На данашњи дан: Рођен свети владика Николај Велимировић

4. јануара 2013.

коментара: 8

4. јануара 1881. – Рођен свети Николај Велимировић, владика Охридски и Жички, истакнути филозоф и теолог. Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба свих времена.

Николај је рођен 23. децембра 1880, по јулијанском календару. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. О пореклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они пореклом из Загарача из Катунске нахије, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.

Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“ и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије је био успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. По свршетку богословије је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“. Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („философија Берклија“).

Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око шест недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију „Религија Његошева“.

Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Беседник

Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.

Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској

Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

Епископ жички и охридски

По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући притом ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај.

Духовна делатност

Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима.

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарима и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.

Николај је био умешан и у познату „Конкордатску борбу“. Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо „Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова“ (август 1937) у којем се жали на „пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду“ и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.</ref> Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Заробљеништво за време Другог светског рата

Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и манастир Жича, делио судбину свога народа.

Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

Дана 14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling). У Дахауу остају три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају. Путују заједно са Миланом Недићем и немачким генералом Херманом Нојбахером у Словенију. Патријарх се одатле враћа у земљу, док Николај одлази прво у Аустрију, па потом у Америку.

Америка

Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.

Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла 18. марта 1956. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956., уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Пренос моштију у Србију и канонизација

Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.

Књижевна дела

Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.

Његова дела су:

Успомене из Боке, 1904.

Француско-словенска борба у Боки которској 1806-1814  (нем. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.

Религија Његошева, 1911.

Изнад греха и смрти, 1914.

Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.

Србија у светлости и мраку (енг. Serbia in light and darkness), 1916.

Патерик Манастира светог Наума, 1925.

Охридски пролог, 1928.[6]

Рат и Библија, 1932.

Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937. [7]

Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.

Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.

Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.

Песме молитвене, 1952.

Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.

Диван: наука о чудесима, 1953.

Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.

На десетине његових текстова објављено је постхумно.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (8)

Одговорите

8 коментара

  1. Војислав Ананић

    Велимировић, Николај (Никола), епископ жички, теолог, филозоф (Лелић код Ваљева, 5. I 1881 — Саут Канан, Пенсилванија, САД, 18. III 1956)

