Порекло презимена, село Тулеш (Александровац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Тулеш, општина Александровац. Према књизи "Тулеш", Драгише Милосављевића из 2002. године. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стој Порекло становништва села Тулеш, општина Александровац. Према књизи "Тулеш", Драгише Милосављевића из 2002. године. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стој Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Тулеш (Александровац)

Порекло презимена, село Тулеш (Александровац)

Порекло становништва села Тулеш, општина Александровац. Према књизи „Тулеш“, Драгише Милосављевића из 2002. године. Приредио сарадник портала Порекло Милош Стојадиновић.

Име села

По легенди, турски паша Муса је 1413. године харајући по Србији наилазио на српску одбрану. Срби ушанчени у близини манастира Руденице бранили су даљи продор непријатеља. После крваве борбе и огромних губитака са једне и друге стране, Муса се повукао. Рођаци изгинулих Срба, у жељи да пронађу своје изгинуле, претраживали су терен уз неког водича који им је показивао лешеве речима „Ту леш.“ Те речи често понављане, дале су касније име насељу.

Ово су само легенде, јер постоји и писани документ из доба кнеза Лазара у којем се наводи име села. За нас је остало само нејасно то колико је Тулеш као насеље постојао и пре кнеза Лазара.

Дубоч

По тефтеру из 1516. године насеље се помиње под називом Дубоч. Порекло тог назива није тачно утврђено. Тај назив насеље је вероватно добило по кућама званим „дубаче“. Једна од легенди каже да назив потиче од речи дуб која значи храст. Тих храстова на тлу Тулеша некада је било много. По другој варијанти, источна страна брда Чукара састављена од порозног земљишта погодна је за стварање дубодолина за време падавина. По тим дубодолинама село је касније добило назив. Ти водени усеци, који су се лако стварали на трошном и ерозивном терену, видљиви су и данас.

Локација села

Свако насеље чије се становништво бавило ратарством и сточарством, без обзира на величину, називано је село. Насеље је подизано на тешко приступачном терену, високим литицама, саставу река и по правилу што даље од путева како би страхоте рата и друге опасности што мање осетило. Према величини села су у XIX веку дељена на мала, до 15 кућа, на средња од 30 до 50 и на велика са 100 и више кућа.

Село Тулеш према овом критеријуму и броју домова које је имало спадало је у села средње величине.

На тип села Тулеша утицали су конфигурација терена, извори, река, потоци и путеви. Према распореду кућа на терену Тулеш чини прелаз између разбијеног планинског и густо насељеног равничарског села. Од њих се разликовао а и данас се разликује по саставу терена, занимању мештана, начину ббраде земље, одећи, обући, обичајима и култури. Некада раштркано од Селишта до Бара, дуж Тулешке реке, због утицаја природних архитеката терена, реке, извора и путева, постепено је прелазио на садашњу локацију са данашњим распоредом кућа. Терен је условио да Тулеш има засеоке и шорове испресецане потоцима. На два шора издужена у виду коњске потковице на удаљености од 500 м. наставља се засеок Срњане. Разуђен по косама дуж терасе Тулешке реке, засеок се као и село простире правцем 3-Ј. Куће у селу дуж оба шора распоређене су данас са обе стране асфалтног пута, међусобно повезане у ђердан. Висински гледано, куће су смештене од 320 до 450 м.н.в. У засеоку Срњане куће су разбацане и удаљене једна од друге, а висински гледано куће Петрашиновића су на највећој висини. За разлику од њих, кућа Љубомира Партоњића, у непосредној близини гробља, је на најнижој тачки.

Растојање између два шора, односно леве и десне стране села идући од Ратаја, постепено се повећава до половине села, а затим сужава да би се једна и друга страна код школе спојиле. Куће су груписане по фамилијама и носе називе тих фамилија.

 

Порекло фамилија села Тулеш

 

АНДРЕЈИЋИ – Из Црне Горе од Мораче браћа Јован, Андреја и Милета досељени су у Лаћислед. Време досељавања није познато, али се поуздано зна да су од Јована Карајовићи, од Андреје Анрејићи и од Милете Милетићи. Потомци су им дуговечни, а најдуже је живео Димитрије Карајовић, који је умро 1896. Године у својој 120-ој години. Знајући порекло потомци ивух фамилија мећусобно нису ступали у брак. Једино се Живко, син Љубодрага Милетића оженио Љиљаном, ћерком Вукашина Карајовића.

Милосав Андрејић из Лаћиследа оженио се Спасенијом, ћерком Михајла Кљајића из Тулеша. Његов син Обрен за време боравка код ујака Крсмана упознаје Зорку, ћерку Живојина Ђорђевића. Убрзо се жени Зорком и прелази у Тулеш на мираз. Од АНдрејића којих данас има две куће једино се Љубиша, син Милана, одселио у Крушевац.

Андрејићи као и Милетићи и Карајовићи славе Св. Архангела 21. новембра.

 

АЏИЋИ – Поред пута који води из села ка тулешком гробљу постоји шор Аџића са 6 домаћинстава. Према предању Сима, предак Аџића од оца Милутина Станојевића добио је простор на коме су данас куће Аџића. Сима као родоначелник Аџића презивао се Павловић, Михајлович, Аџић, Хаџић. Његови потомци су се презивали по њему Симићи, Симоновићи, да би на крају заувек задржали презиме Аџић.

Најпознатија личност ове фамилије био је Милан Аџић који је као председник Општине успео да сагради школу у Ратају и знатно допринео ширењу писмености и културе у овом крају.

Аџићи из Тулеша одсељени у Крушевац, Ржаницу и Дренчу.

Аџићи славе Св. Јована 21. јануара, као и Аџићи у Лисини у Црној Гори, одакле су вероватно даљим пореклом.

 

ЂОРЂЕВИЋИ – У Тулешу постоје две фамилије Ђорђевића који нису у сродству.

Ђорђевићи Колчићи према предању потичу од Ђорђа Михајловића који је имао брата Јована. По дефтеру из 1833. године Јован је стар 50, његов брат Ђорђе 25, а Милосав, Јованов син 7 година. Од овог последњег, управо Милосава су по свему судећи Јовановићи Лисичићи. Ђорђе је уписан као Коларевић што би могло да значи да су му преци били мајстори за израду кола. Коларевићи су постојали у Златарима и Доброљупцима. У Доброљупцима су променили презиме у Здравковић. Ђорђе Коларевић је умро у Тулешу 6. 1. 1876. године, а његова жена Миља ускоро за њим 27. 1. 1876. године. Вероватно по занату и Ђорђевом презимену данас малобројни потомци настали од Ђорђа преко Радоша носе надимак Колчићи.

