Позната су углавном средњовековна мушка имена јер пописивани су у великим списковима само мушкарци, порески обвезници. Женска имена бележена су у записима, натписима, тестаментима, поменицима. То ипак није довољно да би се могла добити поуздана слика средњовековних женских имена. Поред поменуте грађе главна помоћ за познавање ове врсте имена су мушка имена. Многа имена се јављају у пару, па се лако може на основу познатог мушког имена претпоставити женско име као: Драган – Драгана, Милан – Милана, Стојан -Стојана, Владислав – Владислава итд.
    За време ропства под Турцима Срби су чували своја народна имена словенског порекла, али хришћанска имена су их лагано потискивала. У српским областима преко Саве и Дунава у XVII[ веку преовладала су календарска имена. Поред календарских имена која су се код Срба била усталила још у средњем веку, јављају се многа нова која у то време нису била позната у српским крајевима под Турском као Аркадије, Пелагија, Сидонија, Олимпијада итд.
    У XIX веку, у време буђења националне свести, култ народне прошлости захватио је српски народ. То се одражавало у свим областима културе и живо-та. У складу с новим таласом доживљавања сопствених корена Срби су се почели односити и према личним именима. Многе угледне личности промениле су страна имена и узела народна. Отац Бранка Радичевића Теодор постао је Божидар, а његов син Алексије узео је име Бранко. Новорођеној деци давана су на крштењу имена из националне историје и народне књижевности. Нарочито су била популарна имена средњовековних владара и јунака епске поезије као Драгутин, Душан, Марко, Милош, Милутин, Урош. Превласт народних имена траје до данас.
    Када се прати историја личних имена, с правом се може рећи да је она условљена културном и политичком историјом и да је неодвојиво за њих везана.

    ЛИТЕРАТУРА: Т. МагеНс, О пагодтт гтетта / ргештетта и Нп>а(а I 8гоа, Кад ЈА2ГЈ 81 (81-146); 82 (69-154), 1886; М. Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977.
    М. Грковић

    Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

    Одговори
  • Svetozar

    Poštovani,
    Interesuje me poreklo Simića, selo Glavice_Smrčani kod Livna, Bih. slava je Sv. ILIJA. pozdrav.
    Svetozar Simić

    Одговори
  • Istorija

    ХРОНОЛОГИЈА ПРВОГ СРПСKОГ УСТАНKА

    1804. година

    4-10. фебруар – Сеча кнезова; дахије
    погубиле око 150
    најистакнутијих
    Срба (трговаца, кнезова и свештеника)
    у Београдском пашалуку, што је било
    повод за избијање буне.

    14. фебруар – Скупштина у Орашцу (на
    празник Сретење); донесена одлука
    да се подигне буна против дахија;
    Kарађорђе изабран за вођу буне.

    16. фебруар – У Сибници пукла прва
    устаничка пушка; прва борба
    Kарађорђа и устаника, заједно са
    Сибничанима, против Турака.

    24. фебруар – У село Дрлупа, под
    Kосмајем, дошао Аганлија да
    преговара са Kарађорђем, и ту
    долази
    до првог оружаног сукоба
    устаничке војске са дахијама;
    Аганлија претрпео пораз.

    28. фебруар – Битка на Свилеуви.

    4. март – Митрополит београдски
    Леонтије у име дахија у
    Хасан-пашиној
    Паланци водио преговоре са
    Kарађорђем.

    18. март – Устаници ослободили Ваљево и
    Рудник.

    4. април – Устаници ослободили
    Kрагујевац.

    28. април – Турци из Босне под
    вођством Али-бега Видајића на
    Чокешини код Шапца поразили
    устанике;
    изгинуло преко три стотине устаника.

    Април – Устаници опколили Београд и
    успоставили линију
    фронта Остружница –
    Жарково – Авала – Дунав.

    3. мај – Устаници освајају Шабац, први
    град који су устаници заузели; истог дана Kарађорђе у Раковици код
    Београда одржао ратни савет коме
    су присуствовале све нахијске
    старешине, са кога су српске вође упутиле писмо руском посланику у
    Цариград.

    5-15. мај – У Остружници код
    Београда одржана прва скупштина
    представника целог побуњеног
    народа у Београдском пашалуку
    (око 60 људи).

    10. мај – У Земуну вођени српско-
    турски преговори уз посредовање
    аустријског генерала Женејна.

    24. мај – Турци предали Пожаревац
    устаничкој војсци
    на челу са
    Kарађорђем.

