Порекло презимена, село Горње Кошље (Љубовија)

Порекло становништва села Горње Кошље, општина Љубовија. Стање из 1930. године. Према студији “Соколска нахија” Љубе Павловића. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић.

 

Око села су: од запада Дренова Глава, Бошковац, Рамне, Живковац, Љубовиђа, М. Медведник, од севера Јабланик, од истока: Гребенска Стијена, Боровњак, Липово Брдо, Липовац (поток), од југа Тријешњица.

Горње Кошље су типско планинско село.

Реке и речице (потоци) су: Тријешњица, Боровштица, Топаловића Поток, Љубовиђа, Скакавац, Живковац, Марковац, Змајевац, Тибућа, Озорачки Поток и Обрадовића Поток.

Позната су врела: Змајевац, Доброш, Мирошка Вода Топалова Чесма, Хладна Вода и Скакавац.

У селу су брда: В. и М. Град, Кошљанске Стијене (и Стине), Подочим, Седаница, Мироч, Гуштерово Брдо, Бобија, Кошљанско Брдо, Разбојиште, Булинац, Кобиља Раван, Гребен, Боровњак, Ридови, Слемена и Топаловац.

Њиве су: Булина Раван, Кобиља Раван, Рамне, Јеличино Поље, Долови, Брдо, Вртаче, Јатаре и Ливаде.

Кошље су сточарско и планинско село, све у малим махалама и раселицама. Махале су од три-четири куће, међу стенама или под стенама у пригревици или на домак топлим ветровима. Из сваке махале деобама појединци, како они лепо кажу сами за себе, иду „у планину и тамо куће и стварају махале. Па и у планини, ако не би било места, иде се даље и тако се дошло до таквог положаја да се ово село не може лако прегледати. Махаде су: Пивљани, Живковићи, Постење, Херцеговци, Топаловићи, Провалије, Равни, Мирошка Вода и Војина Вода.

Стари путеви, старо гробље, капела, рушевине по Постењу и Провалијама, стари град на Трибући, докази су старог живота. У овом планинском селу било је увек хајдука и хајдучких породица.

Од данашњих родова су најстарији:

Херцеговци или Васиљевићи. Њихов предак, поп Васиљ, дошао је из Пиве из неког оближњег села пивском манастиру. Васиљ је остао рано удов, отишао у свој манастир и покалуђерио се у нади да остане ту. Завади се после кратког времена с једним сабратом и у тој завади убије сабрата, побегне Пљевљима и склони се у манастир Св. Тројице. Доцније је уз манастир лревео своја два брата са децом и ту населио. Јецан од браће био је у служби код неког доброг Турчина. Ту је на њега насртао и много му досађивао друг његов Турчин, који је с њим заједно служио истога газду. Посвађају се и побију, брат убије Турчина и по савету газде морао је бежати. Како су добро знали, да у Рогачици имају неког сродника, оду њему и овај их наговори да иду у Кошља да заузму Кнезлук, о коме се онда много говорило. Доласком у ово село Васиљ збаци калуђерску капу, понова се ожени и с браћом закући. Они су у Постењу, на улазу и на најлепшем месту, заузели су Кнезлук и Мирошеве ливаде. Много су се селили и одлазе и данас. Због тога што се Васиљ звао Херцеговац и Пивљанин, они се зову свуда Херцеговци, али се поносе Васиљем; зову се и: Арсеновићи, Добросављевићи, Милутиновићи, Јанковићи, Срећковићи, Грујићи и Радивојевићи (30 к.; Св. Срђ).

Стари су род Живковићи (26 к.; Св. Трифун). Живко је имао пет синова и много народа и привремено се настанио на Гласинцу. Одакле је био, не може се тачно утврдити. Дошао је кад и Васиљ, али не у ово село него у Дрлаче под Бошковцем. Ту је дошао у опреку с муслиманима тога села а и са својима. Због сељака овог села, а нешто и по позиву Васиљевом, који се и оженио његовом ћерком, Живко се лопне у Кошље и насели са свих пет синова. За два сина зна се да им је било име Васа и Матија, али се за остале не зна. Зна се, да је син најмлађег Живковог сина био Грујица, који се по селу и породици помиње као најистакнутији, и да је имао шест синова, који су били у највећем јеку у доба наших усганака. Од Грујичиних синова највише су изашли на глас Миладин и Илија. Они су били у рату, четири брата изгубили, а Миладин је притом остао дуго у животу и био буљубаша на караули, на Дрини. Нема разгранатијег и растуренијег рода у селу, много су се исељавали, има их низ Дрину и испод Лознице, има их и по градовима, занатима, трговини и службама.

