Порекло презимена, село Уровци (Обреновац)

17. марта 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Уровци, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Уровци су дуж Саве, на запад од Обреновца, са земљиштем препуним бара и полојског земљишта. Сеоске куће су збијене око бара у џемате и проткате с лртиначким. У селу су три већа краја: Уровци до Кртниске и нераздвојни од ње, Бресква (Бреска) поред Саве и Уровачки, цигански крај уза сами Обреновац.

Знаменита ваљевска породица Ненадовића, поред великих родбинских веза са свим угледним породицама свога доба, имала је у центру области, у Љубунићу, својих блиских сродника, а најглавнији представник ове породице Прота Матија, да би имао савску обалу у својим рукама, населио је на Забрежју, пред Саве, свога најближег сродника, који му је вршио значајне услуге у доба његовог политичког рада.

Јеладије Марковић са Забрежја, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке и Веса Велимировић из Љубинића нису изашли на глас у доба Карађорђа и Милоша, а да нису били раније у сродничким везама с виђенима ваљевским породицама тог доба (дословни препис, оп Милодан). Јеладије и поп Леонтије су сродници куће Ђелмашке, Исаило је Бирчанин и сродник Лазаревића, Ерић је Старовлах и кум куће Ђелмашке а Веса је био другобратучед попа Луке Лазаревића. Ове родбинске везе и населиле су област и главна насеља ове врсте била су крајем 18. века.

Извори поред река, по Пљоштари и око бара су: живобаре, мочила, млакве и ритови и нису ни за било какву употребу, почем их ни сама стока неће да употребљава. Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.

Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа. Поплаве су великих размера и захватају сва посавска полојска села. Сељаци села: Скеле, Кртинска, Ратара, Уроваца, почели су подизати поред обале савске насипе или долме али су ти радови примитивни. Поплаве посавских села обухватају велике размере и са свим грозотама, јер поред поплава имања и усева, поплаве нису ретке без људских жртава и рушењеа зграда. Зато су сељаци споразумно отпочели подизати долме и подизати обалу, али је од слабе предности. Поплава од 1897. године није ни ова села оставила, већ их је тако потопила, да их је морала државна власт лађама спасавати. Такав је исти случај био и с пролећа 1907. године.

Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.

Кад се Сва повуче у корито Полој остаје безводан, вода остаје по очагама, у Звечиццама и Малој Бари и онда је летњи испуст свих суседних села. До пре 10 година био је зједница села: Скеле, Ратара, Кртинске и Уроваца, а сада је издељен и ограничен тако, да су на једном крају Ратари и Кртинска остали у заједници, на другом Кртинска и Уровци, на трећем сама Кртинска и на четвртом сама Скела. Сва ова села, осим Скеле, оставила своје полоје неподељене, па и Скела опет је један, потолитији део, оставила неподељен.

Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља. Кад су баре напуњене водом, тада плаве сва нижа места па и сама села. Кртинска и Уровци мало кад да нису поплављени, када се морају исељавати. Кад се куће плаве, које су на уздигнутијим местима, тада атари ових села готово су цели под водом и у таквим приликама пропадају и ливаде и пашњаци, па и усеви. Мала је корист од бара у хватању рибе. Кад се баре напуне водом, напуне се савском рибом и вешти рибари пти осезању воде затварају очаге и одају се хватању рибе. Рибу продају или сами троше, па је имају преко целе године, почем је врло вешто препарирају и суше. највећа штета од бара је по здравље сељака и њихових подмладака. У августу и септембру месецу после пролетњих поплава маларија и разна запаљења су увек на дневном реду и у великој мери.

У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. Заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари и Кртинска имају своје заједнице у Полоју; Кртинска има своју заједницу у Вићу, а са Уровцима у балуру, јазмаку и Јасенки; Уровци и Звечка имају заједнице у Нурчи; Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

Старовлашког су типа и нека села на равници поред Саве. Сеоске куће су поред друмова, с једне и с друге стране пута, доста збијене, с малим окућницама, с кућама увученим мало у двориште и нарочитим распоредом зграда. Ова села су или права шумадијска или приближна овом типу, као: Лајковац (село), Скела, Кртинска, Уровци, Бело Поље и Ратари.

По народним традицијама многа данашња села постала су од раселица. Народ мисли, да су оваква села била трла или испусти главног села, па су се појединци деобом или због какве болести удаљавали од села и стварали нова села: Лајковац (село) је раселица Горњег Лајковца у срезу колубарском, и зато га сваки сељак зове још и Доњи Лајковац; Бровић је раселица Пиромана, Баталаге Свилеуве, Кршна Глава Докмира, Милорци Црвене Јабуке, Рвати, Кртинска, Уровци, Звечка и Ратари су настали од старе Брескве, Бело Поље од Звечке итд.

Имена села дата по пластичним особинама земљишта су, између осталих, и Уровци.

Села, која су постала као раселице других села пре 200 (сада 300) година су и Уровци који су, уз Звечку, Ратаре и Кртинску, настали из Бреске.

Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, Немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју, а од осталих села највише је Румуна, од којих се знатан број посрбио. Давидовићи други у Гвозденовићу румунског су порекла, али се толико изменили, да о њима као Румунима и не може бити ни речи. Каравласи или Србиновићи у Забрежју изменили су се у јачој мери, да своје суседе Румуне више мрзе него прави Срби. Моцељи, Радуљи, Лришпани, Видаковићи (Видули) на Забрежју, Крачуни и Риори у Звечкој, Молодовани и Николићи у Уровцима, Брзаци, Кумпани и Калваци у Скели, Неграми на Ушћу су поред других прави Румуни, па су или још задржали свој говор и обичаје или се потпуно претопили у Србе.