По предању које је Милош Ћурић чуо од ујака Рада, Ђорђевићи се прво настанили у Чаиру крај Појата. Касније су на том месту изорани делови црепуље, кадионице и осталих кућевних предмета. Након краћег времена из Чаира одлазе у Подине поред Брушњака. Подводни терен на овом месту није био преседан за живот па се селе на место где су им данас куће. До половине овог века постојале су куће Рада, Богосава и Световида. Раде није имао деце па је усинио сестрића Милоша Ћурића из Ржанице. Богосав је довео зета Љубомира Јовановића из овог села на мираз. Световидов старији син Драгиша удавио се у Драви, па од млађег Љубодрага постоји једна кућа ових Ђорђевића на левој страни села.

Ђорђевићи Колчићи славе Св. Арханђела 21. новембра.

Други Ђорђевићи, једна од већих фамилија у Тулешу потичу од Ђорђа Милисављевића. Закључак почива на књигама рођених из којих се види да је Владисава, сина Јовановог 1871. године крстила Младен, ћерка Ђођа Милисављевића, касније удата за Нестора Павловић из Омашнице. Ђорђева жена Станика крстила је 1833. године Живану, ћерку Јеремије Ђорђевића, удату за Светислава Смиљковића из Велућа.

Према предању досељени су из Црне Горе у Доњи Ступањ. Након кратког времена по убиству Турчина одлазе у Рибник. У Рибнику поново убијају Турчина као и у првом случају због напаствовања сестре и беже у шумовити предео Пуношевића. Из Пуношевића касније силазе у Тулеш. На Качишту проводе у колибама пар година. Ово предање Милослава Светоликовог сина допунио је Милош Ђорђевић син Милена. Он је од предака сазнао да су се са Качишта ради веће сигурности преселили у Брушњак испод пута. Намеру да се настане на Совралуку нису остварили па уморни од сељакања и лутања најзад заузимају Дугачку косу. На том пре њих празном простору данас има 9 кућа Ђорђевића.

Лако сељиви касније су одсељени у више места. Јеремија се ради женидбе одселио у Стопању а Савин син Дамњан у Витково из истих разлога. Светолик се по повратку из заробљеништва одселио у Лазарицу.

 

ЖИВКОВИЋИ И КОВАЧЕВИЋИ – Родоначелник Живковића и Ковачевића је Илија Живковић. Од његовог сина Живка су Живковићи, а од Михајла су Ковачевићи. Живковићи и Ковачевићи су у сродству са Милосављевићима досељеним из Пуношевића и Милосављевићима Ђорићима приспелим из Доњег Злегиња на мираз. Првобитно су били на левој страни села одакле је Живко пре своје смрти 1870. године прешао на десну страну. Данас постоји само једна кућа Живковића са повременим боравком јер је Миодраг, син Миленка одсељен у Црну Гору. Остале куће Живковића су угашене. Прво је Вујица, син Симе Бисерчића, из Гоча оженио Вукеном, ћерком Милосава Живковића. Са другом Милосављевом ћерком Достаном оженио се Божидар Милосављевић из Пуношевића. Обојица су дошли на мираз у Тулеш. Трећа Милосављева ћерка Перуника удата је за Станоја Лисинца из Доњег Ступња.

Живковићи и Ковачевићи из Тулеша у сродству су са Ковачевићима из Тршановаца, Минићима из Парчина, Благојевићима из Доброљубаца, Минићима из Доњег Адровца и Јовановићима из Игроша. Презиме Ковачевић носе по потесу Ковачевића у селу Тршановцима. Међусобно их везује кумство и иста слава. Живковиће и Ковачевиће у Тулешу крштавао је Милош Минић из Доњег Адровца.

Између Живковића и Ковачевића брак није склапан све до 1966. године када су се венчали Павле, син Милорада Ковачевића и Милунка, ћерка Миленка Живковића.

У селу Тулешу једино Живковићи и Ковачевићи славе Св. Мину, а уз њих и Милосављевићи због имања на које су дошли. У вези са Св. Мином није на одмет напоменути да је у селу Шипову код Луковске Бање, била ливница сребра. У том месту тридесет година пре Косовске битке подигнута је црква посвећена Св. Мини. Много католика, већином рудара свог Св. Мартина је заменило за Св. Мину.

 

ИВАНОВИЋИ – Од 1965. године у Тулешу постоје две фамилије које носе ово презиме, а нису у сродству. И једни и други стигли на мираз у Тулеш тврде да су љаим пореклом из Црне Горе.

Три брата Иван, Јован и Тодосије досељени су из села Јелакци у Доњи Ступањ. Од Ивана су Ивановићи, од Јована Јовановићи у Горњем Ступњу, а од Тодосија су Тодосијевићи у Глободеру. Живко, син Тодосија и Петкане Ивановић из Доњег Ступња оженио се Милицом, удовом Радомира Кљајића. По доласку на мираз са Милицом је поред друге деце имао синове Благоја и Миљка. Благоје се по подели са братом Миљком одселио на очевину у Доњи Ступањ. Миљкова кућа је једина кућа ових Ивановића у засеоку Срњане.

Ови Ивановићи као и сви Кљајићи славе Томину недељу јер су досељени на имање Кљајића.

Родослов Ивановића досељених из Доњег Ступња почиње Живком.

Ивановића досељених из Руденица у Тулеш има само једна кућа. Та стара фамилија из Руденица, села познатог по пчеларству из доба Немањића, досељена је према предању из Црне Горе. Ивановићи су настављајући традицију села познати пчелари. Одсељени у Глободер Ивановићи су као љубимци меда добили презиме Кованџићи. Уз то у овом селу су узели презиме Шљивићи. Разлог мењања презимена није познат, али је познато да Ивановићи и Шљивићи славе Св. Луку док староседеоци Шљивићи у Глободеру славе Св. Мину. Ове податке износи М. Тодосијевић у Монографији села Глободер на стр. 73 и 218.

Родослов Ивановића дошлих у Тулеш из Рзденице почиње Томиславом чија је кућа између кућа Ђорђевића.

 

ЈАКОВЉЕВИЋИ – Једина кућа Јаковљевића на левој страни села настала је женидбом Бранка Јаковљевића из Риђевштице са Вукосавом, ћерком Ђурђа Јовановића. Бранко је дошао на мираз 1953. Године.

Према предању, Јаковљевићи су из Велике Дренове дошли у Рибник из кога касније прелазе у Риђевштицу.

Јаковљевићи у Великој Дренови славе Св. Архангела 21. новембра, а у Тулешу Ђурђевдан 6. маја.

