Порекло презимена, село Горња Лопушња (Власотинце)

Порекло становништва села Горња Лопушња, општина Власотинце.  Истраживање „Села у власотиначком крају“ сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Gornja Lopusnja

Настанак села:

Горња Лопушња је насеље у општини Власотинце у јабланичком округу. Према попису из 2002. године било је у насељу 31 домаћинство и 67 становника.

Село Горња Лопушња је сеоско насеље разбијеног типа, на надморској висини од 1000 метара долинским странама Мале Реке, десне притоке Рупске Рупске реке, на обронцима Букове Главе (1336м) планине Острозуба (1546м).

Село Горља Лопушња се налази на граници Грделичке клисуре према сливу реке Власине. Околна насеља су: Ново Село, Доња, Равна Гора, Лопушња и Добро Поље ( Бистрица, Козило, Јаворје).

Село је удаљено 9 километара ЈИ од Власотинца. У атару расте ендемореликтна биљка врста зелениче (Prunus Lauracerasus) заштићенa законом, чији једини локатитет у бившој Југославији ОСТРОЗУБ.

Просторно повезује седам махала: Марковци, Власинци (досељени из села Власински Рид-Власина област поред Власинског језера), Јанковци, Белкини, Цигани, Анђелковићи и Лукинци.

Првобитно је постојало једно насеље-Лопушња, које се помиње 1516. године (71 домаћинство) као дервен, од кога су временом настала три сада посебна села-Острц, Горња Лопушња и Доња Лопушња. Старо село је временом расељено.

Данашње насеље је настало крајем XVIII века. Становништво је српско.

Крсне славе су: Света Петка, Свети Аранђел и Свети Никола. Сеоска слава су Духови (Свети Тројца), а вашар Свети Илија (2.август) и Петровдан (12.јул) код школе на „Друм“.

* *

Предања о настанку села Лопушња:

Доња Лопушња је заснована у првој половини 19 века, а Горња Лопушња у другој половини 19 века. Село су заселили сточари суседних села и са Власине и подручја Црне траве и Прокупља. Много њих је негде убио Турчина или се склањао пред зулум овде у шумовите планине.

Тако према предању први насељеник села Лопушње је из нишкога краја, где је убио Турчина, опљачкао га и пребегао преко „воде“ у ове крајеве као „лопов Турчина“.

Тада у времену владавине Турака према „турским законима“ чим се „пребегне“ преко неке „воде“ нису важили турски закони па се тако Срби селили из места у место да би спасили живу главу.

Некада су мењали име, презиме у муслиманска имена и презимена и крсне славе да би се остало у животу. Чак постоје истраживања овог аутора да су чак неки бежали са Романије у власински крај.

Према предању, село Лопушња је добило тај назив према том „турском лопову“; а интересантно је да се једино у село Лопушња (са Равном Гором) сам реч „лопов“ изговара „лапов“.

У овом селу је било насеље Римљана, где се налази римско гробље у место звано Мишева Раица, близу Цоимог Брега, где је била римска црква.

На том месту у подножју црквеног дела и дан данас се налази огроман камен димензије 80 сантиметара са 45 сантиметара, који је некада лежао у цркви на коме су паљене свеће.

* *

Порекло становништва:

Становништво Г. Лопушње је насељено у време оснивања из Бугарске, преко привремене миграционе станице у Рупљу (Црна Трава), и са Власине у другој половини XIX века.

Та сеоба је почела после 1830. године све до времена када је део Трна и околине припао Бугарској, а пре тога био територијално под Србијом. Од страха „бугаризације“ становништво у Македонији и овом делу знепољско-трновске области су насељавали власинско-црнотравско-лужнички и власотиначки крај.

Тако је било и са насељавањем становништва у село Лопушња и околним селима Власотинца и Црне Траве.

Из Бугарске се српско становништво привремено „досељавало“ у село Рупље, па тек онда у село Лопушња.

Лична истраживања (а и родбинска веза са Поречем-околина Македонског Брода и Пилепа-Западна Македонија), су ме навела на неке ставове о пореклу неког дела становништва са крсном славом Свети Никола и сеоском славом „Духови“(с.Црешњево-Порече) а у у неким селима се користити у Србији термин „Тројица“- као и обичаја, менталитета и физичког (антрополошки) изгледа; казује на исправност тезе да је то становниш’тво из „срца“ Старе Србије-ПОРЕЧЕ (Западне Македоније, које је бежало и од „потурчивања“ и бугаризације“ (нарочито после 1830.г. после формирања кнежевине Србије.

По садашњем становништву Горња Лопушња је младо село. Прича се ту се населио неки деда Милисав. То је било на крају 18 века. Од њега се „запатио“ највећи део становништва. Око 1890. године село је имало 13 кућа.

* *

Крсне славе у одређивању порекла становништва:

Овде има забуна код неких истраживача у погледу РОДОВА-порекла родова, који славе различлите крсне славе. Своја лична истраживања (а и истраживања пре мене других еминетних етнолога)-указују да сваки род који је имао крсне славе: Свети Ранђел (Ранђеловдан) и Свети Николу, после „поделбине“ браће (да би једни одлазилик од других у госте) су мењали крсну славу и то нарочито у: Свети Јован и Свети Стефан (Стевандовдан), док они који су имали крсну славу Свети Саву су после „поделбине“ узимали крсну славу Митровдан.