Стари су род Ђокићи—Мутапи (25 к.; Св. Арханђел). Ђорђија Мутап је дошао овде као поп и био је међу првим свештеницима тријешњичке цркве. Одавде су одлазили као попови; пргаве и напрасите природе ретко где су на миру свршавали. Дошли су из Пиве и сматрају да у Пиви и данас има њихових Мутапа. Једна већа породица ових Мутапа отишла је Шапцу и поповала у Црниљеву и Добрићу. Мисле да су род војводи Мутапу, ма да се то не може ничим утврдити. Они су на Рамнима.

— Стари су род Тадићи (12 к.; Св. Јован). Нешто мало испод 200 година дошао је у ово село Михаило Тадић из средње Пиве, где и данас има много његових потомака истог презимена. Михаило је дошао са три ожењена и пунолетна сина: Тадијом, Дамњаном и Паном. Пано, прозвани Пана Топал, био је без једне ноге. Они су пали у Постење и високо се у њега горе подигли, ту су застали и закућили и још за живота Михаилова изашли су на глас. Михаило је умро у Постењу, а синови се поделе. Тадија се одсели у Савковиће, Пано остане на старом месту а Дамњан се подигне у Провалије. Тадија је умро у Савковићима и оставио иза себе синове: Саву, Радована, Давида, Новака, Мирка, Јосипа и Бошка. Од Саве су Тадићи у Дони и Дрлачама, од Радована Тадићи у Ваљеву и Смедереву, од Давида Тадићи на Љубовији и Дрлачама, од Новака Тадићи у Београду и Савковићу, од Мирка су остале неке девојке, од Јосипа су Тадићи у Шапцу, Лозници, Дрлачама и Ваљеву, од Бошка нема потомства. Пано је имао три сина: Младена, Панту и Јевту, сви Топаловићи у Постењу, иначе и под презименима Младеновићи, Пантићи и Јевтићи, растурили су се по Доњим Кошљама и другим селима низ Дрину а мање су ишли у вароши. Од Јевте је отишао један син Убу и тамо се населио. Дамњан је имао два сина: Добросава и Милутина, нешто по Дамњану, а нешто по његовим синовима њихови потомци су познати у дринским селима и много их се више иселило него што их је овде остало. Старо презиме Тадићи чувају између себе, мада се ретко њиме служе. Овде их је данас у Постењу највише.

Требало је да прође нешто времена па да се доселе други родови. Године 1780. дошли су:

Младеновићи (6 к.; Св. Јован). Овде је дошао старац Антоније са три сина и четири брата. Пореклом је из Гусиња, па се био склонио у Пиву, у Тадиће, и отуда је дошао у ово село. Браћа су била у годинама, три ожењена и један се није ни женио, а Антонијеви синови нису се ни женили. Један од Антонијевих синова звао се Глигорије, краће Глиша, који је још рано постао кућни старешина. Антоније је дошао у Кошље Тадићима и они су га, померили изнад себе у Провалије и тамо населили. Његова је кућа рано, као и Тадића, изашла на глас по имућности и по задружности и памети сгарешине Глише. Рано је Глиша, још неожењен, дошао у сукоб с Турцима, те се због тога одметне у хајдуке и отисне се хајдуковати по Босни и Херцеговини. Оженио се као хајдук и жена му је била у селу, а он је месецима био изван села и куће. Пред Први Устанак био му је већ умро отац, неки стричеви отишли еу били у Лукавац. испод Ваљева, задруга отанчала, па и кућа почела сиромашити, све од турских и хајдучких напада. Глиша је био у свима борбама, где је било његових хајдука. Тако је изгубио у боју на Равњу два брата и три шурака. Год. 1813. дошао је опет у Кошље да смести породицу, па да се понова отисне у хајдуке, мада је дотле имао два сина, Лазара и Ђорђа, и једну кћер. Хајдуковао је од 1813. до 1815. год. по Романији и Јаворини а кад је почео Други Устанак врати се у Србију и био је опет у свима бојевима. За то су време Турци из околине успели да му кућу запале, неке сроднике побију, а жена и деца да му побегну. После мира превео је жену и децу у Дивце испод Ваљева и привремено се населио, докле га није његов пријатељ Плаво-бег Јајић из Бачеваца позвао у Ваљево и дао му своје имање у селу Грацу, на реци Грацу, готово у самој вароши. Ту се стално настанио, а синове је упутио на трговину и занате и они су се растурили или изумрли без потомства, а тамо је и он умро.

Хајдук Микавица у почетку устанка 1804. год. довео је од Седобре код Милешеве неке своје познанике и населио их у две куће, да му буду јатаци у селу. То су данашњи:

Матићи у Водицама, изнад Бубовиђе (14 к.; Св. Јован).

С Грахова довели су хајдуци Бурмази и себи за јатака наместили некаквог Станка Левенту и његовог синовца Павла. Од Левентиних синова и синовца су:

Станковићи (17 к.; Св. Јован).

У Кошљама има 7 родова са 130 домова.

 

ИЗВОР: Соколска нахија (стр. 432-436), Љубомир Павловић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић