Порекло презимена, село Забрежје (Обреновац)

7. март 2013.

коментара: 1

Порекло становништва села Забрежје, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Забрежје је на обали Саве, северно од Обреновца, равно село без и најмање узвишице с кућама распоређеним по мачванском или сремском типу. Иако је село мачванско, ипак се у њему јасно распознају три краја: Град, западни део села, Брдо, новији део села поред окружног друма и Ружичићи, источни део села, а у исто доба и најстарији.

Ни пројектована железничка пруга, која је последњих године изграђена и пуштена у саобраћај (1908. године) неће кроз дуги низ времена моћи привући тамнавска села својој полазној тачци Обреновцу или његовом пристаништу Забрежју, почем иде левом колубарском обалом и кроз целу област врло мало удаљава од реке и тиме средиште области и већи број села оставља изван свога домашаја.

Кад је између српског деспота Стевана и угарског краља Жигмунда закључен знаменити уговор о предаји Стевану и његовим непосредним потомцима, ако их буде имао, Мачве с Београдом и градом Голупцем, већ из тога доба помињу се нека села ове области, која је краљ Жигмунд дао у правију челнику Радичу, које наследник Стеванов Ђурађ утврђује и одобрава. У истом хрисовиљу датираном 31. августа 1429. годин помињу ова села из данашње Тамнаве: Љутице, Забрежје, Бошњаци и Трстеница, поред других, која су по суседним областима.

А када Аустријанци и по четврти пут заратише са Турцима у 1788. години и када своју добровољачку војску, састављену од доброваљаца наше народности, избацише на Забрежје, село ове области, под заповедништвом пуковника Михаљевића, тада је Тамнава, и по трећи пут потпала под Аустро-Угарску. Али, иако је Михаљевић, на Забрежју, направио велике опкопе и узео га за главну тачку својих даљих операција, ипак је све Свиштовским Миром од 24. јула 1792. године пропало и остало по старом, као и пре 1788. године, што даде повода да кроз мирну Тамнаву прохује бесне хорде Махмуд-паше Бушатлије.

Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство.

Сава је од ушћа Вукодраже па до ушћа Колубаре пограничка река области. На целом простору, осим везе са суседним барама, у Саву се не улива ни најмањи поточић. При поводњима разлива се и пуни баре, само ако јој обала није висока као на Ушћу, Скели, Брескви и Забрежју око пристаништа.

Мочила су јаки и чисти извори, дубља од живобара, отичу чистом водом исте темературе као и суседни ваздух, не употребљавају се за пиће, али се употребљавају као мочила за („кисељење“) лан и конопљу. Оваквих мочила има у Забрежју, Уровцима, Пироману, Лисом Пољу, Брезовици и др.

При ушћу Колубаре у Саву и Тамнаве у Колубару налазе се: забрешке, обреновачке и белопољске баре: Баре, саме по себи, нису великог обима, али кад Сава надође и успори колубарску и тамнавску воду, онда се спајају и захватају више од 2000 хектара у простору, јер се протежу дубоко уз обе реке. И ове се баре испражњавају брзо када се Колубара и Тамнава повуку у своја корита. Баре и потопљена земљишта и овде се зову полој.

Кад се Сава на Забрежју и око Обреновца изађе из свога корита и потопи околину, тада Купинцем пуни Великуу Бару, те се и она разлива у северном правцу два пута већи простор, него што га има.

Испод села Забрежја, према сремском селу Бољевцу, су забрешка Кључ и Вић потолита земљишта, која Сава плави и на њима оставља местимичне баре, које нису особите вредности.

Кад се баре оцеде и ограниче на мање просторије, оцеђена места обрастају травом и постају заједнички испусти једног или виише села, а по Забрежју, Белом Пољу и Обреновцу су ливадска земља.

Старији људи, како у брдским тако и по равнијим селима, доживели су у данашњим својим осамдесетим година оба снега. Први је пао крајем фебруара 1831. године а други на Беле Покладе 1864. године, оба су била више од 1,5 метра висине, трајала по пет дана, па се отопила. Кад се узме да је и 1907. године био висок и дуготрајан снег, онда отприлике на сваке 34 године Тамнаву покрију повећи снегови и зиме трају дуже времена.

Старци Косан Лелићанин из Трлића, Јован Ђотуновић са Ушћа и Беља Ружичић са Забрежја, поред других, причају да су ови снегови били тако високи, да су њихови стари били принуђени крчити и отварати путеве, где се по три дана нија могло изаћи из куће и куда на страну ићи

Полојска села су поред Саве и сва у правој и ниској равници. Куће с малим окућницама поређане су дуж главног сеоског пута (Забрежје, Кртинска, Звечка) или стрпане без икаквог реда (Скела и Ратари) или концентрички распоређене око извесног центра (Ушће) или зракастим линијама (Бело Поље и Рвати)

Имања старе брештанске цркве прешло је у руке данашњих уровчана, а црквене зидине, које су биле ограђене, докле их Сава није однела биле су сеоска својина, као и старо сеоско гробље у њеној близини. Старци Беља Ружичић са Забрежја и Спасоје Бугарски из Кртинске причају, да је Сава пре 55 година однела брештанску цркву и да је тиме Сава ушла дубоко у стару Бреску, 200 метара.

