Poreklo prezimena, selo Kozilo (Vlasotince)

Poreklo stanovništva sela Kozilo, opština Vlasotince. Istraživanje “Sela u vlasotinačkom kraju” saradnika portala Poreklo Miroslava B. Mladenovića Mirca, lokalnog etnologa i istoričara

 

Nastanak sela:

Prostrano crnotravsko selo dobro Polje nalazi se pod Dobropoljskom čukom (visoravan na oko 1417 metara nadmorske visine).

Mahale ovog sela načičkane su prema dubodolini reke Vlasine i reke Bistrice (Kozilske reke-Goleme reke–Gradske reke) na oko 1.888 metara nadmorske visine.

Naime, na severnpzapadnoj strani Dobropoiljske čuke u slivu reke Bistrice (rečice koja se kod Donjeg dejana uliva u reku Vlasinu) nalaze se dobropoljska selašca Bistrica i Kozilo.

Nekada pored njih selu Dobro Polje pre Drugog svetskog rata je pripadalo i selo Javorje.

Nekada se crkvena opština za ova mesta i okolna sela nalazila u dobropljskom crkvenim spisima u pogledu crkvene hijerarhije.

Posle Drugog svetskog rata sel Kozilo, Javorje i Bistrica su odvojena adminmistrativno kao posebna naselja. Sela Kozilo i Javorje su pripala vlasotinačkoj opštini, dok je selo Bistrica ostalo na području crnotravske opštine.

Prema Crnotravskoj hronici – Radeta Kostadinovića (Crna Trava i Crnotravci, 1968.g) selo Kozilo je tih godina početka druge polovine 20. veka imalo 39 kuća i 220 stanovnika.

Prema predanju prvi doseljenici sela Kozilo je zatekla jaka zima na visorvani Čuke. Tako postoji priča da je 1813.godine prilikom zaseljavanja današnjeg sela Kozilo, tada orašački-jakoljevski Beg naredio da tom srpskom plemenu dodele koze i hranu za stoku kako bi se prezimilo i opstalo živo tada u planini. Kažu da su zahvaljujući tim kozama ti prvi naseljenici sela Kozilo preživeli sa tim kozama, pa su i tako samo naselje kasnije nazvali Kozilo.

Selo Kozilo je nastalo od doseljenika iz Crne Trave.

Zlatance mahala, nastala od Zlatanaca iz Crne Trave, a starinom su iz Božurine od Oplenca, kod kragujevačke Topole -Šumadinci.

Čukurska mahala je iz Čukurusca u Crnoj Travi, a starinom su od Kopaonika.

Dilimanci (Stojanovići) su rudari koji su se doselili 1816. godine.

Prvi doseljenici Kozila živeli su iznad današnjeg sela na mestu gde su njive zvane Rid.

Zbog jakog vetra napustili su ovu vetrometinu i došli na mesto gde su sada.

Nekada se u ovom kraju rudovalo za vreme latina i Turaka. Dolaskom rudara polovinom 18. veka sa Kopaonika i iz Kratova, rudarstvo je oživelo u ovom kraju.

Turci su bili nemilosrdni prema Srbima-hrišćanima rudarima. Tako su radila i njihova deca, žene, i stare babe. Turci su prinudno terali i odvodili na rad ne samo muškarce, već i žene dojilje, pa i decu. U selu Kozilu može se i danas čuti priča da dok su žene dojilje radile po rudištima, pre svega na kopljanju “vada”-prema zaseoku Predanča,a u reci Bistrici je bio Samokov-stare babe su njih po pedeset dece vezane za ljuljaške ljuljale, dok su nnjihove majke radile na lakpim poslovima rudarenja.

Tako se u reci Bistrici mogu videti ostaci šljake u mestu Vidnja, gde se nekada lila ruda gvožđa, a još ima mesta “ajlovine” gde je površinski kopana ruda gvožđa.

Selo je imalo četvororazrednu školu sve do 70. godina 20. veka. Migracija stanovništva je učinila svoje.

Kozilci kao dobri majstori zidari otišli su dalje od svoga sela i svoje sredine za boljim životom.

Radili su kao pečalbari-zidari širom bivše Jugoslavije.

Najviše ih ima naseljenih u Vlasotince i u Beogradu, a kao pečalbari selili su se i dalje čak do Amerike.

Pečalbarska muka mnoge je naterala da se kiridžisanje na konjima čuvenim planinskim krompirom i ćumorom-zameni malterka i mistrija i tako sebi i svojoj deci obezbedi bolji život negde tamo daleko od svoga sela.

Mnogima nije bilo lako da se odvoje od svoga sela. Ta nostalgija za rodnim krajem i danas traje. Mnogi se i danas setno vraćaju u starosti da provedu svoje poslednje godine života na planinskom čistom vazduhu iznad 1.000 metara nadmorske visine, napiju hladne vode sa izvora i osete miris proleća, bukove šume i miris planinskih trava.

Ko zna, ovde su nekada bili hajduci, ovčari-vlasi, bačovalo se, “hiljadilo” na bačijama, tuklo noževima za “devojke” i “među” paše ovacapotesa Bukove glave (zapis iz 1876.g ubijen jedan Kozilac i jedan Dejanac u kozilskoj reci na “Premlaz”-Bačevini, slave ovčara, kada s e odvajaju jagnjadi i počinje da se muzu ovce-19 dana posle Đurđevdana (6. maj) odnosno 25. maja-teško da će se to ikada iko setiti sem ovog zapisa iz kazivanja starog solunca vodeničara i valjača Vladimira Ilića-mahala Predanča, 1975.g-zabeležio M.M); gde se “parničilo” pod turskom vlašću kod turskih kadija čak u Prizrena na Kosovo i Metohiju.

Niko neće znati da se taj “spomenik” i dan danas nalazi u dejanskom “ataru”, jer su za “krvninu” Kozilci više platili i potplatili turske glavešine toga doba, a nalazi se na potesu “Rudine”, gde su Kozilci svojim karavanima konjima iz Vlasotica preko selo Dejan i tog potesa iznad mahale Predanča išli i trgovali na pazar u varoš Vlasotince.

Ostale su priče da je posle toga nadvladao razum i umesto “krvnine” Bukova Glava-kao paša; data na korišćenje siročićima poginulog Kozilca, a neki su kasnije i se iselili sa ispašom u druga okona sela, tako da je ona ostala na korišćenje rodovima-Stanojevićima, Ilićima (u Kozilu i Lopušnji).

Danas je sve to uraslo u korov i u opustelim livadama se samo može osetiti miris planinske divljine kao da nikada tu nije kročila ljudska noga ili bilo na hiljade ovaca, goveda i konja.

Nema više pesme, nema maldosti, nema dece, nema sela, nema ko da zavede kolona vašar čobanac. Nema ko da podvikne da se odjekuje planinama i potocima. Nema pesme devojaka i podvik momaka, kada se kosilo, sekla šuma i spremala zimovina.

Nema više dolazak i odlazak pečalbara. Kozilo kao i sva planinska sela ovog dela Juga Srbije su danas na početku 21. veka potpuno zamrla. Da li će nekada da ponovo ovde počne život. Nikada se ne zna kakva sve vremena dolaze. Možda će opet biti radosti života u našoj planini – pa i u selo Kozilo.

Danas jedino na dobroljskim livadama su ostaci porušenih i napuštenih spomen obeležja u Drugom svetskom ratu, gde su Kozilci mnogi dali svoje živote protivu okupacije fašizma i protivu pokušaja “bugarizacije” ovoga kraja.

Na Bukovog Glavi, tamo gde su se pištoljima nekada “obračunavali” Kozilci i Dejanci za pašnjake potesa Bukova Glava (1336 .m), samo su ostali ostaci uraslih šančeva iz Prvog svetskog rata borbe Srba protivu Bugara.

Jedino se pojavi još po koji berač šumskih gljiva: vrganja, lisičarki i u vremenu sezone branja borovnica se često pojave džipovi i šatri sa nekada meštanima susednih sela, koji su odavno napustili svoja sela i odselili se u gradove.

* * *

Mahale sela, rodovi, krsne slave:

Mahale: Zlatanci, Barci, Padinci, Krstinci, Donjomalci, Gornjomalci, Čukurska mahala, Dilimanci

*

Rodovi: Zlatanci, Krstinci, Donjomalci, Gornjomalci, Čukurusci, Dilimanci, Kovači, Vukadinovci, Ivanovi, Ilijini, Stanojini, Milenovi…

*

Krsne slave: Pantale 9. avgust, Sveti Jovan…

* * *

Poreklo prezimena:

ZLATANCI:

Familija:Zdravković (krsna slava Sveti Jovan?)