 

ЈОВАНОВИЋИ – Порекло им је загонетка, па су потребни допунски подаци. Јовановићи Лисичићи потичу од Милосава, вероватно сина Јована Михајловића. Ових Јовановића који по Јовану носе презиме на десној страни има три домаћинства. До 1966. Године било је 4 домаћинства, али су се удове Инђија и Даница одселиле у Кљајићево а домаћинство Борисава се угасило његовом смрћу 1983. године. На другој, левој страни села од ових Јовановића је кућа Милутина, чији се отац Љубомир, после женидбе са Радосијом, ћерком Богосава Ђорђевића, преселио 1947. године у њену кућу.

Славе Св. Стевана 9. јануара, а родослов им почиње Милосавом.

Јовановић Чеврљугића има 6 кућа на левој страни села. Док је био жив Радман Јовановић њих је било на обе стране. Са сигурношћу се може тврдити да потичу од Симе, вероватно потомка Јована Михајловића. Један од најпознатијих травара, сточних лекара, био је Милутин Јовановић из ове продице. Био је познат не само житељима Жупе, него и шире. Из ове фамилије потиче четник Никола звани Цуфлингер који је погинуо у Станишинцима 1954. године. У кући Милана Јовановића опкољен потером извршио је самоубиство 1950. године Миодраг Миљковић Пупа из Ратаја блиски сарадник Кесеровића.

 

КЉАЈИЋИ – Др Радослав Павловић изучавајући становништво Копаоника дошао до закључка да су Кљајићи селили заједно са Бисерчићима ради веће сигурности. Бисерчићи су пореклом из Српске Крајине од Книна, а Кљајићи су постојали у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији. Било их је на Плитвицама, селу Влашкову, одакле су преко Таре прешли у Оџацима, Лопошу, Дупцима, Тулешу итд. Живан Кљјић се са Копаоника 1876. Године одселио у топличко село Г. Драгушу. У Рогавчини се Владисав Кљајић венчао 1877. године. У Вржогрнце досељени из Плеша. Из Вржогрнца одсељени у Мајдево.

Др Вукојица Кљајић, потомак Кљајића из Тулеша тврди да су Кљајићи као Катићи из села Јелакци доселили у Доњи Ступањ. Из књигу венчаних 1877. године видимо да се тада било Катића у Јелакцима доселили у Доњи Ступањ. Из књиге венчаних 1878. Године видимо да је тада било Катића у Јелакцима, а међу њима Филип Катић. У Доњем Ступњу убијају Турчина ради чега беже у Тулеш. Прво настањени код Дутова пошто су боље упознали терен ради веће сигурности селе се у Горњевац изнад засеока Срњани. Касније по престанку опасности са Горњевца силазе ближе реци. На старом месту у Горњевцу су и данас куће Миладина, Милутина и Горана.

У дефтеру из 1833. године помиње се Миленко Срњан стар 25, са синовима Танаском 15, Николом 12, Милосавом 6 и Мијајлом 4 година. Његови су синовци касније носили различита презимена као Михајловић, Милошевић, Атанасковић, Миленковић зависно од кога потичу. Накрају су сви прихватили презиме Кљајић. То презиме носе од 1863. године када се родила Достанка, ћерка Атанаска.

Слободан Кљајић, столар одсељен у Александровац, бољи познаваоци порекла Кљајић сматра да је предање тачно и да су са Гарњевца сишли ради воде, реке, воденица, башта, гробља и пута.

Кљајићи лако сељиви ради личне и економске сигурности из Тулеша су одсељени у Ратаје, Стањево, Александровац, Латковац, Боботе, Горњу Омашницу, Бресно Поље, Мачковац, Макрешане, Крушевац, Велику Дренову, Трстеник, Осаоницу, Врњачку Бању, Краљево, Крагујевац, Београд, Бачку Паланку, Обреновац и Сплит. Између Кљајића склопљено је мало бракова. Прво се Владимир, син Чедомира оженио Бориком, ћерком Рада 1941. Године, за њим Слободан, син Светомира венчао се 1968. године са Павлијом, ћерком Миладина. Последњи се Мирољуб Кљајић, син Петра оженио 1974. Године са Милком, ћерком Тихомира Кљајића.

Двадесет две куће Кљајића колико има у Тулешу славе Томину недељу.

 

КОВАЧЕВИЋИ – Потичу од Илије Живковића. За разлико од Живковића који потичу од Живка, Ковачевићи потичу од Живковог брата, Михајла, другог Илијиног сина. Ови подаци су узети из дефтера за 1833. Годину.

Ковачевића има данас пет кућа на левој страни. Павле, син Милорада који се одселио у Трстеник има викендицу и пчелињак на десној страни.

Сви Ковачевићи славе Св. Мину.

 

ЛАЗИЋИ – Са презименом Лазић у Тулеш су се досељавали мештани села Братићи и Руденице. Први је Павле Гавриловић Паљевац усинио Боговида Лазића. То усињење је без писаних података па је тешко утврдити тачно досељавање првог Лазића у Тулеш. Проблем је толико тешко одредити да су обојица отишла без потомства. Боговид је погинуо у Првом светском рату, а Павле је мученички убијен 20.11.1815. године.

Други по реду приспео је Љубомир Лазић. У Тулеш је дошао на мираз 1921. Године након женидбе са Савком, ћерком Тодора Партоњића, да би се 1927. Године обесио.

Ђорђе, син Милисава Лазића, дошао је у Тулешш 1977. године након женидбе са Милицом, ћерке Светомира Петровића. Своје порекло Лазићи слабо познају, а писаних докумената мало да би се нешто сазнало.

Лазићи славе Св. Ђорђа 16. новембра.

 

ЛЕВИЋИ – У разјашњењу порекла Левића материјал објављен 1988. године у Крушевачком зборнику број 4 на страни 113 делимично решава проблем. По њему Левићи су динарског порекла, давно досељени у ове крајеве. У те давне досељенике спадају Каматовићи за које се тврди да су Кучи, Каравилићи и Шарановићи из Глободера.

По предању Леву родоначелника Левића турски зулум је приморао да се из Призренске нахије пресели у Топлицу. Због даљег страха напушта Топлицу и долази на Копаоник. Касније се његови потомци селе у Жупу.

Левића, раније Петровића, Николића, а можда и са другим презименом има у селима Г. и Д. Левићи код Бруса, Љубинцима, Тулешу и Левићима код Велућа. Било је Левића и у другим местима у која су касније отишли што потврђују Левићи из Велике Дренове.

Николићи су живели у Раковцима на Копаонику, Кривој Реци и Осредцима. У Кривој Реци 1837. године помиње се Вукоман, син Миленка. У Осрецима их има 1862. године. Из Бачишта је при женидби Миладин Николић уписан у књигу венчаних у Кожетину. Бачевци, тако названи по бачијама на том делу Копаоника познати су сточари не само житељима Жупе него и шире. Име Миладин јавља се код каснијих Левића од којих су Миладин 1854. Године и Миладин рођен 1928. године у Тулешу.

