Порекло презимена, село Махала (Подгорица)

17. април 2013.

коментара: 3

Порекло становништва села Махала, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Као једно од највећих зетских села, има веома повољан положај. Развило се у оном педолошком појасу који чини прелаз од Немовског поља према све плоднијој средњој и доњој Зети. У овом свом дијелу оно захвата простор измећу Цијевне, Мораче и Горичана на једној, и Мојановића и Ћемовског поља, на другој страни. Његовим источним дијелом, тј. читавом дужином Махале, пролазио је и пролази главни пут од Подгорице до Плавнице. Раније је, пак, стари пут, повијајући се од млинова Соколовића на Цијевни, пролазио „изнад Махале, измећу Мојановића и Горичана, те западном страном Шушуње и кроз Гостиљ ишао у Зету, а други пут је водио од Подгорице на Говедац, у Цијевни, на Никољ-цркву и даље у Матагуже и Врање”.

Почев од Омеровице на сјеверу, граница атара Махале иде Цијевном до њеног ушћа у Морачу, гдје прелазећи је обухвата Миранглавицу, а затим рукавцем Мораче, званим Лужица (који се испод Петричевића кућа у Горичанима поново улива у Морачу) иде до Вуковаца, гдје нагло прелази Морачу и према истоку, изнад Петричевића кућа иде Лукином улицом до старог пута (који дијели Виноградине и Мојановиће) и Врбице, да би у благом луку прешла цесту и бившу жељезничку пругу Подгорица — Плавница и наставила се Пољском улицом до Крста Мојанског. Одатле се ка сјеверу продужава западним рубом Рутоша и источним Висидоса до Пековог Мосада, тј. до источно од њега око 1,5 км, па даље Ћемовским пољем до Омеровице. Од сјеверне тачке атара, код Омеровице, до јужне у Лукиној улици растојање је око 5,5 км, а од источне тачке која се налази на граници измећу Рутоша и Висидоса (њена линија води средином села, дијелећи га на два дијела) до западне падине Миранглавице на западу око 4 км. Мећутим, атар села се према сјеверу и југу сужава, тако да захвата површину од 802 хектара, тј. око 8 км2.

Село има неколико комуница. Прва је Нешковића ливаде (око 20 рала); налази се јужно од Дамбарића Махале; друга је Боља (око 30 рала), сјеверно од махалске цркве; трећа је Градитељски бријег (12 рала), сјевероисточно од Боље, затим Вељи пут (11 рала), у средшш села, односно источно од Љаљића бријега; Драгије (5 рала), налази се јужно од Вељег пута, тј. источно од Алуновића Махале и јужно од Љаљића бријега; Балића локва је источно, изван села (9 рала), а највећа је у Балијачама (око 60 рала); распрострањена је уз путеве и поред њива. Највише је има објема странама Шијачке улице, Висидоса, Вељег пута, Пољске улиде, Рутоша (западни дио припада Махали), затим на сјеверном простору око Иванових дубова, Прчањића смокве, Брежина, Пековог Мосада и према Ћемовском пољу. Двије су комунице у сливу Мораче, и то Велики (око 45 рала) и Мали врбиш (око 18 рала). Налазе се измећу дијела Мораче званог Вучје брзине, Лучице и Куљара. Морача их зими поплави, а када се љети повуче, користе се за испашу. Село је користило и дио Ћемовског поља (око 400 рала) и то јужно од Цијевне, односно од пећине Омеровице па западно Цијевном до Јаже Бољевића млина, те низ жељезничку пругу до Брежина и Крушчице, а затим источно према Пековом Мосаду и даље од њега (источно) за око 2 км до мојановићког дијела Ћемовског поља, одакле према сјеверу до Омеровице.