*

BARCI:

Familije:Ivanović ( krsna slava Sveti Jovan), Milošević (Sveti Jovan)-Blagoje iz Bazov Dol (Dobro Polje) prisvojen (posinjen) ili se preudala Sika i povela dete Blagoje pošto joj je muž poginuo u ratovima…? (udala se za Milen Stojanović..?)

*

PADINCI:

Familije: Stanojević (krsna slava sv. Pantale 9. avgust), Stojanović (posebna familija), Milojević.

*

KRSTINCI:

Dojčinović-iz Brod (Kojčini)-slave Sv. Pantale (9.avgust)

*

DONJA MALA:

Familije:Stojanović, Ilić, Stamenković, Milčić (krsna slava Sveti Jovan).

Milčić: Slavko (nastavnik), Toša i Boško..?. Ilići:– Cvetković Toza se prizetio…? Ilići: Stanko (slavi Sveti jovan)

*

 

Poreklo prezimena Ilić (Stanko Ilić- Gornja Mala-„Zlatanci“-krsna slava Sveti Jovan (zimski) i Nikola Ilić Donja Mala-krsna slava Pantale 9. avgust)

Nikola Ilić-Vinka:-Boge, Jelena, Stanija i još jedan sin-odeljeni u Vlasotince 60.godina 20 veka.

*

Ilići:  braća: Boga, Kona, Netko…?-žive u Vlasotince..?

Zagorka u Kozilo. –?

Boga Milenović..?

Bogomir..?

Cana za Blagoju Milošević (otac mu je Milen Stojanović)-od Stojanović familija postoji u selo Javorje i Predanča i Dobro Polje.

U Javorje (braća Sava živi u Vlasotince i Bogosav Stojanović, Miroslav u Veliku Planu, Mira udata u Đokić i živi u Vlasotince, a druga familija Toze Cvetkovića i Mirka žive u Vlasotince i veliku Planu, a u Prednaču su Damnjan i Svetozar Stojanović-potomak je pisac ovog zapisa M.M od Damnjana Stojanovića).

Stojanović Svetomir-prvoborac u ratu NOB-e partizan 1941-1945.g

A od Stojanovića u Beograd žive: Ivan, Nenad, Dragoljub.. učitelj Vasa u selo Dušnik u Požarevac..? ko i gde?

U selo Kozilo Stojanovići su dve različite familije.

Zapis 3. jun 2011. godine Vlasotince

Kazivač: Vukadinović Bogoljub (1953.g.), živi u Vlasotince

Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog i istoričar

 

Poreklo prezimena Milošević

Krsna slava: Sv. Pantale 9 avgust (Sveti Jovan)

Poznat ovakav rodoslov:

Blagoje Milošević (živeo 90.g-1905.g..?), živeo i u Vlasotince 80.g. 20. veka i kosom išao da kosi prema vinogradima Crne Bare; žena Cana, sestra Vinka-žena Trenča Stamenković(Bistrica).

Blagojina majka Sika se preudala i dovela Blagoju kao malo dete od 2-3 godine iz Dobro Polje u Kozilo.

A priča se da je usvojen-u familiju Milena Milenovića-žena Vida (koji su slavili Sv. Pantale 9 avgust, a Blagoje je uzeo sigurno očevu ili majkinu slavu iz Bazov Dol-mahala u Dobro Polje, Sveti Jovan (zimski).

Ima dva sina: jedan od sinova je Đole (klanetaš), koji sa familijom (sinovima i unucima) žive u Vlasotince kod igrališta FK „Vlasina“.

Sa mojim dedom Damnjanom Stojanovićem su braća (ili po majkama) ili od od stričeva, što znači da su njihovi očevi bili braća (ili majke rođene sestre sa babom Tome Veličkovića Stojana, u Dobro polje;-bile tri sestre:-Sika, Stojana i Milana) i poginuli u balkanskom i Prvom svetskom ratu 1912-1918.g. (jer je deda Damnjan Stojanović rođen 1903.g., Toza brat bio učesnik solunac).

Cana za Blagoju Milošević (otac mu je Milen Stojanović)-od Stojanović familija postoji u selo Javorje i Predanča i Dobro Polje.

U Javorje (braća Sava živi u Vlasotince i Bogosav Stojanović, Miroslav u Veliku Planu, Mira udata u Đokić i živi u Vlasotince, a druga familija Toze Cvetkovića i Mirka žive u Vlasotince i Veliku Planu, a u Prednaču su Damnjan i Svetozar Stojanović-potomak je pisac ovog zapisa M.M od Damnjana Stojanovića).