    Након основне школе у манастиру Ћелије завршио је шест разреда гимназије у Ваљеву. Београдску богословију завршио је након неуспешног покушаја да се упише на Војну академију. Потом је радио као учитељ у селима Драчић (1903—1904) и Лесковац код Ваљева (1905), у којем је био управник школе. Након трогодишњих студија на Старокатоличком теолошком факултету у Берну докторирао је 1908. Тема рада који је објављен на немачком језику 1910. била је Вера у васкрсење Христово као основна догма Апостолске цркве. У Оксфорду је боравио током 1909. припремајући докторску дисертацију из филозофије на тему Философија Берклија коју је бранио у Женеви исте године. Замонашен је у манастиру Раковица 17. децембра 1909, а након три дана рукоположен у чин презвитера. Почетком наредне године, по жељи митрополита Димитрија (Павловића), отишао је у Русију да би проширио богословско знање. Студија Религија Његошева настала је вероватно у време боравка у Русији. Октобра 1910. постављен је за суплента Богословије светог Саве у Београду, где је предавао филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. У то време постао је активан учесник културног и политичког живота Србије и других области у којима је живео наш народ. У ратним годинама од 1912. до 1918. активно је учествовао у свим збивањима. Чувене, касније објављене, Беседе изнад греха и смрти изговорио је у периоду од 1912. до 1915. Априла 1915. српска влада послала га је у Енглеску и Америку да упозна тамошње друштво са невољама у којима се нашла Србија. У англосаксонском свету на истом циљу ради са Слободаном Јовановићем, Јованом Цвијићем, Чедомиљом Мијатовићем и Михаилом Пупином. Из тог периода значајни су и пријатељство и сарадња са људима какви су Рабиндранат Тагоре, Томаш Масарик и др. У Кадесдону у Енглеској током једне године предавао је на течају организованом за избегле ученике Богословије Светог Саве. У Србију се вратио крајем априла 1919, следећег месеца је изабран за епископа жичког, а већ наредне године, на сопствени захтев, премештен је у Охридску епархију. Током 1921. боравио је у Америци радећи на организацији новоосноване Америчко-канадске епархиј е. Исте године је, с обзиром на све изражениј е противљење његовој делатности, поднео оставку на дужност епархијског архијереја али она није усвојена. Био је активан и на пољу међуцрквених односа. Учествовао је 1930. на Предсаборској конференцији православних цркава у манастиру Ватопеду, а 1933. боравио у Бугарској у циљу успостављања што бољих односа две помесне цркве. У овом периоду био је активан као писац. Између осталих дела, тада настају и Мисли о добру и злу. За жичког епископа је поново изабран 1936. У време конкордатске кризе био је један од вођа противника Конкордата. Када је 1938. за патријарха изабран митрополит црногорско-приморски Г аврило Дожић, ј едан од кандидата ј е био и епископ Николај. Њих двојица били су међу вођама народног противљења пакту који је потписала влада Цветковић—Мачек. Због тога је ухапшен 12. јула 1941. у Жичи и затворен у манастир Љубостињу где је написао дела: Теодул, Српски народ као Теодул, Индијска писма, Мудра игуманија љубостињска, Стослов о љубави. Касније је са патријархом Гаврилом пребачен у манастир Војловицу код Панчева, где је радио на исправци српског превода Новог завета. Такође је у то време превео спис Светог Јована Кронштатског Мој живот у Христу. Обојица су 14. септембра 1944. из Војловице одведени у концентрациони логор Дахау, одакле су пред сам крај рата, ослобођени интервенцијом Милана Недића и Димитрија Љотића 8. маја 1945. Патријарх Гаврило се вратио у земљу 1946. а епископ Николај је из Лондона отишао у Америку. Испрва је боравио у Либертивилу, да би септембра 1953. прешао у руски Манастир светог Тихона у Саут Канану (Пенсилванија). Све време боравка у САД био је веома активан као пастир. Помагао је оснивање многих цркава, добротворних и културних друштава, предавао у привременој српској Богословији у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у руској Богословији Свете тројице у Џорданвилу, као и у Академији светог Владимира у Њујорку. Такође је пуно писао. Између осталих, тада настају дела: Касијана — Наука о љубави, Жетве Господње, Диван, Земља Недођија и Једини Човекољубац. Упокојио се у манастиру Светог Тихона, а сахрањен је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Његове мошти пренете су у Србију 3. маја 1991. и похрањене у Николајевој задужбини, манастиру Лелић код Ваљева. Званично је уврштен у ред светих одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ од 18. маја 2003. Његов спомен се прославља 3. маја.
    Као пастир нај већу пажњу поклањао ј е раду са обичним народом у коме ј е његов „Богомољачки покрет” дуго времена уживао изузетну популарност. Ово је довело до обнављања црквеног живота у целини, што постаје нарочито видљиво кроз повећање броја монаха и обнову манастира. Велику пажњу је посвећивао и каритативној делатности. Његовим залагањем отворен је дом за сироту и сиромашну децу Богдај у Битољу, а сличне домове оснивао је и касније у Жичкој епархији. Није био академски или кабинетски филозоф или теолог и није писао за уски круг „стручњака.” Сцијентизам, западно-европска метафизика натурализма и субјективизма с једне стране, и далекоисточни пантеизам, бесциљни аскетизам и нихилизам, с друге стране, чије су идеје налазиле плодно тле на овим просторима, били су за њега изазови којима је супротстављао библијско-светоотачку, медитеранско-балканску и словенску филозофију Истине, верујући да је она истинитија и човечнија. У једном периоду је сматрао да том филозофијом може да превазиђе и помири две поларизоване цивилизације и културе: источну и западну. У том времену је и настала његова чувена метафизика панхуманизма коју је изложио у делу Речи о свечовеку, које је између два рата највише привлачило пажњу интелектуалних кругова. Ипак, он није оставио никакав довршени, мисаоно конзистентни и кохерентни филозофски или теолошки систем, али се бавио свим питањима која муче људско биће и нема ниједног проблема битног за филозофију и теологију, којег се није, у већој или мањој мери, дотакао. Чак се супротстављао сваком затвореном систему јер је сматрао да такви системи поробљавају личности и да је живот шири од свих дефиниција и система. Отуда је сва његова мисао изразито