О овом великом селу нема података, сличних онима о другим селима, који би указивали на његову средњовјековну или евентуално даљу старост. Питање није ли оно бар својим мањим првобитним дијелом чинило саставни дио релативно великог подручног насеља Грље, како то претпоставља Јовићевић, остаје само претпоставка. Рекло би се да име села потиче из доба Турака и то указује на претпоставку да се највише развило послије пада Зете под Турке. Ово утолико прије што се неколико дијелова села назива именима овдашњих познатих муслиманских братстава. Који је од њих прво настао и да ли се баш по њему село тако назвало не може се са сигурношћу знати. Логично би било претпоставити да јесте, јер би се у противном село називало множином а не једнином (Махала). Чињеница је да су овдје живјела јака муслиманска братства, као што су Беговићи, Алуновићи и Кубасичићи. Беговићи и Кубасичићи звали су се једним именом Ајдаркучевићи. Но, и поред овога, треба нагласити да се Мацхалани (Махалани — ?) помињу у познатом Врањинском уговору измећу Млечана и Стевана Црнојевића 1455. године.

Године 1925. Јовићевић је у овом разгранатом селу евидентирао 102 куће са 15 братстава, а према званичним подацима, село је тада имало 107 домаћинстава са 480 становника. До 1941. године број једних и других (у оквиру данашњег атара села) порастао је на 157:818, да би осам година касније (1948) износио 117:586.

Према анкетним подацима, може се констатовати да је село карактерисала знатна покретљивост становништва и појачана демографска динамика, укључив и досељавање у међуратном периоду (1918—41). До 1914. године у Америку и Француску ради зараде ишло је 13 особа; вратило се 11. У периоду (1918—41) истом сврхом и у исте земље ишло је 11 лица; вратило их се 6. У том периоду иселило се 20 породица, и то у Србију 7, у Метохију 7, у Америку 5 и у Херцеговину једна. Током рата (1941—45) није било породичног исељавања, али су се појединци, као учесници рата, задржали у другим срединама. Таквих је било 48. У исто вријеме погинуло је, нестало и умрло 81 лице.

Од свих објеката за становање (1941), приземних кућа било је 102 на спрат, тј. на изби или како их овдје најчешће називају „кула” 14 и појата (кујица). Напоменимо да су, могло би се рећи још чешће него у другим селима, по двојица или тројица дијелила једну кућу и живјела под истим кровом. Отуда и толико већи број дома- ћинстава него кућа. Све куле у селу имале су насгрешнице, односно продужени кров ради заштите зидова од обилних јесењих и прољећних киша. Приземљуше су највећим дијелом биле без патоса и плафона. Умјесто овог другог, обично су на гредама биле раширене плетене љесе, коришћене за оставу кукуруза у класовима или пак за овршине (шаше), то јест остатке кукурузовине послије издвајања клипова. Појате (кујице) граћене су од стубова преплетених прућем и покривене сламом, најчешће ражаном, или жуквом која расте поред Скадарског језера. Зидови појате најчешће су били облијепљени земљом иловачом или подшивени сламом ради заштите од вјетрова и хладноће. Као у типичном аграрном насељу, готово уз сваку кућу биле су појате за стоку, као и свињци и живинарници; рачуна се да их је било: првих 85, других око 90 и трећих око 70. У селу су куће биле збијене уз „куле”, што ће рећи да су грађене по турском читлучком систему. Најгушће су биле у Беговића Обору, Алуновића Махали и Живковића Махали, а рјеће у другим засеоцима. Старији дијелови села су гушће насељени, и то како због посједовања плодног земљишта, тако и због веће личне безбједности, док су млађи дијелови тежили ширем простору па су, отуда, и куће у њима извјесно „раштркане”. Од свих кућа само их је шест имало шпорет, мада су и оне имале просторије са огњиштем и веригама; остале су користиле огњиште.

За цркву у Махали каже се да су јој темељи веома стари, те да је »на њима подигнута нова црква, коју је ликовно украсио познати иконописац Василије Ђиновски 1905. године, када је коначно довршена и освештана. Село није имало школу, него су дјеца похађала школе у Српској и Голубовцима. Као по неком правилу, дјеца Горње Махале похаћала су прву, а Доње другу школу.