Крсна слава Свети Ранђел је од Васојевића (Црна Гора) док на овим просторима су махом становништво са крсном славом из Јужне Србије, Старе Србије (Македоније), Космета и црногоских племена Срба око Никшића и Даниловграда. Из Шумадије су махом становници са славом ЂУРЂИЦ („мрсна Свети Ђорђа). Док насељеници у овим крајевима из Херцеговине су најчешће долазили са крсним славама: Свети Јован, Свети Сава, Свети Никола, а има и Свети Ранђел.

Чешће се догађало да су славеи мењане да би се „сакрио“ траг од „крвнине“-било убиства Турака или „крвних освета“. Догађало се да су два рода имали исте славе, а нису имали никакво крвно сродство, приликом промене славе а чак и вере и имена и презимена; како би се сачувао род и жива глава.

Славу Свети Ђорђе (посна“-св. Алимпије) махом се ретко „замењивала“ другом славом у стара времена. У погледу „скривања“ од „бугаризације“ узимана је и сеоска слава (литије-светковина)-Ђурђевдан и Петровдан за „крсне славе“, па тако је било чак и „посрбљивања“ често после „ насилних „булгаризација“ и потурчивања: у Македонији и Србији. Мењала се презимена на „ов“, „ски“ и „ић“.

* *

Инфраструктура села:

Данас на почетку 21. века село Лопушња је повезано асфалтним путем, па тако је могућа свака комуникација са селом. До скоро је ишао и аутобус за село, а комби-превозом се превозе наставници „путници“ до ОШ осмогодишње у село Лопушња.

До скоро је и Горња Лоипушња имала активну четворогодишњу основну школу. Миграција становништва је учинила своје.

Село је добило струју 1984.године, а и индивидуалним водоводом, домаћинства су снабдевена здравом планинском водом.

* *

Село некад и сад:

Некада је село било потпуно сточарски крај. Некада су сточари и „иљадили“ број оваца и бачовали на просторима Букове главе и зеленичја. Било је добрих мајстора дрводеља у изради: столица, кревета, ковчега и пољопривредних алата од дрвета. Бавили су се и ћумурским занатом.

Радили су као ковачи и у Самоковима у времену рударења у овим крајевима. Поштовали су се народни обичаји и нарочито изводили обредни обичаји у времену Ђурђевдана и Божића. До 7о-тих година су махом Лопушњани били печалбари-циглари, а на крају 20. века и почетком 21. века су постали познати печалбари-зидари. Учествовали су у свим бунама и ратовима за ослобођење овога краја и Србије. То је слободарски крај.

На крају 20 и почетком 21. века велики број Лопушњана је завршило средње и високе школе. Много је данас постало: зидара, грађевинских предузимача,учитеља, правника, економиста, професора, доктора и на високим функцијама у општини и Републици Србији. То је вредан народ. Марљив и увек спреман да једни другима помогну у невољи. Тако и данас на почетку 21. века су остале „молбе“ да се помогне нарочито када се граде куће или ради у поље око жетве или косидбе.

То заједништво и доброта је одлика планинских горштака-печалбара, који имају душу-да запевају и у коло заиграју.

Горња Лопушња је била позната и до 70. година са познатим трубачима-као и са „шопциима“ харминикашима.

Многи су Лопушњани због тежине живота у миграцији напустили своје село. Има их свуда по Србији-од Власотинце, преко Лесковца, Ниша, Београда до Војводине.

Нису заборавили свој родникрај. Често се окупљају на светковинама у току лета-нарочито на вашару Свети Илија на Чобанцу код Бистрице. Тада се остављао и цигларски калуп и машине и мистрија и и пинтерски алат и долазило и долази за тај вашар.

* * *

Старине и прошлост:

У село Горња Лопушња постоје различите старине и карактеристични топографски називи. Они указују да је овде било становника још у раније доба.

На потесу Селиште у источном делу насеља говори се како су некада живели становници „од наше вере“ звани „ Џидови“. Верује се да да су то били високи људи. Њих је једном „турска држава попалила и уништила“. Сада се познају слаби остаци од око 30 некадашњих кућа.

На месту Црквиште, такође у источном делу села, становници кажу, да се познаје олтар од некадашње цркве. У близини Црквишта ископане су „тугле“ (Забележио: Трифуноски, 1963.г.) и земљане водоводне цеви. Недалеко од ових старина постоје локалитети Прокопи Гузевје. На Прокопу извађени налажени су стари гробови.

Потес Заједница име је добио још за време Турака. Тамо биле бачевине целог села. Заједница је сада подељена и обрадљива.

Јусеин Кладанац је добио име по неком муслиману. Он је био власник око поменутог извора. ( Забележио: Ј.Трифуноски, 1963.г.)

*

Налазиште:

Римска црква се налазила у месту Цоим Брег. У овом пределу је било насеље Римљанима, где се налази римско горбље у место звано Мишева Раица, близу Цоимог Брега-где је била римска црква.

На том месту у подножју црквеног дела и дан данас се налази огроман камен димензије 80см-60см-45см.

Ту лежи камен који се налазио у цркви и на њему су паљене свеће.

У селу су познати хајдуци хајдук Вељко из Неготинске Крајине и хајдук Станко, који су јатаковали у овим крајевима. (Казивач: Миле Миленковић (1936. Лопушња), Забележио: Мирослав Младеновић, 2008.г)

*

Солунци:

Драгутин Филиповић, Миленковић Драгутин, Петар Митровић.

