Порекло презимена, село Лекићи (Подгорица)

20. март 2013.

коментара: 0

Порекло становништва села Лекићи, град Подгорица (Црна Гора). Према студији Павла С. Радусиновића „Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

 

Ово доњољешанско село налази се у граничној зони старе Црне Горе према Љешкопољу. Простирући се подножјем Богомоље, Лекићке стране и Рашезе, захвата равницу до десне обале Ситнице и граничи се атарима Фармака и Горњих Кокота, с једне и љешкопољских села Доњих Кокота и Грбаваца, с друге стране. Краком дугим 2 км, изграђеним 1935. године, повезано је са путем Подгорица — Цетиње, тако да је од првог града било удаљено око 10 км, а од мјесног средишта у Доњој Горици око 6 км. Са јужне стране атар села граничи се са Грбавцима; почевши од Дивана ка источној страни, граница даље води Морачом до ушћа Ситнице, а затим Ситницом до тзв. Кокотског пута (који раздваја атаре Лекића и Фармака), те њиме до Горњег мостића на потоку званом Лисица. Овим потоком иде до његовог извора, а затим брдима Дебели бријег, Рашеза, Богомоља, Лекићка страна до Дивана. Тако уоквирен атар је (запад — исток) дуг 3 км, широк (сјевер — југ) 1 км и захвата 3 км2 површине.

Веома погодни природни услови, близина двију ријека, затим давне и значајне комуникације преко овог дијела Зетске равнице и близина таквих средишта као што су стара Дукља, Рибница, односно Подгорица, те Жабљак и Врањански манастир, укључив и релативно ране помене сусједних Грбаваца, Штека, Бера и других мјеста — указују на релативно велику старост и овог насеља. Иако о томе немамо конкретних података, индикативно је напоменути да је блиско село Грбавци са махалама: Понари (7 кућа), Скупо (12), Петрићи (19) према турском дефтеру из 1523. године — имало укупно 62 куће. Томе треба додати податке М. Болице из 1614. године — да су поред наведених, првих Стањевића, други Stanjevichi overo Cochotte имали 62 куће са 127 војника.  Из овога би слиједила могућа претпоставка да су, послије расељавања овдашњих Стањевића, ово мјесто преузели у агалук Лекићи, познати као јако муслиманско братство, по којему је умјесто старог, насеље добило ново име. Углавном, сви подаци из турских дефтера указују на знатну насељеност овог дијела Зетске равнице који се граничи са старом Црном Гором. Овоме иду у прилог бројне старе сакралне грађевине које се овдје напросто ређају од села до села. Темеље такве грађевине и обдјелано камење налазимо и у атару овог села, на обали Ситнице. Једна фина исклесана чеона розета са остатака овог, прије би се рекло манастира него цркве, уграђена је касније у доњококотску цркву која се налази наспрам њега. Потезом од остатака тог манастира до мањег узвишења на коме се налази тзв. Црнојевића град, звани Диван, пружа се плодна равница која је могла бити манастирски посјед. Заузевши ову земљу, Турци су манастир највјероватније рано порушили. Осим њега, у средини села видни су нешто већи остаци цркве (по предању градила је краљица Јелена). По прилици, од њеног рушења до тридесетих година овога вијека код ње се нико није сахрањивао, него су Лекићи до тада износили своје покојнике пред цркву на Горњим Кокотима.

Колико су Турци и муслимани били заинтересовани за посједовање ових крајева, говоре и Ердељановићеви наводи према којима су, како смо поменули, »једанпут још прије битке на Царевом лазу главари на Цетињу уговорили да се потурчењаци и даље ћерају, те је тада и кнез Мило окупио Љешњане и опалио турска села Лекиће, Фармаке и Стањевиће«.

Размјештено у равници, поред доста збијене главнине — Горњих са 16 и Доњих са 7 кућа, село има и подвојен заселак, звани Тијесак са 5 кућа. Од свих тих 28 кућа, колико их је село имало 1941. године, приземних је било 19, а на изби-коноби 9. Око њих су се налазили помоћни објекти, тако да је само појата било 19. Сва домаћинства су се искључиво користила огњиштем. Благодарећи повољном положају насеља, куће су засебно, односно комотно лоциране, тако да је њихова непосредна околина била функционално уобличена двориштима и додатним објектима. Ердељановић је (1910/11) у селу Горњи Кокоти са Лекићима евидентирао 33 куће. Мећутим, 1925. године само Лекићи су имали 25 домова са 112 становника, а 1941. било их је 28 са 143 становника и 1948. године 26 дом. и 133 становника. Током рата (1941—45) погинуло је, умрло и нестало 11 лица. До балканских ратова, ради зараде у Америку је ишло 11 лица, а у мећуратном периоду једно; из оба периода нијесу се вратила 2 лица. У другом периоду иселила су се и 3 домаћинства са 9 чланова, и то по једно у Метохију, Зету и Подгорицу.

