28. januara 1812. – Rođen Ilija Garašanin, srpski državnik, predsednik Vlade, jedan od ustavobranitelja, tvorac Načertanija.
Rođen je u selu Garaši, kao sin Milutina Savića, imućnoga trgovca. Garašanin se školovao u očevoj kući, podučavan od privatnih učitelja. Zatim je učio grčku školu u Zemunu i bio je neko vreme u Orahovici, gde je naučio nemački.
Isprva je pomagao ocu u trgovini. 1837. knez Miloš Obrenović ga je uzeo u državnu službu i postavio za carinika u selu Višnjici, na Dunavu, a kasnije u Beogradu. Kada je uveo regularnu vojsku, knez Miloš je postavio Garašanina za starešinu, u činu pukovnika. Posle odlaska kneza Miloša boravio je neko vreme u Vlaškoj, gde je bio zakupio neke mošeje. Godine 1842. njegov otac i stariji brat, koji su bili na Vučićevoj strani, poginuli su u borbi protiv kneza Mihajla. Iste godine, postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću. Kada je 1843. Vučić morao, na zahtev Rusije, da ode iz zemlje, Garašanin je umesto njega postao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na tom položaju sve do 1852. godine.
Garašanin je bio jedan od najvećih državnika i administrator ustavobraniteljskog vremena. Imao je velikih zasluga za utvrđivanje ustavobraniteljskoga režima. Stvorio je policiju u Srbiji i birokratski način uprave. U spoljnoj politici imao je vrlo široke poglede, koje je izrazio u svome Načertaniju iz 1844, po kojem je Srbija trebalo da radi na stvaranju velike jugoslovenske države, pod svojim predvodništvom. Godine 1848, za razliku od Vučića, nastojao je da Srbija pritekne u pomoć prekosavskim Srbima, ali, kada mu je posle ugušene mađarske bune ponuđen austrijski orden, on ga je odbio.
Posle Petronijevićeve smrti 1852, postao je knežev predstavnik i ministar inostranih poslova, ali je na tom položaju ostao samo do proleća 1853. Tada je otpušten na formalni zahtev Rusije koja je znala za njegove namere da u istočnoj krizi, koja se otvarala, veže Srbiju za zapadne sile, naročito za Francusku, a ne za Rusiju. Od 1856. do 1858. bio je u Savetu i kada se posle Pariskog mira knez Aleksandar Karađorđević podao austrijskom uticaju, Garašanin se okrenuo protiv Kneza. U borbi protiv kneževe austrofilske politike, tražio je oslonac ne samo kod Francuske, nego i kod Porte, pa i kod Rusije, kojoj se, pored svega onoga što mu je ta sila učinila 1853, bio približio i zadobio njeno poverenje. Prilikom Tenkine zavere 1857). knez Aleksandar, podstaknut austrijskim konzulom, hteo je osumnjičiti i Garašanina da je bio upleten u zaveru, ali, na kraju krajeva, nije mu mogao učiniti ništa zbog francuske diplomatije, koja ga je uzela u zaštitu. Od toga trenutka Garašanin je odlučno radio na obaranju Karađorđevića.
Njegova je zasluga i razdvajanje Porte i Austrije, koje su dotad zajedno podupirale Aleksandra Karađorđevića, što je izazvalo Portinu intervenciju protiv njega. Posle Etem-pašine misije (početkom 1858), postao je ministar unutrašnjih poslova u Magazinovićevom ministarstvu, koje je Porta, poduprta Rusijom i Francuskom, nametnula Karađorđeviću. Ušao je u vladu s namerom da otera Kneza. Pored otpora Kneza Aleksandra i jednoga dela Saveta uspeo je da donese Zakon o Narodnoj skupštini. Rukovodeći izborima za tu Skupštinu kao ministar unutrašnjih poslova nastojao je da bude izabran što veći broj kneževih protivnika. Nadao se da će uz pomoć Skupštine moći da obori Kneza i za taj slučaj imao je pripremljeno namesništvo, koje bi upravljalo zemljom, dok se Porta i velike sile ne bi sporazumele o novom Knezu. Optuživan je od svojih protivnika da je hteo sam da zauzme presto. Izvesno je da se spremao da bude član namesništva. Što se tiče njegovih pretenzija na presto one ne izgledaju dovoljno dokazane, iako su ga Francuzi spominjali kao mogućeg kneza.