персоналистичка, егзистенцијална, животна, отворена и комуникативна, заснована на литургијском, светоотачком и библијском Предању, а, што је можда изненађење, и на савременој физици. Људска личност у Богочовеку Христу је централна тема око које је концентрисана сва његова мисао и то је „шифра” за њено разумевање. Тако схваћена, личност је највећа светиња на овоме свету којој се ништа не може претпоставити: ни наука, ни филозофија, ни култура ни идеологија, ни нација ни партија. Ослањајући се на православно Предање Истока, афирмише богочовечански тип егзистенције и дијалектичку онтологију личности, где се укидају једностраности и антропоцентризма и теоцентризма, индивидуализма и колективизма и подједнако се човек развија и као лично биће, и као биће заједнице. Човек за њега није индивидуум, самозатворена монада и атом, већ личност која нужно претпоставља постојање друге личности. Друштво пак није механички збир индивидуа које се удружују из интереса, већ заједница слободних личности. Слобода, љубав, вера и нада, подвиг и жртва нису етичке врлине и психолошка стања већ онтолошки постулати личности и динамичке силе кој е је Бог дао човеку. Кроз те се силе пројављује иконичност Божија у човеку. Не интересује га првенствено човек и његова апстрактна природа већ конкретна људска личност. Иако их не раздваја, он прави разлику између људске природе и људске личности. Природа је нешто што је дато, личност је пак задатост која се једино реализује у са-односу, комуникацији кроз ничим условљену љубав између Бога и човека. Ми не бирамо природу, али се зато одлучујемо својом слободом о начину постојања, то јест, бирамо да ли ћемо постати праве и целовите личности. Садржај и суштину нашег односа са другим чини љубав која није психичко и сентиментално осећање, већ однос, слободан излазак из себе самога, слободно потчињавање вољи другог, на првом месту вољи Божијој. Темељ овакве антропологије је његово поимање Бога. Бог о којем он говори није апстрактни, далеки, непознати, безлични Апсолут или космички демијург, већ је то персонални, личносни, Тројични Бог. Он је заједница три Божанске личности: Оца, Сина и Духа светога. Суштина њиховог заједничког односа је љубав. Следствено томе, хришћанство није imitatio Christi (подражавање Христу), већ конкретни живот у Христу. Оно није религија, доктрина, религиозни или етички систем, већ на првом месту заједница слободних личности која је између себе и са живим Богом повезана љубављу. Хришћанство је аподиктички извесно искуство, Црква, заједница, ново друштво које треба да изгради свет на потпуно новим основама. Ступајући у ту заједницу човек постаје ново биће, „нова твар.” Тада он постаје оно што није по својој природи. У неку руку, човек тада добија нову природу. Изван те заједнице нема Христа а ни личности. Тек у Цркви, кроз њен евхаристијски и сакраментални живот и богослужбени ритам времена, човек долази до истинског Богопознања и човекосазнања. Вера у бесмртност личности, коју подразумева овакво поимање човека, је вера као извесност да се темељ личног постојања не може очувати људском природом и њеним способностима, већ само нашим односом са Богом и његовом љубављу према нама. Вера је поверење, убеђење да та љубав никада неће престати. Таква вера у бесмртност се битно разликује од многобројних религиозних и филозофских представа о бесмртности душе, присутних и код самог Николаја у раном периоду његовог стваралаштва.
    Савременом природно-механичком материјализму он супротставља идеју, мисао о персоналној узрочности. Све што се дешава у свету, сва судбина историје, зависи од односа између Бога и човека, или, како он каже, од „моралног” закона или закона „љубави” који је својствен само личностима. Потпору за развијање идеје персоналне узрочности налазио је и у савременој физици чији су најизразитији протагонисти били Ајнштајн, Хајзенберг и дански физичар Нилс Бор, чија је дела брижљиво студирао. Њихове идеје о свету као органској, међузависној целини, о примату времена над простором, и потенцијалности над нужношћу, као и постојање дијалектичке онтологије на простору микрофизике, још више су га уверавале у исправност његове идеје о персоналној узрочности. На његово поимање личности и идеју персоналне узрочности надовезује се још једна значајна мисао и идеја. То је идеја о историји као ненужној слободи и слободној нужности, чиме ј е напустио свој а првобитна схватања кој а су била веома блиска Августиновим и Хегеловим поимањима. Полазећи од истих претпоставки, он даје основна начела једне сасвим нове социологије и политичке филозофије у којима централно место заузимају идеје тзв. средњег система и теодемократије или саборности.
    На темељима богочовечанског реализма, или православног персонализма, засновао је једну посебну филозофију језика, филозофију културе и гносеологију. Тајна света и живота се не може адекватно изразити и превести на језик појмова или језик математике. За то је много прикладнији универзални језик символа или типолошки језик. За њега све што постоји, све је реч, све говори. Али све је то символ Вечне речи. Овим ставом језик добија своје онтолошко утемељење. Из оваквог поимања језика логично произилази иконографски или иконолошки тип културе, коју он супротставља идолатријском типу културе. Таква култура је увек средство, а никада циљ. Иконолошка култура разара тзв. естетски иманентизам или троугао који се своди на: уметника — уметничко дело—посматрача, и открива четврту димензију, тј. Архетип, Личност живога Бога, који је прототип правог човека. Знати и бити су неодвојиви појмови за Николаја, што је основни принцип његове гносеологије. Сазнајне моћи: чула, разум, ум и срце у свом природном стању су болесни, заражени грехом и као такви нису у стању да дођу до познања Истине. Једино до чега могу доћи у том стању јесте до неких истина о феноменалном свету. Да би човек дошао до истинског сазнања, неопходно је да претходно излечи органе сазнања, а то се постиже подвигом (аскезом). То даље значи да је сазнање богочовечански процес а не резултат аутономног људског ума и његовог природног усавршавања. И коначно, поље делатности на кој ем ће засигурно дуго остати непревазиђен је беседништво, због чега је и стекао епитет „златоусти.”
    За заслуге на пољу науке награђен је почасним докторатима Универзитета у Глазгову и Оксфорду и Универзитета Колумбија.

