Порекло презимена, село Грабовац (Обреновац) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва села Грабовац, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио с Порекло становништва села Грабовац, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио с Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Порекло презимена, село Грабовац (Обреновац)

Порекло презимена, село Грабовац (Обреновац)

Порекло становништва села Грабовац, општина Обреновац. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.

 

Грабовац је на запад од Стублина, на ободу тамнавске равнице и у посавској равници, где по тамнавској плици има и неравнина, докле је посавска равница једнолика. Куће су по ободу и по равници и поређане у три велика краја: Брдо, западни део до Дрена, Видански Крај, источни део до Стублина и Доњи Крај, око Велике Баре и других сеоских бара.

Током Првог српског устанка Прота Матеја и поп Лука имали су и честитих својих сарадника, Тамнаваца, чија су имена вредна помена: Исаило Лазић из Кртинске, Петар Ерић из Звечке, поп Леонтије Марковић из Уроваца, Живан Петровић из Каленића, Васиљ Павловић из Бајевца, Ђура Костић из Црвене Јабуке, Игуман Јеремија из Грабовца, Милован Зујаловић из Тулара, Живко Дабић из Голе Главе, Јован Томић-Белов из Црниљева, Михаило Глувац из Каменице, Раде Радосављевић из Голочела и др.

Додирна зона равни и Пљоштаре је најбогатији тамнавски крај са водом. Целом линијом, пошав од Кожуара, па све до Колубаре, на сваком кораку, има по један јак извор, који је богат водом и стално у Пљоштару преко целе године, отиче у једну или више бара. У Грабовцу и Стублинама нема куће, која нема по један овакав извор пред самим кућним вратима и ови извори су увек на вишој тераси, никад на овој, која се спушта у раван Пљоштаре.

У области има доста извора, који својим именима опомињу на карактер минералних извора. Такви би извори били: Змајевац у Каменици, Млакоња у Радуши, Хлађани у Дружетићу, Живаница у Новацима, Савинац у Зуквама, Видан у Грабовцу, Слана Бара у Галовићима и Сланац у Коцељеви.

Јединствена и најлепша врста ових бара је Велика Бара (Голема Бара) у Грабовцу, која је постала на други начин. Велика Бара је проширено корито непресушне речице Вукићевице. Вукићевица извире у истоименом селу, на граници овог села и Бањана, постаје од два непресушна потока, тече проширеном долином, чије су обале доста стрме, али је десна стрмија од леве. Долина речице је потолита, пуна живобара, млакова, мочила и ритова; на сваком месту не може се газити него само на нарочитим коловозима прелазити. Вукићевица има увек воде, а кад дође на Дренско Брдо и грабовачко Мојсиње, онда је појачавају дренски и грабовачки извори и чесме. На речици има и млинова, који раде преко целе године на уставу, а када сиђе у грабовачку Пљоштару њено се корито нагло проширује и гради Велику Бару. Велика Бара у простору од 600 хектара је велико улегнуће, елиптичног облика, чија је велика оса Југо-источног правца, дугачка 5,5 км. Вода у бари је бистра, тиха, обрасла трском, ситом и другим барским биљем, пуна рибе и других животиња, од којих су најинтересантније разне врсте птица, које се нигде не могу видети као у овој бари. По врху Звечке Велика Бара се сужава и отиче широким каналом северног правца, који се зове Купинац.

Купинац, као очага Велике Баре, потолите долине, богат водом до звечанске цркве, од Брескве савија на исток и испод Обреновца улази у старо тамнавско корито. Испод Велике Баре, од северне стране је велика уровачка бара Нурча. Нурча, у простору од 45 хектара, паралелна је великој Бари, од ње је одвојена непроходном тресавом, која кад се испуни водом спаја ову бару са Великом баром. Нурча је заостатак велике Баре, њена брвеница била је под водом, али се издигла и покрила тресавом и тиме потпуно одвојила од Велике Баре. Нурча око себе има многе изворе, који је пуне, те има воде преко целе године и она је обрасла трском и другим биљем, а богатије је рибом од Велике Баре, почем има непосредне везе са Савом. Нурча отиче право на север отоком Звечицом, која се над селом Уровцима дели у два крака, који се оба зову истим именом. Прва Звечица иде право на север, пролази цело село Уровце и улази у Саву са северне стране Брескве. Друга Звечица иде право на запад кроз село Бргулице (сада заселак Кртинске, оп. Милодан) и Кртинску. У средини овог села окреће на запад и шири се у потолити крај: Полој, Балур, Јазмак, Вић и Јасенку, те гради један барски крај, који захвата више од 1600 хектара, такозваног, скељанског, кртиначког и уровачког Полоја. Полој и прва Звечица везане су другом Звечицом паралелном малом Баром и уровачким Полојем, по дну Кртинске. Полој испод скељанске механе има своју очагу, која општи са Савом и којом га Сава пуни.

У области се данас налазе ови облици својине: црквене, општинске, сеоске, џематске и породичне заједице, поред личне својине. Црквене заједнице или црквена имања новијих или старијих манастирских цркава, али које се ни при једној цркви нису очувале у овој целини, какву су је у почетку имале. У новије време кад су старе манастирске цркве у Новацима, Докмиру и Грабовцу прешле у световне цркве, њихова су имања постала црквена добра, која су се у знатној мери окрњила ради одржавања својих цркава. Црква грабовачка има данас 130 хектара шуме и зиратне земље првог квалитета. Зиратн земља се даје у закуп, а шуме се чувају и правилно одржавају и дају под испашу и жировницу. Закупне цене иду у црквену касу.

У равнијим селима поред Саве постоје заједнице не само једног него и по два села. заједнице ових села су највеће, то су баре и огромне просторије око њих, које вода плави и дуже се на њима задржава с пролећа и преко године. Ратари, Грабовац и Звечка полажу подједнака права на грабовачку Велику Бару. У Грабовцу, Скели и Ушћу и свима другим полојским селима баре мањег обима су породичне заједнице, које када се исуше, заједнички се употребљавају за испашу.

Најбоље коње гаје поједине породице у чувене су због тога у целој области: Кесеровићи у Пироману, Мишићи у Бровићу, Бранковићи у Грабовцу, Симеуновићи у Стублинама итд.

Села у тамнавској равници или су без мала или са малама, које се зову крајевима, у којима су куће необично растурене и дају тип немачког села. Све куће су растурене с имањима око кућа и на све стране, с малим ограђеним окућницама и с пространим предвором, који служи за улаз у кућу и држање домаће стоке. Са западне или северне стране је какав забранчић с воћем, где се држи ситнија стока. Оваква села превлађују у области и њих је највише у средини области: Грабовац, Брезовица, Новаци, Врело, Стублине, Љубинић итд…

У Грабовцу, ко би се мало више задржао у селу и ко би се из ближе распитао о месту несељења и имања старијих породица од пре 150 година, увидеће да је стари Грабовац био збијен око Видана и да данас свака старија породица има својих представника на том истом месту. На овај начин Стублине су се растуриле од свог извора Црквине, Пироман и Бровић из Старог Села, Трстеница од старог гробља, Бањани из Старог Воћа, Тулари из Кленовице, Трлић од Језера, Совљак од Корова итд.

Раселице по крајвима, никад у средини, већином до других села, поред главног сеоског или важнијег пута и насељене на други начин од села. Куће су ублизу, с малим окућницама, увулене унутра и с обе стране пута. На оваквим местима прво се насељавао какав дугогодишњи сеоски слуга, који је службом нешто зарадио и стекао, па би се окућио а уз њега придолазили би Крајишници, уз које би придошао по какав оделити задругар из села, ако би имао имања у том месту. Такве су раселице села: Ушћа, Скеле, Грабовца, Стублина, Ратара итд.

Имена, која би опомињала на шумско дрвеће је, између осталих, и Грабовац.

Стара гробља позната су под особним именима: Бобије, Умке и Старо Гробље. Ова су имена дата појединим бреговима, али има бобија, која се сматрају као гробови некадашњих сеоских становника као у: Грабовцу, Орашцу, Љубинићу, Јабучју, Лајковци итд. Нарочито има ових бобија око бара, извора и мањих речица.

