7. aprila 1894. – Rođen ava Justin Popović (svetovno Blagoje Popović), novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.
Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.
U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji vladika dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog.
Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.
Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.
Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima.
U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“. Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Sv. Isaka Sirijskog i Sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi.
U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga postavi za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Posle toga je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Sv. vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije.
Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature.
Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva.
U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.
O samome životu oca Justina u Ćelijama, ima se mnogo reći. Stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i ostali poštovaoci…
Otac Justin je umro u isto vreme i u isti dan kada je i rođen — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.
Dana 2. maja 2010, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC zajedno sa Simeonom Dajbapskim u Hramu Svetog Save na Vračaru.
Književno-bogoslovski rad
Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom „Filozofija i religija F. M. Dostojevskog“ (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.
Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom „Dostojevski o Evropi i Slovenstvu“ (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Prvi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata.
Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika.
Značajnija dela:
Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923),
Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932),
Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940),
Svetosavlje kao filosofija života (1953),
Filosofske urvine (Minhen, 1957),
Žitija svetih, 1-12 (1972 — 1977),
Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974),
Put bogopoznanja (1987).
Duhovnik manastira Ćelije
Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“.
Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku.
Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih.
Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“.
IZVOR: Vikipedija
9. oktobar 2021. u 18:24
Voja
Prepodobni Justin Popović : Tajna Evrope
Prepodobni Justin Popović: Tajna Evrope 08/10/2021 | by Admin Sva božanstva svih religija na ovoj našoj planeti ustvari su samo raznovrsna uobličenja i preobraženja dvaju božanstava: čovekoboga i Bogočoveka Vekovima se Evropa muči da reši „prokleti problem“ čovečije ličnosti, i nikako ne uspeva. Jer ga uvek rešava čovekom i čovekobogom, a ne Bogočovekom Dostojevskog je strašno mučio idejni i moralni haos Evrope; dugo mu je tražio uzrok, i najzad ga pronašao u – rimokatolicizmu Sve ljudske misli, sva ljudska osećanja, sva ljudska dela, ako se produže do kraja, imaju samo dva završetka: jedan je – čovekobog, a drugi – Bogočovek. Između toga kreće se celokupna stvaralačka delatnost roda ljudskog, i na duhovnom i na materijalnom planu. Hteo ili ne, svaki čovek služi ili čovekobogu ili Bogočoveku, doprinosi napretku ili čovekoboštva