Poreklo prezimena Roma (Cigana) sela Donji Dejan i Jakovljevo (Vlasotince)

14. marta 2013.

komentara: 0

Poreklo stanovništva Roma (Cigana) sela Donji Dejan i Jakovljevo , opština Vlasotince. Istraživanje saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

 

Naseljavanje Roma (Cigana) Gornjeg Povlasinja:

Na prostorima juga Srbije, konkretno područja Povlasinja, Lužnice i Vlasine; pojam etničke grupacije Roma (Cigana) u pogledu primanja hrišćansko pravoslavne vere – pominje se u 18. veku.

Ovde će biti reči o Romima (Ciganima) na području od sela Boljare, preko sela Donji Dejan, Svođa do selo Jakovljevo; dela koji obuhvata geografsko područje Gornjeg Povlasinja u opštini Vlasotince.

Na osnovu istraživanja 1955. godine, prema kazivanjima starijih ljudi u selima: Jakovljevo, Dejan i Kruševica, došlo se do saznanja da su Romi (Cigani) u ovom kraju uzeli pravoslavnu veru i “prekršteni” krajem 18. i 19 veka.

Tako se čak napominje da su Romi (Cigani) u ove krajeve došli iz male Azije, odnosno Indije.

Tako su neka takva indijska imena ostala u rodoslovima mnogih “posrbenih “ Roma (Cigana) sve do prve polovine 20. veka.

Samo naseljavanje je vršeno sa više strana.

Jedni su se naseljavali sa područja Šumadije, drugi sa područja Kosova i Makedonije, a treći sa područja Turske – iz Male Azije.

Baveći se poreklom stanovništva ovoga kraja, mnogi istraživači su poput Cvijića, Nikolića, zabeležili da pored Roma (Cigana) iz male Azije, na ovim prostorima Balkana su “slovenizirani”-i “posrbljeni” vlaški Cigani, arbanaški Cigani i turski Cigani.

Tako danas u mnogim selma vlasotinačko-crnotravsko-vlasinskog kraja, kao i na čitavom području južnog Balkana, mnogi nekadašnji stočari-nomadi, pripadali su etničkoj grupaciji vlaških Cigana-koji su dobili novi naziv etnimološko značenje Linguri.

Romi (Cigani) u ovim krajevima kada se rudarilo u vremenu pod Turcima, bili su poznati majstori kovači u samokovima-gde se topila ruda, a i u selima kada je kovački zanat bio na velikoj ceni.

Nekada su se ručno-kovačkim putem sa čekinjem i mehovima izrađivala sredstava za obradu zemlje, poput motika, rala, onda sekira i drugih alata u upotrebi za život u zajednici na selo u 18. ,19. i do polovine 20. veka.

Nekada mnoge srpske bogate familije, koje nisu imale “mušku decu”, često su za svoje ćerke “prizećivale” lepe crnomanjaste Cigane, koji su kasnije promenili svoju veru, pa čak i jezik.

Tako danas u mnogim selima ovoga kraja postoje familije širom Srbije iz ovog kraja romskog (ciganskog) porekla.

Zanimljivo je da su neke familije svoje poreklo čak zadržali po nazivu pretka: ”Kurtinci” ili su imali svoj fizički “gen”, koga nisu ni znali odakle im potiče po rodoslovu.

Druge familije, poput nekih u selo Jakovljevo su se prizetili, ali nisu se “odrekli” svojih korena, jer su se bili prizetili u siromašnu familiju Srba.

Ovde se nije “izgubila žica”, jer su se kasnije udavali i ženili isključivo Ciganima, dok su oni koji su bili “prizećeni” u bogatim srpskim familijama, kasnije se ženili i udavali Srpkinjama i Srbima.

Svoja istraživanja sam zabeležio kako je u selo Dejan Ciganin po imenu Kurdija, “prekršćen” u ime Jovan, a ciganka Merima (Merema), u srpsko ime Stojanka, sa krsnom slavom “Sveti Nikola”.

U ovim krajevima su Romi (Cigani) se zadrža(va)li sa stalnim mestom boravka u selima: Donji Dejan (mahala Bilo i mahala Vlasina), selo Svođe (do 70. godina 20. veka), selo Prisjan, selo Crna Bara (povremeno iseljavanje), selo Boljare (sa trenutnim boravkom) i selo Jakovljevo (stalni boravak).