* * *

Порекло родова:

Први досељеници у село:

Према казивању Најдана Станимировића (1910.г.-живео преко 90.година) из села Горња Лопушња; први досељеници су били по именима:

Марко (изведно презиме рода Марковић),

Јанко (изведено презиме рода Јанковић),

Станко ( изведено презиме рода Станковић),

Станимир ( изведено презиме рода Станимировић),

Динко (презиме рода Филиповић – досељени из Бојшине (Грделица), пореклом из села Божице близу бугарске границе.)

Запис: 10. август 2013.г. Власотинце

Казивач: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце, ћерка Најдана Станимировића, усменог приповедача из село Горњање Лопушње.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

*   *   *

Старији сеоски родови су:

Деда Станкови (9к), Богданови (5к), Павлови  (13к) и Митрови (13к), славе Свети Николу.

Ови родови потичу од заједничког претка деда Милисава. Он се овде доселио од некуда крајем 18. века. У роду Деда Станкови зна се генеалогија (родлослов):-Ђорђе (жив 74.г. рођен 1889.г)-Ђока-Марко-Станко-Милисав. По Станку, сина Милисава, добили су родовско име.

Анђелковци (5к), дошли су из Рупља. Тамо су живели у махали Друсунци где имају рођака. Даље порекло им је из неког места сада у Бугарској.

Млађи сеоски родови су:

Стојановићи (2к), Бошкови (2к), Лека (1к), Станковићи (3к) и Велкови (2к). Прва три рода славе Св. Николу, а четврти род слави Свети Аранђел. Пети род слави „Пејчиндан“(Света Петка). Сви су дошли пред крај турске владавине са власине. Земљу су купили од старијих сеоских родова. (Забележио: Ј. Трифуновски 1963.г.)

*

ВЛАСИНЦИ: Засељени са Власинског језера са подручја Власинске области. Данас су то презимена Станковићи. Који славе Свети Ранђел(казивач:Миле Миленковић, 2008.-подвукао:М.М)

* * *

 

Порекло презимена РОДОВА села Г. Лопушња

Према истраживању (казивању) Чеде-Чедомира Стојановића, Милете-Миодрага Миленковића и Чеде–Чедомира Јанковића из село Горња Лопушња, у Горњој Лопушњи према презименима живе фамилије:

1) Јанковић, Митровић – једна фамилија; досељени из Доње Лопушње почетком 19. века. Крсна слава Свети Никола.

2) Марковић, Миленковић – једна фамилија; досељени из Горње Гаре почетком 19. века. По другој верзији се прво доселила из Прокупље (вероватно у Д.Гаре па у Лопушњу-подвукао М.М). Крсна слава је Свети Никола.

3) Филиповић – досељени из Бојшине(Грделица), пореклом из села Божице близу бугарске границе.

4) Стојановић, Костић, Анђелковић – досељени из село Рупље (Црна Трава), почетком 19. века.

5) Николић, Ристић, Станковић, Илић (насељени око 1870.г.)-досељени са Власине Рид. (Станковићи-Свети Ранђел)

Родоначелник презимена Илић: Илија.

Био је познат хајдук са своја два сина.

Дању је орао, косдио ливаде, сакупљао сено а ноћу са своја два сина „хајдуковао“.

Познат родослов Илић:-Стојан Илић (1908)-Сотир Илић(1936)-синови: Стаменко Илић (адвокат) и други син живе у Београд и ћерка учитељица у село Бољаре.

Забележили почетком 21. века: Зоран Стојановић, рођен у Лопушњи-истраживач у припреми МОНОГРАФИЈЕ села ЛОПУШЊА) и Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце.

*

ВЛАСИНЦИ (Станковић): Засељени са Власинског језера са подручја Власинске области. Данас су то презимена Станковићи. Који славе Свети Ранђел (казивач: Миодраг-Миле Миленковић, 2008.-подвукао:М.М)

*

ЛУКИНЦИ (Миленковић, Лукић):

Данас та фамилија носи презиме Миленковићи-по претку Миленку, чији се отац доселио из Прокупља.

Била су три брата: Миленко, Марко и Димитрије.

Миленко (живео око 90.г-рођен око 1768.године)-син: Лука (живео 70-80 година-рођен око 1843.године) и Душан (рођен 1899.године), а његов син Миодраг Миленковић (1936.г) .

Фамилија Миленковић се населила из Прокупља у Лопушњу око 1790. године (Запис фебруар 2008.г-М.М).

Миленко и Марко су се населили у Горњу Лопушњу, а Димитрије се заселио у Доњу Лопушњу. Славе свети Николу, а сеоска слава Свети Тројица.

Димитрије није имао деце па је призетио Љубишу Димитријевића из Градиште, који је такође призетио из Градишта Чеду Ђорђевића (1926.г)-шумар, који има синове: доктора који живи у Лесковцу и сина Славче који има приватно трговинско предузеће –продавнице „Друм“ у Власотинцу. Миленковићи живе у Власотинце и Београд.

Лукићи су се заселили у село Стајковце.

Запис: 2008.г.с. Г.Лопушња,

Казивач: Миодраг-Миле Миленковић (1936)-живи фамилија у Власотинце.

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар Власотинце.

* *

Порекло презимена Стојановић:

Крсна слава: Свети Никола.

Насељени: из Бугарске (прво у Рупље, па онда у Лопушњу)

Родоначелник: Стојан

Позната генеалогија ( родослов): Чедомир Стојановић (1932.г)-Светозар (1908)-Милован (1838.г)-Стојан (1805.г-1890.).

Милован Стојановић (1838-1818), био је турски кмет у село Рупље, скупљао “десетак” турки порез “на рабуш”, пошто је био неписмен.