ili bogočoveštva. Ne samo glavne nego i jedine determinante svekolikog ljudskog života na zemlji jesu: čovekoboštvo i bogočoveštvo. Sva božanstva svih religija na ovoj našoj planeti ustvari su samo raznovrsna uobličenja i preobraženja dvaju božanstava: čovekoboga i Bogočoveka. Ovo su uvek osećali snažno i shvatali jasno samo čelnici ljudske misli. Među njima, na prvom mestu, Dostojevski. Svekolike probleme duha ljudskog on je sveo na dva glavna problema: na problem Boga i problem čoveka. Pa i ova dva problema predstavljaju u stvari samo jedan problem: „prokleti problem“ čovečije ličnosti. Ko reši ovaj problem, rešio je njime i sve ostale probleme, – to je osnovno ubeđenje Dostojevskoga. Čovek je hiljadama godina rešavao „prokleti problem“ čovečije ličnosti, i nije ga rešio. Završno i potpuno rešio ga je samo Bogočovek. I to rešio svojim bogočoveštvom, a ne čovek svojim čovekoboštvom. Vekovima se Evropa muči da reši „prokleti problem“ čovečije ličnosti, i nikako ne uspeva. Jer ga uvek rešava čovekom i čovekobogom, a ne Bogočovekom. Dostojevskog je strašno mučio idejni i moralni haos Evrope; dugo mu je tražio uzrok, i najzad ga pronašao u – rimokatolicizmu. Zašto, zašto u rimokatolicizmu? Uznegodovaće mnogi. Zar rimokatolicizam ne propoveda Hrista? – Da, propoveda, odgovara Dostojevski, ali unakaženog Hrista, Hrista poevropljenog, Hrista presazdanog po slici i prilici evropskog čoveka. U bezmernoj gordosti evropski čovek nije hteo da sebe prilagodi Bogočoveku, već je Bogočoveka prilagodio sebi. Na razne načine evropski čovek je dugo i sistematski precenjivao čoveka na račun Bogočoveka, dok u svome samoljublju nije došao do vrha bezumlja: do gordog dogmata o nepogrešivosti čoveka. A ovaj dogmat sintezira duh Evrope, sve njene vrednosti, sve njene ideale, sva njena stremljenja. Čovek je najzad potisnuo i gotovo sasvim zamenio Bogočoveka. Dugo i naporno evropski čovek je obogotvoravao sebe i kroz filosofiju, i kroz nauku, i kroz religiju (papizam), i kroz kulturu, i kroz civilizaciju. Ali u svemu tome i kroza sve to dela jedan i isti duh – duh rimokatolicizma. Pošto je dogmatom o nepogrešivosti čoveka – obogotvorio čoveka i proglasio ga za vrhovno merilo u svetu čovečanskih vrednosti, rimokatolicizam je posredno i neposredno, postao uzrok ateizma, socijalizma, anarhizma i svekolike evropske kulture, čovekoboške i čovekopokloničke. Evropski čovekobog potisnuo je Bogočoveka. Dogmatom o nepogrešivosti čoveka rimokatolicizam je sankcionisao čovekoboštvo u svim njegovim funkcijama i manifestacijama. Evropa se svim silama trudi da to čovekoboštvo zacari u svima oblastima ljudske delatnosti i stvaralaštva. Otuda sve njene muke, sve njene tragedije, sve njene smrti. Prepodobni Justin Popović Problem Evrope je ustvari problem rimokatolicizma, – to je zaključak do koga je vidoviti Dostojevski došao izučavajući Evropu. U mnogim svojim delima on se bavi tim problemom. Ali da bismo dobili što potpuniju sliku njegovih shvatanja u ovom pogledu, mi ćemo se držati hronološkog reda. Dostojevski se prvi put opširnije bavi ovim problemom u svom romanu Idiot (1868. god.). Za eksponenta svoje ideje on uzima svog omiljenog junaka kneza Miškina. „Rimokatolicizam je isto što i nehrišćanska vera, veli knez Miškin. Pre svega – nehrišćanska! To prvo, a drugo, rimokatolicizam je gori od ateizma… Ateizam propoveda samo nulu, dok rimokatolicizam ide dalje: on unakaženog Hrista propoveda, Hrista koga su oni sami oblagali i narugali mu se, – izopačenog Hrista! Oni