Порекло становништва села Бериславци, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године.
Овдје је ријеч о селу које је у прошлости најнепосредније било везано за главни излаз Зетске равнице на Скадарско језеро — за подручје Плавнице. Такав положај и плодно тле, макар што је изложено језерском поводњу, вршили су главни утицај на његов развој. Његов атар ограничавају линије: са сјевера Шемова локва — Шушуња; са истока Веље њиве — Пернички поток — Зетица; са југа Скадарско језеро и са запада Попа Мата гувно — Брњак — Ваљеза — ријека Плавничка. Са просјечном дужином од око 4 км и ширином од око 2,2 км, тако уоквирен атар захвата површину од око 8,5 км2.
Пријезерски положај, нарочито у времену када је језеро било мање, дао је повољну еколошку основу за рани настанак и овог насеља, мада праисторијски остаци на његовој локацији још нијесу пронаћени. Нема о њему, такође, ни оних најранијих средњовјековних помена. Али, и по првим и каснијим поменима његовим иа које наилазимо, може се рећи да оно улази у ред старијих насеља Зете. Самим почетком XV вијека (1408) године, за вријеме Јелене и Балше III, овдје се помиње »двор у Бериславићима« (сјеверно од Скадарског језера). Помињу се, затим, и као Веrisanzi у познатом Врањинском уговору (1455. године) измећу Млетака и Стевана Црнојевића. Налазимо их и у турском дефтеру из 1523. године, гдје су, као »нови посједи земљишта у селима изван Црне Горе«, заведени Карабеж, Плавница и Бериславци. У другој половини XVI вијека и у овом селу, поред других поменутих, »убрзано се одвијао процес прелажења баштина из руку хришћана у руке муслимана«. А у једном запису из 1581. године каже се: »да се зна би плима велика по всој Зети и потонуше поља по Зети до Берислав Орец« (Бериславци). Године 1614. село је, према Боличином попису, имало 30 кућа са 79 становника. »Можда је ово село у старини било најнапредније и главно мјесто зетске властеле. По предању, ту је Иван Црнојевић имао своја добра, ту се и данас једно мјесто зове Иван поље« (А. Јовићевић).
У доба Турака и овдје су живјеле потурчене породице, као: Аверићи, Мујакићи, Цаушевићи и Усеновићи.
Године 1925. Јовићевић је у селу пописао 73 куће са 29 братстава, а по званичном попису тада је било 75 домаћинстава са 309 становника. До 1941. године број првих се попео на 82, а других на 350, да би их у наредном похшсу (1948) било 74:334.
У 1941. години у овом разгранатом селу са 82 куће било је седам заселака, и то: Стобор (30 дом.), Маркушка Махала (20), Маџаревића Махала (12), Моканића (Поповића) Махала (10), Ћилија (5) , Ваљеза (2) и Дуге Њиве (2). Од свих кућа само их је осам било на коноби (у Стобору и Иилији по 3 и у Маркушкој Махали 2). Село је имало по око 60 — 70 појата за стоку и свињарника, а живинарника много мање. Највећа густина насељености била је у Ваљези и Стобору. Све куће су користиле само огњиште.
Село је имало двије цркве, али не и школу. Стара црква налазила се у јужном дијелу села (заселак Ваљеза). Због њене угрожености поплавама, јавила се потреба за изградњу друге, која је подигнута 1899. године (Посљедњи остаци старе цркве пропали су приликом земљотреса 1979. године). За вријеме Турака, поред двију џамија (у Горичанима и Голубовцима), трећа је постојала у овом селу (заселак Нилија).
Поред повољних веза са поменутим главним путевима Зете, село је, будући на домаку Плавнице, највише користило, посебно до Подгорице, ускотрачну жељезницу која је пролазила источним крајем села. Кроз атар села, пак, водили су путеви до свих дијелова насеља, па и њихових имовинских потеса. Постојеће комунице у селу чинили су и ти путеви заједно са простором који се пружао уз њих. Били су то: Вељи пут (главна веза са селом), пут од Нешкове ограде, пут од Ливадице и пут за Плавничке бостане.
V Маркушкој Махали је 1918. године отворена приватна кафана, а 1922. и омања »догања«, у којој су се, као и у бјелопољској, могли купити основни артикли.
Године 1941. у селу су живјела братства:
Поповићи (зову се још Моканићи); досељени су из Црмнице (Сеоци) 1886. године.
Лукачевићи, досељени су из Врања 1885. године. За Дракиће, Кнежевиће и Ајковиће у Мојановићима и Лукачевиће у Бериславцима и Врању, те Пејановиће у Подгорици, предање каже да су један род, досељен »из Старе Србије искрај Косова«, и то преко Васојевића, гдје су се неко вријеме задржали. Најприје су се доселили на Бјеластавицу, гдје су се намножили и по мјесту Мојану, гдје су живјели у Васојевићима, звали Мојановићи (А. Јовићевић).