Полојске су земље тресетне, пуне воде, увек гњиле, добре ливаде и пашњаци. Овакве су земље око бара и при ставама појединих река. А има их: у Црвеној Јабуци, Бровићу, Трстеници, Пироману, Стублинама, Забрежју, Ратарима, Кртинској итд. и дају најбољу траву за пашњаке, због чега се у селима са оваквом земљом подигло коњарство. У полојским селима њиве су у потесима: Сваки потес има опште име, а њиве немајуњиве немају и сваки је одређен за одређену врсту усева или је под шумом, или под ливадама и пашњацима. Забрежје има своје сталне зиратне потесе: Стари Ћумрук, Град, Шумарице, Ћелије, Бреску и Брдо, ливадске и за пашу: Полој и Баре и сеоске заједнице за испашу: Кључку и Вић.

Пчеларство је споредно занимање више од једне половине домова у области, нарочито задружних домова: Гајење пчела је примитивно, а има трагова рационалнијег пчеларства у Букору, Свилеуви и Забрежју.

Стока се држи изван кућа или у њиховој непосредноој близини, где су и сточна храна и сточне зграде сталне и непокретне. Оваква села су Забрежје и Звечка. Забрежје почиње од пристаништа и простире се право на исток реци Сави.

Никола Мандић из Каменице и Јован Бабић из Забрежја сами су са својим синовима, па имају по три куће. Једна од ових кућа је главна и у њој су гостинске собе и стан старешине задруге, у другој, која је приближна њој, општа трпезарија, једна гостинска соба и стан најстаријег задругара, трећа је је општи стан свих задругара, а четврта, ако је има, је кућа за кување.

Чобани код Кртинаца (Кртинчана) су ретко из села, већином са стране, плата им је у новцу и по нешто у природи, погађа их, плаћа и отпушта сеоски кмет, а на стану су у сеоској кућици, која је у средини села, где се држе сеоски састанци или где се буде нашло за потребно. Овакво је сточарење и код других посавских села, које имају већих сеоских заједница, као код Забрежја, Белог Поља, Уроваца и Скеле.

Имена села дата по пластичним особинама земљишта је, између осталих, и Забрежје.

На Забрежју, западни, уздигнутији део села зове се Град, а тако се зове и насељени део села у њему. Град је остатак од старог Михаљевића шанца, који је заостао као издугнитије место у селу.

Од Грабовца, поред Велике Баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се

пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.

У стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година спада, измњђу осталих, и Забрежје.

Све досељене породице нису српске националности. Међу њима има Румуна, Маџара, немаца и Бугара. Од Немаца је свега једна у Забрежју.

 

Порекло фамилија-презимена села Забрежје

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

-Бабићи, друга половина 18. века, Лика, Часне вериге.

-Бајићи, после 1827. године, Врбић у Рађевини, Ђурђевдан.

-Белићи, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

-Блажићи, прва половина 18. века, Јаребице у Јадру, Никољдан.

-Богдановићи 1 и Срејићи. Видети Срејићи и Богадновићи 1.

-Богдановићи 2, друга половина 18. века, Врбић у Рађевини, Аранђеловдан.

-Бугарићи*, прва половина 18. века, Заплање, Ђурђевдан.

*Бугарићи су пореклом из Заплања и протерани у ове крајеве као хајдучка породица, па су овде око Саве хајдуковали. Ранији представници ове отмене забрешке породице били су чувени јунаци, одважни и неустрашиви борци, необично поверљиви и непомирљиви непријатељи Турака. Од најранијих времена били су интимни пријатељи куће Ненадовића, лично Проте Матије. На молбу Проте Матије примили су у своју кућу његовог другобратунчета Матију Павловића-Лазаревића, и овај је био Проти у његовим политичким, војним и другим пословима десна рука. Матија је по времену постао имућан човек, али је његово потомство у мушкој линији изумрло.

-Вигњевићи, после 1827. године, Кореница у Лики, Јовањдан.

-Видаковићи, после 1827. године, Оршава у Банату, Никољдан, посрбљени Румуни.

-Влашчићи и Глишићи. Видети Глишићи и Влашчићи.

-Глишићи 1 и Шишићи. Видети Шишићи и Глишићи 1.

-Глишићи 2 и Влашчићи, друга половина 18. века, Влашић у Подгорини, Никољдан.

-Голубовићи, после 1827. године, Ашања у Срему, Јовањдан.

-Димитријевићи, после 1827. године, Кичево, Митровдан.

-Ђурићи 1, после 1827. године, Врбовац код Смедерева, Ђурђевдан.

-Ђурићи 2, после 1827. године, Ада у Бачкој, Петровдан.

-Ешперовићи, после 1827. године, оближњи Уровци, Никољдан. У Уровцима замрли.

-Живановићи и Јаковљевићи. Видети Јаковљевићи и Живановићи.

-Живковићи, после 1827. године, Б. Крајина, Ђурђевдан.