Stojanović Svetomir-prvoborac u ratu NOB-e partizan 1941-1945.g

A od Stojanovića u Beograd žive: Ivan, Nenad, Dragoljub.. učitelj Vasa u selo Dušnik u Požarevac..?

U selo Kozilo Stojanovići su dve različite familije.

* * *

Poreklo prezimena Vukadinović (Stojanović)

Krsna slava: Pantale 9. avgust, Sveti Đorđe 9. decembar)

Poreklo: Gradimir prizećen kod Milena Milenovića u Kozilo (za ćerku Nadu Milenović rođena 1927.g.), rodom iz selo Zlatićevo od rod VUKADINOVCI(„Glučinci““-)

Poznat ovakav rodoslov: Čedomir Stojanović („glučinci“-po Stojanu „Gluvči“ koji je živeo 100 godina) se oženio prvom ženom Stojankom (..?) iz Jakovljevo , a drugom ženom koja se zvala Kosovka iz Kozilo.

Iz prvog braka je imao decu: sin Gradimir (1929.g) Vukadinović, drugi brat živi u selo Kolare (bratanac Sretko 1942.g.)?

Gradimirovi sinovi: Miroljub Vukadinović (1951. g-zidar i živi u Vlasotince), Bogoljub Vukadinović (1953. g-zidar),

Srba (…?) Vukadinović (1954.g)-žena (Žarko i Stana(učiteljica)…?), Nebojša Vukadinović kao momak otišao u Ameriku(umro i doteran 1997.g u Kozilo iz Amerike),……)?

Radica žena…? (Krstićevo..?)

Iz drugi brak su deca: Branko Stojanović (1946. g – ostali se prezivaju Vukadinović) i Slobodanka (mlađa) udata u selo Leštane kod Beograda

Familija Vukadinović (Milenović): Kumovi IVANOVIĆIMA u Kozilo: Milen (1901—1973.g.) i Vida Milenović (po majku- otac Grada Vukadinović iz s. Zlatićevo se prizetio kod Milena Milenovića iz Kozilo. Imao je ćerku Nadu (1927.g) koja se udala (otac se prizetio) za Gradimira Vukadinovića (1929.g-2011.g).

Zapis: mart 2011.g. Vlasotince

Kazivač: Mica Vukadinović (devojačko Stamenković-Bistrica 1951.g)

Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog i istoričar Vlasotince

* * *

Poreklo prezimena Ivanović

Krsna slava: Sveti Jovan

Rodonačelnik: Ivan kovač u samokov

Poreklo: iz rudnika Kratovo

Poznat ovakav rodoslov:

Braća: Marjan Ivanović (umro 1960.g)-bio SOLUNAC, Desimir i mlađi brat Milorad Ivanović.

Marjan Ivanović:

-sin Borko (1926.g), sestre : Ljupka (starija) udata u Dobro Polje, a žive u Čikago u Ameriku i mlađa sestra Ratka.

Borkovi sinovi: Radovan (1953.g.), Stanko (1956.g.)-žive u Kozilo i najmlađi brat Dragan „štukao“(nestao) od kuće u Hrvatsku ( živi u Pulu).

Desimir Ivanović:

Braća: Srba, Dušan, Netko(1946.g-živi u Vranje) i sestre: Radinka ( živi ne udata u Kozilo..? ) i Jerina (udata u Kalnu)..?-živa i starija od Radionke, za Vitka udata, Meta u Kovančići..?

Brat Srba (umro), Sima(Srba…?)- sin Ivica trgovac oženjen i živi u Vlasotince (prodavnica „Dve lipe“ prodaje šerpe-živi kod Toze „Badonje! u centar-udata Duka iz Dobro Polje a njena majka se zove Liverka Ivicina majka iz Vus Simka…?).

Brat Dušan je u život i ima pordicu-odseljen u Rijeku…?

Kumovi Ivanovićima: -Milen (1901—1973.g.) i Vida Milenović (po majku- otac Grada Vukadinović iz s. Zlatićevo se prizetio kod Milena Milenovića iz Kozilo.

Imao je ćerku Nadu (1927.g) koja se udala (otac se prizetio) za Gradimira Vukadinovića(1929.g-2011.g).