 

У селу су 1941. године била настањена ова братства:

Кликовци (5 дом.), досељени из Куча (Орахова) – (Кликовци у Зети су од Вујошевића из Куча, каже Ердељановић). Њихови преци — три брата, „спустили” су се овамо због крви, и то прво у Подгорицу, из које су се, због „некакве несреће” са моћном породицом Крнића, морали „спустити” ниже, у Митровиће, да би се одатле, „ради боље земље”, пребацили преко Цијевне у Махалу.

Мараши (17) су старином из Хота. Прво су се доселили у Митровиће, из којих су се временом ширили у друга села Зете. Њихов предак, кажу овдје, није хтио да мијења вјеру, него је држећи се „прадједовске” пребјегао из Хота у Зету.

Поповићи (9) су поријеклом из околине Крушевца у Србији. Послије пада Косова преселили су се у Коплик, одакле су, да би избјегли турчење, пријешли у Зету. О поријеклу овог веома истакнутог братства могу се чути и друга предања. По једном се каже да су са Чева и да су род познатој личности Његошевог Горског вијенца, Драшку Поповићу. По другом да су са Жабљака Црнојевића, гцје им се предак доселио из Коплика и гдје га је Иван Црнојевић свесрдно примио „као угледног и омиљеног Србина”. Као таквом, дао му је титулу алајбарјактара. Одатле су се раселили по Зети и били на многим вјерским и свјетовним дужностима. Они су дали Зети и Љешкопољу велики број попова. Мећу њима су најзаслужнији поп ХаџиЈово, поп Мато и поп Бошко. Први је био организатор подизања и освјештавања цркве у Српској. Он је дочекао владику Данила у Зети, а затим организовао његово спасавање. Поп Мато (1809—1899) био је најзаслужнији што се иста црхсва за његова живота обновила. Поп Матс. пије имао мушког насљедника, па је, сем мањег дијела, имовину завјештао цркви. Свој дуги вијек посветио је за добро цркве и народа. За доба књаза Николе био је капетан Зете. Оданост цркви Поповићи су испољили и куповином једног звона за цркву, уочи њеног освештења. Оно је и сачувано, док су друга два однијели аустријски окупатори. Друга два звона купили су једна дјевојка из Ријечке нахије (а покој душе) и Томица Нешов Кликовац, који је на положај капетаиа Зете наслиједио попа Мата.

Нешковићи (4) су родом из Љешанске нахије (Станисељићи, досељени због крвне освете). Нешковићи су се, по предању, „некада” звали Дамбарићи. Презиме Дамбарића потиче из „старине” и прича се да је неки Нешковић имао надимак Дамбара, па су се по њему, вјероватно, назвали Дамбарићи.

Становићи (2) су се доселили из Куча; има их још у Бијелом Пољу и Гостиљу.

Драговићи (6) су се доселили из Катунске нахије (Велестово), а Марковићи из Љешанске нахије (Буроње); досељени су послије 1879. године. Тада су се доселили и Тиодоровићи (13) из Пипера, а исто тако и Радоњићи (9) из Куча, и то прво у Балабане па овдје.

Вучковићи (1) су из Љуботиња, досељени послије 1879. године, а исто тако и Ћетковићи из Буроња (који су се истражили).

Радуловићи (5) су досељени, кажу, давно, из Комана. Једно њихово домаћинство је „из нужде” прешло овдје из Мојановића.

Вујачићи (11) су старо братство о коме смо говорили.

Челебићи (8) су из Љешанске нахије (Штитари); досељени су послије 1879, а исто тако и Вукчевићи (1).

Скробановићи су овдје прешли из Мојановића.

Радовићи (9) су се овдје „поодавно” доселили; једни држе да су огранак Кликоваца, јер се два брата овдје презивају са оба презимена (један Радовић, а други Кликовац); други сматрају да су досељени из Бјелопавлића од тамошњих Радовића.