U ovom kraju pored kovačkog zanata, Romi (Cigani) su bili dobri muzikanti. Svirali su u muzičkim instrumentima u zavisnosti određenog vremena.

Postoje saznanja da je u 19. veku, njihov glavni instrumnent bio zurle, sa “barabančetom”-tupanom.

Potom negde 1920. godine u ovom kraju kao muzički instrument se pojavljuje “pleh muzika”-trubači, sa klarinetom.

Ta muzička “grupa” svirača-trubača, bila je popularna na svadbama, vašarima i saborima sve negde do 70. godina 20. veka.

Onda se pojavljuju harmonikaši sa bubnjem, koji su kasnije “uveli” u orkestar i “saksafon” sve do kraja 20. veka.

Danas među sviračima Romima (Ciganima) u selima Gornjeg Povlasinja u vlasotinačkom kraju ima još mladih svirača harmonikaša iz sela Donji Dejan .

Romi (Cigani) iz Donjeg Dejana (mahal Bilo) i sela Jakovljevo su 70. godina 20. veka postali pečalbari-ciglari.

Počeli su da prave velelepne kuće, doselili se u gradovima ili u drugim selima. Počeli su da školuju svoju decu.

Među prvima je u selo Jakovljevo još 70. godina 20. veka Velibor-Borko Savić “Sulja” postao poštar (a bio je dobar i harmonikaš).

Treba istaći i prvog profesora razredne nastave Predraga Nikolića , koji je učitelj u moravsko selo Konopnica u opštini Vlasotince.

Druga deca već pohađaju srednje škole, a neki su i na fakultetima.

Među ženama stanje je malo drugačije. Romkinje (Ciganke) su mahom sve do 60. godina 20. veka u ovim krajevima odgajale decu i često odlazile u “prošnju” u vremenu verskih praznika. To je bio poseban verski ritual sa bajanjem i gatanjem i verovanjem žena Srpskinja u selima- da će blagoslov stare ciganke baba Mileve iz Donjeg Dejana, doneti u godini sreću; berićet u polje, pune štale ovaca i goveda. Dobrog zdravlja i dobre pečalbe.

Bilo je, nažalost, i Ciganki i Cigana “prevaranta” koji su dolazili iz drugih krajeva Srbije – Cigani “čergari” sa konjima i “čergom” razapinjali šatore.

U planinskim selima su prodavali korita, vretena, češljeve, igle, a Ciganke su “vračale”.

Među njima je bilo i lopova, krale se kokoške pomoću “zrna” i kanapa, kada su kuće bile u planini puste u vremenu kosidbe i žetve.

U selim pored reke Vlasine i na vašarima su često Romi (Cigani) vodili mečku, koja je igrala i izvodila za plaćen novac, razune rituale za koje je bila dresirana. Među planinskim gorštacima je bilo onih odvažnih muškaraca koji su za opkladu se obaljali (rvali) sa mečkom.

Niska svest, težak ekonomski položaj, neprosvećenost Roma (Cigana) često je u ovim krajevima dovodila na niži nivo društvenog statusa.

No, svojim radnim i moralnim vrednostima, izborili su se za ravnopravan odnos u pogledu poštovanja ljudskih vrednosti.

Pisac ovog članka je imao čast da bude možda i vizionar borbe Roma (Cigana) za njihova ljudska i druga prava. Često je imao neprilike u mladosti 20. veka , zbog njihovog položaja u sredinama u kojoj je rođen i radio kao nastavnik u osmogodišnjoj školi. Zbog borbe za prava učenika Roma (Cigana) u 20. veku, doživljavao je progon, a i sami njegovi đaci su imali problema zbog svoje socijalno etničke orijentacije.

Sve smo izdržali.

Neki od tih bivših učenika su postali dobri ljudi, vredni radnici, a jedan od njih po imenu Predrag Nikolić (iz mahale Bilo sela Donji Dejan) postao učitelj.

Zato i ovaj članak posvećujem svim mojim drugovima i prijateljima Romima (Ciganima) iz mladosti i iz godina kada smo zajedno bilo proganjani 80. godina 20. veka.

 

Prema istraživanjima J. Trifunoskog 1963. godine u selo Donji Dejan je bilo “pravoslavnih Cigana”:

Nalazili se u mahalama Bilo (7k) i Vlasini (2k). Imaju 52 člana. Svi potiču od tri brata Radivoja, Krste i Tase.