    ДЕЛА: Потпуну Био-библиографију за период 1902—1941. саставио протојереј Милисав Д. Протић, у: Милан Д. Јанковић, Свети епископ Николај — живот, мисао и дело, III, Београд 2003, 605—774; The Faith of the Saints, 1949; Касијана, Њујорк 1952; Жетве Господње, Њујорк 1953; Једини човекољубац, Њујорк 1958; Рајска пирамида, 1959; Речи српском народу кроз тамнички прозор, 1985; Сабрана дела, IV, Београд 1976, VI 1976, VII 1976, V 1977, VIII 1978, XI 1978, IX, 1983, X 1983, XII 1984, XIII 1986, II 1986, III 1986.

    ИЗВОРИ: Шематизам Србије, 1903—1905.

    ЛИТЕРАТУРА: Владика Николај у свом и нашем времену, зборник радова, Србиње 1997; Јефимија, 1993, 2—3, тематски број посвећен Николају; Милан Д. Јанковић, Свети епископ Николај — живот, мисао и дело, I—III, Београд 2003; Свети Владика Николај Охридски и Жички, зборник радова, Жича, Краљево 2003; Сава [Вуковић], епископ шумадијски, Историја српске православне цркве у Америци и Канади, 1891—1941, Крагујевац 1994.

    Радован Биговић

  2. Војислав Ананић

    ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

    ВИДОВДАНСКА БЕСЕДА У ЛОНДОНУ

    „Господо и пријатељи!
    Дошао сам из Србије, из европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу, Конкену Бериском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред Његовим височанством, краљем Цорџем V и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
    Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и Хришћанства. Ја сам видио, да је он саграђен од нај скупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам, да је саграђен од гранита и мермера, које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен, златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се, да се овај храм, с правом убраја, у једно од архитектонских чуда света.
    Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји, као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све, лобање и кости, биле узидане, могао би се, подићи храм, триста метара висок, толико широк, и дугачак, и сваки Србин, би данас, могао подићи руку и показати. Ово је глава, мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова, Србија лобањама и костима својим, брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили, нашим костима, турске сабље, и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она, бела и црвена столећа у којима је Европа, вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота.
    Једном речју, када је Европа, вршила смело кориговање, и богова, и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште.
    И другом речју, док је Европа, постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу, на браник Хришћанске Европе, и дао живот, за одбрану Хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

    Извор: БАНАТСКИ АЛМАНАХ, 2016.

  3. Војислав Ананић

    БИБЛИЈА (грч. ха (Зфка)

