На данашњи дан: Умро новинар Богдан Тирнанић Тирке

16. јануара 2013.

коментара: 0

16. јануара 2009. – Умро Богдан Тирнанић,  истакнути српски новинар, есејиста, публициста, филмски критичар и глумац.

Богдан Тирнанић је рођен 14. септембра 1941. у Београду. Похађао је Десету београдску гимназију, али никада није матурирао.

Свој први чланак Богдан Тирнанић је објавио 1960-их година у „Сусрету“, листу Савеза омладине Београда. Радио је две деценије у „НИН“-у, у којем је био уредник културе и једно време и главни уредник. Писао је и за „Борбу“, „ТВ ревију“, „Око“, „Књижевну реч“, „Телеграф“, „Дневни телеграф“, „Недељни телеграф“, „Национал“, „Курир“ и „Прес“, као и у многим листовима некадашње Југославије.

Радио је и на Телевизији Београд, као и на Телевизији Политика, где је био заменик уредника.

Био је и главни уредник часописа „Њу момент“ и креативни директор агенције „Сачи и Сачи“.

Тирнанић је био и филмски критичар, по многима најбољи у Србији. Играо је једну од главних улога у култном филму Желимира Жилника „Рани радови“. Глумио је и у филмовима  „Црни бомбардер“, „Живети као сав нормалан свет“, „Због једне дивне црне жене“, као и у серији „Отписани“.

Био је сарадник на сценарију филмова „Дечко који обећава“ и „Последњи круг у Монци“.

Објавио је књиге-збирке новинских чланака и есеја „Београд за почетнике“, „Београд за понављаче“, „Оглед о Паја Патку“, „Босански блуз“, „Кока-Кола арт“, Био је коаутор „Београдских прича“, а написао је и књигу „Црни талас“ о овом периоду српског филма у којем је и лично учествовао.

Тирнанић је добитник бројних стручних награда, међу којима и признања Удружења новинара Србије „Лаза Костић“ за најбољег коментатора и награда „Југ Гризељ“ и „Веселко Тенжера“.

Преминуо је у Ургентном центру у 68. години.

Био је ожењен глумицом Даром Џокић. Имају кћерку Јовану.

О Богдану Тирнанићу надахнут опроштајни текст написала је његова колегиница Мирјана Бобић-Мојсиловић. Прилог објављујемо у целини:

Тирке, нешто наше

Данас, кад масовно стижу ужасавајуће кратке СМС поруке „Умро Тирке”, пада ми на памет како можда тек сад схватамо, уз те две страшне речи, да је Тирке био једна истинска знаменитост Београда, последњи Мохиканац индивидуализма, први српски феноменолог чије су текстове подједнако читали академици, партијски функционери и обичан народ.

У тим штурим порукама осећа се зрно општег губитка. Као да је с Тиркетом, заувек, отишло нешто важно, и лепо, и добро, нешто наше: нешто наше у вези с Београдом, с новинарством, с људима, нешто наше у вези с памећу, образовањем, нешто наше у вези саскромношћу и нешто наше, на чему смо порасли.

Тек сада као да постаје јасно да је Боги био Београд кога више нема, његов изузетни дух, и као да је с том кратком поруком, један део наше приче, завршен заувек.

Тирке, то је та метафора о Џону Вејну који се појављује сам, на пропланку; то је бар, то је сваки бар,а нарочито Риков бар, то је Богарт у Казабланки, то је сетна мисао о томе како срећу Елзе и Рика квари „онај комуниста, Ласло”. Тирке, то су „Рани радови”, то је побуна у левичарењу, то је, касније, побуна у било ком политичком и друштвеном хору.

Тирке, то је виц да морамо да га титлујемо док говори на телевизији, то је врхунски стил писања, библија читаве једне генерације коју је учио свему – од тога како хода Ален Делон, до значаја клозета играфита, Тирке – то је та дуга и мудра и увек инспиративна расправа у кафанама, то је пиће, то је стидљивост, некада сурова директност. Тирке, то је југословенски филм, то је српски филм;Тирке то је, такође, позориште, то је литература; Тирке, то су текстови који нам отварају очи, то је ново сагледавање стварности у којој он отвара простор да оно што је партији и комунизму неважно – одједном постане важно, друштвено значајно. Тирке, то је та, јединствена побуна хумором, вудиаленовска позиција интелектуалца који у густој шуми партијских правила итема налази свој потпуно другачији, независни пут. Тирке, то је та прича – док су садашњи најгрлатији „бранитељи Европе” седели у градским и централним комитетима, све ломећи главе како да задовоље партијске шефове ибуду још подобнији, Тирке је у Србију уводио Европу и Америку, откривао нам тајну „кока-коле” и Џона Хјустона, феномена „Плејбоја” иСузан Зонтаг, и европске деснице, фармерки и вискија. Кад је Запад постао нека врста идеолошког „бити или не бити”, Тирке је окренуо главу на другу страну.

Тирке, то је успомена на наша последња срећна времена.

Нисмо се видели веома дуго. Али никада нисам пропуштала да га прочитам. Било ми је важно да знам о чему Тирке мисли и пише.

Јер, само сам се њему дивила.

Искрено признајем, као младом новинару, једино ми је било важно шта о мојим текстовима мисли Боги.

Био је највећи новинар и најзанимљивији интелектуалац кога сам упознала.

Нешто наше, добро, заувек је отишло.

Мирјана Бобић Мојсиловић

ИЗВОР: Википедија, Политика

 

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.