Kada je Svetoandrejska skupština zatražila od Aleksandra Karađorđevića ostavku, on je, uplašen, molio Garašanina da ga odvede svojim kolima u grad Turcima. Garašanin je to i učinio, ali je odmah po knežev odlazak u grad objavio kao napuštanje prestola. Sutradan je Sv. Andrejska skupština oglasila Karađorđevića za zbačenog, i umesto da bira namesništvo, odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Uspostavljenje Obrenovića bilo je izvršeno bez znanja Garašanina. Odlučivši da izbegne pošto poto svako krvoproliće, koje bi moglo izazvati intervenciju Austrije, Garašanin nije hteo da vojsci izda naredbu i rastera skupštinu.
Posle povratka kneza Miloša, Garašanin se držao po strani. Kada je knez Mihajlo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihajlu preporučila Rusija, postao je 1861. predsednik Ministarskog Saveta i ministar inostranih poslova. Pod Knezom Mihajlom Garašanin se bavio gotovo isključivo pitanjima spoljne politike. Prihvatio je Mihajlovu ideju rata s Turskom i živo je radio na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i sa Grčkom. U isto vreme organizovao je propagandu na celom Balkanskom poluostrvu kako bi, čim se Srbija zarati s Turskom, nastao opšti ustanak potlačenih naroda Otomanske imperije. Za vreme njegovoga ministrovanja, rešeno je gradsko pitanje i turski garnizoni napustili su sve tvrđave koje su držali u Srbiji.
Godine 1867. Garašanin je iznenada otpušten, po svoj prilici stoga što se previše protivio nameravanoj Mihajlovoj ženidbi sa Katarinom Konstantinović. Otpuštanje Garašanina izazvalo je energične proteste Rusije. Prilikom Mihajlove pogibije 1868. godine zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila. Zahvaljujući njegovoj prisebnosti, odmah su preduzete mere za održanje reda. Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj, gde je i umro 22. juna 1874. godine.
Bio je vrlo konzervativan u unutrašnjoj politici i birokratski način uprave smatrao je jedinim mogućim. U spoljnoj politici bio je prvi jugoslovenski državnik među Srbima, smatrajući da samo jedna velika jugoslovenska država može održati svoju samostalnost i izbeći zavisnost kako od Rusije tako i od Austrije. Garašanin je ostavio iza sebe ogromnu političku prepisku.
IZVOR: Vikipedija
1. jun 2018. u 12:22
Vojislav Ananić
NAČERTANIJE (1844) je plan za propagandu i opći ustanak kršćana u evropskoj Turskoj, radi stvaranja jedne jake nacionalne države na Balkanu. N. je upravo ustav organizacije za stvaranje ove države, koja je trebala da se prostire od Bihaća u Bosni do Dobrudže i do Istočne Rumelije na istoku i jugoistoku, a na jugu do Bitolja i do Skadra tj. da zahvati Srbiju, Crnu Goru i sve kršćanske krajeve evropske Turske. Tvorac ove organizacije i N. je srpski državnik Ilija Garašanin. Po N. sav ovaj tentorij, na kojem je vršena propaganda, bio je podijeljen na dvije polovine. Istočnu polovinu imao je pod upravom jedan, a zapadnu polovinu drugi kolovođa. Kolovođe su imali svoje agente. Agenti su u svojim rejonima postavljali načelnike po nahijama, a načelnici su pod sobom imali kmetove po selima. Izvedeno po uzoru njemačkih i talijanskih tajnih nacionalističkih udruženja, N. je predviđalo organizaciju, u kojoj nitko od učesnika nije poznavao nikoga, osim svoga neposrednog pretpostavljenog. Na taj način organizacija je bila zaštićena u slučaju izdaje. Vrhovna uprava, međutim, imala je u svojim rukama cijelu organizaciju i znala je sve njene časnike i članove do posljednjeg seoskog kmeta. Vrhovni poglavar organizacije bio je Ilija Garašanin, a njegov pomoćnik Jovan Marinović, rodom Bosanac, kasnije ministar. Među agentima bilo je, pored pravoslavnih Srba, i katolika, koji su širili ideju o jedinstvu naroda, bez obzira na vjeru, i o neophodnosti oslobođenja i ujedinjenja.
