Погребни обичаји: Шта су то „мирила“? Reviewed by Momizat on . Сарадник портала Порекло Александар Маринковић пише о "мирилима", веома занимљивом погребном обичају Срба у Далмацији, у њеном подвелебитском делу. Мирила су по Сарадник портала Порекло Александар Маринковић пише о "мирилима", веома занимљивом погребном обичају Срба у Далмацији, у њеном подвелебитском делу. Мирила су по Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Погребни обичаји: Шта су то „мирила“?

Погребни обичаји: Шта су то „мирила“?

Сарадник портала Порекло Александар Маринковић пише о „мирилима“, веома занимљивом погребном обичају Срба у Далмацији, у њеном подвелебитском делу.

Мирила су погребна обележја, врло распрострањена на јужном делу Велебита премда их има и у области Буковице и Равних Котара. Уопштено гледајући, мирила су више или мање позната на читавом динарском простору. Сам назив потиче од речи “мира“ односно “мера“ и верује се да на мирилу остаје душа покојника, а да се у гроб полаже само тело.

Наиме, покојник се ретко када стављао у мртвачки сандук. Углавном се везивао ужетом за носила, а у зависности од удаљености села од локалног гробља, у ношењу је могао учествовати и већи број мушкараца. Отприлике на пола пута до гробља, носачи би направили краћу паузу, а како се покојник није могао оставити било где на земљи, он би био положен на слободно место које ће потом постати његово мирило. Најпре би се поставила усправна камена плоча на месту где је била покојникова глава, а потом још једна усправна плоча на месту где су му биле ноге. Након што је покојнику “узета мира“ односно након што је “премерен“, почело би се са израдом његовог мирила. Правило је да се полагање обави у делу у којем већ постоје мирила за покојне чланове његове породице. Због тога су мирила груписана по породицама односно сваки засеок има своја мирила иако им је гробље заједничко.

Међу велебитским становништвом обе вере, врло је значајан ритуал одношења покојника на мирило па тек затим на гробље. Свештеник католичке цркве не присуствује овом чину док код православаца у Буковици, свештеник чека погребну поворку на мирилу па чак и благосиља покојника док му се “узима мира“. Ипак, оправдано је веровање да је овај обичај постојао и пре прихватања хришћанства, а корене можемо наћи и у даљој европској историји. Чест је случај да само мирило има већи значај него покојников гроб; породица чешће обилази мирило него гроб, уређује га па су забележени случајеви да је гроб запуштен па чак и заборављен од стране потомака.

Велебитска мирила су углавном постављана у правцу исток – запад тако да је глава постављена на запад и да гледа ка истоку, у правцу рађања сунца. Претпоставља се да тај положај има ритуално, симболично значење. Међутим, постоје и мирила која су постављена и у другим правцима што је условљено практичним разлозима као што је смер дувања ветрова или географске карактеристике.

Такође, постоји и разлика у начину обраде усправно постављених камених плоча. Велебитска мирила одликују се украшеним и заобљеним каменим плочама која се постављају на узглављу, а заступљене су и правоугаоне плоче. С друге стране, у Равним Котарима и Буковици доминирају полуобрађене правоугаоне камене плоче. Естетски изглед мирила није зависио само од клесарског умећа мајстора већ и од имовинског стања покојникове породице. На плочама на узглављу мирила најчешће се уклесују иницијали покојника (понекад и пуно име и презиме) с крстом или само украсна шара. Претпоставља се да су мирила на којима се налази шара старија од оних са уклесаним натписима.

Није познато из којег времена потичу мирила. Постојеће становништво области Трибња углавном је досељено крајем 17. века, из Босне (Поуње, Саница итд.), Лике и далматинског залеђа. Село Трибањ Шибуљина је насељено у јесен 1684. год. са 131 особом из Лике, у време Морејског рата између Венеције и Турске. Такође, насељавања Далмације из правца Босне забележена је су током читавог 14. века, почев од времена сукоба брибирских кнезова Шубића са книнским великашем Нелипићем, а нарочито након удаје Јелене, сестре цара Душана, за Младена Шубића. У сваком случају, досељеници су потицали из динарских крајева па је тешко одредити да ли су ови обичаји донети с њима или су мирила на Велебиту и широј околини постојала и раније. Треба истаћи да су мирила по својој суштини и начину градње сродни са мегалитском културом праисторијске Европе (рано камено или касно бронзано доба) и да су такви погребни обичаји познати и код становништва у Алпима.

У реону села Трибањ Шибуљина, мирила се налазе у засеоцима Матијашица (Мотјашица) и Козјача где се налази и сеоско гробље. Како Велебит обилује вапненачким каменом, зуб времена, киша и ветрови учинилу су да се многа мирила оштете. Ипак, на козјачким мирилима могу се уочити следећи натписи:

  1. ЛУКИЋ ПИЛИП 1893, БОГА ПОМИЛОВА
  2. МАРТА МАРИНКОВИЋ 9.9.1911 (или 1914) – вероватнија је 1911. година; требало би да се ради о првој жени Миле Маринковића Смисе која је преминула несрећним случајем.
  3. Мирила породице Продан

–         1888 ЈОВО БОГ ГА ПОМИЛОВА

–         1904 ИКА БОГ ЈЕ ПОМИЛОВА

–         1904 БОЖО ПРОДАН БОГ ГА ПОМИЛОВА

–         1909 МАНДА БОГ ЈЕ ПОМИЛОВА

Наравно, и овде су мирила поређана, груписана према породичној припадности. На оба локалитета, мирила су окренута у правцу исток – запад. Мало је сачуваних натписа, а писани су латиницом. Занимиљиво је поред имена Пилипа Лукића запис “Бога помилова“ писан на начин на који то народ изговарао, а не у складу са граматиком. Пилипова унука, старица од 90 година, још увек живи у селу. Куриозитет мирила на Матијашици јесте да се међу њима налази и гроб неког пастира убијеног током Другог светског рата и сахрањеног на том месту.

Крајем 2007. године власти у Р. Хрватској су погребне обичаје везане за мирила прогласиле нематеријалним културним добром и законски их заштитиле.

 

АУТОР: Сарадник портала Порекло Александар Маринковић

ИЗВОРИ: Мирјана Трошељ “Осврти на неке особитости мирила на Велебиту“, Александар Бачко “Презимена Срба у Далмацији“, Нада Пољак

 ПРИЛОГ: Фотографије мирила (Матијашица), фото Нада Пољак


Коментари (1)

  • prof. Mirjana Trošelj

    Pohvaljujem webstranicu Poreklo i Aleksandrove podatke o mirilima i naravno fotografa lokaliteta Pod Šrokon glavicon-Brinon rodova Matjašičkih i s Asanovca. Svi šibuljski lokaliteti su obrađeni u nekoliko monografija i brojnim člancima u raznim časopisima. Oni su teže dostupni pa vam predlažem da pogledate na internetu: http://www.mirila.org/ Tu smo obuhvatili lokalitet Kozjača. Uz fenomen mirila obradili smo suhozidnu crkvinu Male Gospojne na Malom Rujnu i u vlastitom autorstvu: Mitske predaje i legende Malog Rujna i njegovog okružja, zahvaljujućim dobrim kazivačima u Šibuljini i objavila u Ljubljani u Studiji Mythologici Slavici. 2010.
    Mira

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top