propovedaju antihrista, kunem vam se, uveravam vas! To je moje lično i davnašnje ubeđenje i ono me je mnogo naljutilo… Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske državne vlasti Crkva ne može održati na zemlji pa viče: Non possumus! Po mom mišljenju, rimokatolicizam nije uopšte ni vera, nego neposredan odlučan nastavak Zapadne rimske Imperije, i kod njega je sve potčinjeno toj misli, počevši od vere. Papa je zauzeo zemlje, zemaljsko carstvo, i uzeo mač. I od toga doba neprestano sve tako ide, samo su maču dodali još laž, podmuklost, prevaru, fanatizam, praznovericu, zločin; titraju se najsvetijim, pravednim, prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim! Sve, sve su za novac prodali, za nisko zemaljsko carstvo! Pa zar to nije antihristova nauka?! Zar je moglo da to ne odvede u ateizam? Ateizam je od njih rođen, od tog samo rimokatolicizma! Ateizam se i začeo prvi put kod njih: jer, zar su mogli oni verovati sami sebi? Neverovanje u Boga je uhvatilo korena usled opšteg gnušanja prema rimokatolicizmu; ono je proizvod jezuitske laži i slabosti duhovne! Ateizam! Kod nas, ne veruju samo izvesni, isključivi staleži; oni što su izgubili vezu sa našim narodnim korenom, ali tamo, u Evropi, tamo već strašne mase samog naroda počinju da ne veruju – nekad zbog rimokatoličkog mračnjaštva i laži, a sad već iz fanatizma, iz mržnje prema Crkvi i hrišćanstvu. -Vi mnogo preterujete, primećuje knezu Miškinu Ivan Petrović; i njihova Crkva ima svojih predstavnika, dostojnih svakog poštovanja, i punih vrlina. -Ja nikada ni govorio nisam o pojedinim predstavnicima Crkve. Govorio sam o rimokatolicizmu u njegovoj suštini, govorio sam o Rimu. Zar može Crkve sasvim nestati sa sveta? Ja to nikad nisam rekao! -Slažem se, ali sve je to poznato, pa, pa i – nepotrebno i…spada u bogoslovlje… -A, ne! A, ne! Ne samo u bogoslovlje, uveravam vas da nije tako! To se sviju nas tiče, mnogo više nego što vi mislite. U tome baš svi mi i grešimo, što još nikako ne uviđamo da to nije samo, i isključivo, bogoslovska stvar! Jer i socijalizam je pored rimokatolicizma i rimokatoličkog porekla! I on je, kao i njegov brat ateizam, ponikao iz očajanja, kao moralni otpor rimokatolicizmu da sobom zameni izgubljenu vlast religije, da utoli duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva, i da ga spase ne pomoću Hrista, nego nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je ujedinjenje pomoću mača i krvi. „Ne smeš verovati u Boga, ne smeš imati svojine, ne smeš imati ličnost, i, fraternité ou la mort, – dva miliona glava!“ „Po delima njihovim poznaćete ih“ – tako je rečeno u Evanđelju. (F.M. Dostojevski, Idiot, str. 583-584) (…) Nema u Evropi političkog i socijalnog pitanja, koje na posredan ili neposredan način ne bi bilo u vezi samo rimokatoličkim pitanjem. Po mišljenju Dostojevskog, u Evropi je rimokatoličko pitanje – najvažnije pitanje. Sve negativne hristoborske sile evropskog duha sastale su se u dogmi o papskoj nepogrešivosti kao u žiži, i dobile svoju neizmenljivu religioznu sankciju. U svome Dnevniku Dostojevski piše 1873. godine: „Rimska Crkva, u ovakvom vidu u kakvom je sada, postojati ne može. Ona je to sama gromko objavila, kada je izjavila da je njeno carstvo od ovoga sveta i da njen Hristos „ne može opstati u svetu bez zemaljskog carstva“. Ideju rimske svetovne vladavine rimokatolička Crkva je podigla iznad pravde i Boga. Sa tim ciljem je ona proglasila i nepogrešivost svoga vođa, i to proglasila onda kada je u Rim – već kucala