Порекло презимена, село Балабани (Подгорица)

22. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Балабани, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Настало на старом путу који је од Цијевне преко Мојановића, Голубоваца, Бигаћана и Гостиља водио према Скадарском језеру (Зетици), насеље се у њиховом низу, као друмско село, развило измећу Голубоваца и Гостиља, односно језера. На правцу тог пута, који је морфолошки предиспониран “некадашњим коритом Цијевне или неког првобитног рукавца Мораче”, насеље се својим положајем »нашло« на подручју измећу сјеверног неводоплавног и јужног водоплавног дијела Зете. У екстремним водоплавима језера, и оно повремено бива захваћено извјесним поводњем, које на заблаћеном тлу сеоског атара условљава одрећене тешкоће и невоље. Својом просјечном дужином (сјевер – југ) од око 5 км и ширином (исток – запад) од око 2 км, атар села захвата 1.045 хектара, тј. око 10,5 кмг.

У саставу насеља су два засеока (дајела) – Поље и Бишћани (ка Шушуњи) чија је међусобна удаљеност око 0,7 км, а у саставу атара – двије комунице: Жабије сеоске по средини села и Поље Велико и Мало – удаљено око 0,5 км. У највећем дијелу села, почев од Карачиног (Караџића) потока, односно истоименог моста преко њега, који га разграничавају од Голубоваца, куће су мање-више поређане у низу дуж поменутог пута. Својим лицем и двориштима окренуте су према њему, тако да је он истовремено и главна сеоска улица од које се рачвају путеви и путељци према другим кућама, имањима и комуницама.

Мада о овом селу нема старијих помена, нема сумње да је и оно, с обзиром на поменуте налазе археолошких остатака у Голубовцима и Гостиљу, старо насеље. У том смислу врло су значајни први подаци о њему које је у свом попису саопштио М. Болица. Према њему, Бишћани су 1614, године имали 70 домова са 177 војника. Будући да Болица даје посебне податке о Голубовцима (100 : 245) на једној и Гостиљу (70 : 200) на другој страни, логично је да подаци о Бишћанима обухватају и Балабане или њихов дио, а вјероватно и Шушуњу или опет један њен дио. Могуће је да Боличини подаци о Голубовцима обухватају и дио Балабана. На основу овога, могло би се сматрати да је насеље свој садашњи назив добило касније.

У Бишћанима је, како изгледа, био манастир, односно метох Врањинског манастира. »Бишћани су«, како је записао Јовићевић, »по увјерењу Зећана било велико и богато село и у близини манастира било је једанаест ублова«. У доба Турака су и у овом селу, укључивши Бишћане, живјела релативно бројна потурчена братства. Били су ту: Кинковићи (5 кућа), Хебовићи (6), Сујовићи (5) и Куртовићи (5), а у Бишћанима: Ђурђевићи (4), Кадровићи (3) и Пировићи (2).4 И они су се, заједно са голубовачким муслиманима, мећу првима иселили из Зете. Године 1925. Јовићевић је у селу евидентирао 99 кућа са 26 братстава, од којих у Бишћанима 3 куће са 3 братства. По званичном попису, село је тада имало 99 домаћинстава са 509 становника, од којих у Бишћанима 4 : 16. Године 1941. било је 112 домаћинстава са 570 становника, од којих у Бишћанима 3 : 16, у Малом Пољу 8:32 и у Вељем Пољу 2 : 10. Осам година касније (1948) село је имало 120 домаћинстава са 650 становника.

Прије балканских ратова у Америку је ради зараде шпло и вратило се 8 мјештана, а у периоду 1918—41. иселило се 6 дома- ћинстава, и то 5 на Космет и 1 у Бевћелију. Исто тако и у периоду 1941-45. иселило се 6 мјештана, који сада имају своја домаћинства – у Београду 4 и по једно у Новом Саду и Бања Луци. Ријеч је о лицима која су завршетком рата остала тамо да живе. Погинулих, умрлих и несталих у том периоду било је 36 мјештана.

Од свих кућа (1941) 106 су била приземне и 6 на спрату са конобом (једна од њих у Бишћанима). Уз њих, село је имало повећи број мањих појата и свињаца. Густина кућа, укључивши дворишта, мјестимично је била знатна, али не и тјескобна. Просјечно расто- јање међу њима у главнини села износило је око 25 м, у Бишћанима око 30 м и у Пољу око 200 м. У селу је само једно домаћинство користило шпорет и огњиште, а сва остала само огњиште. Село није имало школу и цркву, него је на исте било упућено у Голубовцима.

 

Порекло фамилија села Балабани

У 1941. години у селу је живјело 29 братстава, и то:

Алигрудићи (15 :75) за које се овдје каже да су из Груда (Херцеговина), одакле су прије четири вијека дошли у Љешанску нахију. Ту су, како предање каже, била два брата, од којих се један због крвне освете доселио у Зету, а друти се задржао код пријатеља у Бојанића, узевши њихово презиме. Прије су се презивали Марковићи. Овај што се доселио у Балабане прозвао се (по Груди) Алигрудић.

Пеличићи су се (13 :65), према овдашњем казивању, доселили из Бањана прије више од 400 година. Рођакају се са Аливодићима.

