16. januara 2009. – Umro Bogdan Tirnanić, istaknuti srpski novinar, esejista, publicista, filmski kritičar i glumac.
Bogdan Tirnanić je rođen 14. septembra 1941. u Beogradu. Pohađao je Desetu beogradsku gimnaziju, ali nikada nije maturirao.
Svoj prvi članak Bogdan Tirnanić je objavio 1960-ih godina u „Susretu“, listu Saveza omladine Beograda. Radio je dve decenije u „NIN“-u, u kojem je bio urednik kulture i jedno vreme i glavni urednik. Pisao je i za „Borbu“, „TV reviju“, „Oko“, „Književnu reč“, „Telegraf“, „Dnevni telegraf“, „Nedeljni telegraf“, „Nacional“, „Kurir“ i „Pres“, kao i u mnogim listovima nekadašnje Jugoslavije.
Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika.
Bio je i glavni urednik časopisa „Nju moment“ i kreativni direktor agencije „Sači i Sači“.
Tirnanić je bio i filmski kritičar, po mnogima najbolji u Srbiji. Igrao je jednu od glavnih uloga u kultnom filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“. Glumio je i u filmovima „Crni bombarder“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Zbog jedne divne crne žene“, kao i u seriji „Otpisani“.
Bio je saradnik na scenariju filmova „Dečko koji obećava“ i „Poslednji krug u Monci“.
Objavio je knjige-zbirke novinskih članaka i eseja „Beograd za početnike“, „Beograd za ponavljače“, „Ogled o Paja Patku“, „Bosanski bluz“, „Koka-Kola art“, Bio je koautor „Beogradskih priča“, a napisao je i knjigu „Crni talas“ o ovom periodu srpskog filma u kojem je i lično učestvovao.
Tirnanić je dobitnik brojnih stručnih nagrada, među kojima i priznanja Udruženja novinara Srbije „Laza Kostić“ za najboljeg komentatora i nagrada „Jug Grizelj“ i „Veselko Tenžera“.
Preminuo je u Urgentnom centru u 68. godini.
Bio je oženjen glumicom Darom Džokić. Imaju kćerku Jovanu.
O Bogdanu Tirnaniću nadahnut oproštajni tekst napisala je njegova koleginica Mirjana Bobić-Mojsilović. Prilog objavljujemo u celini:
Tirke, nešto naše
Danas, kad masovno stižu užasavajuće kratke SMS poruke „Umro Tirke”, pada mi na pamet kako možda tek sad shvatamo, uz te dve strašne reči, da je Tirke bio jedna istinska znamenitost Beograda, poslednji Mohikanac individualizma, prvi srpski fenomenolog čije su tekstove podjednako čitali akademici, partijski funkcioneri i običan narod.
U tim šturim porukama oseća se zrno opšteg gubitka. Kao da je s Tirketom, zauvek, otišlo nešto važno, i lepo, i dobro, nešto naše: nešto naše u vezi s Beogradom, s novinarstvom, s ljudima, nešto naše u vezi s pameću, obrazovanjem, nešto naše u vezi saskromnošću i nešto naše, na čemu smo porasli.
Tek sada kao da postaje jasno da je Bogi bio Beograd koga više nema, njegov izuzetni duh, i kao da je s tom kratkom porukom, jedan deo naše priče, završen zauvek.
Tirke, to je ta metafora o Džonu Vejnu koji se pojavljuje sam, na proplanku; to je bar, to je svaki bar,a naročito Rikov bar, to je Bogart u Kazablanki, to je setna misao o tome kako sreću Elze i Rika kvari „onaj komunista, Laslo”. Tirke, to su „Rani radovi”, to je pobuna u levičarenju, to je, kasnije, pobuna u bilo kom političkom i društvenom horu.
Tirke, to je vic da moramo da ga titlujemo dok govori na televiziji, to je vrhunski stil pisanja, biblija čitave jedne generacije koju je učio svemu – od toga kako hoda Alen Delon, do značaja klozeta igrafita, Tirke – to je ta duga i mudra i uvek inspirativna rasprava u kafanama, to je piće, to je stidljivost, nekada surova direktnost. Tirke, to je jugoslovenski film, to je srpski film;Tirke to je, takođe, pozorište, to je literatura; Tirke, to su tekstovi koji nam otvaraju oči, to je novo sagledavanje stvarnosti u kojoj on otvara prostor da ono što je partiji i komunizmu nevažno – odjednom postane važno, društveno značajno. Tirke, to je ta, jedinstvena pobuna humorom, vudialenovska pozicija intelektualca koji u gustoj šumi partijskih pravila itema nalazi svoj potpuno drugačiji, nezavisni put. Tirke, to je ta priča – dok su sadašnji najgrlatiji „branitelji Evrope” sedeli u gradskim i centralnim komitetima, sve lomeći glave kako da zadovolje partijske šefove ibudu još podobniji, Tirke je u Srbiju uvodio Evropu i Ameriku, otkrivao nam tajnu „koka-kole” i Džona Hjustona, fenomena „Plejboja” iSuzan Zontag, i evropske desnice, farmerki i viskija. Kad je Zapad postao neka vrsta ideološkog „biti ili ne biti”, Tirke je okrenuo glavu na drugu stranu.
Tirke, to je uspomena na naša poslednja srećna vremena.
Nismo se videli veoma dugo. Ali nikada nisam propuštala da ga pročitam. Bilo mi je važno da znam o čemu Tirke misli i piše.
Jer, samo sam se njemu divila.
Iskreno priznajem, kao mladom novinaru, jedino mi je bilo važno šta o mojim tekstovima misli Bogi.
Bio je najveći novinar i najzanimljiviji intelektualac koga sam upoznala.
Nešto naše, dobro, zauvek je otišlo.
Mirjana Bobić Mojsilović
IZVOR: Vikipedija, Politika
Komentari (0)