Петровићи су на Копаонику били у Осрецима и Кривој Реци. Они су носили разне надимке, а најпознатији су Шајићи који славе Св. Луку.

Вукоје Петровић из Тулеша као Николић, Левићанин и Левић одржавао је са Петровићима везе. Већину Петровића и Николића Криве Реке и Осредака он је крстио или им био кум на венчању.

Тихомиру Левићу из Тулеша досељеном на мираз у село Лопаш деда је као дечаку пренео предање о Левићима. По том предању три брата су кренула у сеобу. Први се задржао у Вржогрнцима, други у Тулешу, а трећи брат се настанио близу Велућа где је сада село Левићи. Наћалост, имена браће више нису у његовом сећању. Левићи у Љубинцима славе Св. Тому, Тулешу Св. Јована, а Левићи у Левићима код Велућа Св. Архангела су заменили па сада славе Св. Јована. Левићи у Тулешу прекађују Ђурђевдан, Св. Ђорђа и Аранђеловдан. Ово прекађивање Св. Аранђела доказ је више да им је породични корен исти.

Левића на једној и другој страни има 13 домаћинстава. Из Тулеша су одсељени у Ратаје, Александровац, Дашницу, Лаћислед, Тржац, Доњи Ступањ, Голубовац, Крушевац, Стопању, Лопаш, Омашницу, Почековину и Бјеловар.

Познати Левићи су некад били општински одборници Стеван Стеван и Миладин, економски јачи мештани.

 

ЛУКИЋИ – Милош Лукић рођен 1803. Године у селу Боћу, доселио се у Ботуњу. Време кад је из тог студеничког села стигао у Ботуњу на граниси Жупског и Копаоничког среза није познато. Милошев каснији потомак Слободан Лукић, син Тодоров, жени се Олгом, ћерком Драгића Јовановића и прелази на мираз из Ботуње у Тулеш.

Из Ботуње се осим у Тулешу одсељени у Београд, Велику Плану и Крушевац.

Њихова слава је Св. Ђорђе 16. новембра.

 

МАРИЋИ – Потичу из села Његуши у Црној Гори. Расељени су у веше праваца и у различито време. Једни су отишли у Вараждин, други у Истру близу Савићенте, трећи у Босну, а неки су дошли у Србију. У Ботурићима одакле су расељени по Србији има 15 домаћинстава. Из Ботурића одсељени у Будиловину где има два и Тулеш где има једно домаћинство. Стицајем околности мењали су националност и веру. Као пример су Енвер Марић, голман „Вележа“ и Силвијо Марић фудбалер „Динама“ из Загреба. Марићи из Вараждина послали су другим Марићима грб-амблем који су 1671. године као позната породица користили. На грбу су раширено крило, голуб, оклоп, прстен и други симболи који означавају мир, патриотизам, родољубље, јунаштво, заједнички живот и љубав.

По предању баби Мари Турчин убија невенчаног мужа и леже у кревет крај ње. Она га током ноћи убија и бежи плашећи се освете. Њени потомци узимају презиме по њој. Марићи чији су преци свештеници били познати су као Поповићи.

Најпознатија личност је Василије Марић, посланик за време краља Александра Првог Карађорђевића.

Марићи по лози Тихомира и Миросаве почев од 1967. године последње суботе сваког августа одржавају сабор. На том скупу секу колач при чему нови колачар прихвата обавезу домаћина следећег сабора. Он одређује место и време одржавања, али нема право да мења дан одржавања.

Марићи су занатлије, бравари, шнајдери, фризери, трговци и официри.

Познати су као љубитељи коња, оружја,страсни ловци, риболовци и дрварски трговци.

Најстарији међу њима је данас Мирослав рођен 29. 1. 1915. године становник Будиловине у коју је његов отац дошао на мираз.

Будимир, син Милана Марића из Ботурића је 1977. године дошао у Тулеш на мираз након женидбе са Љиљаном, ћерком Јована Радовановића.

Марићи славе Св. Јована 20. јануара.

 

МИЛЕНКОВИЋИ – Живан, предак Миленковића, у Тулеш се доселио из Дртеваца код Бруса. По доласку у Тукешу оженио се 1864. године Станијом, удовом Миленка Милићевића.

Миленковићи су познати и као Дрндићи што би могло да значи да потичу од Дрнда становника Црне Горе које др Ј. Ердељановић помиње у делу Стара Црна Гора на страни 294 и 299. С друге стране, Дрнде су у Србији били власници дрндара, које је покретала вода река, а служили су за дрндање, прераду вуне. Миленковићи раније настањени у Дртевцима вероватно су у том селу на Расини вероватно су имали дрндаре и тако добили надимак.

У Тулешу данас постоје 2 домаћинства јер се треће Владаново недавно његовом смрћу угасило. Куће су им биле ниже, ближе Клику. Ранију локацију су напустили половоном овог века и подигли нове куће поред пута Ратаје-Руденице под самом Дугачком косом.

Као и многи други мештани оног села одселили су се и Миленковићи. Прво се одселио Војтимир а за њим и Радослав, обојица без мушких потомака. Потом се Живан, син Давида одселио у Лазарицу код Крушевца. Миливоје, син Добросава отишао је на Бегово брдо код Крушевца, а његов брат Милош у Александровац. Миломир, син Милослава постао је становник Краљева.

Миленковићи славе Св. Николу, а због имања на којем живе прекађују Св. Тому.

 

МИЛЕТИЋИ – Са овим презименом су две фамилије досељене у Тулеш у различито време. По времену досељавања старији су Милетићи у засеоку Срњане. Од њих стиглих из Топлице данас најстарији Милан Милетић не зна кад су досељени, али тврди да су им куће раније биле у пољани Вранеовци. Вранеовицу, подруме и гробље у коме су сахрањивани напустили су и прешли у састав Мале и Велике Реке. Са Пантићима из Ратаја имали су воденицу, али су је касније продали Ивану Ивановићу из Братића. На то време подсећају поломљени споменици Илије и Милуна Милетића у напуштеном гробљу у Вранеовици.

Носили су презиме Милетићи, Миловановићи, Илићи и Илијићи.

Милетићи су познати под надимком Гочићи и Цапићи. Њихов предак Милун чувајући воденицу често је за себе и помељаре спремао качамак. Кад су га једном замолили да још једе кратко је одговорио: „Нећу, све сам се изгочио колико сам се прејео.“ По тој његовој изјави названи су Гочићи. Њихов предак Илија није био мајстор за специјалитете од пројног брашна али је волео да скупља јаја од птица које су се легле по Осоју, Баорици и оближњим врзинама. Једном приликом док је завлачио руку у рупу једне букве птица га је лежећи на јајима кљунула. Уплашен обратио се друговима речима: „Ал ме цапи“. Ове речи биле су довољне да Милетићи добију надимак Цапићи.