Slave sv. Nikolu, “najamni” su radnici i “seku tuđu šumu”. Govore ciganski. Poneki Cigani oženjeni Srpkinjama”.

Danas su iz sela Boljare, Svođe , Crna Bara Romi odseljeni, a jedino ih još ima u selima: Šišava doseljeni iz Zaplanje-Dušnik), selu Prisjan, Donjem Dejanu i Jakovljevu.

Jedan deo familija se odselio u Jagodinu, a veći deo u Vlasotince i druga mesta u Srbiji.

 

* * *

Poznati muzikanti:

Zlatko Savić- “Zurle”, selo Jakovljevo (19. vek)

*

“Pleh muzika”(Trubači) mahala Bilo Selo Donji Dejan:-

-Sima Nikolić-“Truba”

– Božidar Nikolić- “Truba”

– Pavle Savić-“Veliki bas”

– Milorad Savić- “Mali bas”

– Borisav Nikolić- “Mali bas”

– Todor Savić- “Bubanj”

– Dragan Savić- “Klarinet”.

*

Harmonikaši: Pera Jovanović (mahala Vlasina, D.Dejan), Nebojša Jovanović (D.Dejan-mahala Vlasina), Velibor Savić-Borko “Sulja”(selo Jakovljevo).

* * *

Obrazovani Romi (Cigani):-Profesor razredne nastave (učitelj) Predrag Nikolić (1967.g) mahala Bilo, selo Donji Dejan, opština Vlasotince

* * *

Priče (pesme) o Romima (Ciganima):

 

SIN I ZLA MAĆEHA

(Romska priča)

Bio jedan čovek kome je žena umrla, pa je sam ostao sa sinom.

Onda se taj čovek preoženi i uzme drugu ženu, koja je bila maćeha njegovom sinu.

Ta žena je bila zla, pa je terala njegovog sina po dušu da radi.

Jednoga dana ta maćeha rekne svome mužu da je mnogo bolesna i da jedino može da ozdravi ako pojede jetru od njegovog sina.

Otac je je voleo sina i nije ništa znao šta da radi.

Seti se nekako pa zakolje jednog psa i uzme njegovu jetru, pa je dade njegovoj ženi-maćehi da je pojede.

Tako je zla maćeha ozdravila.

Otac da bi spasao sina od zle maćehe, morao je svoga sina da otera od kuće i odvede negde u šumu i tamo ga ostavi da živi.

* * *

126.

KADRIJA I MERIMA

U vremenu rudarenja pod Turcima u vlasinsko vlasotinačkom kraju postojale su kovačnice za kovanje rude. U tim kovačnicama pored Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Bosanaca a dosta njih su bili kovači i Cigani naseljeni iz Male Azije.

Tako u mahali Bilo sela Donji Dejan za vreme Turaka bili Cigani kovači po imenu KADRIJA i njegova žena MERIMA (Merema); koji su naseljavanjem iz Indije u 18. veku u ovim krajem prihvatili hrišćansku-pravoslavnu veru.

Tako prema pravoslavnoj veri ciganin KADRIJA je dobio srpsko ime JOVAN, a njegova žena MERIMA (Merema) je prekrštena u srpsko ime STOJANKA.

Tada su prema pravoslavnim srpskim običajima prihvatili kao svoju krsnu slavu Svetog Nikolu (19. decembar)-tako „prekršteni“ iz muslimansko ciganske u pravoslavnu veru.

*

Kovačke radnje tada Cigani su pravili tako što se iskopa rupa u zemlju i sedi i kove, a meovi od ovčju kožu duvaju da se razbukta vatra i zagreje i zagreje gvožđe za kovanje.

Pravili su ekstere i za drveno ralo-ralnik; kovala se KUKA koja pokriva brazdu zemlju i zove se DŽEVGALO.

Drveno ralo je imalo DRVENI GREDELJ.-drvo za koga se pričvršćuje ‘er’m (jaram) sa drvene dve palice i drvena čekerka, a kad se izlomi onda se tražila drenovina.

Zapis: 1976. godine selo Kruševica i Predanča (Dejan)

Kazivači: Vasiljko Stamenković Kušinski (1882.g.) selo Kruševica i Ilić Vladimir (1881.g.) valjač selo Predanča (G.Dejan-do 1945.g mahala Lenove selo Dejan)

Zabeležio: Miroslav Mladenović 81948.g.) nastavnik OŠ „Karađorđe Petrović“ selo Kuševica Vlasotince

(Iz rukopisa: Pečalnik, priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje” 2012.g., Vlasotince )

* * *

ROMSKA PRIČA

Uča u školi je imao dodir i sa Romima-koje su u lokalnoj sredini zvali Cigani.