    У хришћанској цркви назив за скуп књига, које су написали људи изабрани од Бога (пророци и апостоли), а надахнути Духом светим. Истраживањем Библије бави се посебна научна дисциплина, тзв. библијска критика, која се својим рационалистичким приступом супротставља ортодоксном схватању о „богонадахнутости” библијских књига, и доказује да су ови текстови настајали током веома дугог периода, као и да су резултат рада многих аутора.
    Термин Библија не среће се у самим тим списима, већ су га по први пут употребили у IV веку св. Јован Златоусти и св. Епифаније Кипарски. Јевреји су своје свете књиге називали различитим именима: Писмо, Свето писмо, Завет, Књиге завета, Закон и Пророци. Библија се дели на два дела – Стари и Нови завет. Први део сачињавају књиге које су настале у претхришћанско време, у јеврејској средини и на хебрејском језику. Стари завет поштују подједнако и Јевреји и хришћани. Нови завет је скуп списа које светима сматрају само хришћани.
    Стари завет обухвата 39 књига (мада се оне рачунају као 22 – према броју слова у хебрејском писму, или 24 – према грчком алфабету). Јосиф Флавије сведочи о томе да су Јевреји сматрали да је број светих књига 22. Јевреји цео Стари завет деле на три дела. Први део зове се Закон (Тора) и њега чини пет књига Мојсијевих (Постање, Исход, Левит, Бројеви, Закони поновљени). Свој коначни облик Тора је добила по окончању вавилонског ропства (444. г. пре н. е.), у време када су јеврејским народом управљали свештеник Јездра и његов помоћник Неемија.
    Други део корпуса зове се Пророци, и ту спадају: Књига Исуса Навина, Прва и Друга књига Самуилова (или Царства; рачунају се као једна књига), Прва и Друга Царева (или Трећа и Четврта књига Царства; рачунају се као једна књига), Исаија, Јеремија, Језекиљ, 12 малих пророка (Осија, Јоил, Амос, Авдија, Јона, Михеј, Наум, Авакум, Софонија, Агеј, Захарија, Малахија; рачунају се као једна књига). Овај део корпуса добио је свој коначни облик око 200. г. пре н. е.
    Трећи део корпуса, који се зове Свето писмо (Кетувим), садржи Псалме Давидове, Приче Соломонове, Песму над песмама, Рут, Плач Јеремијин, Књигу проповедникову, Књигу о Јестири, Књигу пророка Данила, Књигу Јездрину, Књигу Неемијину (две последње рачунају се као једна). Прва и Друга књига дневника (Паралипоменон) придодате су старозаветном канону око 100. г. пре н. е.
    Хришћанска црква прихвата све ове књиге као канонске. Најстарији познати превод старозаветног јеврејског канона на грчки језик настао је у Александрији, у време владавине Птоломеја VII Евергета (146-117. г. пре н. е.). На превођењу је радило, према предању, седамдесет учених филолога, па је тај превод познат као превод седамдесеторице (ЗерШа§т1а); у овај корпус преведених старозаветних текстова укључено је још 11 књига, које у јеврејској традицији нису канонске: Посланица Јеремијина, Књига Варухова, Књига Товијина, Књига Јудите, Премудрост Соломонова, Премудрост Исуса, сина Сираховог, Друга и Трећа књига Јездрина, три Књиге Макавејске. У Септуагинти постоје још и неке интерполације у јеврејске канонске књиге; тако је у Књигу Јестире додат део који није означен бројем стихова ни у грчком, а касније ни у словенском преводу; Молитва Манасијина на крају Друге књиге дневника; песма три младића у Књизи пророка Данила, и повест о Сузани у истој књизи.
    Мојсијев кодификаторски рад на првих пет књига Старог завета заснива се на богатом јеврејском народном предању. Према мишљењу истраживача, ове књиге настале су ради задовољавања религиозних потреба народа, као и због тежње да се регулишу (правни) односи међу члановима родовске заједнице. Још један важан подстицај била је, свакако, и жеља да се за потомство забележе значајни догађаји и опишу јуначки подвизи њихових учесника.
    Међу лабаво повезаним јеврејским племенима постојао је велики број разних локалних предања везаних за молитве, обредне песме, приношење жртава и различите култове. Та предања, сачувана у фолклорној традицији, била су касније писмено фиксирана, па су тако постављени темељи књижевности јеврејског народа. Приликом свога рада, Мојсије је користио и усмено предање и неке већ забележене изворе, о чијем постојању Библија недвосмислено говори (Бројеви XXI, 14: „сефер милхамот”, тј. књига о ратницима Господњим). Најстарији текстови били су писани фонетским јеврејским писмом на народном јеврејском језику. (Ово писмо постојало је у XV веку пре н. е. о чему сведочи натпис са Синаја). Мојсијев кодификаторски рад експлицитно је наглашен у Законима поновљеним (XXXI, 9: И Мојсије написа овај закон, и даде га свештеницима, синовима Левијевим, који ношаху ковчег завјета Господњега, и свијем старешинама Израиљевијем).
    Мојсијевом наследнику, Исусу Навину, приписује се састављање следеће, шесте књиге Старог завета (мада је она, како је научно утврђено, свој коначни облик добила у време између 440. и 400. г. пре наше ере). Свака нова књига која је била прихватана, чувала се са Мојсијевим законом у светињи над светињама, тј. на најсветијем месту у скинији, заједно са Ковчегом завета. Трећи по имену познати писац био је пророк Самуил који је, пошто је помазао Саула за цара Израиља, тј. северног краљевства (1012-1004. г. пре н. е.), написао новоме цару и његовим наследницима књигу која је требало да буде упутство о владању и обавезама владара. То је Прва књига царства; касније су јој додати и састави који говоре о Сауловој и Давидовој владавини, па је због свога обима била подељена на два дела (Прва и Друга Самуилова или Прва и Друга Царства). Од тог времена па све до вавилонског ропства (VI век пре н. е.) састављање и редиговање светих књига било је у надлежности посебних религиозних друштава; тако је школа пророка окупљена око пророка Самуила заслужна за то што су у библијски корпус укључене књиге Судија и Рут. Време царева Давида (1004-965. г. пре н. е.) и Соломона (965-926. г. пре н. е.) представља златно доба у развоју старе јеврејске књижевности; тада се развија и ствара религиозна лирика, химне, приче, текстови поучног карактера. Заслужним се сматра цар Давид, који је окупио талентоване песнике (Асафа, Емана, Идутуна, синове Корејеве). Цар Соломон веома је ценио знање, па је на своме двору окупио најобразованије људе свога времена (Натана, Етана, Халкола, Дорда), који су се бавили искључиво књижевношћу. Давид и Соломон били су и сами даровити писци. Религиозно–књижевна група око Соломона критички је процењивала шта је од његових прича, а према предању било их је око 3 000, достојно да се придода ка-нону светих књига и „положи пред Господа”. Другу познату књижевно-религиозну групу окупио је цар Језекиљ (725-696. г. пре н. е.); она је кодификовала последњих шест глава Прича Соломонових (XXV, 1: И ово су приче Соломунове које сабраше људи Језекије цара Јудина.).