У дефтеру из 1833. године уписан је Стеван стар 26 година, његов брат Илија стар 6 и Тодосије стар 3 године. Од Стевана су у Тулешу Стевановићи Гочићи. Њихово сродство потврђују исто презиме, иста слава и парцеле Стевановића у Горњевцу.

Милетића у Горњевцу односно у засеоку Срњани има три куће и славе Св. Ђорђа 16. новембра и Ђурђевдан 6. маја.

Друга фамилија Милетића која није у сродству са првом, досељена је из Лаћиследа. Једина кућа ових Милетића у Тулешу настала је доласком Љубише, сина Гавриловог у кућу супруге Миљојке, ћерке Драгомира Левића. О њима треба додати да им је кућа на левој страни села поред Совралука. Од њих се једино Сашко одселио у Београд.

 

МИЛОВАНОВИЋИ – Постоје две различито лоциране и просторно удаљене фамилије Миловановића. Време кад су стигли о одакле не зна ни једна породица ових фамилија. У дефтеру из 1833. Године уписани су па их сматрамо староседеоцима.

Миловановићи настањени на потезу Језеро потичу од Јефтимија који се презивао Раденковић, Милетић, Миловановић. Њих има два домаћинства, а постоји и треће у Београду.

Други Миловановићи по Миловану Јагоди настањени су поред Совралука, некад центар села. Милован, човек веселе природе ма куд ишао и ма шта радио увек је притом прева песму: „Ој девојко, јагодо“. По тој песми он и његови потомци названи су Јагодићи. Милован Јагодић је имао сина Вучића којим почиње родослов Миловановића. Један од најпознатијих Миловановића био је Добривоје, познати виноградар, винар и винарски трговац. Он је 1928. године добио сребрну медаљу за изложено црно вино из бербе 1927. Године.

 

МИЛОЈЕВИЋИ – Према предању Милан Р. Милојевић тврди да потичу из Црне Горе. Преци су им Кривчевићи насељени око Пећи дошли од Никшића. Околину Пећи напуштају по доласку и селе се на ове просторе. Нажалост, време сеобе није познато.

Милојевићи потичу од Милоја Раденковића од чијег су брата Милована Миловановића. Милоје је имао ћерке Миљојку, удата за Радојицу Ђорђевића из Тулеша, Споменку удату за Јована (Вулета) Партоњића из Тулеша, Стојанку Василију, удату за Младена Милојевића из Бобота и сина Вујицу оретка данашњих Милојевића у Тулешу. Раније су били Николићи, како је у књигу умрлих уписана Неда, жена Милоја 1861. године. Вујицу је венчао Петар Николић из Стројинаца, што је други доказ да су раније били Николићи.

Милојевићи у Тулешу славе Св. Ђорђа и Ђурђевдан, а прекађују св. Димитрија. Милојевићи су првобитно били настањени у Појатама одакле су дошли у близину Совралука. По деоби Обрад прелази на десну страну села. Данас у Тулешу има 5 домаћинстава Милојевића, три на левој и два на десној страни села. Једно од ова два домаћинстава је повремено пошто се Драган Милојевић одселио у Крушевац.

Милојевићи су познати по надимку Пујићи, а уписивани су и као Пласкићи што их доводи у везу са Милутиновићима и Аџићима.

 

МИЛОСАВЉЕВИЋИ – До 1983. године постојале су две различите фамилије Милосављевића. Први су досељени из Пуношевића доласком Божидара на мираз. Божидар је шепао на једну ногу па су његови потомци добили надимак Ћопићи. Ових Милосављевића има једно домаћинство које слави Св. Јована, славу донету из Пуношевића, а прекађује Св. Мину због имања.

За разлику од описаних Милосављевића, Милосављевићи Ђорићи потичу из Д. Злегиња. Милен, син Мате Ђорића оженио се Смиљаном. ћерком Вујице Симића Бисерчића и дошао у Тулеш на мираз 1900. године.

У Брзећу Копаоничком селу између осталих фамилија постојали су и Ђорићи. Било је то давне 1837. године, а помиње се Симеон. По М. Лутовцу Ђорићи су пореклом из Ц Горе, преко Батота дошли у Злегиње.

Ђорићи, познати као пинтери, напустили су своје раније пребивалиште и стигли у Жупу ради зиратне земње и боље прође пинтерских производа који су се тражили на тлу винородне Жупе.

У Тулешу је од 1900-1948. године постојало једно а од 1948-1983. године два домаћинства. Од 1983. године ових Милосављевића има четири повремена домаћинства јер носиоци домаћинства живе у Крушевцу, Пули и Београду.

Презиме Ђорић променили су у Милосављевић при доласку Милена на мираз. Од чланова ове фамилије познат је Милош дугогодишњи шумар, Драгиша син Милошев као спортски радник и Милен син Милована стручњак из области геофизике. Ови Милосављевићи за разлику од првих славе Св. Стевана 9. Јануара и Св. Мину.

 

МИНИЋИ – Три Гаврилова сина Мина, Ћала и Ћоса досељена су из Црне Горе. Ћала се настанио у Ржаници, а Мина и Ћоса у Тржцу. Од Ћале су Ћалићи од Мине Минићи, а од Ћосе касније одсељеног у Витково потичу Ћосићи у истом селу.

Исаила, сина Танасија Минића из Тржца усвојила је тетка Перса, жена Огњана Јовановића из Тулеша. Од Исаила касније ожењеног Милевом Јовановић из Тулеша данас постоје три куће. Од њих су неки одсељени у Мрмош, неки у Стубал, неки у Београд а има их и у другим местима.

Карактеристика Минића је њихова знатно већа висина у односу на остале мештане. Један од њих, Драгомир Минић са 192. цм. највиши је мештанин Тулеша.

Минићи славе Св. Архангела 21. новембра.

 

МИЛУТИНОВИЋИ – По дефетеру из 1833. године у Тулешу постоји Милутин Станојевић – који се касније помиње као Прибак. Према Ф. Каницу Прибаци су из Рашко-јошаничког краја. Описујући жандармеријског капетана Филипа Прибака, из Рашке Каниц каже: „Тада сам својим очима видео једног од оних кнезова који су после турске владавине међу собом делили власт у Србији. Импозантна је била већ и сама спољна појава његова. Богато народно одело попуњено украсним срмјем, обавезна сабља кривуља на гајтану украшеномм златним кићанкама, сребром оковани пиштољ, затим сјајне фишеклије које су биле неизоставне у опреми правог старог Србина, кресиво, харбија, зајтиница, дувањара – све то везано гајтанима, позади илина о појасу с десне стране – деловали су управо мајестично. Био је неписмен али му то није сметало да представља све инстанце и решава коначно све спорове људипачакицркве“. (18. књ. 11, стр. 47)

Прибаковића је било у више места око Копаоника. Миљко Прибаковић био је званичник среза Јошаничког 1833. године, а Живко практикант истог среза 1907. године.