Zapis: 3. jun 2011.godine Vlasotince

Kazivač: Vukadinović Bogoljub (1953.g.), živi u Vlasotince

Zabeležio: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog i istoričar

* * *

Poreklo RODA IVANOVIĆ-Nikolić sela DOBRO POLJE Kozilo, Bistrica

Ja sam Nikolić Milan iz Beograda, dopisivali smo se preko fejsbuka. Napisaću vam šta sam sve saznao u istraživanjima o mom poreklu i dokle sam stigao. Slavimo krsnu Slavu Svetog Nikolu.

Ukratko ću vam ispričati nešto svom poreklu. Moj otac je Vlada rođen u Crnoj Travi, Južna Srbija, selo Dobro Polje.

Deda Stanko Nikolić, njegov otac Milan Nikolić, moj čukun-deda Ćira Nikolić koji je promenio prezime iz nekih razloga koje ja ne znam. Nikola IVANOVIĆ, Ćirin otac, moj poslednji predak o kojem imam podataka u mesnoj kancelariji Dobro Polje, rođen 1838. u Dobrom Polju, umro 1912. takođe u Dobrom Polju.

Ovo je ono što je sigurno i potvđeno, sve što vam budem pisao nadalje je u pretopstavkama. Nikolin otac je Ivan Ivanović bio je poznati kovač u crnotravskom kraju. Navodno se doselio iz Kratova, Makedonija, gde je radio u rudniku, pod teškim uslovima oko 1830. godine.

U to vreme u Kratovu je bio izvesni Ali-Beg Mejdembdžija, jako ozloglašen u narodu. Srbi u tom kraju su bili primorani da se izjašnjavaju kao Bugari, jer je Srbija tada dobila status autonomije, kneževine, pa su se Osmanlije plašile da bi Srbija mogla da ostvari pretenzije na ove krajeve, a Bugari širili propagandu među Srbima. Svako ko je odbijao da postane Bugarin, bio je izdan Turcima i čekala ga je teška kazna.

Verovatno da je moj predak Ivan Ivanović bio pod pritiskom i da se zamerio spomenutom begu, pa se iz Kratova preselio u Crnu Travu. Ivan je bio privremeno nastanjen u Makedoniji, doselio se u Kratovo odnekud i odtle u Crnu Travu.

Nije mogao biti u Kratovu duže od dvadeset godina. Rudnik u Kratovu je otvoren 1805. i broj stanovnika je do 1830. bio u porastu, tada je Kratovo imalo 56.000 stanovnika, nakon 1830. broj stanovnika opada. U mojim istraživanjima ja sam došao dotle i nije moguće da idem dalje na taj način, nishodno.

Dokumenta u crkvi u Dobrom Polju su tokom prvog I drugo svetskog rata uništili Bugari da bi mogli da falsifikuju naše poreklo i bugarski legitimitet u tim krajevima.

Drugo, Kratovo je u Makedoniji, tamo teško da ću nešto pronaći, jer se Makedonci više ne izjašnjavaju kao Srbi, verovatno su sva dokumenta i izvori o poreklu stanovništva uništeni.

Ja planiram da nastavim istraživanja ushodno, tako što ću poći od pretpostavke da smo daljim poreklom Crnogorci. Moj pra-deda je svirao gusle i prezime Ivanović mi deluje kao da je iz Crne Gore ili Hercegovine.

Pogledaću gde sve u Crnoj Gori i Hercegovini postoje Ivanovići, da li se neki od njih selio u Makedoniju. Postoji takođe pretpostavka da se veliki broj Crnotravaca doselio iz oblasti između Nikšića, Nevesinja i Cetinja, preko Kratova , čuo sam neke priče od jednog tatinog prijatelja iz Crne Trave, on nam je rekao da pogledamo neki arhiv u Leskovcu.

Na internetu sam našao da u plemenu Cuce postoji bratstvo Ivanovića i da slave Svetog Nikolu, povezani su sa Krivokapićima, Đukanovićima i Mijatovićima. Bratstvo Ivanovića je bilo najveće i najvažnije bratstvo plemena Cuce.

Svi Ivanovići u Cucama su promenili prezime u Krivokapić u 19. veku (verovatno se moj predak odselio pre nego što su promenili prezime). Postoje bratstva Ivanovića u Vasojevićima i u još nekim plemenima, ali niko od njih ne slavi Svetog Nikolu.

Mislim da je 90% tačna pretpostavka da vodimo poreklo od plemena Cuce. Fali mi još malo da složim kockice. Kontaktirao sam još neke ljude, mahom Crnogorce da mi pomognu u daljim istraživanjima, ali niko ne odgovara. Ako imate još podataka koji bi mi bili od koristi molim vas dostavite mi ih.

