Порекло становништва села Фармаци, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Слично Берима и ово питомо доњољешанско село налази се у приграничном појасу старе Црне Горе према Љешкопољу. Простирући се подножјем Мале и Велике Михиње (118 м) и равницом према Ситници, с потесима ка атарима Доње Горице, Доњих Кокота и Лекића, село има веома повољан положај. Присојно положено на лрелазној зони двију регионалних цјелина – Љешанске и других нахија и Љешкопоља, односно читаве Зетске равнице, оно је од давнина вршило природну улогу њиховог повезивања. Почев од Голачког потока (према Берима) граница његовог атара води до Ситнице, те њоме низводно до Царина, одакле на југозападном правцу излази на Рашезу, а затим повија сјеверозападно до Пардуса. Одатле се наставља на Стажник (кота 428), па даље гребеном Родског крша и преко коте 231 м и Фирезе силази на Голачки поток (код моста). У том оквиру атар је (запад — исток) дуг 2,8, широк (сјевер — југ) 1,8 км и захвата 5,09 км2 површине. Заједно са Берима и Лекићима налази се на истој надморској висини (око 55 м).
Комунице села захватају како побрће повише села тако и равне дијелове пониже сеоских имовинских потеса. Прве се називају: Лаз, Рупе, Дубови, Булина рупа, Вучи до, Кокотски до, Извише Царина, Лекочевине и Мала и Веља Михиња, а друге: Пустара, Пековине, Мидовића до, Нешкова долина, Поповића до и Коњски газ. Све оне су се могле користити у свако доба године.
На старост насеља указује не само романско поријекло његовог имена, него и други налази из римског доба. Римљани су и овдје, као и на другим погодним присојима Зетске равнице, имали своје винограде и друге аграрне површине. Ту виноградарску традицију, попут Бера, село је засигурно наставило у средњем вијеку, што свједоче и остаци тадашњег манастира (или веће цркве) лоцираног у равном и најпогоднијем дијелу атара. Његов данашњи заселак Штеци (гдје је пронаћена једна неолитска сјекира) регистрован је у турским дефтерима, 1521. и 1523. године, као село Штеке са 13, односно 10 кућа, а готово један вијек касније (1614) М. Болица саопштава да су Фармаци имали 31 дом са 60 војника. Одмах након ослобоћења Зетске равнице од Турака (1879) село је имало 25 домова са 113 становника. Године 1910/11. Ердељановић је у селу евидентирао 35 домова (само у Штецима 14), а 1925. било их је 32 са 180 становника (Штеци 12 дом. са 60 становника). До 1941. број првих се повећао за 3, а других за 9, да би до 1948. године број домаћинстава остао исти, а број становника се смањио на 157.
Село сачињавају: заселак Штеци (удаљен од главнине села око 1 км) и два мећусобно блиска дијела – Доњи и Горњи крај. Од 35 кућа, 1941. године, приземних је било 16, а двоспратних, тј. на коноби или изби 19. Сам овај податак говори да је село било релативно имућно. Добар дио кућа био је прилично уређен. На рубу атара (код Ситничког моста) налазио се хан. Недалеко од њега село је 1936. подигло школу, а у Царинама, односно у дијелу обраћеног Фармачког поља, које се зове Лисица, и цркву 1930. године. И она је, као берска, подигнута на темељнма старог манастира или цркве, који су Турци, по свој прилици 1862. године, потпуно порушили. Повише села, на мјесту званом Пландишта (поред данашњег пута за Цетиње) видни су остаци још једне омање цркве и гробља. У атару села, на ситничкој »јажи« постојао је млин (направљен 1912. године) са шест витлова.
Због геостратешких околности у којима се у доба Турака село налазило, оно се попут Бера, Стањевића, Лекића и других оближњих села није могло »нормално« развијати. Често излагано притисцима и нападима, морало се расељавати и стагнирати. Тек пошто су Горњи Кокоти са Лекићима и Фармацима ослобоћени од Турака 1835. године, оно се почело развијати, истина, с почетка успорено, а касније, нарочито од 80-их година прошлог вијека, појачано.
Порекло фамилија села Фармаци
Од старијег становништва, које се раселило предање помиње Штековиће и Нешковиће. Из црвог братства помиње се Ђуро Штековић, који је, наводно, у доба Ивана Црнојевића био угледна личност; претпоставља се да су по том старом братству и сами Штеци добили име. Није ли он, као можда првобитни кнез, касније био онај наведени муселем. Ова претпоставка утолико више није увјерљива што у Витасовићима (Пјешивци) четири братства (Спасојевићи, Радојичићи, Милошевићи и Савићевићи) кажу да су поријеклом »од заједничког познатог претка Штековића«. Чињеница да су у односним дефтерима пописани Штеци, а не Фармаци можда указује на то да су Штековићи још тада били у Штецима, а да су Фармаци били заселак. С друге стране, пописани Фармаци (а не Штеци) 1614. године индицирају могућност да су Штековићи као угледније братство, не хтјевши се потурчити, избјегли на безбједније мјесто (у Пјешивце) и, множећи се по огранцима, истиснули своје старо презиме. По предању, њих су овдје наслиједили Нешковићи (Нешко и Вуле) који су се, како се сматра, касније иселили у Србију. Послије њих доселили су се Петковићи, названи по досељеном Петку из Горње Горице. Држе да су род Бољевићима, па би се могло узети да је Петко од њих. Овдје су се кажу доселили унатраг готово 300 година. Осим њих, овдје су, иако у мањем броју, живјели Ускоковићи и Решетари, а од муслимана Ајдарагићи и Мујаџевићи.
Године 1941. у селу су живјели Вукчевићи (19 дом.), Радуновићи (8), Петковићи (6) и Раичковићи (2).
Вукчевићи су се (мада су ту од раније имали појате и имовину) за стално почели насељавати од средине прошлог вијека. Доселили су се са Корнета и из Дражевине.
Радуновићи су дошли из Прогоновића око 1870. године, а Раичковићи са Градца почетком овога вијека.
У току рата (1941— 45) погинуло је и умрло 28, а иселило се 14 становника. Прије балканских ратова на рад у друге земље (највише у Америку) ишла су 23 лица; вратили су се и као добровољци учествовали у балканским и у првом свјетском рату.
Куће у селу су прибијене уз брдо, тако да оно припада збијеном типу насеља. У свим кућама је прије 1941. године коришћено огњиште. Пониже њих порећани су имовински потеси, у првом реду погодни за винову лозу, житарице и дуван. Почетком овог вијека поклањала се пажња и маслинарству, али се оно касније није одржало.
ИЗВОР: Павле С. Радусиновић, “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године
Коментари (0)