Запис: 2012.г.с. Г. Лопушња,

Казивач: Чедомир Стојановић (1932) Г.Лопушња-живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић Власотинце, локални етнолог и историчар.

*

Порекло презимена: Костић, Стојановић

Насељени из Бугарске.

Родначелник: Коста

Коста: Станимир, Стоимир и Стојан.

Из ових су “изведена” су презимена: Костић, Станимировић, Стоимировић, Стојановић. Сви они су славили или славе крсну славу Свети Никола (изузев “промена” крснсне славе због “поделбине” или “скривања” од Турака, ако су направили неку крвну” штету Турцима.*

Та презимена су у селима: Горња Лопушња, Јаворју и другим селима власотиначко-црнотравске општине. Много је на почетку 21. века исељено из Горње Лопушње уи других села – Станимировић, Стоимировић у смедеревском крају, Београду и другим градовима и селима Србије, а да ретко ко од њих уопште и зна своје порекло насељавања.

Занимљиво је да у Доњој Лопушњи имамо оснивача рода од КОСТЕ – али из Дејана, али са другом крсном славом “Свети Ђорђе-“посна слава”-Свети Алимпије).*

Запис: 2008.г. Власотинце

Казивач: Миодраг-Миле Миленковић, 2008. Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар, Власотинце

* * *

Порекло презимена: Костић , Станимировић

Порекло: Насељени из Бугарске

Крсна слава: Свети Никола

Родоначелник: Станимир

Презимена: Костић, Станимировић

Станимир је био у сродству са Стојаном, који су се доселили из Бугарске прво у село Рупље, па онда у село Горња Лопушња. Од Стојана род у село носи презиме Стојановић, а од Станимира презиме Станимировић.

Према тврдњи (запис: јул 2013.г) Смиљке Стојановић (девојачко Станимировић, 1934.г) потомка овог рода-Коста је био син Станимира, док су синови Косте: Постол и Михајло.

Из имена Косте, фамилија узела за своје презиме Костић, док фамилија Михајла од родоначелника Станимира за своје презиме узела Станимировић.

Чак је и један део фамилије Apостола Костића је узело презиме Станимировић.

Apостол Костић је имао синове: Томислава и Александра.

Михајлов син се звао Најдан Станимитовић, који је живео код ћерке Смиљке Стојановић (Станимировић, 1934.г.) у Власотинце преко 90 година до краја 20. века. Био је очит и усмени приповедач.

У запису је речено да је Јанко из села Доње Лопушње се оженио сестром Косте Станимировића, па се касније род Јанковић населио у село Горња Лопушња. Сви они су били сточари-номади.

Један део фамилија Костић и Станимировић је одсељен у Борчи код Београда а други део живи у Власотинце.

Коста има свој споменик у село Горња Лопушња, а према тврдњи потомке Смиљке Станимировић-Стојановић (1934); Коста је живео 106 година и био турски кмет.

Запис: јул 2013.г Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог, Власотинце.

* * *

Порекло презимена Филиповић

Родоначелник: Динко Филиповић

Познат родослов:

Динко:-Богдан, Драгутин.

Драгутин Филиповић није имао деце.

Богдан Филиповић:-Ђорђе, Младен и две ћерке:Ика и Десана.

Запис: 10. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце и Живка Миленковић (1938.г.Стојановић) из Г. Лопушњу и живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Илић (ВЕЛКОВИ-македонско име)

Порекло: Досељени са Власине, а према називу рода из Македоније

Крсна слава: Помиње се Свети Ранђел и Пејчиндан (Могућа је “промена” крсне славе у БЕЖАНИЈИ од Турака)

Родоначелник: Илија

Презиме Илић:

* * *

Порекло презимена Станковић, Митровић, Николић(1)-ДЕДА СТАНКОВИ (Богданови, Митрови, Павлови)

Крсна слава: Свети Никола

Порекло: село Гаре (на основу крсне славе и истраживања насељени из Бугарске)

Сви потичу од деда Милисава-Станко-Марко-Ђока-Ђорђе(74.г.-запис Ј. Трифуновског 1963.г. подвукао М.М 2013.г.)

Познат родослов:

Станко-Милева (Босини-Сарамандини, Д.Лопушња):-Добривоје Станковић (1910.г., трубач), Милутин Станковић (1903.г., кланеташ).

Милутин Станковић (1903)-Ненад-Небојша-Оливера(1972):-удата за Миленковић Витомира (1966.г) из Горњу Лопушњу и имају две ћерке:Сања(студент) и Александра(завршила средњу школу) и живе у Власотинце.

Добривоје Станковић (1910)-Борисав, Стојан, Крста.

Борислав Станковић-Славица:-Мића(у Ниш), Круна (удата у Д.Лопушњу).

*

РОД:МИТРОВИ(Митровић-Ђикинци)

Крсна слава: Свети Никола

Родоначелник: Митар

Познат родослов: Стреља (жив)-Богоја-Стојадин-Ђика-Микаил.

*

Род: ЛЕКА-Николић (Призетен Александар-Лека Николић)

Род:БОГДАНОВИ-Филиповић

Род: ДЕДА СТАНКОВИ:-Марковић

Род: Павлови:-Николић

Род БОШКОВИ:- Стојановић

Запис: 10. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце и Живка Миленковић(1938.г.Стојановић) из Г.Лопушњу и живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Станковић(2)

Порекло: досељени са Власине

Крсна слава: Свети Ранђел (крсна слава која се није ме4њала Срба од племена васојевића-лозе Немањића у Црној Гори)

Родоначелник: Станко

Род СТАНКОВИЋ постоји у селима: Дејан-где су се прво доселили као сточари-номади; потом преко засеока Преданча у 19 веку “хиљадили” више шута број оваца у “козилској реци” и преко села Брезовице расељавали се у селима:Равни Дел, Крушевица, Лопушња, Градиште и другим околним селима у власотиначком и црнотзравском крају.

