Порекло Руђера Бошковића

8. јул 2013.

коментара: 2

Руђер БошковићРОЂЕН:  У Дубровнику 18. маја 1711. године (умро у Милану 13. фебруара 1787).

РОДИТЕЉИ: Отац Никола (Србин, родом из Орахова Дола код Требиња, трговац), мајка Павла (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника).

КРСНА СЛАВА: Свети Лука.

О ПРЕЦИМА: Преци Руђера Бошковића су Ровчани са црногорских Брда, велико племе које као крсну славу слави Светог Луку и насељава планински простор између Никшића, Подгорице и Колашина. У време првобитне српске државе Ровца су била у саставу жупе Мораче и тамо су Срби, доселивши се на Балкан, затекли мали број Влаха који су у народној традицији оставили помене као род Мацуре. Врло брзо су посрбљени од стране српског племена Лужана који су се у Ровца померали из зетске равнице. У петнаестом веку ту се насељавају Никшићи, о чијој историји сведочи само народно предање, с обзиром да не постоје никакви писани трагови.

Ровчани су се убрзано размножавали, а међу њима су Срезојевићи били највеће братство. Четврти Гојаков син Срезоје имао је четири сина – Радоњу, Радича, Луку и Вукашина.

Кнез Иваниш Радоњин Срезојевић се почетком седамнаестог века налазио на челу целог ровачког племена. Али, тада долази и до масовног исељавања, највише Срезојевића, али и Булатовића, Влаховића и Шћепановића. “Преко Никшића Ровчани се селе у Попово као и у околину Стоца, Чапљине и Мостара. У Попову су се рано населили Шћепановићи – Бошковићи, названи тако по Бошку Стошкову Шћепановићу. Један део тих Бошковића иселио се почетком 17. века преко Колашина у Затарје, а Бошковићи у Попову населили су се у Ораховом Долу близу манастира Завале, одакле су се доцније расељавали, највише у околину Стоца, у Дубравама, где и данас има око 70 домаћинстава. Они Бошковићи у Орахову Долу доцније су покатоличени и назвали се Кристићима, док су се други Бошковићи назвали Томичићи. Један од тих Бошковића, Никола Матијашев, преселио се у Дубровник у другој половини 16. века, где се бавио трговином. Његов је син Руђер Бошковић.

Отац Николин звао се Матијаш и живео је у Орахову Долу у Попову, што се види из одобрења о Николину венчању које му даје отац.” (стр. 302.) Академик Миленко Филиповић и истакнути истраживач Љубо Мићевић установили су да је у време покатоличавања Бошковића у Орахову Долу, “отац Руђеров, Никола, отишао је у Дубровник као православни.” Неприхватајући покатоличавање, део Бошковића, који су се назвали Шешељи и Милићи, одселили су у Величане. Иако су одатле ускоро Шешељи одселили у До, део Величана и данас се назива Шешељевина. Пошто су се Бошковићи у Попово поље преселили почетком седамнаестог века, та велика сеоба последица је неуспеле српске буне против Турака с краја шеснаестог века, коју је предводио никшићки војвода Грдан. “Професор Даринка Зечевић (антропогеограф, радила у САНУ, умрла 1970. године) забележила је предање сачувано у Ровцима о пресељавању Ровчана у Попово пре 350 година, од којих потиче Руђер Бошковић, и о истовременом пресељавању у Ибарски Колашин. (Саопштење професора Бранислава Недељковића.) Отуда су многи родови у Попову славили Лучиндан, крсну славу Ровчана: Бошковић и, Иванишевићи, Љепаве, Батинићи, Шешељи, Милићи и др.”

Што се тиче Руђеровог оца Николе, зна се да се доселио у Дубровник из Орахова Дола у другој половини 17. века, где је ступио у службу Рада Глеђовића, који га је послао у Нови Пазар, где се налазила јака дубровачка насеобина. Ту је стекао нешто имовине, вратио се у Дубровник и оженио кћерком дубровачког трговца Баје Бетере, Талијана пореклом, са којим је имао осморо деце: пет синова (најмлађи Руђер) и три кћери (најмлађа, Аница, имала је песничког дара и са Руђером се дописивала док је год био жив)… Под старе дане Никола је бележио своја “Старорашка сећања” у којима описује чувене српске манастире: Сопоћане и Ђурђеве Ступове код Новог Пазара, Студеницу, Патријаршију, Дечане, Тројицу код Пљеваља и др, по чему се јасно види његово порекло.”

Сина Руђера, кад је навршио петнаест година, отац је послао у Рим на школовање у Колегијум романум. Већ 1736. Руђер је објавио своју докторску дисертацију “О Сунчевим пегама”. Његови радови из математике, физике и астрономије привлачили су све већу пажњу научних кругова. Иако је био принуђен да се закалуђери у оквиру језуитског реда, Бошковић се истицао својом слободоумношћу. Утемељивач је физикалне једноставне атомистике, а у свом капиталном делу “Теорији природне филозофије”, објединио је њутновске принципе гравитације, кохезије и ферментације у јединствен принцип, изградио закон сила, битно унапредио сферну геометрију, бавио се механиком, геофизиком, оптиком, геодезијом, хидрологијом, археологијом, али и поезијом. Прочуо се и по свом геометријском методу бесконачно малих величина, а у геодезији теоријом инструмената и теоријом грешака. У неколико наврата повераване су му важне дипломатске везе, успоставио је врло присне везе са француским енциклопедистима, а убрзо је Руђер Бошковић постао и француски и британски академик.