Na ovaj plan dao je pristanak i crnogorski vladika Petar II Njegoš (vladika Rade), kome je, ako ujedinjenje uspije, obećano prvo mjesto među crkvenim velikodostojanstvenicima. Među Arnautima Miriditima radilo se preko Bib Dode (čiji je unuk, Prenk Bib Doda, osamdeset godina kasnije također bio srpski oslonac među Miriditima). Propaganda je bila toliko jaka i naišla je na tako pogodno zemljište, da su agenti nekoliko godina kasnije muke imali da umiruju zapaljeni narod. Centralizacija Bosne, poslije Omerpašinog pohoda na Bosnu, povodom bune, koju su podigli Alija Kedić i Ibrahim- efendija, omela je cijelu akciju ove organizacije u Bosni. Zatim su došli unutrašnji događaji u Srbiji, i sva akcija po N. ostala je mrtvo slovo na papiru, sve dok na prijesto Srbije nije opet došao knez Miliailo, koji je ponovno uzeo Iliju Garašanina za svoga ministra spoljnih poslova. Ali i rad Ilije Garašanina po N. i veliki planovi kneza Mihaila bili su presječeni neočekivanom smrću kneževom.
Imajući smisla da dobro procijeni prilike, da odmjeri ondašnju snagu Srbije, I. Garašanin u svome N. predviđa samo oslobođenje kršćana od Turaka. U N. nema spomena o oslobođenju naših sunarodnika od Austrije. Ali kad je 1848. došlo do bune Srba u Vojvodini, Garašanin je, na suprot Vučiću, tražio da se pritekne u pomoć prekosavskim Srbima. On je odbio orden, koji mu je Austrija, poslije ugušene bune, ponudila.
Literatura: Godišnjica Nikole Čupića, 17. M. Milenović.
IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.
5. septembar 2019. u 18:20
Vojislav Ananić
ILIJA GARAŠANIN I VUK ST. KARADŽIĆ
Odnosi između prvog državnika ustavobraniteljske Srbije i prvog njenog spisatelja bili su uglavnom pristojni, ne tako bliski i neposredni, ali s dovoljno uzajamnog uvažavanja. Garašanin je u Vuku cenio priznati književni autoritet, Vuk njegovu autoritativnu ličnost. I sam sa sela, sa skromnijim obrazovanjem, koje nije bilo natrunjeno školskom „slavenštinom“, Garašanin je shvatao i uvažavao Vuka u jezičkom smislu i prihvatao njegove zahteve. I sam je sledio živu, govornu sintaksu.
Tražio je da se piše „kratko“, „razgovetno“, da to „i najprostiji čovek može razumeti“, što i Vuk. Prema Vukovom pravopisu drukčije se odnosio. Kao ustroitelj birokratskog reda u Srbiji, nije se mogao oglušiti o zakonske propise pošto je Vukov pravopis stavljen van zakona. On se dosledno držao starog pravopisa i u azbuci i u korenskom pisanju reči i upotrebljavao stare oblike reči.
Vuk i Garašanin su se razilazili i u nekim životnim stavovima. Vuk se kao apologeta kneza Miloša, 1832. godine izmetnuo u njegovog strogog kritičara, da bi izvesno vreme raskinuo sa njim i sa Srbijom, zbog čega je i njegov pravopis prvi put ekskomuniciran. U tom razdoblju 22-godišnji Garašanin je tek započeo javnu službu kod kneza, prvo kao carinik (poput Vuka za vreme ustanka), a zatim ga je 1837. godine knez Miloš proizveo za pukovnika i postavio za šefa svoje regularne vojske, koju je tek bio zaveo.
Oprečno se Vuk i Garašanin odnose i prema knezu Mihailu za prve vlade njegove: Vuk mu se sve više približava, Garašanin, pak, udaljuje od njega. U obračunu Vučićevom s knezom Mihailom, Garašanin je izgubio oca i brata. Vuk je opet, ubrzo po svrgavanju ove dinastije zbog zauzimanja za njen povratak, izgubio srpsku penziju.
Štošta je, s druge strane, i zbližavalo Vuka i Garašanina. Obojica su bili sa sela, iz Srbije, s osećanjem domorodstva i mestimične odbojnosti prema tzv. prečanima na rukovodećim položajima. I jedan i drugi starali su se o pijemontskom ugledu Srbije u onovremenom južnoslovenskom svetu (Garašanin u nacionalno-političkom smislu; Vuk – u nacionalno-kulturnom). Uza sve ovo, popečitelju unutrašnjih poslova je dobrodošao Vukov ugled, njegove veze s našim i stranim krajevima. U Garašaninu je pak, Vuk video jaku ruku i bistar um, s velikim ovlašćenjima i još većim ambicijama. Prepisku između Vuka i Garašanina čini blizu dvadeset sačuvanih i desetak izgubljenih pisama. Njihova prepiska počinje 1843.godine, Vukovim pismom, s nastojanjem da povrati ukinutu mu penziju. Posle ovog pisma, međutim, duži je prekid u njihovom opštenju. Da li zbog zahlađenjima u odnosima ili zbog nečeg drugog, Vuk se našao uz svrgnute dinaste.
Naredne 1844. godine, za tzv. „katanske“ (ili pop-Stojanove) bune Vuk je, kao „opasan i podozritelan“, proteran iz Srbije. No, 1850. godine, Vuk je sa kćerkom Minom u Beogradu na dočeku Engleskinje Aleksandre Ker, prevoditeljke Rankeove „Srpske revolucije“. Knez Mihailo ju je preporučio Vuku, te i Garašanin područnim načelnicima izdaje opštu preporuku.
Preko Vuka Garašanin šalje neke knjige Romualdu Mihailoviču Hubeu, univerzitetskom profesoru u Varšavi („Zakonik građanski“, “Projekt zakona o postupku sudejskom“, „Objašnjenje građanskog zakonika za Knaževstvo srbsko“ – sve pisano starim pravopisom). U dva maha, Garašanin prenosi Vuku odobrenje da može nositi orden knjaza Aleksandra Karađorđevića i knjaza Mihaila Obrenovića. Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu…, odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka.
Posebno i veoma revnosno, Garašanin se zauzeo za Vukov „Rječnik“. Već i sama činjenica da se u vezi s „Rječnikom“ obraćao Garašaninu, govori daje Vuk u njemu našao čoveka dovoljno razboritog da shvati njegovo delo i ne manje moćnog da mu pomogne. Uz potporu uticajnog popečitelja, pribrano je u Srbiji oko 350 pretplatnika na Vukov „Rječnik“. Ali, zbog „sramotnih“ reči u njemu, negde 1852. dolazi do zabrane „Rječnika“ i to u njegovom „otačastvu“. O sudbini svoga dela, Vuk je dobio više priznanja i na strani i među svojima.
