На данашњи дан: Рођен Илија Гарашанин

28. јануар 2013.

коментара: 2

28. јануара 1812. – Рођен Илија Гарашанин, српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија.

Рођен је у селу Гараши, као син Милутина Савића, имућнога трговца. Гарашанин се школовао у очевој кући, подучаван од приватних учитеља. Затим је учио грчку школу у Земуну и био је неко време у Ораховици, где је научио немачки.

Испрва је помагао оцу у трговини. 1837. кнез Милош Обреновић га је узео у државну службу и поставио за цариника у селу Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину, у чину пуковника. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој, где је био закупио неке мошеје. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михајла. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.

Гарашанин је био један од највећих државника и администратор уставобранитељског времена. Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио.

После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. био је у Савету и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење. Приликом Тенкине завере 1857). кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића.

Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега. После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова у Магазиновићевом министарству, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.

Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах по кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.

После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михајло ступио на престо, Гарашанин, кога је Михајлу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под Кнезом Михајлом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михајлову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим се Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је градско питање и турски гарнизони напустили су све тврђаве које су држали у Србији.

Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михајловој женидби са Катарином Константиновић. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом имању у Гроцкој, где је и умро 22. јуна 1874. године.

Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    НАЧЕРТАНИЈЕ (1844) је план за пропаганду и опћи устанак кршћана у европској Турској, ради стварања једне јаке националне државе на Балкану. Н. је управо устав организације за стварање ове државе, која је требала да се простире од Бихаћа у Босни до Добруџе и до Источне Румелије на истоку и југоистоку, а на југу до Битоља и до Скадра тј. да захвати Србију, Црну Гору и све кршћанске крајеве европске Турске. Творац ове организације и Н. је српски државник Илија Гарашанин. По Н. сав овај тенториј, на којем је вршена пропаганда, био је подијељен на двије половине. Источну половину имао је под управом један, а западну половину други коловођа. Коловође су имали своје агенте. Агенти су у својим рејонима постављали начелнике по нахијама, а начелници су под собом имали кметове по селима. Изведено по узору њемачких и талијанских тајних националистичких удружења, Н. је предвиђало организацију, у којој нитко од учесника није познавао никога, осим свога непосредног претпостављеног. На тај начин организација је била заштићена у случају издаје. Врховна управа, међутим, имала је у својим рукама цијелу организацију и знала је све њене часнике и чланове до посљедњег сеоског кмета. Врховни поглавар организације био је Илија Гарашанин, а његов помоћник Јован Мариновић, родом Босанац, касније министар. Међу агентима било је, поред православних Срба, и католика, који су ширили идеју о јединству народа, без обзира на вјеру, и о неопходности ослобођења и уједињења.
    На овај план дао је пристанак и црногорски владика Петар II Његош (владика Раде), коме је, ако уједињење успије, обећано прво мјесто међу црквеним великодостојанственицима. Међу Арнаутима Миридитима радило се преко Биб Доде (чији је унук, Пренк Биб Дода, осамдесет година касније такођер био српски ослонац међу Миридитима). Пропаганда је била толико јака и наишла је на тако погодно земљиште, да су агенти неколико година касније муке имали да умирују запаљени народ. Централизација Босне, послије Омерпашиног похода на Босну, поводом буне, коју су подигли Алија Кедић и Ибрахим- ефендија, омела је цијелу акцију ове организације у Босни. Затим су дошли унутрашњи догађаји у Србији, и сва акција по Н. остала је мртво слово на папиру, све док на пријесто Србије није опет дошао кнез Милиаило, који је поновно узео Илију Гарашанина за свога министра спољних послова. Али и рад Илије Гарашанина по Н. и велики планови кнеза Михаила били су пресјечени неочекиваном смрћу кнежевом.
    Имајући смисла да добро процијени прилике, да одмјери ондашњу снагу Србије, И. Гарашанин у своме Н. предвиђа само ослобођење кршћана од Турака. У Н. нема спомена о ослобођењу наших сународника од Аустрије. Али кад је 1848. дошло до буне Срба у Војводини, Гарашанин је, на супрот Вучићу, тражио да се притекне у помоћ прекосавским Србима. Он је одбио орден, који му је Аустрија, послије угушене буне, понудила.

