Стојан Караџић, Вук Шибалић: „Дробњак и породице у ДРОБЊАКУ и њихово поријекло“, II допунско издање, Београд, 1997, ИШ ‘Стручна књига’
ВИЛИЋИ
(на Стругу)
Поријеклом су од Гацка, из села Брајићевића, одакле су, око 1794. године, браћа Јоко и Шћепан, због убиства неких Турака, ускочили у Горњу Морачу међу Ускоке. Двије године касније пређу у Малинско. Јоко се на Малинску оженио сестром Јакше Гачанина и с њом је имао сина Леку. Лека је имао Радосава и Јована. Нешто касније преселе се на Струг.
Вилићи су се истицали као добри јунаци и Ускоци. Посебно је био чувен Лека, који се истакао у борби против Дервиш-паше Ченгића 1847. године, када је паша нападао на Ускоке.
Миле Вилић са Струга је погинуо као храбри борац НОР- а на Пољима Колашинским 1942. године.
ИЗВОР: Стојан Караџић, Вук Шибалић: Дробњак и породице у Дробњаку и њихово поријекло, 1997, приредио сарадник портала ПОРЕКЛО Војислав Ананић
14. фебруар 2016. у 23:37
Ранко
Претпостављам да ово имаш, али за сваки случај ти чаљем адресу сајта где су грбови старих српских породица, а и овај текст о пореклу Вилића из књиге Загорског:
Из књиге Петра Ашкрабе Загорског (Калиновик).
(Контакт телефон за поручивање његових књига: 00387/65 528 706
ВИЛИЋИ
Срби Вилићи у средњем веку живе у Загорју на више места, те у Невесињском пољу, Гаску и Сутјесци. Вилићи су живућа породица од 1322-е године (када се помињу, а можда и пре) до ових година. У Фојничком грбовнику (од 14-16 века) између осталих „србских породица, властеле, господе”..налази се и грб Вилића”.
Мали број Вилића остао је завазда у Загорју од најстаријих времена. Задњи од тих Вилића
живели су око Улога. У документима у Улогу помиње се на Поријама 1902. године Вилић Васо за кога пише да је “земљоделац”. Вилићи су и у Братачу и Жиљеву (Невесиње), углавном
малобројни.
Једни Вилићи су најездом Османлија у Загорје поисламљени. (Тако место Диндо у Загорској Жупи, по легенди носи име по томе “ко није стио у дин, бацан је у до па је настао Диндо”). Један од Вилића за кога веле да је “био сулуд”потурчио се и истерао браћу“.
У Загорју стари људи веле: ”Вилићи муслимани су од Вилића Срба“. Поисламљени Вилићи живели су и код Билеће те и у Мостару. Поисламљени Вилићи из Пиралића код Улога станили су се преко Бијелог Поља (Мостар) у Кућане (Прозор) и имају презиме Вила.
Срби Вилићи избегли из Загорја (по турској најезди) стањивали су се у Кучевљане (Кучи) и Мојковцу, једни Пљевљима, дио њих у Безује (Пива), једни Језерима (Дробњак) а једни Хумини.
Једни Вилићи су се одселили у Бањалучку Крајину, једни у Србску Војну Крајину (подручје Лике). Срећу се у Загребу, неки су остали Срби, једни покатолисени, а једни поисламљени. (Загреб значи за гребом тј. гробом, а пре тога се звао Сербиново. Оба су, значи србска назива).
Слијепи народни гуслач, Филип Вишњић, који је добио презиме по мајци Вишњи је из породице Вилића и презименом Вилић. (Наравно у народу се погрешно говори “гуслар”, а гуслар је који прави гусле, а онај који уз гусле пева је гуслач, као што је онај који пева “певач”, а не “певар”). Филип је рођен око 1767. године у селу Трнова, и би син Стојана и Марије коју су звали Вишњом, и по којој ће Филип као мали (пошто је остао без оса) бити прозван Вишњић. Филип Вилић Вишњић се по Првом србском устанку 1804. године настанио у сремском селу Грк, које се прозвало Вишњићево. Филипови Вилићи су се из Загорја одселили најпре на Мајевицу па на Вилића Гувно, те у Бијељину. Вилића је било и у Сутјесци, Бијељини те у Зворнику.
Вилића који осташе Срби православци и који су се ВРАТИЛИ беше код Невесиња, који су колали по више села. Ј. Дедијер вели да су Вилићи из Грачанице гатачке (наравно он не иде даље куда су све колали).
Једни Вилићи из Браићевића (данас припадају Гацку) одселили су се на Малинско, које данас припада Црној Гори, а једни у Никшић. Једни Вилићи у Браићевићима одселили су се на Мојковац те су се пре око 250 година ВРАТИЛИ у Браићевиће (били су и у Грачаници) и нису, веле, мењали презиме. Први се вратио Крсто Вилић. Славе Светога Николу. Блиски су им Вилићи из Невесиња.
Вилићи у Стругу (Дробњак) срећу се пред крај 18. века (1794. године), и они су из Браићевића код Гацка, а дошли су преко Горње Мораче. Такође славе Никољдан. Према добима и смеру померања, биће да су то исти они из Загорја.
Вилићи одсељени Пљевљима проложили су Каблару код Ужица.
Вилићи који су се од Гацка (Кључ) станили у Руднички округ (Дренова) постали су Лазићи (славе Митровдан). Од истих Вилића су Петровићи у Дренови (Митровштаци, дошли су око 1760. године), такође и Каравезићи, те једни од тројих Николића (Митровштака) и Марковићи од Вилића који славе Никољдан (Никољштаци).
Вилића је доста у Бањалучкој Крајини који су се одржали Срби.
Посебно их је у западним гранисама Србије (данас тај простор србске земље припада Хрватској), и православаца и римокатолика. Покатоличених Вилића има и у Новом Саду.
Поисламљених Вилића беше на неколико места – једни у Љутој, а једни на Луком, (обоје у Загорју). Знаковито је поменути јединствен случај да је на Луком (Загорска Жупа) српско и муслиманско гробље заједничко, што су очитости истога српског поријекла.
У селу Драгомилићи (Мрежица) живјели су поисламљени Вилићи.
Такође муслимани Крвавци су поисламљени Вилићи. Дио њих се 1878. одселио из Гацка у Синђелић код Скопља.
Мјесто Вилић срећемо оближе Средњега (Олово). Вилић је село код Пожеге (Славонске), а Вилић као насеље постоји и у Њемачкој. Вилић Реиндорф и Вилић Милдорф су такође у Њемачкој.
6. новембар 2018. у 19:06
Војислав Ананић
ВИЛИЋ (м), у Кућанима и Тошћаници (Прозор). У Тошћаницу су Виле дошли “после Пиралића”. Предак им је дошао “као најамник”, вјероватно, из Бијелог Поља код Мостара. Могуће је да су даљом старином из Грачанице у Гацку, гдје има Вилића. У Кућане су доселили из Тошћенице 1923. године (97:139,154). Има их у Мостару.
Извор: Ристо Милићевић – Херцеговачка презимена, Београд, 2005.