Код степањске цркве сахрањени су сви свештеници из Ђелмашке и Поповића породица, а уз њих и кнез Васиљ Павловић из Бајевца. Поред јабучке цркве сахрањене су сеоске спахије 18. века и свештеници, поред докмирске виђенији калуђери, свештеници и Дабићи из Голе Главе. Код убске цркве сахрањен је Павле Даниловић, а поред грабовачке његов сродник игуман Јеремија*, поред неких још заслужних сељака из истог села и околине.

*Игуман Јеремија је вредни старешина манастира Грабовац, рођени синовац кнеза Васиља из Бајевца, рођен 1768. године, замонашио се 6. јуча 1793. године а умро 30 децембра 1838. година у Грабовцу, где је и сахрањен и где му је подигао споменик његов сродник Павле Даниловић. Игуман је у нашим ратовима учинио знатних услуга и манастиру обезбедио велику имовину.

Од Грабовца, поред велике баре, низ Купинац, ишао је у позније доба пут, силазио Сави на Брески, па низ Саву спуштао се и Палежу (Обреновцу) и Забрежју. Овај се пут отворио тек од оно доба, од кад се Палеж подигао и од кад се пронашло, да и Забрежје може бити подесна тачка за прелаз у Срем.

Треба видети село Грабовац и његову околину, треба упознати ма ког сељака и с њиме се пустити у разговор, где се може одмах сазнати, да и у селу и по околини има доста ђулића, кремења и разног каменог и глиненог оруђа. Кад с пролећа и с јесени села: Врело, Љубинић, Јошева и Таково разоравају своју Локву, редак је случај да се не изоре по који ђулић, судић или кремен.

У Грабовцу старац Јуриша Бабић прича да је Грабовчанин Никола Куга, предак данашњих Кужића, пошто је на својим леђима пренео кугу из Дрена до изван свога села, у то заразно и опасно доба, живео на бари са својом породицом.

У списку села ваљевске епархије од 1735. године од тамнавских села, између осталих, помииње се и Грабовац.

Стара села, која би по народном предању постојала од пре 300 (сада 400) година је, између осталих, и Грабовац.

Досељеници из Никшићке Жупе, сродници знаменитих ваљевских кућа крајем 18. и почетком 19. века, знају се, ма у ком селу и ма у ком степену сродства се налазили, а види се да су дуго између себе одржавали родбинске везе, које су данас сасвим престале а у које спада и фамилија Шајиновићи у Звечкој, Грабовцу и Уровцима, који знају да потичу из Драговољића у Никшићкој Жупи и од исте породице.

Прави Бугари су најновији досељеници, насељени у Обреновцу, Грабовцу и Звечкој и баве се баштованским пословима. Још се упорно држе, не славе, али набавком имања и сталним насељавањем и бављењем земљорадњом мењају се, примају славу, одело и мењају говор.

 

Порекло фамилија-презимена села Грабовац

Презиме – када су досељени – одакле су досељени – крсна слава – напомена:

 

-Аћимовићи 1, после 1827. године, Осат, Ђурђевдан, уљези.

-Аћимовићи 2, после 1827. године, Велико Село у Јадру, Јовањдан, уљези у Илиће 1.

-Бабићи 1, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Никољдан.

-Бабићи 2, после 1827. године, Баљалука, Никољдан.

-Божићи, после 1827. године, Драксин у ужичком округу, Никољдан, уљези.

-Бранковићи и Николићи. Видети Николићи и Бранковићи.

-Буљубашићи и Филимоновићи. Видети Филимоновићи и Буљубашићи.

-Бурмази, друга половина 18. века, Цикоте у Јадру, Аранђеловдан.

-Васићи 1 и Нешићи. Видети Нешићи и Васићи.

-Васићи 2, друга половина 18. века, Козјак у Јадру, Ђурђиц.

-Веселиновићи, прва половина 18. века, Петровчић у Срему, Ђурђиц.

-Видојевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.

-Војскићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђиц (или Аранђеловдан).

-Вукојчићи*, стара породица, Јовањдан.

*Вукојчића кућа је у Виданском Крају и на умору. Из ове породице је капетан Вукојица, капетан у добровољачкохј аустријској војсци, а у нашим устанцима и прост војник, који је умро код своје кућа и сахрањен у свом сеоском гробљу.