Baveći se etnografijom i istoriografijom, u svom rodnom kraju-kao sakupljač narodnih umotvorevina, došao je do podataka-istraživanjem, da su Romi u njegovom kraju se doselili negde davno iz Indije; pa se potom pokrstili u pravoslavno-hrišćansku veru.

Jedino su zadržali svoj jezik, običaje i način življenja.

Mahom su radili kao kovači, baveći se ovim zanatom, jer su potrebe za klepanjem sekira, budaka, kopača, za seljake u obradi zemlje, bavljenje drvosečom u planini-bila preka potreba za svakodnevni život u planini.

Prvo su  se Romi naselili brdsko planinski kraj-kao kovači, potom postepeno silaze da žive pored Vlasinske i druma-puta. Neki su bili i narodni pevači i muzikanti-trubači, klanetaši, harmonikaši, a u prošlim vremenima su na svadbenim veseljima i narodnim saborima

Svirali sa zurlama uz tupan.

Njihove žene su često bile vračarice, a bilo je nekih koje su se bavile i prošenjem – kao neki verski obred, gde su za blagostanje domaćicama dobijale kao nagradu određene namirnice za ishranu.

Tako je bila poznata ciganka baba Mileva Dejanka- koja je bila veoma poštovana za svoj blagoslov, pa je rado primana u svim kućama u planinskim selima dejanskog kraja.

Dobro se sećam još kao dete sam je upoznao, kada je moja majka sa velikom pažnjom je primala u kuću da im da blagoslov: za napredlak u polje, u staji sa stokom, u porodici dobro zdravlje.

Sve što su tada ciganke tražile-im se davalo, jer se verovalo da one za određeni verski praznik svojim blagoslovom i ulaskom u kuću donose sreću, berićetnu godinu, pa je njihovo proricanje bilo nagrađivano-sa malo mesenca, malo sirenjca, malo pasuljčaka, malo loka, malo vune-sve su to one tražile, a domaćica se stezala dok je davala, jer u siromaštvu nije bilo dovoljno, pa se govorilo-neje baš rodilo ovuj godinu al daće bog da bude bolje ovuj godinu.

Ciganke su sve to trpale u svoje torbe i išle od kuće do kuće u prosjačenje.

Blagosiljaju se dečica, porod, udadbe, ženidbe, zdravlje u kući. Tako su tada Cigani bili poštovani.

U planini se za njih nije znalo za njihovo naziv Romi. To sam tek doznao kada sam završio škole. Neki od Roma su se bavili i drugim zanatima, sakupljajući dlaku i pravili četke, a jedan broj Roma nikako nije mogao se skrasiti na isto mesto, bili su cigani-čergari.

Mnogi su živeli lutajući u toku leta sa konjem, sa konjskom zapregom, u kome se kretala čitava familija.

Išli su po planinskim selima, razvičali su čerge kao šatore-gde su Ciganke išle po kućama da vraćaju, a muškarci su prodavali poljoprivredne alatke, koji su sami pravili kao majstori kovači…

Često su žene nosile igle za šivenje, marame i davale ih u zamenu za sir, jaja, kokoške, pa i za mleko.

U toku leta su događale i krađe od Cigana-naročito su krali kokoške, gde su ih Ciganke privlačile pomoću kanapa, na koga je vezivano zrno kukuruza.

To se događalo kada su domaćinstva bila pusta bez čuvara kuće-jer se odlazilo u polje da se sakuplja letina.

Kao dete se sećam kada su muškarci tragali za njima posle krađe kokoška.

Zato su nas decu često u vreme velikih letnjih radova u polju-kosidbi, roditelji ostavljali da čuvamo kuću i kokoške od Cigana i lisaca.

Deca Cigana-Roma nisu se nikada školovala.

Živeći veoma primitivno, sa niskom svešću, jedino je bilo važno da žive za parče hleba, da se peva, igra i veseli.

Zbog nečistoće, nehigijenskog načina života, često su nama deci govorili-da Ciganima „smrdi duša“.

Onda kada su Cigani-Romi počeli da se prosvećuju, njihov život se počeo menjati.