    Литература: Годишњица Николе Чупића, 17. М. Миленовић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  2. Војислав Ананић

    ИЛИЈА ГАРАШАНИН И ВУК СТ. КАРАЏИЋ

    Односи између првог државника уставобранитељске Србије и првог њеног списатеља били су углавном пристојни, не тако блиски и непосредни, али с довољно узајамног уважавања. Гарашанин је у Вуку ценио признати књижевни ауторитет, Вук његову ауторитативну личност. И сам са села, са скромнијим образовањем, које није било натруњено школском „славенштином“, Гарашанин је схватао и уважавао Вука у језичком смислу и прихватао његове захтеве. И сам је следио живу, говорну синтаксу.
    Тражио је да се пише „кратко“, „разговетно“, да то „и најпростији човек може разумети“, што и Вук. Према Вуковом правопису друкчије се односио. Као устроитељ бирократског реда у Србији, није се могао оглушити о законске прописе пошто је Вуков правопис стављен ван закона. Он се доследно држао старог правописа и у азбуци и у коренском писању речи и употребљавао старе облике речи.
    Вук и Гарашанин су се разилазили и у неким животним ставовима. Вук се као апологета кнеза Милоша, 1832. године изметнуо у његовог строгог критичара, да би извесно време раскинуо са њим и са Србијом, због чега је и његов правопис први пут екскомунициран. У том раздобљу 22-годишњи Гарашанин је тек започео јавну службу код кнеза, прво као цариник (попут Вука за време устанка), а затим га је 1837. године кнез Милош произвео за пуковника и поставио за шефа своје регуларне војске, коју је тек био завео.
    Опречно се Вук и Гарашанин односе и према кнезу Михаилу за прве владе његове: Вук му се све више приближава, Гарашанин, пак, удаљује од њега. У обрачуну Вучићевом с кнезом Михаилом, Гарашанин је изгубио оца и брата. Вук је опет, убрзо по свргавању ове династије због заузимања за њен повратак, изгубио српску пензију.
    Штошта је, с друге стране, и зближавало Вука и Гарашанина. Обојица су били са села, из Србије, с осећањем домородства и местимичне одбојности према тзв. пречанима на руководећим положајима. И један и други старали су се о пијемонтском угледу Србије у оновременом јужнословенском свету (Гарашанин у национално-политичком смислу; Вук – у национално-културном). Уза све ово, попечитељу унутрашњих послова је добродошао Вуков углед, његове везе с нашим и страним крајевима. У Гарашанину је пак, Вук видео јаку руку и бистар ум, с великим овлашћењима и још већим амбицијама. Преписку између Вука и Гарашанина чини близу двадесет сачуваних и десетак изгубљених писама. Њихова преписка почиње 1843.године, Вуковим писмом, с настојањем да поврати укинуту му пензију. После овог писма, међутим, дужи је прекид у њиховом општењу. Да ли због захлађењима у односима или због нечег другог, Вук се нашао уз свргнуте династе.
    Наредне 1844. године, за тзв. „катанске“ (или поп-Стојанове) буне Вук је, као „опасан и подозрителан“, протеран из Србије. Но, 1850. године, Вук је са кћерком Мином у Београду на дочеку Енглескиње Александре Кер, преводитељке Ранкеове „Српске револуције“. Кнез Михаило ју је препоручио Вуку, те и Гарашанин подручним начелницима издаје општу препоруку.
    Преко Вука Гарашанин шаље неке књиге Ромуалду Михаиловичу Хубеу, универзитетском професору у Варшави („Законик грађански“, “Пројект закона о поступку судејском“, „Објашњење грађанског законика за Кнажевство србско“ – све писано старим правописом). У два маха, Гарашанин преноси Вуку одобрење да може носити орден књаза Александра Карађорђевића и књаза Михаила Обреновића. Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу…, одликован је од руског и аустроугарског цара, од пруског краља и Руске академије наука.