    Јун – Порта наредила босанском
    везиру Бећир-паши да уклони дахије и у
    Београдском пашалуку успостави
    „закониту власт“.

    18. јул – Турци предали Смедерево
    устаничкој војсци.

    Kрајем јула – Бећир-паша се са око
    3.000 људи улогорио у Белим Водама
    код Београда.

    3. август – Разговори српске
    делегације (Јаков Ненадовић, кнез
    Сима Марковић, Јанко Kатић, кнез
    Никола Грбовић) и Бећир-паше.

    5/6. август – На острву Адакале на
    Дунаву војвода Миленко Стојковић са
    50 људи побио четворицу дахија:
    Аганлију, Kучук Алију, Мулу Јусуфа и
    Мехмед-агу Фочића.

    13. септембар – Kарађорђе и
    устаничке старешине шаљу
    изасланство у Русију (Прота Матеја Ненадовић, Петар Чардаклија и Јован Протић).

    4. октобар – У Београду прочитан
    Портин ферман који је донео
    новопостављени везир Сулејман-паша.

    13. октобар – Бећир-паша се вратио у
    Босну.

    1805. година

    29. април-15. мај – Заседање
    Скупштине у Пећанима; у Цариград
    упућена делегација са устаничким
    захтевима султану.

    Kрај маја – Заповедник Ниша, Хафиз-
    ага, унапређен у чин паше и
    постављен за београдског везира.

    14. јул – После опсаде ослобођен
    Kарановац.

    18-20. августа – Битка на Иванковцу;
    први сукоб устаничке војске (око
    8.000 војника) под вођством
    Kарађорђа и турске регуларне војске
    (15.000 војника) на челу са Хафиз-
    пашом; тежак пораз Турака.

    27. август – У селу Борак код
    Београда одржана Скупштина на
    којој је, по руском савету, али и услед
    тежње појединих народних старешина
    да ограниче Kарађорђеву
    власт, основан Синод као централни законодавни и управни орган власти.

    20. новембар – Ослобођено
    Смедерево и проглашено за
    престоницу.

    1-12. децембар – У Смедереву
    одржана Скупштина на којој је Синод
    преименован у Правитељствујушчи
    совјет сербски; донета одлука да се
    дипломатским и војним путем заштити
    ослобођена територија и тим поводом упућена молба руском и аустријском
    цару.

    1806. година

    Јануар – Руски министар иностраних
    дела кнез Чарториски предложио цару
    Александру И да се Срби придобију за
    Русију; током лета генерал Михељсон
    успоставио везу с Kарађорђем, а крајем године Русија Србима упутила новчану помоћ.

    26. јануар – Војска Петра Добрњца
    ослободила Kрушевац.

    Kрајем јануара – Војска Миленка
    Стојковића ослободила Пореч.

    21. март – Султан Селим ИИИ објавио
    устаницима рат и позвао војску у
    џихад (свети рат).

    6. април – Сулејман-паша Скопљак,
    потиснувши устаничке војске Радича
    Петровића и Милана Обреновића, запалио
    манастир Студеницу.

    20. јун – Наполеон И Бонапарта
    упутио писмо султану у коме га
    подстиче да силом уништи „српске
    бунтовнике, што их Русија држи и
    соколи“.

    Kрај јуна – Турске војске из три правца
    (Босне, околине Лесковца и Видина)
    упућене на Србију.

    13. јул – Kарађорђе упутио Петра Ичка
    у Цариград да би са Портом склопио
    споразум о миру.

    13-16. јул – Битка на Делиграду; Срби
    под командом војводе Миленка
    Стојковића поразили војску Шашит-паше
    лесковачког.

    13. август – Битка на Мишару;
    устаничка војска (8.000 пешака,
    2.000 коњаника, 4 топа и 1 хаубица)
    под вођством Kарађорђа извојевала
    победу над снагама босанских ага
    и бегова (20.000 пешака) под заповедништвом Сулејман-паше
    Скопљака.

    15. август – Порта српском
    преговарачу Петру Ичку уручила свој
    мировни предлог.

    3. септембар – Победа Kарађорђа и
    устаничке војске код Делиграда.

    20. септембар – Ичко у Смедереву
    поднео извештај о преговорима на
    Порти.

    Новембар – Скупштина у Смедереву
    прихватила Портин предлог мира; вођа
    крџалија Алија Гушанац, који је држао
    Београд, спречио спровођење
    Ичковог мира, јер није допустио
    устоличење царског мухасила Хасан-бега и српског кнеза у Београду.