Из села Јелакци Прибаковићи су одсељени у Попову и М. Драгушу, Венчац, Витково и Тулеш. Време досељавања у Тулеш није познато.

По легенди један се брат настанио у В. Глави и од њега су Прибановићи а од другог досељеног у Венчац су Прибаковићи у том селу. Јован Прибак из В. Главе крстио је 1852. године Младена Кљајића из Срњана. Кљајићима је кумовао и Урош Прибаковић из В. Главе што допунски сведочи да су Кљајићи као Катићи старе комшије Прибаковића док су још били у Јелакцима. Ова родбинска веза вероватно потиче од раније.

Милутин Станојевић имао је синове Симу и Милосава. Тако бар предање каже. Сину Сими од кога су данашњи Аџићи дао је део имовине, а Сима је узео презиме Аџић, бојећи се можда освете са чим се тумачи бекство Павловића у Велику Дренову.

Данашњи Милутиновићи потичу од Милутина преко сина Милосава.

Милутиновићи славе Св. Ђорђа Алимпије 9. децембра.

 

ПАРТОНИЋИ-ПАРТОЊИЋИ – Данас у Тулешу има седамнаест домаћинства Партонића. По свим индицијама потичу са Копаоника који је вековима био стециште сточара Балкана. На њему су Црновунци названи тако по овцама црне длаке као номадски сточари напасали своја стада. Пореклом из Ширака код Јањине у Грчкој Тесалији, Грчку су напустили због зулума Али Паше око 1850. године. Називани Влахос живели су на ширем простору Балкана а у нашој близини на Копаонику и Гочу, закупљеном простору за испашу стоке. У њиховом језику има много Грчких и других страних речи. Код њих је човек- афропос, овца-провадина, вода-нера, трава- хортон, кућа-спит, хлеб-псоли, пчела-тртут и тд. *18 књ. II стр. 64. Досељавања Влаха нарочито су масовна у време Аустриске окупације 1718-1739. година * 18 књ. I стр. 652. Касније су се досељавали по дозволи Кнеза Милоша, ради обнове сточног фонда уништеног за исхрану устаника, десеткованог и сточним болестима. Из те средине су Партонићи који су део одеће или украс на одећи називали парта. Ова реч чини корен њиховог презимена које су касније усвојили. Порекло речи није познато, а по свему судећи усвојили су је од сјаћених сточара из оближњих земаља.

По једном предању Анђелковићи данас Партонићи су од Невесиња. Живели су у Осрецима из којих се 1903. године Ана, удова Василија Партонића, удала за Павла Марића из Ботурића. Било их је у Осрецима 1998. године што је најачи доказ одакле су дошли преци данашњих Партонића у Тулеш. Време кад су досељени у Тулеш није познато. Први пут се у Тулешу у дефтеру из 1833. године помиње Миљко Анђелковић, уписиван касније као Петровић. Његови синови Мијајло, Вукојица – и Милисав носили су презиме Миљковић по оцу Миљку. Презиме Партоњац први је понео Вукојица 1872. године. Куће су им у Тулешу разбацане. Једни су на уласку у Тулеш из правца Руденица у чијој су средини Минићи и Радивојевићи. У овој групи је кућа Славка Партонића коју је давно Милорад Партоњић купио од Николе Миловића из Лесковице и пренео је из пољане Лукаревине у Тулеш. Две куће Партонића су у близини Аџића, а кућа Љубомира Партонића је поред реке у близини гробља па је по месту становања назван Рековац. Има их у засеоку Срњане.

Многи Партонићи су вредни пажње, али по свему судећи најинтересантнији је давно одсељен Софроније, син Јована. Пољопривредну школу отворену 1891. године у Букову завршио је као ђак прве Генерације. Службовао је по Македонији и био управник расадника у Јагодини где се 1900. године оженио Јулијом Парађанин из Пољне. Службовао је у Рачи Крагујевачкој где му се 1910. године родио син Драгутин, а касније у Пожаревцу где му је рођен Андреја 1913. године. Из Ниша у коме је живео и радио око 1920. године прелази у Београд. Софроније, рођен 1876. године у Тулешу, умро је 1953. године у Београду. Оставио је академски образован пород.

Партонићи носе различите надимке. Славко је Квргић по кврзи на руци, Будимир, Обрад и Леса су Гребићи, Милијини потомци су Њугаићи. Десимир је Бркотић, Драгољуб Фуњић, а Милована и Саву зову Срдачко.

Судећи по Софронију Партонићи су започели процес исељавања. Поред Беог- рада где се отиснуо Софроније они су данас житељи Крушевца, Мрмоша,Трстеника,Тоболца.

Њихова слава је Св. Ђорђе 16. новембра.

 

ПЕТРОВИЋИ – Петровића има из Омашнице, Дренче и Ратаја. Сви су досељени у Тулеш на мираз.

Прводосељени је Светомир, син Станимира Петровића из Омашнице. Потиче од Петровића Бајића досељених из Црне Горе 1848. године. У попису из 1863. године. евидентиран је Петар и његови синови Ћирко (1836.), Ђурђе (1842.), Нестор и Јоксим (1851.). По Петру рођеном 1813. године настало им је презиме Петровић.

У другом Српско- турском рату 1878. године код Куршумлије су погинули Станко и Вучко Петровић.

Бројна фамилија данас у Омашници носи оба презимена.

У Тулеш се 1957. године доселио Светомир син Станимира. Он се те године оженио Миланком, ћерком Јелисава Ковачевића па је прешао на мираз. Ћерку Милицу Светомир је удао 1977. године за Ђорђа Лазића из Братића и зета довео код себе. Ђорђе и Милица су ћерку Анђелку 1998. године удали за Горана А. Стевановића из Ратаја па су тако три зета миражџије у истој кући што је вероватно први случај од настанка села.

Светомирова слава је Св. Ђорђе 16 новембра, Ђорђева је Св. Ђорђе 16. новембра а слава Горана А. Стевановића је Св. Димитрије 8. новембра.

Родослови су приказани посебно.

Други је на мираз дошао Милорад Петровић из Ратаја. Од 1970, он живи у заједничком домаћинству са тастом Мијушком Левићем.

Трећа фамилија Петровића дошла из Дренче је породица Радосава Петровића у саставу домаћинства Мине Милосављевића. Ова последња фамилија по М. Лутовцу, у Дренчу је дошла из Повца. Према предању и документацији у Дренчу се доселио Петар Пешић, по коме носе презиме.