Познат родослов:

Станко-Стојко-Орден-Мита:-Новица Станковић (1960), Стојко, Иван.

Новица Станковић (1960)-Љиљана(девојка из село Градиште:-син и ћерка студенти.

Иван Станковић-Зорица(Каћ, Нови Сад):-Јован(дете).

Стојко неожењен.

Запис: 10. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце и Живка Миленковић(1938.г.Стојановић) из Г.Лопушњу и живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Јанковић

(у сродству са родом АНЂЕЛКОВЦИ-Бисини, који су се прво из Бугарске доиселили у Рупље па онда у Горњу Лопушњу као млађи род насељавања у село)

Родоначелник: Јанко

Крсна слава: Свети Никола

Познат родослов:

Трајан-Јанко, Анђелко(Анђелковци):-Коста-Наћа, Цака. Наћа имао три сина- Цака једног сина.

Јанко:-Горча, Риста, Жика Јанковић.

Горча:-Савка, Риста, Душан, Благоје и Милева.

Олга Јанковић је “призетила” у свој род: Александра-Лека Николића, који су имали родослов: ;Милисав-Радисав (око 50.г-жив, 2013.г)

Позната генеаологија: Јанковић Бранко (1950.г.)-Трајко-Владимир-Јанко.

Запис: 11. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце и Живка Миленковић(1938.г.Стојановић) из Г.Лопушњу и живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Порекло презимена Костић(2), Анђелковић (род АНЂЕЛКОВЦИ)

Родоначелник: Анђелко

Крсна слава: Свети Никола

Порекло: Из Бугарске (прво се доселили у Рупље па у Г.Лопушњу)

Познат родослов:

Анђелко-Коста:-Наћа, Цака.

Наћа Костић: Никола, Љубомир, Велимир Костић(1912.године рођен-тупанџија у музички оркестар-“Банда” у Лопушњи).

Никола:-Драгутин, Ђорђе (1934)-имао четири ћерке.

Љубомир:-Александар (1932), Благоје (1937), Радмила.

Александар Костић живи у Београд

Благоје:-Љубиша Костић (1964).

Цака Анђелковић:-Микаил, Горча, Димитрије-погинуо у први светски рат.

Сви потомци цаке се презивају Анђелковић, а наће Костић.

У Београд су одсељен фамилије са презименима:Костић, Анђелковић и Миленковић.

Запис: 11. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце и Живка Миленковић(1938.г. Стојановић) из Г.Лопушњу и живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

Проширено Порекло презимена Стојановић (СТОЈАНОВЦИ)

Крсна слава: Свети Никола

Порекло: насељени из Бугарске прво у село Рупље, па онда у село Г.Лопушња као млађи род насељавања у село)

Родоначелник: Стојан

Стојанов син Милован Стојановић је био турски кмет у село Рупље и сакупљао “десетак” на “рабуш”.

Други Стојанов потомак Милан М. Стојановић(син Милована) је био 22 године кмет у село Лопушња и стрељан је од стране Бугара 1943.године у Врање са још следећих мештана из села Горња Лопушња: Владимир Ј. Јанковић, Јосиф Ђ.Марковић, Сава Н. Митровић, Милунка С. Јанковић(стрељана у Г.Лопушњу), Павле В. Николић (стрељн у Г.Лопушњу).

Познат родослов:

Стојан-Милован Стојановић:-Милан.

Милан Стојановић:-Светозар (1908), Драгољуб (1914), Добривоје(млађи), Милорад(1924), Александар (1923).

Светозар Стојановић (1908)-Љубица (1908. Селиште, Д. Лопушња):- Зорка (1930, удата у Грделицу), Чедомир (1932), Живка (1938.г. удата у род Миленковић у Г.Лопушњу за Миодрага Миленковића

-живе у Власотинце ), Никола (1941)-живи у Каменицу(Власотинце).

Чедомир Стојановић (1932)-Смиља (девојачко Станимировић из Г.Лопушњу, 1932.г):-Милина (1957.г.-удата за Бранка Јанковића рођеног 1950.г у село Горња Лопушња и живе у Власотинце, а имају децу:Марјан, Жаклина и Јелена), Мирјана (1957.г. удата за јанковић Драгана у Г. Лопушњу –имају децу:Ивана, Алењксандр, Драгана-живе у Власотинце), Весна (1966.г.-удата у род јанковић у Г.Лопушњу-имају сина и ћерку), Живота (1971) Стојановић-Горица(из с. Добровиш):-Марија (1994), Милан (1999)-живе у Власотинце.

Драгољуб Стојановић(1914)-Севетка (Г.Лопушња):-Станојко (1945, Вукосава (1943.г. удата за Младена Костића из Г.Лопушњу и живе у Коларе код Смедерева).

Станојко Стојановић(1945)-Дана (Стојановић-други род од Војислава Стојановића ћерка магационера из Д.Лопушњу) :- Раде(има две ћерке удате у Јастребац).

Добривоје Стојановић-Милица (Ново Село од рода Рајковић):-Радомир(живи у Власотинце)-Јован(живи у Београд) –син Саша.