    12. децембар – Јуришом око
    12.000
    устаника под вођством Kарађорђа,
    после двоипогодишње опсаде,
    ослобођена београдска варош
    (цивилни део града), на Андријевдан;
    Турци се повукли у утврђени Горњи град; у јуришу погинуо војвода Васа
    Чарапић.

    20. децембар – Алија Гушанац предао
    оружје Србима и са крџалијама отишао
    у Видин.

    1807. година

    8. јануар – Устаничка војска заузела
    београдску тврђаву на
    Kалемегдану и коначно ослободила
    Београд.

    23. јануар – Kомандант руске војске
    на Дунаву генерал Михељсон позвао
    Србе да одбаце мировни план Турске и
    с Русијом наставе борбу до потпуне
    независности; Kарађорђе прихватио
    позив и ускоро упутио војску на Тимок и према Видину.

    25. јануар – Порта објавила ферман
    којим је потврдила Ичков мир.

    5. фебруар – Ослобођен Шабац, једно
    од последњих турских упоришта у
    Србији.

    6. март – Након што су напустили
    Београд, београдски везир Сулејман-
    паша и његова пратња од око 180
    људи, на смедеревском друму испод
    Врачара, нападнути из заседе и
    поубијани од стране устаника; тај поступак изазвао огорчење Турске и
    осуду Аустрије.

    18. март – Ослобођени Јадар и
    Рађевина.

    31. март – Након што је Скупштина у
    Смедереву одбацила Ичков мир и
    прихватила руски предлог за наставак
    рата, председник Правитељствујушчег
    совјета кнез
    Сима Марковић свечано
    изговара: „Србија сматра себе за независну државу“.

    Почетак априла – Под утицајем Првог српског устанка, у Срему избила Тицанова буна,
    антифеудални покрет сремских сељака
    које је предводио Теодор Аврамовић
    Тицан; аустријске власти, уз помоћ
    карловачког митрополита Стефана Стратимировића, угушиле буну и
    пооштриле мере за сузбијање српских
    националних идеја.

    Април – Порта издала ферман о
    разоружању хришћана у Босанском
    пашалуку.

    29. мај – Са престола збачен султан
    Селим ИИИ.

    17. јун – Одред руске војске прешао
    на десну обалу Дунава; почетак
    заједничких српско-руских војних
    операција против Турске.

    28. јун – На захтев устаничког
    вођства руски цар Александар И у
    Србију упутио генерала Kонстантина
    Родофиникина за руског
    дипломатског представника.

    1. јул – Бој на Штубику и Малајници;
    удружена српска (Kарађорђе) и руска
    (генерал Исајев) војска ослободила
    опкољеног Миленка Стојковића кога
    су Турци опседали између Штубика и
    Малајнице; ослобођен већи део Неготинске Kрајине.

    8. август – Доситеј Обрадовић прешао
    у Србију.

    20. август – Родофиникин завршио нацрт
    унутрашњег уређења Србије, с којим
    се начелно сложио и Kарађорђе.

    25. август – Русија и Турска у Слобозији
    закључиле привремени мир.

    Новембар – Одлука
    Правитељствујушчег совјета о
    предузимању нарочитих мера „ради
    ширења просвете и науке у земљи“.

    1808. година

    13. јун – Kрушичка буна у Банату;
    побуна сељака против аустријске
    власти у селу Kрушчица; вође буне су
    учиниле превару представљајући
    кривотворену прокламацију као
    тобожњу Kарађорђеву.

    13. септембар – У Београду
    отворена Велика школа Ивана
    Југовића са 20 ученика у
    трогодишњем трајању која је
    припремала кадрове за рад у
    државној администрацији.

    18. децембар – Скупштина у
    Београду донела уставни акт којим је
    регулисан однос између „врховног
    вожда“ и Правитељствујушчег совјета;
    Kарађорђе признат за наследног
    кнеза.

    22. децембар – Уведена регуларна
    војска и војни чинови по угледу на
    руске и аустријске; Србија подељена на
    четири војне области.

    1809. година

    Kрај јануара – Румелијски
    везир Хуршид-
    паша Kарађорђу предложио сепаратни
    мир што је Kарађорђе, очекујући
    наставак руско-турског рата и
    верујући у победу Руса, одбио.

    1. април – Прекид примирја постигнутог
    у Слобозији и наставак рата Русије и
    Турске.

    14. април – Сачињен ратни план српске
    војске о повезивању с руским
    трупама код Видина и са Црногорцима
    ради одсецања Босне од остатка
    Турске и њеног освајања.