Nije se samo živelo uz vatru, koja je paljena nasred kuće, pored ognjišta. Počelo se odlaskom u pečalbu, baveći se ciglarskim zanatom.

Počelo se sa promenom ishrane, higijene i svesti.

Pravljenje su kuće nalik onih u selo sa Srbima. Počelo se menjati unutrašnji izgled kuća.

Kupovali su šporete za drva, koji su prethodno zamenili ognjišta, na kojima se sve spremalo.

Drvene kašike, panice od gline- zamenili su plekanim tanjirima i kašikama od aluminijuma.

To su bili početci novog života, ali se sporo išlo napred. Ostale porodice su i dalje živele po starom.

U tom vremenu življenja Cigana-Roma u svom rodnom kraju; uča je imao prilike da se susretne sa tim izazovom života.

Njihova deca nisu išla u školu. Obilazio je planinske zaseoke, objašnjavao im da se treba prosvećivati, samo ako deca se opismenjuju. Žalilo se da se nema šta da se jede.

Uča ih je ubedio da samo ako se bude pismen, može se bolje živeti-pričao je o sebi, da je i sam bio u takvim siromašnim okolnostima života.

Sledili su njihov primer.

Kao razredni starešina se zalagao da im deca dobijaju besplatne knjige, sveske i pribor.

Najsiromašnijim učenicima je nosio kući često šećer i so, a nekada i brašno; potom donosio odeću i obuću od svoje dece. Borio se za njih; da uspeju da se iškoluju.

Nekada kada se nije moglo, da se od velikog snega-ode u planinsku zabit; spavalo se kod uče.

Delilo se šta se imalo-iako je i sam uča živeo u oskudici.

Njegov ideal života je bio da pomaže ljude u nevoljama, pa i Cigane-Rome.

Svi su ga voleli.

Uveravao se u mnoge životne nevolje, kada je obilazio ciganske porodice; iz kojih su virile lepuškaste mlade Cigančice i Cigančići-njegove učenice i učenici, koji su voleli svoga uču.

Često im je bio zaštitinik u školi, porodici i sredini.

Koliko je bilo teško razumeti probleme dece i njihov položaj u sredini, uča je to često osećao na svojoj koži.

Dobijao je podsmehe u sredini, pa i u školi u kojoj je radio na selo.

Drugi su u školi sve njihove probleme rešavali batinama, vređanjem ili nipodaštavanjem.

Znao je uča da su Cigani-Romi, pod nasleđem predrasuda prošlosti tretirani kao građani drugoga reda.

Nekada je bilo teško ubediti drugu decu da sednu sa malom Cigančicom ili Cigančetom u đačkoj klupi.

Uča je ubeđivao roditelje ostale dece, da šalju decu u školu- a imao je autoritet u sredini.

Tako su deca nekada imala uticaja i na promenu svesti odraslih.

Danas se uča seća, veselog i razdraganog svog nekadašnjeg učenika Vojkana, koji je svojom bistrinom odavao dečaka, od koga može nešto biti u životu.

Nažalost uča je zbog surovog vremena jednoumlja-nepodobnosti, tada bio sklonjen iz rada u prosveti, na ulicu bez posla.

Tako je njegov omiljeni cigančić-Rom Vojkan ostao prepušten na milost i nemilost batinaša u školi.

Uča ga je pomagao da istraje, naročito kada se živelo pod najkonom-šatorom na ledini pored reke Vlasine, kada se spavalo na goloj zemlji u vreme kišnih dana.

Kasnije, posle mnogo godina, kada je uča i sam ostao na vetrometini života, sa porodicom ostao bez egzistencije zbog svog uverenja-kada se izbegavalo da se uči kaže i “dobar dan”, kada se okretalo na drugu stranu prilikom susretanja sa učom, kada je bio uča proganjan.

Iznenada na autobuskoj stanici u varoši, dok je sa porodicom muku mučio oko guranja za autobus prema planini u svoje rodno selo; pojavio se jedan Ciga-Rom u taksiju ispred samog autobusa:

– Ovamo nastavniče, izašao je iz taksija i sa velikim poštovanjem dopustio prvo mesto u taksiju svom nekadašnjem vaspitaču života.

Pomogao porodici da se unesu stvari i besplatno ih odvezao do mesta gde se skreće pešice za planinu-učino rodno selo.