    Готово све старозаветне књиге написане су на старојеврејском језику, који филолози-семитолози одређују као ханаански дијалект северног дела средњосемитске језичке групе. Једини изузетак су Књиге пророка Данила и Књига Јездрина, које су написане у У1-У веку пре н. е., на арамејском језику (млађи облик класичног хебрејског језика).
    За потребе јеврејског богослужења, поједине књиге деле се на посебне мање целине: Постање на толедоте, Петокњижје на мале и велике параше, Пророчки списи на хафтаре. Поделу на главе, какву имамо и данас, увео је кентерберијски надбискуп Стивен Ленгтон (умро 1228) у латинском рукопису Уи\%аХе; ова подела прешла је касније и у јеврејске рукописе, углавном због лакшег коришћења текста приликом јеврејско-хришћанских полемика. Поделу глава на стихове увео је, на основу талмудистичке праксе, париски штампар Робер Стефан, и то прво у грчко-латинском издању Новог завета. Касније се оваква подела проширила и на целу Библију.
    Нови завет обухвата 27 књига, чији су аутори, њих осам на броју, надахнути Духом светим: Матеј, Марко, Лука, Јован, Петар, Павле, Јаков и Јуда. И новозаветни корпус дели се на три целине: 1. четири јеванђеља и Дела апостолска; 2. поучне књиге – апостолске посланице: 7 саборних и 14 посланица апостола Павла; 3. пророчке књиге – Апокалипса Јована Богослова.
    Према предању, сви ови текстови добили су свој коначни облик у другој половини I века наше ере, док савремени истраживачи сматрају да се то догодило током прве половине II века. Почетком II века састављена су два засебна зборника, од којих је један садржао четири јеванђеља, а други – посланице апостола Павла (Согрш РаиНпшп).
    Канон Новог завета санкционисан је на неколико сабора: Лаодикејском (343. и 381, 60. правило), у Ипону (сев. Африка 393, 36. правило). Пракса читања новозаветних текстова свакога дана, упоредо са старозаветним, уведена је у хришћанско богослужење веома рано. Представници Александријске цркве познавали су све новозаветне књиге; Јевсевије из Цезареје (око 263-339) оставио је у својој Црквеној историји податак да је Климент Александријски (150-215) саставио тумачења за цео Нови завет. Приликом одређивања новозаветног канона црква је узимала у обзир апостолски ауторитет, тј. аутор је морао бити један од Христових апо-стола, а други критеријум је био богонадахнути карактер списа. Све књиге Новог завета, осим Јеванђеља по Матеју које је првобитно било састављено на арамејском језику, написане су на говорном грчком језику тога времена (гј когугј 610,-Хгкхоч).
    За литургијске потребе НЗ је већ врло рано био подељен на два дела: Јеванђеље и Апостол (Апокалипса се није читала приликом богослужења). Најстарију поделу на краће целине начинио је Амоније из Александрије (III век); то су Амонијеве главе. Одељци текста намењени читању у недељне или празничне дане зову се чтенија (грч. сгуссугсо-01$) или перикопа (грч. лгртблу]).
    Током времена, текст НЗ који је био у употреби у многобројним хришћанским заједницама почео се постепено кварити, па се већ веома рано почело водити рачуна о његовој исправности. Александријски патријарх Исихије (ШЛУ век) приредио је НЗ који је постао званичан и обавезан у његовој дијецези. Памфилије (умро око 390) сачинио је посебну редакцију НЗ на основу кодекса писаних под Оригеновим надзором. Верзију НЗ коју је приредио антиохијски презвитер Лукијан (240-312) прихватиле су Антиохијска и Цариградска црква. Са званичне редакције (Лукијанове) која је важила у Цариградској цркви, превели су Ћирило и Методије изборно јеванђеље и апостол на словенски језик. Мада прве генерације тог њиховог превода нису сачуване, сачувани су рукописи из друге половине X и са почетка XI века. Најстарији сачувани словенски рукописи, било да су писани глагољицом или ћирилицом, садрже управо јеванђеоске текстове (Зографско, Маријинско, Асеманијево јеванђеље, Савина књига). Новозаветни текстови приређени за употребу на богослужењу у православним словенским црквама чине већину у укупном фонду сачуваних рукописа. Од старозаветних књига, најзаступљенији су псаптири. Одломци појединих старозаветних књига могу се наћи у паримејнику. Старозаветне и новозаветне књиге одиграле су изузетно важну улогу у формирању и развоју књижевности код православних словенских народа.
    Најстарији сачувани српски рукописи такође су два јеванђеља – Мирослављево и Вуканово, оба с краја XII века. Београдски паримејник (почетак XIH века) је један од најлепше илуминираних српских рукописа.
    Код православних народа у средњем веку, Библија није постојала као јединствена целина. Кодификација Библије, као јединствене целине, везује се код православних Словена за име новгородског епископа Генадија (1499) који је прегледао, допунио и поправио старозаветне и новозаветне књиге које улазе у њен састав (Генадијева библија). Касније су биле извршене још две ревизије: прва, приликом првог штампања у Острогу 1581. године (Острошка библија); друга, приликом штампања 1751. године, при Кијевској духовној академији.