Рогановићи (1) су досељени (око 1925. године) из Враке; прво у Балабане па овдје. Даљом старином су из Цуца (из Трњина). Из Враке су, послије освете свога рођака, прешли у Зету три брата — Крсто, Марко и Андрија. Али су, уз ово, „били срећни што су напустили Враку” због насиља владавине Ахмета Зоге и његовог министра унутрашњих дјела Муса Јуке. Тадашња влада Албаније укинула је српске школе и цркву те су се морали’ превјерити. Под тим притиском раселила су се многа братства; многа од њих живе по селима Зете. (Види опширније: Д. Рогановић, Под сунцем тућег гтеба — Врака и Врачани, Титоград, 1978, стр. 22 и д.).

Рогошићи (1) су досељени из Дајбаба; даљом старином су из Катунске нахије.

Станковићи су поријеклом из Црмнице; прво су се доселили у Курило, а затим овдје.

Нека братства су имала и своје комунице, као Марковићи, Тиодоровићи и Мараши. Називали су их „брањевинама”, а у ствари се радило о пашњацима. Остале поменуте комунице, будући сеоске, коришћене су неограничено. Село је до 1941. године држало око 2.400 оваца, око 80 коза, 150 волова, 70 крава и 35 коња. У близини села биле су плодне њиве — Виноградине, Мале виноградине, Чоник и по производњи грожћа и доброг вина познате Балијаче и Висидоси, као и Рутоши који су мањим дијелом припадале селу. Ко је имао 100 оваца, сматрао се газдом и богаташем.

У јесен и прољеће крупну јалову стоку — волове, јунад, козе и коње пребацивали су преко Вучје брзине у Вељи врбиш, гдје је доста дуго задржавана, а затим изгоњена у лугове поред језера, гдје је смјештана у торове и заједнички пасла „ране ливаде” по- слије њихове косидбе. Остали већи дио стоке (овце) мјештани су давали Кучима, на држање у планини.

Махала се, у односу на доњозетска села, сматрала „сувотним” селом. Зато је она била веома заинтересована за лов рибе на рије- кама и језеру. Од „праземана”, како би мјештани рекли, Махала је имала право да лови на Цијевни од Омеровице до ушћа у Морачу (на дужини од око 5 км) и на Морачи од сјеверног дијела Мирангла- вице до Вуковаца, и то са обје стране ријеке, док су сусједи могли ловити само са десне стране Цијевне (Лајковчани и Митровчани) и десне стране Мораче (Вуковчани). И на ријекама и на језеру ловило се грибовима, самоловкама, карићима и сл. Кад год би се ловило организовано, односно колективно, улов је био заједнички за читаво село.

Без обзира на повећи број братстава, опште патријархално заједништво било је веома изражено и испољавало се у свим познатим облицима. Са сусједним селима, а нарочито са најближим Мојановићима, са којима су имали заједничку цркву и гробље, одржавани су добри, солидарни односи.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године (стр. 167-172).

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Nebojša

    Ovo za Popoviće iz Mahale ,a to da je pop Boško Popović od tih Popovića nije tačno.Pop Boško Popović je od lješkopoljskih Popovića,tačnije iz Momišića,a to je sada faktički centar Podgorice,i on je dočekao vladiku Danila u Zeti,a ne Popovići iz Zete i on je i spasio vladiku Danlla smrti od turaka i u znak zahvalnosti svi Popovići iz Momišića bili su oslobođeni plaćanja poreza na imovinu zbog toga i to je važilo sve dok je knjaz pa posle kralj Nikola bio gospodar Crne Gore.Inače Popovići iz Momišića su potomci i srodnici 40 momišićkih mučenika i to đaka kohe su turci spalili u crkvi u Momišićima i koji du rako umrli za našu slavnu vjeru pravoslavnu i srpstvo i koji su proglašeni za svece u našoj stpskoj pravoslavnoj crkvi.