Kazivač: potomak Milan Nikolić, Beograd , godina 2010.g

NAPOMENA: Sela: Javorje, Bistrica i Kozilo su sve početka Prvog svetskog rata (1941.godine) pripadala selu DOBRO POLJE, gde je bila Mesna kancelarija i CRKVENA opština (Podvukao M.M. Vlasotince, 17. jun 2013.g.)

 

Pripovedanja (priče, legende, predanja):

129.

KAVGE

U stara vremena još pod Turcima bilo je dosta „kavgi“-kavgadžija među Turcima i Srbima, ali i među samim Srbima.

Taj oblik sukoba onosno svađe se preneo i posle oslobođenja od Turaka.

Tako su se na selo u planini često u tim „kavgama“ potezali kolci, noževi pa i oružje.

Mnogo njih je došlo do sukoba oko devojke na saboru, oko međe ili prisvajanja ispaše stoke ili oko izbora poslanika u vremenu kraljevine Jugoslavije.

U Dejan su Turci živeli u Garine.

Na Premlaz (mesec maj-dan ovčara) negde oko 1872.godine Dejanci, Zlatićevci i Predančari su oterali oko 2 000 ovaca u Kozilsku reku (Bistrica).

Tada se zametnula kavga oko vlasništva Bukove Glave (bukov kompleks paše i šume na nadmorskoj visini od 900-1336m) između kozilca sa jedne i dejanaca, zlatićevaca i predančara sa druge strane.

Kavgu je zametnuo deda Ilija iz Gabrovit (Predanča). Milinka Badžinskog iz Zlatićevo su ubili iz pištolja kozilci, a na drugoj strani ubijen je i kozilac Stanoje. Sve su ih Turci pozatvarali.

ILIJA(deda VLADIMIRA Ilića valjača) udarao Stanoju kozilca motkom po glavu.

Dok je padao, PETAR iz SUKNARI (D.Dejan) ga udario osam puta po muda (mošnice).

Tukli su se su se za BUKOVU GLAVU: a „lopuška“ (selo Lopušnja) međa je na Bukovu Glavu, a livadu u Bukovou glavu uzeli i dali na decu Siročeta-Ilići u Lopušnju, tada kozilci i bistričani.

Deda Vladimir (solunac-potomak Ilije dejanca) kaže-Seoski starešina sa kmetom se dogovrili da livadu na Bukovu Glavu podele deci siročetama onih koji su poginuli u kavgi oko vlasništva Bukove Glave.

Ali je sudija bio potplaćen, došao s konja u Javorje i dao je Kozilcima.

Podignut spomen Kozilcu je označavao čija je dokle Bukova Glava.

Dejanci su taj spomenik (u vidu kamena-krajputaša) pomerali od mesta Rudine (kod Miloradovu njivu Đorđevića iz Predanču)-na krstoputini puta za Predanču, onda mesto Dragojčevicu(prema Bukovoj Glavi) i Polomu(prema potoku Gracka-prema selu Ravna Gora)-prema kozilskoj reci (Bistrici).

Onda su ga Kozilci ponovo tamo vraćali, pa je potplaćivanjem turske vlasti kamen-međaš stavljen na Rudine, koji je tu stajao do 60.godina 20. veka.

Posle se za Bukovu glavu parničilo-suđenje je trajalo čak u Prizrenu.

Vučko Stojanović (iz Mrtvicu-Zlatićevo) je dobio kozilce na sud, a Stojica je išao peške do Prizrena na suđenje i dobio Bukovu Glavu.

Turski Iljamtapija ili ugovor od imanja opštinsko nalazio se u Dobro Polje u crkvu punih 30 godina, da bi kasnije Iljam-tapiju ili ugovor kupila kozilska opštinska-a parničar je bio Stoica iz Javorje.

Vučko (Zlatićevo) je preko suda (Kadija bio iz Leskovca) dobio Iljam-tapiju ili ugovor o vlasništvu Bukove Glave i dao Stoici iz Javorja.

Tako je oko zauzimanja imanja u predančarski-dejanski atar (i dan danas livada nosi naziv Vučkova livada). Vučko Stojanović (iz Mrtvicu-Zlatićevo) iz pištolja ubio Vlajka Đokića.

 

Poznate su kavge i kavgačije pre Drugog svetskog rata u vremenu vladavine Karađorđevića i Obrenovića kada se štapovima tuklo na izborima za poslanike u selima: Kruševica, Lipovica, Vrelo, Gornji Orah i drugim selima u vlasotinačkom srezu.