 

Поријекло фамилија села Лекићи

Године 1941. у селу су живјели:

Лаковићи (12 дом.), Новаковићи (8), Стојановићи (5) и Вукчевићи (3). Прва три братства су од три брата — Лака, Новака и Стојана (оца Милоша), који су живјели на Горњим Кокотима. Од њиховог четвртог брата Пеја су Пејовићи, кој и живе у матичном селу.

Ова четири братства су тзв. Кукавчевићи, који су даљом старином из Велестова, а звали су се Поповићи. На Горње Кокоте доселили су се унатраг око 280 година. Како изглед,а Кукавчевићи су на Горњим Кокотима били изложени двоструком притиску — Јачем од Турака, али и знатном од Десића који су живјели измећу Гољемада и Горњих Кокота. Кукавчевићи не само што су одолијевали првима и стално тежили да се спусте ка Лекићима, у чему су најзад постепено успјели, него су утицали и на исељавање старих Десића. И. Пеличић сматра да су они били Љешкопољци (Бољевићи, Радовићи), »а рачунамо по томе што су се овога пута Десићи населили у мјесто Лаповиће код Вуковаца, гдје су изумрли*. (Историјски институт СРЦГ, ф. 92).

Неколико породица првих презимена доселило се у Лекиће другом половином прошлог вијека. У исто вријеме из Љешанске нахије доселиле су се три породице Вукчевића. Пред њихов долазак у Лекићима је живјело неколико (7-8) муслиманских породица (Пиранића и Смајовића) које су као и Лекићи, мада мање од њих, били посједници овдашње земље.

Прва три братства, звана Кукавчевићи, којима припадају и Пејовићи, често су се прије досељења у Лекиће сукобљавала са лекићким муслиманима, у намјери да се ту стално задрже. Муслимани су се томе супротстављали, каткада им палећи појате и љетину. Касније су, мећутим, почели да им продају своју имовину и, најзад, напуштајући село, да уступају земљу новодосељеницима.

Као измећу двије паралеле — подножја лекићких страна и Ситнице — простиру се веома плодне површине запосједнуте и обрађене земље. Оне су били главни посједи муслимана Лекића, које су још у њихово вријеме умногоме коришћене за узгој првокласног дувана. Ту традицију су мање-више, све до новијег времена наставили и новодосељеници. Осим дувана знатно су узгајане житарице, а добар дио је држан под ливадама. Нешто касније и виноградарство се почело више развијати. Доста обилна »паша« за пчеле, особито по брдским странама изнад села, давала је добру основу за развој пчеларства »домаћег типа«.

Природни услови овог релативно богатог села пружају доста добру основу и за развој сточарства. Неки власници су држали и до 100 грла ситне и 10 крупне стоке. Родне године су на питомим ливадама давале доста сијена и добру пашу, а љети су се овце, уз познате услове, давале на пасишта Жијева, Мокре и Комова. Уочи задњег рата чинила је то већина овдашњих домаћинстава.

Сеоска комуница захвата голетни камењар Богомоље и Лекићких и Рашеских страна. Њено коришћење је било неограничено. Исто тако село се знатно користило риболовом на Ситници и Лисици. Одређене групе домаћинстава су имали заједничка ловишта, подијељена на тзв. »јазове« – којих је било до двадесетак. Право на такав риболов могло је и да се прода, као и свако друго власништво. У потоку Лиоица било је, на примјер, 17 дијелова. Поједини дио имале су по 3—4 и више породица.

Сеоска солидарност је и овдје, у облицима сличним онима у претходним селима, била веома заступљена.

 

ИЗВОР: Павле С. Радусиновић,  “Становништво и насеља зетске равнице од најстаријег до новијег доба, друга књига“ из 1991. године

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.