    Т. Суботин-Голубовић

    Извор: ЛЕКСИКОН СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Приредили. СИМА ЋИРКОВИЋ – РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд 1999.

  4. Војислав Ананић

    ОД ЊЕГОША, ДО НЕЗНАНОГ УНАКА НА АВАЛИ

    Наш велики песник, владика и тадашњи Господар Црне Горе, Петар Петровић Његош је изабрао Ловћен за свој вечни починак, јер је ту било жариште СРПСКЕ слободе, а мислио је да ће његов дух бдети над свима Србима у борби за њихово ослобођење. Још пре Његошеве смрти, да би испоштовали жељу свога владике, његови Црногорци су почели радове на подизању капеле већ 1844. године и завршили је 1845. године. И по Његошевој жељи, а и у духу Српске Православне Цркве, капела је била скромних димензија и облика.
    Владика Раде Томов, како је народ из милоште називао Његоша, умро је 1851. године, али је одмах сахрањен у Цркви на Цетињу, а после четири године, наследник му, кнез Данило, сахрањује га 1855. на Ловћен, јер је постојала бојазан да Турци не развале капелу и не одсеку му главу. Та прва капела Његошева, остала је до 1916. године, када је Црна Гора била под окупацијом Аустро – Угарске. Гроб Његошев на врху Ловћена, као да је пркосио завојевачкој политици Аустрије и зато су затражили да 1916. Његошеве кости преселе на Цетиње, пошто јој је врх Ловћена, наводно, стратешки, био веома значајан. У ствари, она је хтела да на Ловћенски врх једнога дана постави споменик Фрањи Јосифу. За пренос Његошевих костију, и поред противљења народа, као и митрополита Митрофана Бана, Аустријанци одреде попа Симу Мартиновића, ђакона Иву Калуђеровића, др Лазу Томановића и Михајла Поповића. Кад Аустро – Угарска почиње да слаби, већ 1918. покушали су да ублаже свој злочин преношења Његошевих костију и наређују да се изврши оправка оштећене капеле на Језерском врху. Али, тада Аустро – Угарска већ пропада.
    Стара капела није више била употребљива и требало је пронаћи средства за градњу нове, исто скромних димензија и облика. За то се нарочито ангажовао патријарх Димитрије, као и сав народ и познати интелектуалци (Јелена Лазаревић, Јован Цвијић, Павле и Богдан Поповић, министар вера Павле Маринковић, који је укључио и краља Александра, пошто му је мајка Зорка, била из лозе Петровића са Његуша (ћерка краља Николе). Краљ Александар је прихватио да, као крвни сродник, сноси све материјалне издатке за изградњу капеле, као и за градњу пута од Иванових корита до врха Ловћена. Но, краљ је желео и више да се одужи владици Раду, тако што би наш тадашњи познати бвајар Иван Мештровић, израдио монументални споменик. Али, то је већ одударало и од аманета Његошевог и од духа Српске православне цркве, која је сматрала да капелу само треба обновити.
    Унутрашњост је била идентична оној из старе капеле. Капела и олтар су покривени плочама, а на врху је био крст иод мермера са Венчаца. Плоче од мермера у унутрашњости, имале су иницијале Петар Петровић Његош, а у мраморној плочи је урезан златним словима текст са именом краља Александра, који је финансирао градњу, са датумом 21. септембра 1925. године. На улазу у капелу, била је икона СВЕТОГ ЂОРЂА, а под капеле је био од камена са Брача. Унутра су се налазиле иконе Светог Петра, Светог Василија, Светог Стефана Пиперскога и Светог Владимира, а изнад свих ових икона, је била велика фреска Господа Исуса Христа. С десне стране улаза у капелу налазио се саркофаг покривен плочом од мермера, па круна од истог мермера, а испод круне Његошев лик у мозаику. Капела је израђена од ловћенског камена а сав камен из старе капеле, који је био и освећен, узидан је у обновљеној капели. На врху капеле налазио се громобран. На свечаној прослави 21. септембра 1925. поред краља Александра и краљице Марије, на општем ручку, било је око хиљаду званица.
    Тако, поштујући обе жеље, краљ Александар одлучи да Мештровићу повери израду СПОМЕНИКА НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ на Авали, који ће симболисати цео наш народ и заједништво свих народа који су тада живели у држави али и били сведок учешћа Србије у Првом светском рату против Аустро – Угарске монархије. Готово све земље победнице су подигле споменике својим незнаним јунацима. Капела с гробом нашем Незнаном јунаку налази се на врху Авале на 511 м надморске висине. Споменик је откривен 1921. године, а изграђен је од тесаног камена и споља и изнутра, као и ограда са степеницима.
    После рата (1941 – 1945) донета је одлука да се и та друга капела сруши и подигне Маузолеј Његошу, што није одговарало ни аманету владике Рада а није било ни у духу наше цркве. Његош је добио оно што није ни тражио ни желео, а Београду је остао Споменик Незнаном јунаку на Авали. Од друге капеле је, кажу, остао сваки камен, који је обележен редним бројем.