i ulazila svetovna vlast: podudarnost značajna i svedoči o „kraju krajeva“… (…) Sve male i velike tajne evropskog duha sastale su se i slile u jednu ogromnu i neizmenljivu dogmu: dogmu o nepogrešivosti čoveka. Time su ostvarene glavne težnje svekolikog evropskog humanizma: i svetovnog i religioznog. Čovek je proglašen za čovekoboga. U samoj stvari, dogma o nepogrešivosti čoveka otkrila je glavnu tajnu evropskog čoveka. Kroz nju, evropski se čovek javno i iskreno ispovedio i zemaljskom i nebeskom svetu, i kazao šta je, šta hoće, čemu stremi. Tom dogmom, on je odlučno i potpuno proterao iz Evrope Bogočoveka a zacario čovekoboga. Time je zauvek predodredio budućnost Evrope: ona se neminovno mora kretati po načelima i smernicama nepogrešivog čoveka – evropskog čovekoboga. (…) Dogmom o svojoj nepogrešivosti, piše Dostojevski, papa je ujedno s tim proglasio i tezu: da bez svetovne vlasti hrišćanstvo ne može opstati na zemlji – to jest, u stvari, proglasio se vladarem sveta, a rimokatolicizmu nametnuo, sasvim dogmatski, kao pravi cilj: svesvetsku monarhiju, kojoj je preporučio da teži slavi božjoj i Hristovoj na zemlji. Ta ideja o svesvetskoj monarhiji, jedna je od najvećih ideja sveta, ideja koja je ponikla od đavola za vreme Hristovog kušanja u pustinji, ta ideja ne može i neće lako umreti. (F.M. Dostojevski, Dnevnik pisca, t. 11, str. 191,192) Kada se čovek, ma koji čovek, proglasi za nepogrešivog, onda on daje sebi prava da može činiti sve što mu je po volji. To je sasvim prirodno i logično. Jer, kada sam nepogrešiv, onda sve što uradim – najbolje je. Nepogrešivom čoveku sve je dopušteno, zato što je nepogrešiv. Ako mu je potrebno da za ostvarenje izvesnih ciljeva sankcioniše greh, on će to i učiniti. Na njegovim putevima nema moralnih prepona i prepreka. Njegova „nepogrešiva“ savest dela samostalno, autarkično i nezavisno od sviju, svakoga i svačega. Ako je „nepogrešivom“ čoveku potrebno da, ma iz kojih razloga, ukloni ili proda i najveću vrednost naše planete — Bogočoveka Hrista, on će to i učiniti, nošen oholim čovekoboškim zanosom. (…) Glavne ideje i pokreti u Zapadnoj Evropi, posredno ili neposredno, u bitnoj su zavisnosti od rimokatoličke ideje. Ona je u njima nevidljivo prisutna, kao duša u telu, ali je i silna kao duša. Ma kojim putevima išla misao evropskog čoveka, ona svesno i nesvesno izgrađuje sve na čoveku kao na temelju, a izbegava Bogočoveka i njegovo Evanđelje. Iz svega proviruje ili čežnja za nepogrešivošću i autarkičnošću čoveka, ili samozvana nepogrešivost i ohola samodovoljnost. Na srcu svega je pečat rimokatolicizma. Govoreći o rimokatolicizmu, Dostojevski ne govori samo o rimokatoličkoj religiji, već o celoj rimokatoličkoj ideji, o sudbi nacija, koje su se složile pod tom idejom u toku hiljadugodišnjice, koje su njome prožete skroz. … (…) Čovek je najmanje mehaničko biće među zemaljskim bićima. Glavne osobine i osnovne funkcije njegovog bića nemaju u sebi ničeg mehaničkog. Samo nepoznavanje psihofizičkog ustrojstva čovečijeg bića ili svesno poricanje slobode čovekovog duha, svrstava čoveka u mehanizme i hoće da ga podvrgne mehaničkim zakonima razvića i delatnosti. A kada je reč o ujedinjenju ljudi, ono se ni na koji način ne može izvesti mehanički. Ljudi su, pre svega, mnogo više duhovna nego fizička bića, zato je problem ujedinjenja ljudi – duhovni problem. Dok se ne pronađu, i ne usvoje, i ne sprovedu načela i sile koje će duhovno ujediniti ljude, svaki pokušaj da se ljudi ujedine na neki drugi način, obično