 

РАДИВОЈЕВИЋИ – По предању досељени су од Подујева са Косова. На основу података потичу од Вучка Николића првог кмета села Тулеша по одласку Турака. Вучков син Радивоје поред остале деце имао је синове Симу и Павла који су по оцу касније носили презиме Радивојевићи.

Првобитно настањени прекопута Аџића преселили су се на Дубове испод саме Чукаре. Парцела која им је некада била кућевница и данас је њихово власништво између Аџића и Петрашиновића.

Радивојевићи су познати као људи од власти у селу. Прво је 1833. Вучко, а затим 1908. године Павле био кмет. Вучку је 1837. престао мандат избором истог кмета за село Ратаје и Тулеш. У току Другог светског рата власт је била у рукама њиховог потомка Ивка Радивојевића.

По старом Чедомиру добили су надимак Цврлићи. По предању надимак је везан за бабу која је Чедомиру кад је угледао врапца добацила „Узми камен па га џвркни“. Друга грана носи надимак Ћукавци, али порекло надимка није познато.

Из фамилије Радивојевића поникао је Павле И. Радивојевић, први лекар из Тулеша. По одласку у пензију у циљу да помогне селу и себи Павле је отворио приватну лекарску ординацију у Тулешу. Павле је био лекар „ФК Напредак“ и први спортски лекар из овог села.

Радивојевићи су одсељени у Крушевац, Трстеник, В. Бању и Канаду.

Славе Св. Димитрија 8. новембра.

 

РАДОВАНОВИЋИ – По једном предању потичу од Радована који је са два брата из Вајмислића из Митровачке нахије, срез Јошанички дошао у Вратаре. По Радовану су носили презиме Радовановић. Једна од њих Младен носио је презиме Ибрић по реци Ибру из чије је околине досељен. Младен уписан као Ибрић, умро је 1897. године.

Радовановића има у многим местима: Д. Вратарима, Ратају. Кривој реци, Грчаку, Латковцу, Златарима, Александровцу, Дупцима, Жилинцима, Новацима, Злегињу, Шљивову, Тулешу итд. Било би сувишно и крајње нестручно тврдити да су заједничког порекла.

По другој верзији Радојица је син Радована и Станице Јовановић. Према уверењу приложеном на дан венчања, рођен је 1. 8. 1848. године у Д. Вратарима. Служио је код Симоновића у Ратају, па су га они са Саром венчали 1876. године. Радован, отац Радојице по свему судећи досељенје у Тулеш око 1850. године. По доласку у Тулеш променио је вероватно презиме, па се презивао Петровић, док је Радојица по оцу Радовановић.

Домаћинства Исаила, Јована, Љубодрага и Миломира Радовановића су на левој страни села поред пута Ратаје – Руденице.

Радовановићи су из Тулеша одсељени у Београд, Крушевац и Лаћислед.

Радован Радовановић, син Стојана, један је од првих ученика ново формиране Специјалне Винодељско-воћарске школе у Александровцу, 1926/27. у трајању од две године.

Радован Лаза, син Стојана као заробљеник у Другом светском рату, остао је у Немачкој, тамо се оженио и добио пород. Гоњен носталгијом вратио се у Тулеш, где су га чекали жена Милија и син Јован, и ту умро 1993. године.

Порекло надимка Каришоли није познато.

 

СТЕВАНОВИЋИ – Од 1998. године у Тулешу постоје три фамилије Стевановића – Стефановића.

Први су потомци Стевана Милетића, пресељеног из засеока Срњани после године. Познат под надимком Гочић, Стеван ожењен Николетом имао је више деце и г; посед земље у Јазвинама и Подинама. Део тог поседа продат је за надокнаду штете неки предак ових Стевановића као кирајција при превозу преврнуо кола са бурадима : Други део поседа отуђен је ради трошкова насталих због убиства Симеона сина Милосава Јовановића 1869. године од стране Живана Стевановића при гађању мета у Подинама. Ових Стевановића има три куће, поред пута Ратаје-Руденице на уласку у Тулеш са десне стране. На ову локацију са врха Јазвина последњи је пре пар година досељен Драгољуб. Неки ол Стевановића по сопственој жељи, а неки погрешним уписивањем променили су презгме Стевановић у Стефановић. Од њих је најпознатији био Станоје, председник Општине Ратаје, давне 1894. године. Станоје је венчао Јакова Јашу Продановића, нашег познатог политичар, публицисту и књижевника. Сина Драгољуба је послао на службу у Београд који је у чиет потпуковника заузимао високо место у малој Србији. Нажалост, Драгољуб, ожењен Аустријанком није имао деце. Ови Стевановићи одсељени су у Ратаје, Турију, Новаке Лазарицу и Крушевац. Они славе Св. Ђорђа, 9. децембра и Ђурђевдан.

Други Стевановићи потичу од Стевана Михајловића из Ратаја, чија се жен- Даница по његовом одласку на робију 1899. године удаје за Грују Стевановића из Тулеша Убрзо по удаји Даница рађа сина Милена који је уведен као син Стевана Михајловића. даље порекло Михајловића, познатих као Цоцићи по баби Цоци није познато.

Трећи Стевановићи у Тулеш су досељени 1998. године. Горан, син Андре Стевановића из Ратаја након женидбе са Анђелијом ћерком Ђорђа Лазића прелази на мираз у Тулеш.

Њихова слава је Св. Димитрије.

 

СИМИЋИ – По предању досељени су из Топлице на Копаоник. Из подкопаоничког ела Кобиља дошли су у Горњи Ступањ. Време једне и друге сеобе није познато. У Кобиљу су носили презиме Вуковићи, а у Ступњу су уместо тог презимена узели презиме Симић.

Најугледнији међу њима Милан Симић био је девет година председник општине Г. Ступањ. Имао је синове Ћирка, Велисава и Драгомира. Ћирко се 1891. године оженио Божицом ћерком Радосава Јаковљевића, а након неколико година проведених у Ступњу прелази у Тулеш на мираз. Кућа Симића била је раније далеко од пута. Због клизања терена Ћирини потомци су прешли на локацију где се и сада налазе. Од њих се Милен давно одселио у Београд, а недавно Радован син Милоја у Сомбор.