Usput je ispričao kako je imao psihološke traume u vojsci od batina koje je dobijao u školi od pojedinih nastavnika i direktora škole, a sada živi sa porodicom u jednom gradu u Šumadiji.

Naravno, uča više nikada nije video svog bivšeg učenika Vojkana.

Tog plavookog bistrog dečačića, s kojim je igrao mali fudbal, koji mu je recitovao na priredbama ciganske pesme, pričao priče, pevao i svirao-dečaka vesele naravi i punog života.

Koliko je uča bio drag tom malom dečaku, videlo se onda kada se osmelio da sam priđe uči i ponudi vožnju-kada su svi zazirali od uče u vremenu progona i hajke na njega zbog njegovog uverenja u komunističkom jednoumlju.

Taj prizor je ljudsko priznanje, za sve šta je uča uradio za njegovo obrazovanje i vaspitanje-za njegov pravi put života.

Uči je to bila najveća nagrada, koje se i danas rado seća.

Bilo je neprijatnih scena zbog promaganja romskoj deci u školi.

Kada se uča suprostavljao batinjanju jednog Ciganina-Roma; iz nemoći uputio ga je da se obrati Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije i javno napisao adresu na tabli u učionici.

Uča nije pretpostavljao šta će sve neprijatnosti imati zbog toga.

Naravno da je to kasnije zloupotrebljeno i prisilom roditelja, dete je u policiji saopštilo da je uča napisao žalbu i prisilno naterao učenika na potpis-što i dan danas uča nerado prelista izveštaj tadašnjeg prosvetnog inspektora u opštini.

To je, nažalost, bio i jedan od razloga da se uči nakalemi da nije više za rad u prosveti-da je nepodoban za rad u školi sa decom.

Uča je obilazio i ciganska-romska naselja u gradu, savetovao roditelje da školuju decu i da u tom vremenu potraže pomoć od partijskih i državnih institucija.

Naravno i to se završavalo zloupotrebom.

Borbu Cigana-Roma, za njihova ljudska i nacionalna prava, uča je započinjao u teškim vremenima partijskog jednoumlja.

Nije tada uspeo mnogo, ali je zadenuo klicu, da se svačiji ljudski život, svačije pravo da misli, govori svojim jezikom, da svako dete bude obrazovano, da se svako može zaposliti i izboriti za svoje pravo na slobodan život, rad, socijalnu pravdu-pa i kod Cigana-Roma.

Priču o Ciganima-Romima, možda će neko nastaviti na jedan novi i drugačiji način, a učina priča, ostaje kao jedan trag vremena života Cigana-Roma u njegovom rodnom kraju.

Mart 2006. godine Vlasotince

(Iz rukopisa: MOJE PRIČE, 2009.g-Autor: Miroslav B. Mladenović Mirac, Vlasotince)

* * *

GULAVEZA I MEČKA

Obaljal se Milan Gulaveza

Sas mečku u opkladu

Tamo negde u pečalbu.

Bili naši ciglari,

Dejanci, Ravnodelci, Brezovčani.

Ciga dal golemu nagradu

Koj obali njegovu mečku.

Gulaveza se uvati sas mečku!

Učinilo mu se da će gu obali,

Onanjkoj jak i mlad.

Gorštački navali na nju,

Al mečka bila pojaka,

Počela da krši Milana.

Ciglari oko njega

Privikaše, svi u glas:

„Drž se Milane, pojak si!“

Al mečka bila pojaka.

Povikaše:“Drž se Gulavezo“!

More, golem zor vidoše,

Nekako, ed’n se seti

Pa u glas povika:

„Milane s’prs u dupe!“

Ovaj takoj učini.

Mečka rovnu i pade na zemlju.

Milan Gulaveza dobi opkladu,

Ciga oće još jednu opkladu,

A Milan Gulaveza će si:

„A, bre, brate. Od str’a,

Više ni sas zajca

Neću da se obaljam,

Kamo li sas rutavu mečku“.

Takoj ti je toj bilo

Sas Milana Gulavezu.

I obaljanje sas mečku.

 

18. septembar 2006.g.