-Гајићи, после 1827. године, Меховине у Посавској Тамнави, Ђурђиц, уљез у Бурмазе.

-Гердијани, после 1827. године, Лика, Ђурђевдан.

-Глишићи, после 1827. године, Бугарска, Ђурђевдан, доселили се као баштовани.

-Годићи, после 1827. године, Лесковице у Подгорини, Ђурђедан, иста породица са Годићима у Стублинама.

-Голићи (Гољићи), друга половина 18. века, Брдарица у Посавској Тамнави, Никољдан. Данас у Грабовцу постоје ГОЉИЋИ, отуда ова дилема, оп. Милодан.

-Деспотовићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Ђурђевдан.

-Ђорђевићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, дошао као баштован.

-Жуњићи, после 1827. године, Стари Влах, Никољдан и Аранђеловдан, блиски са Жуњићима у Село Лајковцу.

-Илићи 1, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.

-Илићи 2, после 1827. године, Дубица, Никољдан.

-Јањићи, друга половина 18. века, Равнаја у Рађевини, Јовањдан.

-Јевтићи, после 1827. године, Звечка у суседству, Лучиндан, уљез у Пушиће.

-Јеличићи и Максимовићи. Видети Максимовићи и Јеличићи.

-Јовановићи 1, после 1827. године, Каменица у Подгорини, Јовањдан.

-Јовновићи 2, после 1827. године, Срем, Митровдан.

-Јордановићи, после 1827. године, Бугарска, Богојављење, дошао на Јуришића имање.

-Ковачевићи 1, друга половина 18. века, Мојковићи у Рађевини, Никољдан, велика и угледна задруга.

-Ковачевићи 2, друга половина 18. века, Бела Крајина, Јовањдан.

-Комановићи (Комани) друга половина 18. века, Куманово, Јовањдан.

-Коњевићи, друга половина 18. века, Бела Крајина, Ђурђиц.

-Кричковићи, после 1827. године, Колашин, Ђурђевдан.

-Лазићи, друга половина 18. века, Бајевац код Уба, Никољдан.

-Љубојевићи, друга половина 18. века, Кленовац у Белој Крајини, Ђурђевдан.

-Максимовићи и Јеличићи, друга половина 18. века, Велико Село у Јадру, Стевањдан.

-Марићи и Петковићи. Видети Петковићи и Марићи.

-Маринковићи 1, друга половина 18. века, Уб, Ђурђевдан, предак дошао као терзија.

-Маринковићи 2, друга половина 18. века, Цветуља у Рађевини, велика задруга.

-Марјановићи, друга половина 18. века, Горња Бадања у Јадру, Јовањдан, повећа задруга на Јуришића имању.

-Мартићи 1, после 1827. године, Каменица шабачка, Аранђеловдан.

-Мартићи 2, после 1827. године, Бањалука, Ваведење Пресвете Богородице и Аранђеловдан, уљези у Мартиће 1.

-Матијевићи и Филиповићи. Видети Филиповићи и Матијевићи.

-Матићи*, друга половина 18. века, Гола Глава, Никољдан.

*Предак ове необично угледне породице звао се Добривоје Дулић, који је оставио после ссебе синове: Матију, Стевана и Радослава. Стеван је погинуо на Засавици, Радослав на Београду. Марко, Матијин син, био је на Ражњу, Братачићу, Пожаревцу и Дубљу (у устаничким борбама, оп. Милодан) и код њега је конаковао Јоаким Вујић 1887. године. Стеванов син призетио се у Синђелиће у селу и од њега има две кућа Синђелића.

-Мијатовићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Ђурђевдан.

-Микићи, после 1827. године, оближњи Орашац, Лучиндан. Сви Микићи у околини су иста породица и циганског порекла, Румуни.

-Милетићи, после 1827. године, Осат, Томиндан.

-Милутиновићи, друга половина 18. века, Коњуша у Рађевини, Јовањдан.

-Мирићићи 1, после 1827. године, Босна, Ђурђевдан.

-Мирићићи 2, после 1827. године, оближње Ушће, уљез у Мирићиће 1.

-Михаиловићи, стара изумрла породица.