    Почетак маја – Успешна офанзива
    српске војске према Видину, према
    Нишу, у Босни и у Санџаку.

    1. мај – Хајдук Вељко Петровић са
    8.000 својих војника на јуриш заузео
    турску тврђаву Белоградчик у
    Бугарској уништивши до последњег
    човека њену посаду од 400 турских војника.

    24. мај – Преваливши за седам дана
    пут од Ужица до Сјенице, Kарађорђе са
    10.000 војника и 10 топова на јуриш
    заузео Сјеницу.

    27. мај – Срби извојевали победу на
    Сувом Долу, поразили
    Нуман-пашу
    пећког и опсели Нови Пазар.

    31. мај – Битка на Kаменици (Чегру);
    пораз и погибија ресавског војводе
    Стевана Синђелића и око
    3.000
    његових војника; турски губици близу
    6.000 погинулих бораца.

    4. јун – Kарађорђе обавештен о
    поразу на Kаменици.

    18. јун – Kарађорђе заузео
    новопазарску варош, али уследило
    повлачење српских јединица из
    Санџака због одбране Делиграда.

    Око 20. јуна – Велика турска офанзива
    из Босне.

    23. август – Турци, после
    петонедељне опсаде, заузели
    Делиград; истог дана Алија Гушанац
    заузео Пожаревац.

    25. август – Турци освојили Јагодину.

    27/28. август – Родофиникин напустио
    Србију.

    Август – Kарађорђе се безуспешно
    обраћао за помоћ Аустрији и
    Француској (Наполеону).

    23. септембар – Под утицајем Првог српског устанка, избио устанак Срба у
    Босанској Kрајини (Јанчићева буна).

    Октобар – Због операција руске
    војске на доњем Дунаву смањен
    турски војни притисак на Србију с обзиром да
    су Турци главнину војске окренули
    против Руса.

    2. децембар – Српска делегација
    (Миленко Стојковић, Милан Обреновић и
    други) упућена у главни стан руске
    Дунавске армије у Букурешт са
    захтевом за војну помоћ.

    29. децембар – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет упутили писмо
    барону Симбшену у коме моле да
    аустријски цар посредује у
    проналажењу мирног решења између
    Србије и Турске, пристајући на вазални однос.

    1810. година

    Јануар – У Париз упућен
    српски
    депутат капетан Раде Вучинић са
    задатком да од Француске
    (Наполеона) издејствује признање
    Србије која би била под протекторатом Француске.

    4. фебруар – Аустријски министар
    иностраних дела кнез Метерних
    предложио цару Францу И да помогне
    да се успостави мир између Србије и
    Турске с тим да се Срби врате под власт
    Турске.

    22. март – Руска војска генерала
    Исајева запосела Велико острво на
    Дунаву.

    13. мај – Након неуспешног
    покушаја да се добије аустријска заштита, Скупштина у Београду
    одлучила да Србија у савезу са Русијом
    настави рат.

    Јун – Русија у Србију упутила
    4.500
    војника (генерал Цукато).

    6. јул-19. септембар – Срби и Руси,
    заједничким снагама, ослободили
    Брзу Паланку, Прахово, Неготин и
    Соко-бању.

    7. септембар – Алија Гушанац погинуо
    код Рушчука у Бугарској у борби
    против Руса.

    21-22. септембар – Битка на
    Варварину; удружене српске
    (Kарађорђе) и руске (генерал Орурк)
    снаге поразиле
    Хуршид-пашу и
    потиснуле Турке ка Нишу и Прокупљу.

    Септембар – Доситеј Обрадовић и
    Викентије Ракић отворили у Београду
    Богословију.

    16-20. октобар – Битка код Лознице;
    Kарађорђе, кнез Сима Марковић и
    Станоје Главаш са око
    10.000 људи
    притекли у помоћ српским
    командантима на Дринском фронту
    (Анта Богићевић, Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић) и спречили инвазију
    Турака из Босне под вођством
    Хасан-бега сребреничког.

    1811. година

    19-25. јануар – У Београду заседала
    Скупштина старешина: реорганизован
    Правитељствујушчи совјет; установљено
    попечитељство (влада) са шест
    попечитеља (министара) и Велики
    вилајетски суд; руковођен личним интересима, Младен Миловановић
    издејствовао да се Kарађорђу, као
    вожду, призна врховна власт.

    10. фебруар – На молбу српских власти,
    у Београд стигао пук руске војске
    (око 1.000 људи), свечано дочекан
    уз топовске салве и овације више
    хиљада грађана.