  2. Bogdan Markuš

    “Popovići (9) su porijeklom iz okoline Kruševca u Srbiji. Poslije pada Kosova preselili su se u Koplik, odakle su, da bi izbjegli turčenje, priješli u Zetu. O porijeklu ovog veoma istaknutog bratstva mogu se čuti i druga predanja. Po jednom se kaže da su sa Čeva i da su rod poznatoj ličnosti Njegoševog Gorskog vijenca, Drašku Popoviću. Po drugom da su sa Žabljaka Crnojevića, gcje im se predak doselio iz Koplika i gdje ga je Ivan Crnojević svesrdno primio „kao uglednog i omiljenog Srbina”. Kao takvom, dao mu je titulu alajbarjaktara. Odatle su se raselili po Zeti i bili na mnogim vjerskim i svjetovnim dužnostima. Oni su dali Zeti i Lješkopolju veliki broj popova. Meću njima su najzaslužniji pop HadžiJovo, pop Mato i pop Boško.”

    • Bogdan Markuš

      Prezime Novakovic javlja se izmedju 14. i 16. vijeka na vise mjesta: u Zeti, u Dalmaciji i u Bosni. Porodica Novakovici iz Zete bili su vlastela na Zabljackom dvoru Stefanice Crnojevica, pored kojeg su imali svoje posjede u Zazablju. Imali su i porodicni grb.

      STIT: Koso, ulijevo razdijeljen na crveno i zlatno polje; gore u crvenom polju okrunjeni zlatni orao, dolje u zlatnom polju crvena sesterokraka zvijezda iznad crvenog polumjeseca.
      NAKIT: Iznad stita je kaciga na kojoj sjedi srebrni noj sa zlatnom potkovicom u kljunu.
      PLAST: Crveno – zlatni.

      Radosav Dapkovic i Radasin Ostojic oba iz Cernice, obavezuju se 1432. godine 5 marta, na isplatu duga za mjesec dana, a jemac za njih je Radoje Novakovic.

      Po zauzecu i padu Zabljaka (1478.), vlastelinska porodica Novakovic-Popovic bili je prinudjena od tud pobjeci i naselili se po Ljesanskoj i Podgori. Uglavnom po ravnici, tako da ih je bilo u nekadasnjoj Luskoj Zupi koju je presjekla Ljeskopolje, Gornjoj Gorici, najvecim dijelom u Momisicima gdje su bili docekani i primljeni pod zastitu od najstarijeg momisickog bratstva Markusa jos prije dolaska Turaka s kojim se kumuju od tad u nizu generacija sve do dana danasnjeg, a i u Podgorici. Kasnije je bilo migracija u Rijeku Crnojevica, Moracu, Bar, Ulcinj i drugim mjestima.

      Navodim da je kod Popovica u starom srednjovjekovnom selu i plemenu Momisicima i Donja Gorica, sacuvano predanje da je njihov predak bio alajbarjaktar Ivana Crnojevica s cim je potvrdjeno date arme 10. maja 1830. godine u sabornoj podgorickoj crkvi Svetoga Georgija velikomucenika pod brdom Gorica u Podgorici.radi uvjerenja i istine u dokumentu svjedocanstva sa podpisima podgorickih prvaka (jedan od tih prvaka svojerucnim podpisom bio je moj bratstvenik i predak, Zivo Saveljin Markus) tvrdeci da familija Vasilija, sina Ilije Popovica, oca Stevana Popovica u Podgoricu vodi porijeklo od svjestenika koji je spasio vladiku Danila kad je bio zatvoren u Podgorici poslije osvjestavanja crkve u Zeti. To je potvrda istaknutosti ove porodice u proslosti, kao i povelja koja je data porodici 1892. godine na Cetinju. Familija Vasilija Popovica je tajno pobjegla iz Podgorice u Crnu Goru i nastanila se na Rijeku Crnojevica, gdje ga Crnogorci prihvatise i sina mu Stevana primise na sluzbu otecestva.

      U Podgorici postoje dva bratstva Popovica. Jedno vodi porijeklo od popa Boska Popovica, koji je spasio vladiku Danila Petrovica. Drugi su oni koji vode porijeklo od Bozidara Vukovica.

      Ovo se bratstvo danas dijeli na Popovice, Sestice, Stijovice, Nikici a i Vilici iz Momisica koji su bili cuveni po ljepoti.