    Посебно и веома ревносно, Гарашанин се заузео за Вуков „Рјечник“. Већ и сама чињеница да се у вези с „Рјечником“ обраћао Гарашанину, говори даје Вук у њему нашао човека довољно разборитог да схвати његово дело и не мање моћног да му помогне. Уз потпору утицајног попечитеља, прибрано је у Србији око 350 претплатника на Вуков „Рјечник“. Али, због „срамотних“ речи у њему, негде 1852. долази до забране „Рјечника“ и то у његовом „отачаству“. О судбини свога дела, Вук је добио више признања и на страни и међу својима.
    Гарашанинов став према Вуку, био је ипак пријатељски и преко Стевана Книћанина је молио књаза да помогне овога сиромаха и несретника, саката Вука. Један другом су Вук и Гарашанин давали и препоруке. Повратак Илије Гарашанина 1858. у „правителство“ као попечитатеља унутрашњих послова, Вук је искрено поздравио. Супротних продинастичких опредељења почетком 40-их година, Вук и Гарашанин су се у том смислу крајем 50-их година зближили, обојица са истанчаним слухом за расположење народа. У новој династичкој смени Гарашанинова улога је знатно запаженија, по некима и пресудна. Негдашњи крвни противници, у Пожаревцу су кнез Михаило и Гарашанин измењали пољупце у загрљају.
    Политичка збивања, која су затим уследила, као да су и удаљила Вука и Гарашанина. Вук је све више стицао утицаја у политици кнеза Михаила (нуђен му је ресор министарства просвете, што је одбио). Гарашанин се пак, пред навалом млађих, повлачио у осаму. По доласку на престо кнез Михаило је дао Вуку задатак колико узвишен толико и поверљив: да се уз поздравну честитку цетињском књазу, који је исте године трон преузео, с њим договори о заједничкој борби протиов Турака. Вук је био богомдан за такву мисију. Такво што, и на срцу му је лежало.
    Негдашње пријатељство између Вука и Гарашанина је све више сјењавало. Вук је био веома близак кнезу Михаилу, саветник његов у којечему. Можда је и Вук окренуо леђа старом Гарашанину, а лице млађим, либералнијим? И даље су међутим, њих двојица остали у преписци, истина, уздржанијој. Та некад садржајна писма су постала упадљиво хладна и званична.
    Гарашанин је помагао Вука, од срца, рекло би се. Односи међу њима били су без сумње, узајамно корисни. И Вук и Гарашанин су желели добро српском народу и Србији. Међутим, њихов рад ће касније или погрешно бити представљен и протумачен, или злоупотребљен. Гарашиново (Чарторишково) „Начертаније“ биће основа за оптуживање стварања Велике Србије, а код Вука, мора се имати нешто друго у виду. Наиме, колико год му је Јернеј Копитар у почетку својим саветима помогао, још више му је касније одузео од славе и признања. Не треба испустити из вида да је Копитар ипак био цензор на аустријском царском католичком двору и да је управо на његово инсистирање дошло до тзв. Бечког договора Вука са Гајевим илирцима. Тако ће после, уз помоћ Штросмајера, већину Вуковог рада, муке и труда, преузети најпре Хрвати и тиме обогатити своју културу и језик. Тај велики Вук је у својој добродушности испао наиван. Не треба заборавити да су из Вукове штокавштине од скора из српског језика произашли и хрватски, бошњачки и црногорски језик. Ко зна, можда буде и неки пети, шести?

    (Делови текста су углавном преузети из студије Голуба Добрашиновића: „ИЛИЈА ГАРАШАНИН И ВУК“, објављене у књизи Српске академије наука и уметности „Научни скупови“, књига LIV, Одељење историјских наука, књига 16 „ИЛИЈА ГАРАШАНИН (1812 – 1874), међународни научни скуп 9. и 10. децембра 1987; Београд, 1991, YУ ИСБН 86-7025-035-7, уредник академик Владимир Сојанчевић, штампа ГИП „Култура“, Београд, Маршала Бирјузова, 28)

    Tекст сам објавио и у Ревији „ИСТОРИЈА“, Београд, бр. 21. октобра 2011. на 44. и 45. страни.

    Војислав Ананић