-Неговановићи, друга половина 18. века, Брезовица у Рађевини, Аранђеловдан.

-Нешићи и Васићи, прва половина 18. века, Осат, Никољдан.

-Николићи 1 и Бранковићи*, прва половина 18. века, Дробњаци, Ђурђевдан.

*Николићи старином, данас Бранковићи, најугледније грабовачке породице су од таковских Марковића и из њихове породице је Бранко Николић, буљубаша кнеза Алексе Ненадовића. У селу се зову још: Чолићи, Танкосићи и Бранковићи.

-Николићи 2, после 1827. године, Бањалука, Стевањдан.

-Обрадовићи, друга половина 18. века, Вршац, Св. Стефана Дечанско (Мратиндан), повећа задруга румунског порекла.

-Обрићи, после 1827. године, Војска у Ресави, Јовањдан.

-Пантићи, друга половина 18. века, Белотић у Рађевини, Лазаревдан.

-Петковићи и Марићи, друга половина 18. века, Осат, Никољдан.

-Петровићи 1, после 1827. године, Никшићка Жупа, Лучиндан.

-Петровићи 2, после 1827. године, Миличиница у Подгорини, Ђурђевдан, уљези у Михајловића имању.

-Прелићи (или Предићи), друга половина 18. века, Варна код Шапца, Лучиндан, протерана хајдучка породица.

-Рајковићи, после 1827. године, Бугарска, Никољдан, бугарске народности доводци.

-Ракићи, друга половина 18. века, Лопатањ у Подгорини, Ђурђиц.

-Рашићи, друга половина 18. века, Босанска Крајина, Лучиндан.

-Сердаревићи, после 1827. године, Маковиште у ужичком округу, Срђевдан и Никољдан, уљези.

-Симићи, друга половина 18. века, Зајача у Јадру, Св. Стефан Дечански.

-Синђелићи, прва половина 18. века, Војска у Ресави, Ђурђевдан, свештеничка породица.

-Сремчевићи и Топаловићи. Видети Топаловићи и Сремчевићи.

-Станковићи 1, после 1827. године, Бугарска, Никољдан.

-Станковићи 2, после 1827. године, Бањалука, Аранђеловдан, уљези у Мартиће.

-Станковићи 3, после 1827. године, Лика, Ђурђиц.

-Станојевићи, друга половина 18. века, Радаљ у Рађевини, Лучиндан.

-Степановићи, после 1827. године, Дубица, Св. Петка.

-Стојановићи, друга половина 18. века, осат, Ђурђевдан.

-Топаловићи и Сремчевићи, прва половина 18. века, Карловчић у Срему, Св. Трифун.

-Угриновићи, друга половина 18. века, бела Крајина, Јовањдан.

-Филимоновићи и Буљубашићи*, друга половина 18. века, Опленић у Гружи, Никољдан.

*Филимоновића претка довео је као свога буљубашу и кабадахију Господар Јеврем Обреновић и населио у Дрену и Грабовцу, где су и данас једни поред других. Предак им је последњих година представљао власт и завршио као царински чиновник а умро у овом селу и сахрањен код своје цркве.

-Филиповићи и Матијевићи, друга половина 18. века, Бујачић у Колубари, Св. Трифун.

-Чанићи*, стара породица, Јовањдан.

*Чанићи су познати по некаквој прабаби Чани, чија су два сина били аустријски добровољци и оба погинула у француско-аустријским ратовима. Чанића је породица до скорашњих година била и свештеничка породица, те се потомци зову још и Поповићи, који су у доњем крају. Чанићи се зову још и: Вилотићи, Димитријевићи, Ђурићи и Кужићи.

-Шајиновићи*, прва половина 18. века, Никшићка Жупа, Лучиндан.

*Шајиновиће, као своје сроднике, населили су у овом селу Грбовићи и Даниловићи, они су од некакве Шајин-Куле у Жупи и сви су у Грабовцу у доњем Крају, а одмах на исток велике Баре су звечански Шајиновићи и Драгићевићи. У селу се зову још: Гајићи, Којићи, Пушићи и Мојићи, и они су око Видана.

 

ИЗВОР: Љубомир Љуба Павловић „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. године. Приредио сарадник портала Порекло Милодан.


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top