se ostvaruju mačem i ognjem. Ideja o ujedinjenju ljudi u svesvetsku imperiju ma kojim putem – ideja je starog, paganskog Rima. Nasuprot njoj stoji hrišćanska ideja o duhovnom ujedinjenju ljudi kao dece jednog nebeskog Oca i braće među sobom, i to ujedinjenje putem evanđelskih sredstava. Ideju starog Rima usvojio je rimokatolicizam sa izvesnim, ne bitnim, izmenama. To je za Dostojevskog jasno i nesumnjivo, jer kao retko ko on ume da čita najzagonetnije jeroglife ljudske istorije. On piše: „Stari Rim je prvi dao ideju sveopšteg ujedinjenja ljudi, i prvi je mislio (čvrsto verovao) da će je praktično ostvariti u obliku svetske monarhije. Ali je ta formula pred hrišćanstvom pala – samo formula, a ne i ideja. Jer ta ideja je ideja evropskog čovečanstva, od nje se stvorila evropska civilizacija, zbog nje Evropa samo i živi. Srušila se jedino ideja svetske rimske monarhije, a mesto nje došao novi ideal svetskog ujedinjenja u Hristu. Taj se novi ideal razdelio na istočni, to jest ideal potpunog duhovnog ujedinjenja ljudi; i na zapadno-evropski, rimokatolički, papski, potpuno suprotan istočnome. To zapadno rimokatoličko ovaploćenje ideje ispunilo se na svoj način, ali je izgubilo hrišćansko duhovno načelo, jer se vezalo sa starorimskim nasledstvom. Rimsko papstvo je objavilo da se hrišćanstvo i njegova ideja bez vladanja nad svim zemljama i narodima, ne može ostvariti; ali ne u duhovnom smislu, nego državnom – drugim rečima bez ostvarenja na zemlji nove svetske rimske monarhije, na čelu koje ne bi bio rimski imperator, već papa. I zato je opet počeo pokušaj sa svetskom monarhijom, potpuno u duhu starorimskog sveta, samo u drugom obliku. Dok u istočnom idealu imamo – prvo, duhovno ujedinjenje čovečanstva u Hristu, a tek posle, zbog duhovnog ujedinjenja svih u Hristu, nesumnjivo ima da proistekne i pravilno državno i socijalno jedinstvo – dotle po rimskom tumačenju imamo, prvo spajanje država čvrstim jedinstvom u obliku svetske monarhije, pa tek posle duhovno jedinstvo pod vođstvom pape, kao vladara ovog sveta.“…. (Dnevnik pisca, t. 11, str. 183-185) (…) Kada je u zapadnoj Evropi nepogrešivost čoveka u principu dogmatski sankcionisana, zašto da se njome ne koristi svaki Evropljanin? Glavno je da je čovek u načelu nepogrešivo biće, i ima prava da sve probleme i sve muke svoga duha rešava po svome nahođenju. To u toliko pre, što je lik Bogočoveka Hrista, to jedino istinski nepogrešivo rukovodstvo za ljudsko biće kroz čudesne tajne svetova, unakažen rimokatolicizmom. U tome je baš izvor svih nedaća i zabluda evropskog čovečanstva. U zamenu za Hrista, evropski čovek je ponaizmišljao sebi bezbroj teorija, ideja, hipoteza, iluzija, uteha. Među njima: materijalizam, ateizam i socijalizam. U pravu je Dostojevski kada kaže: „Rimokatolicizam, koji je već odavno prodao Hrista za zemaljsko gospodstvo, koji je time prinudio ljude da se okrenu od njega, i, na taj način bio glavni uzrok materijalizma i ateizma u Evropi – taj rimokatolicizam, prirodno, začeo je u Evropi socijalizam. Jer socijalizmu je zadatak da reši sudbinu čovečanstva ne sa Hristom, nego mimo Boga i mimo Hrista; on se dakle prirodno začeo u Evropi kao zamene za hrišćansko načelo koje je u njoj palo: i napredovao uporedo sa izopačavanjem i nestankom hrišćanstva u rimokatoličkoj crkvi.“ (Dnevnik pisca, t. 11, str. 384) Prepodobni Justin Popović, DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU (odlomak iz poglavlja „Tajna Evrope“ str. 434-447), Manastir Ćelije, Beograd, 1999.