Garašaninov stav prema Vuku, bio je ipak prijateljski i preko Stevana Knićanina je molio knjaza da pomogne ovoga siromaha i nesretnika, sakata Vuka. Jedan drugom su Vuk i Garašanin davali i preporuke. Povratak Ilije Garašanina 1858. u „pravitelstvo“ kao popečitatelja unutrašnjih poslova, Vuk je iskreno pozdravio. Suprotnih prodinastičkih opredeljenja početkom 40-ih godina, Vuk i Garašanin su se u tom smislu krajem 50-ih godina zbližili, obojica sa istančanim sluhom za raspoloženje naroda. U novoj dinastičkoj smeni Garašaninova uloga je znatno zapaženija, po nekima i presudna. Negdašnji krvni protivnici, u Požarevcu su knez Mihailo i Garašanin izmenjali poljupce u zagrljaju.
Politička zbivanja, koja su zatim usledila, kao da su i udaljila Vuka i Garašanina. Vuk je sve više sticao uticaja u politici kneza Mihaila (nuđen mu je resor ministarstva prosvete, što je odbio). Garašanin se pak, pred navalom mlađih, povlačio u osamu. Po dolasku na presto knez Mihailo je dao Vuku zadatak koliko uzvišen toliko i poverljiv: da se uz pozdravnu čestitku cetinjskom knjazu, koji je iste godine tron preuzeo, s njim dogovori o zajedničkoj borbi protiov Turaka. Vuk je bio bogomdan za takvu misiju. Takvo što, i na srcu mu je ležalo.
Negdašnje prijateljstvo između Vuka i Garašanina je sve više sjenjavalo. Vuk je bio veoma blizak knezu Mihailu, savetnik njegov u koječemu. Možda je i Vuk okrenuo leđa starom Garašaninu, a lice mlađim, liberalnijim? I dalje su međutim, njih dvojica ostali u prepisci, istina, uzdržanijoj. Ta nekad sadržajna pisma su postala upadljivo hladna i zvanična.
Garašanin je pomagao Vuka, od srca, reklo bi se. Odnosi među njima bili su bez sumnje, uzajamno korisni. I Vuk i Garašanin su želeli dobro srpskom narodu i Srbiji. Međutim, njihov rad će kasnije ili pogrešno biti predstavljen i protumačen, ili zloupotrebljen. Garašinovo (Čartoriškovo) „Načertanije“ biće osnova za optuživanje stvaranja Velike Srbije, a kod Vuka, mora se imati nešto drugo u vidu. Naime, koliko god mu je Jernej Kopitar u početku svojim savetima pomogao, još više mu je kasnije oduzeo od slave i priznanja. Ne treba ispustiti iz vida da je Kopitar ipak bio cenzor na austrijskom carskom katoličkom dvoru i da je upravo na njegovo insistiranje došlo do tzv. Bečkog dogovora Vuka sa Gajevim ilircima. Tako će posle, uz pomoć Štrosmajera, većinu Vukovog rada, muke i truda, preuzeti najpre Hrvati i time obogatiti svoju kulturu i jezik. Taj veliki Vuk je u svojoj dobrodušnosti ispao naivan. Ne treba zaboraviti da su iz Vukove štokavštine od skora iz srpskog jezika proizašli i hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik. Ko zna, možda bude i neki peti, šesti?
(Delovi teksta su uglavnom preuzeti iz studije Goluba Dobrašinovića: „ILIJA GARAŠANIN I VUK“, objavljene u knjizi Srpske akademije nauka i umetnosti „Naučni skupovi“, knjiga LIV, Odeljenje istorijskih nauka, knjiga 16 „ILIJA GARAŠANIN (1812 – 1874), međunarodni naučni skup 9. i 10. decembra 1987; Beograd, 1991, YU ISBN 86-7025-035-7, urednik akademik Vladimir Sojančević, štampa GIP „Kultura“, Beograd, Maršala Birjuzova, 28)
Tekst sam objavio i u Reviji „ISTORIJA“, Beograd, br. 21. oktobra 2011. na 44. i 45. strani.
Vojislav Ananić