Године 1760. Бошковић се, уз све почасти које су му исказиване као славном научнику, “много кретао у друштву дипломата. Био је ту и руски посланик Галицин. Бошковић и Галицин установише да су “исте народности” и да говоре “два дијалекта нашега заједничкога језика.” (Агата Трухелка: Руђер Јосип Бошковић, Хрватско природословно друштво, Загреб 1957., стр. 64.) Кад је већ увелико скинуо монашку одежду и дистанцирао се од пропалог језуитског реда, Бошковић се трајно настанио у Паризу 1774. године и стекао акт о натурализацији, племићки официрски статус, сам се проглашујући за “властелина од Луке”, сећајући се да му је породица као православна славила крсну славу Светог Луку. Француско држављанство је решило све финансијске проблеме Руђеру Бошковићу, али он тада заоштрава многе научне полемике, а изложен је и сујети осветољубивих колега који све могу лако поднети осим туђег успеха.

 

ИЗВОР: Википедија, riznicasrpska.net

 

 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Djole

    “Кад је већ увелико скинуо монашку одежду и дистанцирао се од пропалог језуитског реда, Бошковић се трајно настанио у Паризу 1774. године и стекао акт о натурализацији, племићки официрски статус, сам се проглашујући за „властелина од Луке“, сећајући се да му је породица као православна славила крсну славу Светог Луку.”

    Постоји ли извор да је 1774. постао племић?

    У Хрватској енциклопедији пише да је то постао 1757. године:

    “Zbog uspješnosti u rješavanju spora oko pograničnih voda između grada-republike Lucce i Toskanskoga vojvodstva, Lucca je Boškovića proglasila plemićem (1757).”

    http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=8948

    У другом хтватском извору се тврди да је то најраније било тек 1782. године:

    Sljedeća Boškovićeva hidrotehnička analiza koju možemo povezati s određenim kartografskim prikazom imala je naslov Primjedbe na Ximenesov projekt novoga oteretnoga kanala Nuovo Ozzeri u Lucci (1781). Naime, Ximenes je 1778. godine predložio Lucci izgradnju novoga oteretnoga kanala, nazvanog Nuovo Ozzeri. Kanal bi odvodio vode od jezera Lago di Sesto u graničnom pojasu Lucce i Toscane preko teritorija Lucce i ispod korita rijeke Serchio u sjeverozapadnom smjeru do jezera Lago di Maciuccoli, a one bi tada postojećom mrežom otjecale
    prema luci u Viareggiu.

    Kako je u prijašnjem prijeporu između Lucce i Toscane (1756–1758) Bošković zastupao interese Lucce, a Ximenes Toscane (Martinović 1993a), na zamolbu iz Lucce, Bošković je pristao napisati mišljenje o Ximenesovu izvješću, premda je 1781. godine boravio u Parizu, daleko od prostora svoga prvog stručnog nadmetanja s Ximenesom.

    Ximenes je u pisanom obliku odgovorio na Boškovićeve primjedbe, a urednik, koji nije htio otkriti svoje ime, a prema Martinoviću (1993a) pretpostavlja se da je
    to bio Boškovićev korespondent Giovanni Attilio Arnolfini, objelodanio je 1782. godine sva tri spisa, dakle: Ximenesov projekt, Boškovićevu prosudbu i Ximenesov odgovor, u posebnom izdanju o planu hidrauličnih radova u Lucci, u kojem se pojavljuje karta Mappa delle Campagne, Laghi, Paludi Lucchesi, e Toscane dall Arnopresso Montecchio, e S. Giovannialla Vena fino al Littorale di Viareggio, collin di cazione della Linea d’un Nuovo Canale, da nominarsi il Nuovo Ozzeri (slika 9), koju je izradio Francesco Bonsignori. Karta je izrađena u bakrorezu, format ploče iznosi 42,4 cm × 54,9 cm, a sam kartografski prikaz nešto je manji (40,0 cm × 52,7 cm). Nakon spomenute objave, Boškovićeva argumentacija odnijela je pobjedu na dvoru Marije Terezije u Beču, a Senat Republike Lucce proglasio je Boškovića plemićem.

    https://hrcak.srce.hr/file/144278

    У италијанским изворима нисам нашао ништа о тој наводној титули, барем тога нема у енциклопедији из 1971.

    Пише да је син српског трговца (Nacque a Ragusa (Dubrovnik) il 18 maggio 1711 dall’agiato mercante serbo Nikola e da Pavica Betere (Bettera), di origine bergamasca).

    http://www.treccani.it/enciclopedia/ruggero-giuseppe-boscovich_%28Dizionario-Biografico%29/

    У другом италијанском извору има само да је послао писмо племићу Giovan Stefano Conti-ју из Луке (di nobile famiglia lucchese):

    Così Ruggiero Boscovich in una lettera datata Parigi 26 aprile 1760 e indirizzata
    a Giovan Stefano Conti. Il carteggio con Conti, rampollo di nobile famiglia lucchese con profondi interessi filosofici e scientifici, è il più esteso degli scambi epistolari boscovichiani in nostro possesso ed è fra i più rappresentativi per la varietà dei temi trattati, per l’arco temporale che le lettere abbracciano (dal 1756 al 1784 per le sole lettere giunte a noi) nonché – come il passo citato sopra accenna – per i chiarimenti dati da Boscovich in merito a quella Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium (Vienna, 1756; Venezia, 1763) cui la sua fortuna è per lo più legata.

    http://media.accademiaxl.it/memorie/S5-VXXXIII-P2-2009/Guzzardi67-75.pdf

    Лепо би било утврдити да ли је и од кога заиста добио то звање.