Милорад Стојановић(1924)- Рада (1924. Јастребац):-Боривоје (1938.г., Витомир (1940.г.),-живе у Маџину Долину(Власотинце), Војислав Стојановић(1942.г.-живи у Сремску Митровицу).

Запис: 10.август 2013.године Власотинце

Казивач: Чедомир Стојановић (1932.г.) из село Г.Лопушња-живи у Власотинце

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце

* * *

 

Прича о чукун деди Кости:

Прва прича: Коста је био по мајци из Горње Лопушње чукун деда Милету-Миодрагу Миленковићу (1936.г)-који је пореклом од Костића из Лопушње.

Коста је знао турски језик и ишао са Турцима као преводилац у сакупљању и наплате пореза (аксиза)-„десетака“ у злату.

Ишао је са још два Турчина, који су на коњима носили злато сакупљено од наплате пореза-„десетака“ српске раје у овом делу Србије.

Турке је Коста спроводио преко Грделице до Скопља.

Коста је обавештавао хајдуке који су пресретали Турке и од њих одузимали злато и закопавали га по планинским врлетима. Хајдуци заробе Турке и Косту, опљачкају их и пуште Косту.

*

Друга прича: Спроводио Турке Коста као турски кмет по српским славама. Знао је да говори и турским језиком.

Тако их је једном приликом одвео на једну зимску славу у село Преданлча.

На троношкама су седели уз совру-трпезу, када су Турци ушли. Сви су устали. Само је поп остао да седи. У тренутку да би спасио људе, којима је слава била забрањена, онда се досетком обратио оваквим на српски:

– Сви седите пијте, једите и не секирајте се, само да истерамо ђавола из кућу”.

У том тренутку је узео столицу троношку и њоме гађао попа.

Ђавола из кућу је истерао. Турци су били задовољни и пустили на миро да се крсна слава настави да слави.

Некада се морало и на такав да бране српске главе од Турака.

Запис: фебруар 2008.године, с. Г.Лопушња

Казивач: Миодраг-Миле Миленковић(1936.г.),

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар, Власотинце.

*

Трећа прича: Хајдук је пресрео товар турског пореза од Турака, које је Коста прикупио као турски порез. Турски паша је одредио Турчина да коњем јурне на везаног хајдука и сабљем га убију.

Коста је био сналажљив. Проговорио је речима-честити Пашо, да се кунемо како ће “Србин да пређе у лагању Турчина” и чија лаж победи тако ће да буде суђено. Ако је српска боља онда да се ослободи хајдук и да се одсече глава Турчину који је спреман да одсече главу Турчину. Ако буде другачије онда нека буде што мора да буде.

Паша одобри надлагување.

Турчин овако поче са лажима: ”Колко праци се за Божић закољу, толко Србина да погину од Турци”.

Турчин: Ајде Коста: Колко јаја се поломе за Ускрс толко да погину Турци од Срби”.

Турчин виде да не може да се преброје онолко јаја за Ускрс што се треба да с поломе, колико ће се прасића закољу за Божић, па видоше да их је Коста “надлагао”.

Коста је добио опкладу, али Турчин није слушао Пашу и почео да пуца по Хајдука који је побегао путем Дубоки у букову шуму. Спасао живу главу.Тако је Коста надмудрио Турке и спасао живот хајдуку.

Запис: 2012.г. Власотинце.

Казивач: Чедомир Стојановић(1932.г.), Власотинце.

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог, Власотинце.

*

Четврта прича (“ТУРЦИ”):- Род КОСТЕ Станимировића се често звао “ТУРЦИ”, јер је као “турски кмет” знао да говори турски језик и тако се увек сналазио у тешким ситуацијама у времену владавине Турака у овим крајевима.

Коста је имао три сестре. Једна сестра Марија је “поткрала” свога брата Косту и удала се за Турчина у Врање.

Коста се осветио Турчину, тако што их је из Врања повео мало даље од куће Турчина. Отишао је мало у страну и рекао на турском сестри зету Турчину: “сачекајте мало, идем мало по напоље”. Коста је узео сабљу где је тамо сакрио и у повратку одсекао главу Турчину и бацио га у Мораву. Ту сестру је одмах удао у Македонију.

Друга сестра Аница се удала у село Дадинце. Пошто је зет тукао и малтретирао његову сестру, онда га она позове да га убију. Коста га задавио на спавању, а сестри наредио да ујтру “нариче” за покојним мужем. Тако је и било-

Трећа сестра се удала за Јанка у Лопушњу. О Кости још се препричавају многе приче о његовој сналажљивости и храбрости у тешким временима под турским зулумом у овим крајевима.

Овде је поука како сваки брат у невољи увек помаже својим сестрама и онда када оне направе грешке у избору при удаји. Тако је некада постојала родбинска веза у једној патријахалној задрузи села у власотиначком крају у времену под Турцима и касније све до ослобођења од Турака.

Запис: 11. август 2013.г. Власотинце

Казивачи: Смиља Стојановић (Станимировић) рођена 1932.године у село Горња Лопушња, сада живи у Власотинце.

Забележио: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар Власотинце-

* * *

Музиканти: Плех оркестри:

Илић Стојан (труба- рођен 1908.г.)

Сотир Илић (трубач, 1936),

Добривоје Станковић (бас-рођен 1908),

Станковић Милутин (кланет)

 Велимир Костић (тупанџија),

Тарапанунче (барабанче)-Стојановић,

Зарије Миленковић (рођен1922.г.-бас),

Станковић Јордан (трубач).