Бољевићи (4:20) су дошли из Љеша (Албаније), наводно због крвне освете, и то прво у Црмницу, гдје се по њима назвало село Бољевићи. Била су три брата, од којих се један потурчио, али се, како кажу, и данас презивају Бољевићи. У Зету су се доселили прије око 300 година.

Кукуличићи (4:20) су такође из Љеша; досељени су »веома давно«, прије 400 – 500 година. Прво су се настанили овдје. Рођакају се са Петровићима у Понарима.

Филиповићи (1:6) су дошли из Радеће (Пипери) прије нешто више од 100 година. По ширем братству су Драгишићи. Филиповићима су се назвали послије вучедолске битке у којој су Лука и Перо, синови Филипови, ухватили Осман-пашу и једног бимбашу. Они су се, по оцу Филипу, назвали Филиповићи. Због тих заслуга књаз Никола им је, по ослобођењу Зете од Турака, даривао имање у Балабанима и Голубовцима — »на Лекића кули«. Рођаци су са Матовићима и Отовићима, као и са кућом Рајовића у Спужу.

Бечићи (12:60) су са Чева; досељени прије око 350 година – због крвне освете. Рођакају се са Вукотићима и Драговићима.

Батровићи (6:30) су досељени из Црмнице (Томићи) прије око 300 година. Раније су се презивали Ђоновићи.

Пешукићи (4:20) су дошли из Љешанске нахије прије око 180 година. Прво су се доселили у Ботун, а тридесетак година касније, због сиромаштва, овдје.

Пренкићи (1:6) су, због крвне освете, досељени из околине Цетиња прије око 300 година. Населили су се у Гостиљу, а у Балабане су прешли 1941. године.

Кркотићи (3 : 15) су из Љешанске нахије (Круси). Прије досељења, најприје су живјели у Враки, одакле су се 1925. године преселили на Косово и најзад 1941. године овдје.

Марковићи (2 :8) су из Љешанске нахије (Буроњи). Прије око 110 година преселили су се у Враку, а затим, због крвне освете, 1922. године овдје.

Рогановићи (2 : 10) су, због крвне освете, дошли из Враке 1910. године, а даљом старином су из Цуца (или Прогоновића).

Ђуровићи (1 :5) су прешли из Вуко- ваца прије педесетак година.

Коровићи (4:20) се сматрају једним од најстаријих братстава у Зети. Говори се, каже Јовићевић, »да су они остатак насеља (становништва – П. Р.) из старих Матагужа, одакле су се преселили у Балабане, гдје и данас живе … И у Махали је било Коровића, они су изумрли. Славе св. Николу. Један огранак Коровића зове се Мишолићи«.

Мишолићи (5:25) се такоће сматрају мећу најстаријим братствима у Зети. Рођакају се са Коровићима.

Мирановићи (5 :25) су послије косовског боја преко Албаније, гдје су се дуже задржали, дошли прво у Врањ, а одатле су, ускоро затим, прешли у Доње Кокоте. Отуда су се прије око 100 година доселили овдје. Према верзији братственичког предања овдашњих Мирановића од два досељена брата са Косова развила су се братства Мирановићи, Асановићи и Радовићи (у Љешанској нахији).

Асановићи (3 : 15) се држе истог предања.

Вуковићи су из Љешанске нахије. Досељени су прије 200 година. Ближи су род са Бојанићима.

Кнежевићи (4 : 25) су из Дајбаба. Досељени су прије око 250 година.

Радоњићи (1:5) су из Куча; досељени прије око 130 година.

Вучинићи (1:6) су из Велестова; дошли су прво у Голубовце прије око 250 година, а у Балабане прије око 70 година.

Миловићи (1 :6) су из Куча (Безјово); досељени на мираз прије 50 година.

Поповићи (6:3); једни су из Куча (Дрекаловићи), досељени прије 130 година; други Поповићи су из Србије досељени прије четири или пет вјекова; прво у Махалу, па затим прије око 200 година у Балабане.

Пиперовићи су из Пипера (Мрке); досељени у Матагуже прије око 150 година, а двадесетак година касније прешли у Балабане.

Маровићи (5 :25) су из Љешанске нахије; досељени прије око 300 година.

Ћоровићи (1 : 6) су се, због крвне освете, доселили из Враке прије 70 година; населили су се у Бишћанима.

Иванчевићи (2 : 10) су из Пипера; досељени прије око 150 година.

Станишићи (2 : 10) су из Братоножића; доселили су се у Бишћане прије око 150 година.

Поред знатно очуваних братственичких имовинских потеса, и у комуници Веље поље одрећене дионице носе братственичке називе, као Алигрудића, Станишића и Бечића поље. Ипак, све су оне, као и Мало поље и Жабије биле сеоске испаше; највише су коришћене зими и с прољећа. Током љета стока се изгонила у »балабанске лугове« на заједничка пријезерека имања, звана Порубе, Амбо, Бечевића ливада, Боромаде. Такоће су постојала и заједничка риболовишта, звана Коровића амбунос и Куртовића пљаца, а исто тако и сточна појилишта — Пантовац, Свијенач и Гостиљска ријека. Вода за пиће били су извори Смоковац, Пантовац и Јованови студенци.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.