Интересантан је догађај из ратних дана везан за ову фамилију. У вези с тим Драгутин Симић најстарији у фамилији често се подсети вечере у кући Божидара Левића кад је од стране четничке патроле ухапшен. Канапом скинутим са тестере везаних руку спроведен је преко Ратаја у Дренчу. Због лошег времена и мрака заноћили су у Тржцу. Сутрадан на саслушању у Дренчи сазнао је да је оптужен за сарадњу са партизанима док је радио у селу Равни. Након саслушања узалудног брањења и кратког већања осуђен је на смрт. У селу Ржаници у близини кућа Бинића позајмљеном лопатом и крампом по наредби је копао сопствену раку. Недалеко од њега и стражара који га је чувао извршиоци казне већ су оштрили каме. У моменту када је раку ископао до колена изненада је наишла група четничких старешина у којој се водио оштар разговор између њих и Ивка Радивојевића из Тулеша. Ивку, обавештеном о догађајима у току ноћи и Тулешу, Дражин случај је био најхитнији. Стигао је у Ржаницу што је брже могао и на све могуће начине покушао да спаси невино осуђеног човека. На крају као последњом гаранцијом својим животом је успео да ослободи Драгутина. Док је излазио из раке четници уместо каме у грло Драгутину су ударили неколико шамара и кундака. Данас, док прича о том догађају, застане по који пут при помену Ивковог имена јер се зарекао да ће га помињати докле је жив и да му то никад неће заборавити.

Симићи славе Св. Ђорђа Алемпија 9. децембра.

 

ТОСКИЋИ – Предања о њиховом пореклу су контрадикторна па сваку грешку треба схватити као случајност проистеклу из извора коришћених при писању.

Тодоровићи некад, данас Тоскићи по дефтеру из 1833. године потичу од Милисава који је имао сина Вукојицу. Вукојица се по оцу презивао Милисављевић а његови потомци по њему Вукојичић.

Презиме Тоскић први пут налазимо на дан смрти Симе коме је 1906. године то презиме уписано и на споменику.

По Симиној жени Тодори називани су Кесегићи јер је то било њено девојачко презиме у Лопошу. Ова веза између Тоскића и Кесегића, Тодоровићима из Јасиковице само је разлог више да верују и тврде да су они у Јасиковици са Тодоровићима у Бучју и Тулешу род, односно истог порекла. Прелазак Љубе Тодоровића из Јасиковице на мираз у Бучје непобитно је доказан као и то да им је Св. Ђорђе 16. новембра иста слава. Кад су у питању Тоскићи таквих доказа нема сем исте славе.

По другој верзији, пореклом су са Копаоника из махале Тоскићи смештене поред пута Бачиште -Рашка. И прва и друга верзија почива на предањима и причама, па тражи додатне чињенице у циљу коначног решења.

Са леве стране где су поред Левића, непосредно уз Совралук провели низ година пресселили су се на десну страну, под косу која повезује Ђорђевиће и Јазвине. Недавно су са ове локације пришли ближе путу Ратаје – Руденице.

Тоскићи поседују већи комплекс земље па се тешко одлучују на сеобу. Једино је Живорад 1961. године отишао на мираз у Дашницу и Добросав у Александровац ради службе.

Храброст им је одлика, а оружје љубав. Ради једног и другог у сваком су рату дали по неку жртву. Герасим је у Призрену умро од тифуса као војник 1915. године. Стојадин је везани руку пред аустријском патролом која га је спроводила скочио у сопствен бунар. Вукојица је као ратни заробљеник страдао у саобраћајном удесу 1943. године и заувек остао у Немачкој.

Тоскићи славе Св. Ђорђа 16. новембра.

 

ЋАЛИЋИ – О пореклу Ћалића изнет је при опису порекла Минића, па само треба додати да је Драгољуб син Драгутина Ћалића из Ржанице досељен у Тулеш на мираз 1925. године. Ожењен Анком ћерком Светозара Аџића имао је две ћерке и два сина. Од Драгољубових синова данас у Тулешу има по једна кућа.

Ћалићи славе Св. Јована 20. јануара као и Аџићи на чијем имању живе.

 

ЋИРИЋИ – По пореклу занимљива фамилија за коју се са извесном резервом може рећи да је у сродству са Милићевићима из Јасиковице. Филип Ћирић из Тулеша првенствено је носио презиме Милићевић. О томе сведочи тапија о продаји земље која је саставни део ове књиге. Други доказ је тај што је Вујица Милићевић из Јасиковице венчао Филипа у Тулешу. Филип и Ћира Радојевић вероватно су браћа и у недостатку ближих података треба веровати да Ћирићи потичу од овог Ћире Радојевића.

По дефтеру из 1833. године Ћира Радојевић је родочелник Ћирића староседелаца Тулеша. Развој Ћирића спутавале су многе околности. Првенствено већи број женске него мушко рођене деце. Друго цревне болести због плитког извора са кога су поред употребе воде за домаћинство напајали стоку као и сеоба Боривоја на мираз у Д. Ступањ 1928. године.

У дефтеру из 1833. године уписан је Ћира стар 40 година, његови синови Миљко 17, Миленко 7 и Милета 1-у годину. Поред презимена Ћирићи и Ћирковићи уписивани су и као Милетићи што ствара збрку при тврдњи да су Милетићи по Милетићима из Срњана, а не по Милети Ћирином сину.

Њиховом надимку Косићи није посвећивана пажња, није истраживано порекло истог мада и он има неко значење.

Кућа Ћирића је на десној страни испод Ђорђевића поред пута где се од вајкада и налазила.

Ћирићи као и Кљајићи славе Томину недељу па је то разлог да верују да су им корени исти, али се ово без додатних, поузданијих доказа не би могло уважити. запис у Срњану налази се у Ћирицком долу што тврдњу Ћирића да потичу од Кљајића чини прихватљивом.

 

ЂУРИЋИ – Ћурићи су староседеоци Ржанице у којој су носили презиме Живковићи. Један давни предак Живковића бавио се ћурчијским занатом па су његови потомци усвојили презиме Ћурићи уместо Живковићи како су се до тада презивали. У Тржцу су презиме променили у Дачић.

Борисав Ћурић, мештанин Ржанице, оженио се Недељком, ћерком Радоша Ђорђевића из Тулеша. Његовог сина Милоша усинио је ујак Раде Ђорђевић и Милош је прешао да живи у Тулешу. Од Милоша касније по доласку у Тулеш ожењеним Маријом, ћерком Даргомира Левића настала је једина кућа Ћурића на левој страни села.

Од њих је Ђорђе одсељен у Александровац.

 

ИЗВОР: „ТУЛЕШ“ – Драгиша Милосављевић 2002, Крушевац, Историјски архив Београд и Културно-просветна заједница Србије.  Приредио сарадник портала Порекло Милош Стојадиновић.

 

 

 

 


Коментари (1)

  • Ibric

    Da li imate zapis o potomcima Ibric Mladena, vidim da je u tekstu pomenuto da je umro 1897 godine. Krenula sam u istrazivanje porekla prezimena Ibric, i potrebno mi je da saznam kretanje Mladena i njegove potomke. Ako nemate, mozete li mi reci odakle ste dobili ove informacije da bih mogla nastaviti istrazivanje? Hvala unapred.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top