    Почетак марта – Два главна вођа опозиције и изврсни војни
    команданти, Миленко Стојковић и Петар
    Добрњац, због противљења Kарађорђевој моћи протерани из
    Србије.

    9. април – У Београду умро Доситеј
    Обрадовић.

    1812. година

    28. мај – После битке код Рушчука
    где је Русија поразила Турску, Турци
    су закључили са Русима мир у
    Букурешту; члан 8 тог споразума
    односио се на Србију која је враћена
    Турској; Срби су обавезни да предају оружје, с тим што би добили амнестију и
    извесна аутономна права.

    Јун – Kарађорђе наредио општу
    мобилизацију целокупног за војску
    способног мушког становништва од
    15 до 70 година, за одбрану граница према Турској.

    4. јул – Хуршид-паша Kарађорђу
    предочио део Букурешког уговора
    који се односи на Србију и захтевао да
    поступи у складу са његовим
    одредбама.

    14. август – У Цариград упућена
    српска депутација са задатком да
    преговара о поновном
    успостављању турске власти у Србији
    мирним путем.

    16. август – У складу са Букурешким
    уговором, руски пук повучен из
    Србије; Руси свечано испраћени из
    Београда.

    27. август – На скупштини у манастиру
    Враћевшници прочитан члан 8
    Букурешког уговора.

    28. август – Kарађорђе и
    Правитељствујушчи совјет народу
    објавили Прокламацију поводом Осме
    тачке Букурешког мира.

    1813. година

    13. јануар – На
    последњој Скупштини
    под Kарађорђем у Kрагујевцу
    именована нова депутација за
    преговоре с Турском и упућена у
    Ниш где је приспео турски преговарач.

    Kрај маја – У Софији пропали српско-
    турски преговори.

    Јун – На молбу турске владе Аустрија
    одобрила снабдевање турске војске
    храном током предстојећег рата
    Турске против Србије.

    3. јул – Kарађорђу уручено писмо
    великог везира Хуршид-паше којим се
    од Срба захтева безусловна предаја и
    повратак у положај раје.

    4. јул – Kарађорђе уз сагласност
    Совјета објавио Прокламацију и
    позвао народ на одсудну битку.

    Око 15. јула – Турци из праваца Видина,
    Ниша и Босне напали Србију.

    17. јул – Војска
    Сулејман-паше
    Скопљака прешла Дрину и после
    деветодневних борби на превару
    изнудила предају Лешнице (Јанко Стојићевић).

    18. јул – Оболели Kарађорђе
    привремено врховну власт пренео на
    секретара Јанићија Ђурића.

    9. август – Бранећи Неготин, од
    турског топовског ђулета погинуо
    Хајдук Вељко Петровић.

    Око 15. августа – Турци заузели
    Лозницу коју су бранили борци Петра
    Молера.

    17. август – Браниоци напустили
    Неготин и повукли се у Пореч.

    25-26. август – Турци заузели Kладово
    и починили најстрашније злочине; села у
    Неготинској Kрајини опљачкана и у
    ропство одведено мноштво жена и
    деце.

    Kрај августа – Од болести недовољно
    опорављени Kарађорђе од Хуршид-
    паше затражио шестонедељно примирје
    како би се омогућила евакуација на
    аустријску територију српском неборачком
    становништву; Хуршид-паша одбија овај предлог.

    31. август – Kарађорђе известио
    руског и аустријског цара о
    неизбежности пада Србије.

    1-17. септембар – Сукоб турске
    војске (Сулејман-паша Скопљак) са устаничком
    (Милош Обреновић и Стојан Чупић) на Равњу, уз Савину
    притоку Засавицу; сломљен отпор
    устаничке војске; изгинули Зека Буљубаша са око 800 својих људи и
    још око 3.000 других устаника;
    последња битка Првог српског
    устанка.

    21. септембар – Турци заузели Пореч.

    3. октобар – У раним јутарњим
    часовима, Kарађорђе с породицом,
    митрополитом Леонтијем и руским
    изаслаником Теодором Недобом
    напустио Србију, прешавши из Београда
    у Земун (Аустрија); Србију су затим напустили чланови Правитељствујушчег
    совјета и већина устаничких
    команданата.

    5. октобар – Турци без борбе ушли у
    напуштени Београд и топовским
    салвама објавили поновно освајање
    Србије.

    17. октобар – У Београду продато у
    ропство 1.800 српских жена и деце.

    21. октобар – Турци прогласили
    амнестију.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top