-Живуловићи, после 1827. године, Орашац у околини, не славе, Румуни.

-Зарићи, после 1827. године, Бољевци у Срему, Св. Екатерина.

-Јаковљевићи и Живановићи, друга половина 18. века, Добановци у Срему, Св. Петка.

-Јеладијевци и Марковићи. Видети Марковићи и Јеладијевци.

-Јовановићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Јовањдан.

-Јозефовићи, после 1827. године, Земун, не славе, Немци по народности.

-Капларевићи, прва половина 18. века, Срем, Ђурђевдан.

-Катанићи*, стара породица, Никољдан.

*Катанићима се зову од скора по њиховом претку Обраду, који је био катана уз војводу Јакова Ненадовића, с којим је прешао у Бесарабију и умро у Хотину.

-Косанићи, после 1827. године, Хопово у Срему, Никољдан.

-Крижани, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.

-Крсмановићи, прва половина 18. века, Пива, Јовањдан.

-Лазићи, друга половина 18. века, Пљевље, Аранђеловдан.

-Лаудановићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Митровдан.

-Лаушевићи, после 1827. године, Равње у Мачви, Михољдан.

-Лесендрићи (од Александрићи), после 1827. године, оближњи Уровци, Ђурђевдан.

-Марковићи и Јеладијевци*, прва половина 18. века, Гвозденовић, Ђурђиц.

*Јеладијевци, назвати по свом заслужном претку Јеладију, који је живео пре 100 године и учествовао у борбама за наше ослобођење, пореклом је од гвозденовачких Ђелмаша. Отуда је Јеладије и био у служби кући Ненадовића, почем је његова сестра од стрица родила проту Ненадовића.

-Мишковићи, друга половина 18. века, Срем, Никољдан.

-Моцељи, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни.

-Николићи 1, после 1827. године, Ваљево, Јовањдан, трговачка породица

-Николићи 2, после 1827. године, Петровчић у Срему, Никољдан.

-Обадићи, после 1827. године, Т. Кањижа, Јовањдан.

-Пакашки, после 1827. године, Чортановци у Срему, Јовањдан.

-Петровићи, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђиц.

-Поповићи, после 1827. године, Осат, Лазаревдан.

-Радули, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.

-Ракићи, после 1827. године, Осат, Лучиндан.

-Ратковићи, после 1827. године, Пљевље, Ђурђевдан, сродници са Ратковићима у Радљеву.

-Рашковићи, после 1827. године, Црепаја у Банату, Лазаревдан

-Ружичићи*, стара породица, Јовањдан.

*Ружичићи су до Саве и њихов крај се зове по њима. У селу се зову још: Панићи, Вељићи и Вићентијевићи. Из њихове је средине Пантелија Ружичић, пре 100 година најбогатији забрежанин, лични пријатељ Ппроте Матеје и помагач му у свим његовим политичким пословима.

-Саси, после 1827. године, Ердељ, не славе, Румуни по народности.

-Србиновићи и Каравласи*, прва половина 18. века, Оршава, Никољдан.

*Каравласи су досељени као грађевински радници на води. У њиховој породици пре 100 година знатно се истакао неки Петар, чувен са свога јунаштва и личне храбрости, због чега је познат као Петар Делија или Петар Србин, те му се потомци зову и Србиновићи.

-Срејићи и Богдановићи, прва половина 18. века, Бранеговићи у Колубари, Св. Враче.

-Томићи, после 1827. године, Барич у околини, Благовести.

-Филиповићи 1, друга половина 18. века, Робаје у Колубари, Илиндан.

-Филиповићи 2, после 1827. године, Јаково у Срему, Ђурђевдан.

-Цвијановићи, друга половина 18. века, Голубинци у Срему, Ђурђевдан.

-Шимићи и Глишићи, прва половина 18. века, Призрен, Св. Стефан Дечански.

Од Карауле па до Саве, дуж старог пута, у скоро сваком селу, са једне и са друге стране пута, насељени су Жупљани, којима беше у задатку да чувају пут и да својим угледнијим братственицима буду на руци при каквој већој опасности. Савска села; Ушће, Забрежје, Звечка и стара Бресква беху насељена њиховим породицама, којима беше у задатку, да обезбеде прелаз и пренос ратних и војничких потреба. Па не да су се ове угледне породице пазиле, да имају обезбеђену везу за своје политичке циљеве с аустријским властима, пазиле су, да, ако би их потреба нагнала да се селе у прекосавске области, и у тамошњим прекосавским селима имају својих братственика. Отуда и данас постоје везе села, са обе стране реке Саве, са оне стране у Прогарима, Бољевцимља, Ашањи, Купинову и Јакову беху опет намештени Жупљани. Одржавање веза, насељавање братственика, осигуравање пута, обезбеђивање превоза и осиграње склоништа у прекосавским селима за рачун кућа Грбовића и Хаџића вршили су њихови најближи сродници Вукомановићи, потоњи Даниловићи, насељени у Мургашу, с јужне стране Уба.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Никола

    Зна ли се нешто о Михајловићима и када су досељени на Забрежје ? Мој прадеда је био Арсеније Михајловић слава свети Никола