Ljudi su kavge-svađe započinjali oko imanja, za međe, za krađe, za vođenje ora (narodnog kola), za devojke na saborima(vašarima)-a nekad su potezali noževe, pa i pištolje i tako padale ljudske glave.

*

142.

LEGENDA O ČOBANCU

U staro vreme čobani iz Dobro Polje i Bistrice, sakupljali su se na mestu zvano Visoke Širine na praznik Sveti Iliju.

Svaki čobanin poneo bi nešto za jelo od kuće, pa bi zajednički ručali. Uz ručak bi prepričavali čiji je vo bio najbolji u bodenju.

Posle ručka, pastir koji zna da svira u duduče, svirao bi, ostali bi igrali.

Nikako nisu smeli da se svađaju na taj dan, ma koliko nekome da nije po volji nešto. Verovalo se da će, ako se posvađaju doći do nesreće.

Milten iz Bistrice bio je miran i veoma privlačan. Ni sa kim se nije svađao, svi su znali kakav je i poštovali ga zbog te njegove osobine. Milten je bio veoma siromašan, njegovi nigde ništa nisu imali.

Čuvao je tuđu stoku. Iako siromašan, u njega se zagledala najlepša devojka-Nevena iz Doborog Polja. Nevena je bila iz veoma bogate familije.

Koliko su uzdisali za njom momci, toliko je Milten izbegavao.

Jednom kad je Milten sedeo sam, iznenada Nevena priđe, sede pored njega i upita ga: “Miltene, što ti od mene begaš, ti znaš koliko te ja volim. Ne raboti sas mene više takoj.“

Milten je pogledao i rekao joj: “Neveneo i ja isto toj osećam, ali ja sam puki siroma, nemam nigde ništa. Neću da te unesrećim, tvoji te neće dadu za mene. Neveno, nevene, moje nebo je visoko, a more duboko, a moja nesreća povisoka od nebo, a podubpka od more. Bolje je ovoj što li je u duši da pretugujemo ćutećki.“

Čuvši Miltena nevena odgovori: “E, neće takoj da bude, ja neću da pretugujem, ili ću za tebe da otidem ili ću da stvorim smrt, da znaš Miltene.“

Milten je pogledao kao da se oprašta od nje, rekao joj je: “E, neveno moja, sudbinu niko ne promeni do sag, pa ripal more nadole, samo znam da neće sas nas da bude dobro.“

Posle ovog razgovora Milten i Nevena nisu bili nikada zajedno sve do Sveti Ilije, kad su se sakupljali čobani da zajednički ručaju. Slučajno je Nevena (ili je tako htela) sela do Miltena.

Svi su Miltenu zavideli što ga Nevena voli, a naročito Stojanča iz najbogate familije iz Dobro Polje. Stojanča je bio lep, ali sebičan i sve mu je bilo „malko“. On je bezboroj puta molio Nevenu da se uda za njega. Nije ga volela, čak mu je otvoreno rekla da voli Miltena i da će se samo za njega udati ili za nikoga drugoga.

Ručak još ne beše počeo, kad Stojanča pođe da napadne Miltena. Nije mogao da pretrpi poraz, videvši Nevenu pored Miltena-srećnu i veselu. Milten se nije pomerio s mesta.

Nevena je pošla prema Stojanči-rekavši mu: “Ne, Stojančo, prokletniče, znaš da danas nesme svađa da bude“. Nesreća samo što nije počela.

Iznenada, nekakvi Turci se pojaviše s rupske strane. Išli su prema čobanima. Videvši ih, čobani ostaviše sve i razbežaše se, samo Milten ostade da sedi kao da se ništa ne događa. Nevena je pritrčala i počela da ga moli da beži. Milten joj mirno rekao :“E, moja Neveno, moj nevene u moju dušu, rekal sam ti da se od sudbinu ne može da pobegne.

Turci nema da pođu do mene, nebo će da se otvori, i sve ima da proguta i sve vas samo ću ja da ostanem da tugujem za tebe neveno, moj nevenu.“ Skoro Milten doreče, poče oluja, koja uništi sve. „Ruke“ je lomila kao slamke, a Milten je sedeo mirno, kao da se ništa ne događa.

Kad se oluja smirila nigde nikog nije bilo. Činilo se da je nebo progutalo i čobane i stoku i one Turke – ostao je samo Milten i lom.