Маркуши су се овдје преселили из Понара, ускоро по ослобођењу Зете од Турака.
Маџаревићи су дошли из Пипера (Црнци) 1882. године. Маџаревићи су од Милашевића из Црнаца (Пипери), као и Кажанегре у приморју (Будва). (Ј. Ердељановић, Кучи, Братоножићи и Пипери, Београд, 1981, стр. 428).
Ненадовићи су из Љешанске нахије (Буроњи), а досељени су прво у Додоше 1879, а затим овдје 1882.
Шоћи су из Љуботиња; досељени су 1886.
Раичевићи су дошли из Круса 1895.
Ракчевићи су досељени из Љуботиња 1888.
Терзићи су из Српске пресељени овдје 1894.
Бурзани су се доселили из Дражевине (Љешанска нахија) 1881, а Радичевићи из Црмнице 1893. године.
Ракићи су се доселили из Загарача 1880, Шановићи из Курила 1887, Ђурановићи из Метериза (Ријечка нахија) 1883, Ивезићи из Дајбаба 1903, Орландићи из Црмнице (Сеоци) 1884), Мугоше из Доње Горице 1891, Карадаглићи (Вујановићи) из Љуботиња 1897; Радиновићи из Враке 1918; Калуђеровићи из Шушуње 1895. године. Кликовци су прешли из Махале 1900. године.
Године 1943. доселили су се Лађићи из Понара и Пекићи из Шестана. Само су се, како се сматра, Маџаровићи и Лукачевићи овдје доселили због крвне освете, а сви остали из економских разлога. Ови, анкетом добијени подаци јасно указују да су Бериславци село новодосељеника из околних крајева. Одласком Турака, значи, сви су они овдје добили имања некадашњих потурчењака, у чијим рукама је била »читава« овдашња имовина. Чињеница да су и овдје, на крајњем југу Зете, имали и своју џамију говори о њиховој »доминацији«.
V периоду 1879—1914. године из села је, ради зараде у друге земље, ишло и вратило се 4 лица (2 у Цариград и по једно у Немачку и Италију), а у мећуратном периоду (1918—1941) 2 породице (6 чланова) су се иселиле у Америку. Истовремено су се 2 породице (8 чланова) преселиле у Подгорицу и у Скадар. Током рата (1941—45) погинуло је и умрло око 35 лица. На страни партизана погинуло је 3, а на страни четника 2 и умрло око 30 мјештана.
Ни овдје, што је у овом случају посве разумљиво, није било братственичких комуница. За испашу су коришћене сеоске комунице у Бериславачком лугу, као и оне у селу дуж поменутих путева. Прве су коришћене у периоду август — новембар, а друте у осталом дијелу године. Ситне је стоке, иначе, било релативно мало, јер ни пасишта није било довољно. А и то оваца што је било, због велике влаге и метиља доста је страдало.
Риболовне комунице село није довољно организовано користило; оно се превасходно бавило земљорадњом. У вријеме мријешћења шарана (крајем априла и почетком маја) на сеоским риболовима највише су (грибом) ловили риболовци са Врањине. Уловљена риба се дијелила на пола. Добијену половину село је затим дијелило на равне дијелове — по огњишту.
Треба напоменути да су многи превозници (коњским и волуј- ским запрегама) из села, као уосталом и из осталих села, имали знатне користи од превоза робе до Подгорице, како са ранијег при- станишта на Зетици тако и каснијег на Плавници.10 С превозом се престало 1927. године када је пуштена у саобраћај жељезничка пру- га Подгорица — Плавница.
Додајмо да је ту недалеко, измећу двије Плавнице (Доње и Горње) до прије око 130—150 година постојало село Карабеж. Било је смјештено на обалама Плавничке ријеке, гдје и данас постоје остаци темеља његових кућа. Сјеверно од тог бившег села (око 2 км јужно од Бериславаца) налазе се остаци карабешке цркве. Она је у потоњих педесетак година потпуно запуштена, тако да сада о њој свједоче само темељи.
Бројни називи у бериславачком атару указују на његову прилично развијену топографску ситуацију. У сјеверном дијелу су: Шемовице (муслимански антропоним). Дуге њиве, Веље локве, Лисоваца; на истоку: Кућишта, Шпате, Рањезе, Кадријеница; на југу: Тополице, Виноградине, Виногради (Доњи и Горњи), Мали пут (Доњи и Горњи), Веље ливаде, Жарић, Сливице, Плавничко поље, Вуче рупе, Разбоји, Рамадановице (муслимански антропоним), Котобања; на западу: Матови, Липе, Веље баштине, Љанде. Ту су, затим, потоци: Пернички и Брзињак и, поред два поменута бунара, убао Иванчевића. Сви се сматрају веома старим. И сада се користе.
ИЗВОР: Павле С. Радусиновић, “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Коментари (0)