Миленковић Војислав (басаџија),

Станислав Величковић (равна Гора-кланет)

Владимир Андрејевић(Преданча-кланет, рођен 1938.г.),

Драгиша Ивковић (кланет, Доња лопушња)-„Чуљко“.

Трубачи (плех оркестар) је у скоро свим селима свирао после појаве трубе и кланета после првог светског рата (1922.г) на свадбама и вашарима све до 80.година 20. века.

Свирали су старији и мењали их млађи у свирању у окестру. Од свих ових свирача у сећању је највише остао трубач Сотир Илић(Г. Лопушња) који је својим звуком трубе, могао да „угаси“ лампе (светиљке са петролејом) по свадбама и надјача сваки оркестар било по вашарима или на свадбама.

Као дете сећам се свих кола и песама које су свирали и певали Лопушњани, а посебно звука трубе Сотира Илића, која је свирала и на сопственој свадби у своје родно планинско село – засеок Преданча (Г.ДДејан) 1974.године. (Подвукао: М.М јул 2013.г. Власотинце)-

Запис: 2012.г. Власотинце,

Казивач: Чедомир Стојановић(1932.г.), Власотинце,

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог Власотинце.

* * *

Топоними:

Извори: Обзнани, Ивкоз, Кладенац, Сува Чешма, Јусин Кладенац, Кобилски Кладенац;

Називи места на атару су: Шаварина, Бара, Огорела, Чун, Букова Глава, Илијина Падина, Глог, Шилегаин, Белутак, Полом, Кичина Чука, Мртвица, Коњарник, Цојин Брег, Прокоп, Лијач,Илијиново Ориште, Дол, Заједница, Преслап, Црквиште, Селиште.

* * *

НАПОМЕНА: Пошто истраживање и прикупљање материјала за МОНОГРАФИЈЕ села: Лопушња (Горња и Доња), Равна Гора и Самарница прикупља вредан истраживач Зоран Стојановић (родом из Лопушње)-прекинуо сам лична истраживања о РОДОСЛОВУ фамилија ових села. Овде ћу објавити већ прикупљен материјал, а остало ће бити доступно Зорану Стојановићу, коме желим успеха у истраживању и писању МОНОГРАФИЈЕ дотичних села.

10. јул 2013.г, Власотинце, Мирослав Б. Младсеновић Мирац, локални етнолог.

* * *

ИЗВОРИ:

[1] Стаменковић Србољуб: “Географска Енциклопедија насеља Србије”, књ.1 (а-ђ), Београд

[2] Ј. Трифуноски:-СЕЛА И СТАНОВНИШТВО У Грделичкoj клисури, 1962/63.g. , Народни музеј Лесковац 1975.г (Скопље 1963.г)

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: ЗАПИСИ Из рукописа: “Села у власотиначком крају“, 1970-2012.г., Власотинце

 

АУТОР: Мирослав Б. Младеновић Мирац, локални етнолог и историчар, 10. јул 2013. године Власотинце, Србија.

 

Коментари (32)

Одговорите

32 коментара

  1. Goran Djordjevic

    Postovani…Svrha ovod clanka mora biti istiniti podatak,delim apsolutno stavove Stojance-Coneta Stojanovica i Bobana Djenica…necu reci da su zlonamerno izneti podaci g.Miroslava Mladenovica,rekao bih povrsnost je prava rec,sta je sa poreklom prezimena Nikolic,Djordjevic,Ristic…ni reci o njima…Ovo moze biti samo dobra podloga daleko ozbiljnijoj i sveobuhvatno-najavljenoj monografiji Mirjane Adamovic dev.Stojanovic.

    • Miroslav B Mladenovic Mirac

      Горане, ако си од ЂОРЂИНЦИ(Ђорђа), са крсном славом “Св. Ђорђе-посна слава- слави се на дан св. Алимпије Столпник 9.децембра-“спојене” славе, јер се на тај дан у Грчкој и Руској православној цркви осветени храмови Св.Ђорђе)-онда да те упознам са још једним новим ЗАПИСОМ. нашао сам га у записима убележеног 1975.г. ЂОРЂЕ и МЛАДЕН су били браћа и убили су ТУРЧИНА код неког села код Ниша. Отуда побегли у шумама. По Ђорђу је добило назив махала ЂОРЂИНЕ у село Г.Дејан(који се накнадо вероватно заселио у Г.Лопушњу) а Младен из Г.Дејана побегао и заселио се на потесу Малорница(Ђуркин Дол) у мојој родној махали ПРЕДАНЧА села Г.Дејан. Написао сам своју интернет адресу, ако нео жели да достави тачне податке о МАХАЛАМА(села Доња Лопушња, Равна Гора и Острц)-родове и у сваком роду сва презимена једног рода са крсном славом и место одсељења родова по презимена, као и ТОПОНИМЕ(називе места.њива, шума. ливада. старина, вбрда, потока, назива места гробља9-нека достави на мојој интернет адресу [email protected]. Pozdrav. Miroslav b mladenović mirac(komšija Stojanovićima iz G.Lopušnje). Vlasotince

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАОМЕНА: Нека Стојанча Стојановић и Бобан Ђенић овде на ПОРТАЛ ПОРЕКЛО јавно напишу своје РОДОСЛОВЕ, како би им се веровало од њихових земљака да су добронамерни према сопственом селу.
    Горане ЂорђевићУ(има их више Ђорђевића)-ако си од Ђорђевића род ЂОРЂИНЦИ-оброкао си и фамилију и наш заједнички род(за кога имам цео родослов у Г.Дејану(Ђоршђине, Г.дејану и Преданчи) и чекам да овде неко од вас постави РОДОСЛОВ или ћу да га сам направим и доставим га путем електронске поште.