Posle ove nesreće, narod je mesto Visoke Širine prekrstio u Čobanac. Na Sveti Iliju, stanovnici Dobrog Polja i Bistrice, počeli su zajednički da ručavaju na mestu gde su stradali čobani, „za njihove duše“.

Vremenom se to okupljanje pretvorilo u „Sobor“. Mesto gde je oluja odnela polomljeno drveće-krstili su polom, a gde su našli Nevenu, prozvali su Nevin valog, mesto gde su našli Stojanču, nazvali su Stojančino stranje.

Izvor pored Bistričkog puta kod koga je Milten sedeo i tužio za svojom Nevenim, nazvali su Miltenov izvor. Vreme je učinilo svoje, na sve se zaboravilo, samo su imena mesta ostala. I ona se zaboravljaju, ništa nije večno.

*

167.

PREDANJE O BEGU I BELIM KRAVAMA

Orašački-jakovljevski atar (sela G.Orah, Jakovljevo, Pržonje, Ćuovo, Tegošnica) imali su dobrog turskog bega, koji je živeo u atar „orašačkih širina“,zaravan potesa Polom sela Jakovljevo.

O njegovoj dobroti se čulo na daleko. Tako su se ljudi toga vremena kleli u Turskog Bega i Belim kravama ovako: “Komi živ Beg i moje bele krave“.

Kada su se sa vlasinske visoravni tada stočari selili i zasnivali sela, onda je Beg pomagao tada Srbe stočare u nevolji.

Tako postoji i priča da je 1813. godine prilikom zaseljavanja današnjeg sela Kozilo, tada orašački-jakoljevski beg naredio da tom srpskom plemenu dodele koze i hranu za stoku kako bi se prezimilo i opstalo živo tada u planini.

Kažu da su zahvaljujući tim kozama ti prvi naseljenici sela Kozilo preživeli sa tim kozama, pa su i tako samo naselje kasnije nazvali Kozilo.

Tako su Kozilci zahvaljujući dobroti Bega prezimili i ostali živi, a o Begu i o njegovoj dobroti i posle napuštanja Turaka iz ovih krajeva su ostala priče da se pripovedaju na slavama i zimskim sedenjkama u zaseocima sela Jakovljevo i ostalim selima sve do sedamdesetih godina 20. veka.

Tako se i danas kod starijih ljudi čuju blage reči zakletve – o dobroti Bega i Belim kravama, s kojima se život živio u tom teškom vremenu u planini.

*

Prilozi pod 129. Kavge, 142. Legenda o Čobancu i 167. Predanje o Begu i Belim kravama su iz RUKOPISA: PEČAČALNIK (Kratke Zavičajne priče, Legende, Predanja, Narodne izreke, Kletve, Zdravice i Zagonetke iz vlasotinačkoga kraja)-OTRGNUTO OD ZABORAVA, autor: Miroslav B Mladenović Mirac UČA, avgust 2009. g. Vlasotince

Napomena: U sadržaju postoje imena i prezimena: Kazivača i zapisivača svih delova sadržaja ovog rukopisa; da ne bi bilo (zlo)upotreba, kao što je bilo od nekih društvenih (internet) mreža sa ovim delovima sadržaja RUKOPISA (Podvukao M.M 2013.g. Vlasotince)

*

U toku prikupljanja građe-istraživanja došao sam do saznanja da je jedan od roda prezimena Ilić (poreklom iz selo Kozilo a žive u Vlasotince-Beograd) počeo sa sakupljanjem građe o selu Kozilo; za pisanje monografije u svom zavičajnom selu.

Svakog zaljubljenika sela i etnologa istraživača to raduje, pa sam prestao sa istraživanjem i objavljujući ovaj deo materijala želim da doprinesem da bude što više materijala za monografiju o selu Kozilo. Istraživaču Iliću u pisanju monografije o rodnom selu, želim mnogo uspeha.

 

AUTOR: Miroslav Mladenović, lokalni etnolog i istoričar,10.februar 2012. g Vlasotince

IZVORI:

[1] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI Iz rukopisa:“ Sela u vlasotinačkom kraju“, 1970-2012.g., Vlasotince

[2] Miroslav B. Mladenović Mirac: ZAPISI iz rukopisa:”PEČALNIK-priče, legende, predanja, izreke, kletve, zdravice i zagonetke iz vlasotinačkoga kraja- Povlasinje)” 2012.g., Vlasotince

[3] Radomir Kostadinović:-“Crna trava i Crnotravci”, Leskovac 1968. godine