Кртинска с Уровцима су од старе Бреске, коју је прво начела Сава да расељава, а куга довршила.

 

Порекло фамилија-презимена села Уровци

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Александрићи* 1, прва половина 18. века, Дробњаци, Св. Стефан Дечански.

*Александрићи су прави Дробњаци, али се однекуда из Старог Влаха спустили у ово село и род су гвозденовачким Курепима и Радовићима у Ђурђевцу. У селу се зову још и: Миловановићи, Милановићи 2, Јовановићи 2 и Живковићи. Сељаци у селу зову их Лесендрићима, што се Александар изговара (као) Лесендра.

-Александрићи 2, друга половина 18. века, Завлака, Ђурђевдан.

-Александрићи 3, друга половина 18. века, Леовићи, Михољдан, уљези у Александриће 1.

-Божићи, после 1827. године, Б. Крајина, Аранђеловдан, радници са дугом.

-Бранковићи 2, друга половина 18. века, Драгијевица у Подгорини, Лазаревдан.

-Вилићи и Росићи. Видети Росићи и Вилићи.

-Врељански, друга половина 18. века, Срем, Јовањдан.

-Гајићи и Лукићи. Видети Лукићи и Гајићи.

-Грађански, после 1827. године, Бачка, Преподобни Данило, уљези у Александриће 1.

-Дилберовићи, после 1827. године, Огар у Срему, Јовањдан.

-Егедушки, после 1827. године, Бачка, Никољдан.

-Иванићи*, прва половина 18. века, Стара Србија, Ђурђевдан.

*Иванићи у Уровцима и Ђаковићи у Ратарима су једна иста породица, код којих су до скора чуване родбинске везе.

-Јевтићи *, стара породица, Јовањдан.

*Јевтиће у Уровцима представљају данас још и: Аврамовићи и Миланковићи и растурили су се по селу. А Јевтића има и у Кртинској, оп. Милодан.

-Јеленићи, друга половина 18. века, Шимановци у Срему, Аранђеловдан.

-Кнежевићи, друга половина 18. века, Ашања у Срему, Никољдан.

-Лукићи и Гајићи, прва половина 18. века, Прогари у Срему, Никољдан.

-Марковићи и Поповићи. Видети Поповићи и Марковићи.

-Милановићи и Севдићи. Видети Севдићи и Милановићи.

-Мојсиловићи, друга половина 18. века, Вршац, Томиндан.

-Молдоваковићи, после 1827. године, Ердељ, Аранђеловдан, посрбљени Румуни.

-Ненадовићи, после 1827. године, Гола Глава, Никољдан.

Николићи, после 1827. године, Влашка, посрбљени Румуни, уљези у Гајиће.

-Поповићи и Марковићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.

-Ранковићи, после 1827. године, Милорци у околини, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.

-Рељићи, друга половина 18. века, Бачка, Никољдан.

-Росићи* и Вилићи, стара породица, Никољдан.

*Росићи, раније Вилићи, стару брештанску породицу, представљају данас: Росићи, Бранковићи 1 и Јовановићи у Уровцима, Вилићи у Звечкој, Стакићи у Кртинској, Радојичићи у Ратарима и Берићи у (Х)Рватима.

-Севдићи и Милановићи*, прва половина 18. века, Бирач, Аранђеловдан.

*Милановићи су од кртичанских Лазића и прешли у Уровце, где су и данас у близини Лазића.

-Станковићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

*Станковићи овог села су од грабовачких и звечанских Шајиновића, досељени у ово село кад и горњи, где се зову још и: Димитријевићи и Максимовићи.

-Стевановићи 1 (и Ђукановићи), стара породица, Стевањдан.

-Стевановићи 2, друга половина 18. века, Стублине у околини, Петровдан, од стублинских Симеуновића.

-Стевановићи 3, после 1827. године, Попова у Босни, Стевањдан, уљези у Стевановиће 1.

**Напомена. На неколико назначених страница и поред великог труда нисам успео да пронађем презиме-фамилију у Уровцима.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. -Поповићи и Марковићи, прва половина 18. века, Стари Влах, Ђурђиц.
    Овоме треба додати још и ово:
    *Марковићи су необично стара свештеничка породица, досељена као таква. Она је не само у селу него и Српству дала виђених и угледних свештеника и синова, који су своје животе принослили на олтар отаџбине. Из ове породице је виђени и угледни Тамнавац из прве половине 19. века поп Леонтије Марковић, који је први подигао устанак против Турака и својски га помагао, не изостајући нигде из првих редова. Такав је и његов у сваком погледу примерен син поп Живко, који је онако видну улогу вршио при заузећу Обреновца 1815. године. Од ових Поповића су звечански Нинковићи.

  2. Ivan Dimitric selo Urovci

    u Urovcima ne postoje Dimitrijevici vec samo Dimitrici i slavimo Sv.Luku,kao Maksimovici i Stankovic,a po prici koja se prenosi sa kolena na koleno u porodici i po nekoj staroj knjizi koju je pokojni deda procitao a poklapa se sa pricom,dosli smo iz Erdelja,tadasnja Austro/Ugarska,preko Save kod Breske sa familijom Pantelic koja je i ostala tu na Breskoj a mi se nastanili u Urovce u prvoj polovini 18 veka