    П.С Све овде горе помало збуњује пре две године ТЕЛЕФОНСКИМ путем и ПИСМЕНИМ слањем МАТЕРИЈАЛА ПОШТОМ на кућу један из рода СТОЈАНОВИЋА(представља се да ради у Крушевац-одатле долази пошта и телефонсим број) каже годинама сакупља РОДОСЛОВЕ за:Горњу, Доњу Лопушњу, Острц и достављали смо у размени(да му помогнем разне родове)-али никада нисам нити ћу га употребити или злоупотребити, јер је био посвећен истински ИСТРАЖИВАЧ свога родног краја,а ови овде желе само ад употребе и злоупотребе село, родни крај ин људе сви ми који смо остали да живимо у родном крају за своје интересе и прљаве работе(наравно да све добро знам али не радим у таквим службама-ја сам само пензионер, али истински писац 23 књига о свом трошку и као издавач и као писац јер сам СКРАЈНУТ од прљавих људи у Србији од Титовог времена, преко Милошевића, преко Тадића до Вучића).
    Најсмешније је да САМИ СЕБИ пишете ПИСМА и преписивањем и злоупотребом институција САНУ и УДБИ Ви дирекно подриватни нашш друштвено политички сиситем и индирекно се ради на рушење система и урушавањем институција система се урушава дрђаца Србија и губи наш национални, државни и национални идентитет.
    Ко пише у име Аксића(Шарко) да пише разне увредљивости и неистине и да слањем ДОКАЗА(о свом личном и интелектуалном идентитету на скоро свакој књизи позади или унутра постоји моја фотографија и биографија)-тврди(А ПРЕ ЊЕГА ДРУГИМИ МЕНИМА ИМ ШИФРАМА СУ ТО ИСТО ПИСАЛИ(ДА СЕ САМО ЛАЖНО ПОТПИСУЈЕМ А СВЕ ТО ДРУГИ ПИШУ).
    нАРАВНО ДА ЈЕ ТО ЗАМЕНА ТЕЗА, ЈЕР СВЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ КРАЂЕ ЗАДЊИХ 20 ГОДИНА СУ ИСТРАЖЕНЕ И ТАМО НЕГДЕ У НЕКИМ ФИОКАМА СТОЈЕ У ДРЖАВНИМ ИНСТИТУЦИЈАМА.
    Свако ко жели да чита књиге које сам обајвио из етнологије, математике и народне књижевности и других жанрова нека оде до Народне библиотеке у Београду, матици српској у новом саду, Власотинцу, Лесковцу и другим и нека прочита, јер нисам имао пара да о свом трошку штампам више књига за продају(самостални и издавач и писац и све остало).
    Ако свако од вас је посвећен да се остави ТРАГ о своме селу, граду, завичају нека истражује(било из литературе) или на терену и да се више никада не служи подметачинама и вређањима други људи, што је ружно и само се овај сајт ПОРЕКЛО урушава да будер служио за некеа не националне) интересе репепблике Србије и окружења.
    Ево ове последње две објављене књиге сам одштампао и доставио библиотекама на читање. веома се осећам непријатно да због многих часних људи који овде пишу и читају портал ПОРЕКЛО и моје текстове и захваљују се иѕ читавог села што су у мојим ЧЛАНЦИМА О ПОРЕКЛУ наши своје рођачке везе.достављам ЦИПОВО-библитеску “овереност” код Народне библиотеке Србије, што више немам намеру уопште и да чиним и да пишем на ову тему.
    821.163.41-94 ИСТОРИОГРАФИЈА. МЕМОАРИ. ДНЕВНИЦИ. БИОГРАФИЈЕ

    CIP – 758
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Године рата и беде : (ратни дневник: 1992-1999.г. / Мирослав Б. Младеновић-Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М. Младеновић). – 467 стр. ; 21 cm

    Тираж 150. – Sumarry.

    ISBN 978-86-919695-6-1

    821.163.41-94
    323(497.11)”1992/1999″
    316.4(497.11)”1992/1999″
    COBISS.SR-ID 227226892
    *
    zapisi 17
    bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM112016/zapisi17.html
    Народни говор из власотиначког краја : власотиначки речник / Мирослав Б. МладеновићМирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М.
    http://bibliografije.nb.rs/bibliografija/CIP%202015/CIPM112016/zapisi17.html
    8 ЛИНГВИСТИКА. ЈЕЗИК. КЊИЖЕВНОСТ
    811.163.41’374 ЛЕКСИГОГРАФИЈА. РЕЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

    CIP – 492
    МЛАДЕНОВИЋ, Мирослав Б., 1948-
    Народни говор из власотиначког краја : власотиначки речник / Мирослав Б. Младеновић Мирац. – Власотинце : М. Младеновић, 2016 (Власотинце : М. Младеновић). – 359 стр. ; 21 cm

    Тираж 150. – Summary.

    ISBN 978-86-919695-7-8

    811.163.41’374’282.2(038)
    COBISS.SR-ID 227460108

    Свим сарадницима портала ПОРЕКЛО желим успех у свом истраживачком раду
    Мирослав Б Младеновић Мирац, сарадник портала ПОРЕКЛО из Власотинца, република Србија
    21.март 2017. Власотинце Србија