 

Str. 83, PLANINSKA ORATA-zbirka pesama na dijalektu,

Autor: Miroslav Mladenović Mirac

2008.g.  Vlasotince

* * *

 

Poreklo prezimena Roma-Cigana:

*

Poreklo prezimena Savić (selo Jakovljevo):

Krsna slava: Sveti Nikola

Rodonačelnik: Zlatko ( prizetio se u rod Savić u selo Jakovljevo iz Lužnicu kao kovač)

Prezime: Savić

Poznat rodoslov:

Vlajko Savić:- Vojislav Savić

Vojislav:-Velibor –Borko Savić(1947.g)-poštar, Stojan Savić, Predrag Savić

Velibor Savić:-Anka Savić

* * *

Poreklo prezimena Jovanović (mahala Vlasina Donji Dejan):

Krsna slava: Sveti Nikola

Rodonačelnik: Jovan

Prezime: Jovanović

Poznat rodoslov:

Boža „Crni“ Jovanović, Pera Jovanović

Boža „Crni“-Mileva:-Mija Jovanović, Milan Jovanović

Mija Jovanović:-Časlav, Stanojil, Zoran

Milan Jovanović:-Nebojša (harmonikaš), Predrag.

U familiji baba Mileve Jovanović živeo je i unuk Vojkan Paljić , koji sada živi u Jagodinu.

Pera Jovanović-učesnik NOR-a, harmonikaš imao je ćerku Jordanu, priveo zeta koji je umro sa dva unuka Slavišu i unuku.

* * *

Poreklo prezimena Nikolić i Savić (mahala Bilo selo Donji Dejan):

Rodonačelnik: Nikola

Poreklo: Doselili se iz selo Saraorce kod Velike Plane

Nesumljivo je da je predak Nikola „prizetak“ u rodu Savić (doseljeni iz Debra-„Debranska struja“ iz stare Srbije) kao dobar kovač uzeo „krsnu slavu i prezime“

Krsna slava: Sveti Nikola

Poznat rodoslov:

Braća: Radivoje Savić, Tasa Savić, Krsta Savić

Radivoje Savić:-Sima Nikolić, Božidar Nikolić, Gordana Nikolić. Pavle Savić Radiša Savić, Todor Savić, Mirko Savić, Borisav Savić.

Borisav Savić (1937-2008):-Branko Nikolić (1962), Nevena Nikolić-Usković (1964), Predrag Nikolić (profesor razredne nastave-učitelj).

Predrag Nikolić(1967.)-Anka Savić(s.Jakovljevo):-Aleksandra Nikolić(1995.g uč. srednje škole), Danijel Savić 1997.g. učenik srednje škole).

Tasa Savić:-Milorad Savić, Dragan Savić.

Krsta Savić:-Tonča Nikolić, Gradimir Nikolić.

Zapis: 13. februar 2013.godine Vlasotince

Kazivač: Predrag Nikolić (1967. g rođen u mahali Bilo sela D.Dejan u rod Nikolić-Savić), profesir razredne nastave u osnovnoj školi selo Konopnica, istureno odeljenje OŠ „Sveti Sava“ selo Gložane, opština Vlasotince, živi u Vlasotince

Zabeležio: Miroslav B. Mladenović Mirac, nastavnik matematike OŠ „Braća Milenković“ selo Šišava-Lomnica Vlasotince i lokalni etnolog i istoričar i lokalni pisac pesama i priča na dijalektu juga Srbije

* * *

IZVORI:

[1] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa: “Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2012.g., Vlasotince

[2] J. Trifunoski:-SELA I STANOVNIŠTVO U DONJEM SLIVU VLASINE, Narodni muzej Leskovac 1975.g

[3] Miroslav B Mladenović Mirac: ZAPISI iz rukopisa:”PEČALNIK-priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje)” 2012.g., Vlasotince

[4] Miroslav B Mladenović Mirac: Iz rkupisa “MOJE PRIČE-2009.g. Vlasotince

[5] Miroslav B Mladenović Mirac:-PLANINSKA ORATA, zbirka pesama na dijalektu, 2008.g. Vlasotince

[6] Kazivanje: Nikolić Predrag, profesor razredne nastave (učitelj) OŠ selo Konopnica, istureno odeljenje OŠ “Sveti Sava” selo Gložane, opšština Vlasotince, rodom iz mahale Bilo, selo Donji Dejan-živi u Vlasotince

 

AUTOR: Miroslav B. Mladenović Mirac, lokalni etnolog i istoričar, Vlasotince

12. februar 2013. godine, Vlasotince, jablanički okrug, jug Srbije

 

 

Komentari (0)

Odgovorite

Trenutno nema komentara. Budite prvi i ostavite komentar.