    (Из Мемоара Патријарха Српског Гаврила, Париз, 1974)

  5. Војислав Ананић

    ГРОБ НЕЗНАНОГ ЈУНАКА

    Новембра 1921, приликом излета једне групе званичних лица (учесника при склапању савеза са Румуњском) на Авалу, нађен је на самом пријевоју Авале један гроб, ограђен простом тарабицом, са крстом, на коме је било написано: Ајн унбехантер сербишер Солдат. То је дало повода да се, по узору осталих савезника, у једном гробу инкарнира онај огромни број наших незнаних јунака, пали на пољу части. Као што је огромно било бојно поприште нашег народа у Свјетском Рату, тако је и гроб српског незнаног јунака требао да буде на таквом мјесту, са кога би се имао најшири видокруг. Мјесто нађеног гроба одговарало је најбоље овим условима. Поред пријестолнице Краљевине Србије, на Авали, чији врх гледа Београд и преко њега далеко у равнице Баната, Сријема и Бачке с једне стране, а с друге види Цер, Гучево и Медведник, Сувобор и Рудник, Смедерево и Моравску долину, Космај и Ковиону, закопао је непријатељ српског војника, за кога нитко из околине не зна ни тко је ни откуда је. Одмах је ријешено, да се ископавањем утврди, да је ту заиста сахрањен српски војник, и да га нитко не зна, па да се на том мјесту подигне споменик Незнаном Јунаку, достојан величине дјела и огромних жртава, које је садашња генерација дала за уједињење нашег народа. Састављена је комисија, која је 23/11. 1921. изашла на мјесто, и званично констатирала, да је на том мјесту погинуо један српски војник трећег позива, погођен у груди разорном гранатом аустро-угарске хаубице 105 центиметара, и да је у лијевку, који је та граната направила, и сахрањен. Распитивано је зна ли ткогод, тко је и одакле је тај војник, и констатирано је да нитко не зна, нити се то могло дознати из предмета нађених у гробу. Званичан протокол увиђаја, као и протокол вјештачења и ствари (дијелови костура, дијелови и данце гранате, цокуле, опасач, упртач, фишеклије, 94 метка за руску пушку 3 линије, и новчаник са 3 сребра српска дводинарца и једним комадом никленог новца од 0’20 Дин) нађене у гробу, чувају се у канцеларији предсједника Народне Скупштине. Послије овог констатирања састављен је одбор, који је приступио прикупљању добровољних прилога за споменик и то само у пријестолници. Од прикупљеног новца подигнута је на гробу камена пирамида да обиљежи мјесто, гдје ће бити подигнут споменик. Гроб са пирамидом налази се на пријевоју Авале, на раскршћу колног и пјешачког пута, који се крижају на 50 метара пред бедемом старинског града на Авали. По посљедњој биланци (од 2/7. 1924) у каси одбора има 171.047*20 Дин, који су дати на чување код Хипотекарне Банке и Београдске Задруге. За подизање пирамиде утрошено је 40. 763.*50 динара.

    В. Белић

    Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)

  6. Војислав Ананић

    СРПСКО ОСВАЈАЊЕ АМЕРИКЕ

    Први српски досељеници на америчко тло насељавали су, почетком осамнаестог века јужне државе САД, Луизијану и Нови Мексико, тада под Шпанијом и Француском. Забележено је да је извесни Јован Мишковић боравио пет година у овим крајевима још 1740. У Њу Орлеансу српски и грчки досељеници, православци формирали су 1841. и своју прву парохију. Са открићем злата 1848. године Срби у већем броју долазе и у Калифорнију. Ту су стизали српски трговци, лингвисти, морепловци јадранске обале и Црне Горе – Бокељи, Далматинци, Црногорци, али и сељаци из Херцеговине који су постајали рудари и фармери. Ови Срби су били статистички сврстани као досељеници из “немачких држава”, све до 1860. године. Резултати пописа становништва Америке између 1850. и 1880. године указују на закључак да је од милион лица из “немачких држава”, само један одсто отпадао на Србе .
    У Америци данас живи око 700.000 Срба и Црногораца. Они су се масовно досељавали у САД у пет великих таласа. Прва миграција трајала је од почетка XIX века до Првог светског рата. Далеко највећи број Срба и Црногораца, око 150.000 уселио се у САД до 1914. године. Били су то углавном Срби из Аустро-Угарске и Црне Горе. Тада се улазило преко Калифорније и први српски досељеници насељавали су Лос Анђелес, Сан Франциско и потом се лагано ширили према континеналном делу, ка Невади и Аризони. У овим градовима Срби оснивају своја прва национална друштва, подижу цркву и отварају, на жалост, и прва гробља. Други талас, од стварања Краљевине Југославије 1918. до почетка Другог светског рата захватио је мањи број српског становништва јер су САД увеле квоте за имигранте. Доселило се стотинак хиљада Срба и Црногораца. Највише их је било у Пенсилванији, Мичигену, Охају и Илиноису. Основан је тада у САД низ српских политичких организација од Српске народне одбране – СНО, Српског културног клуба Свети Сава – СККСС, до Југословенског народног покрета – Збор Димитрија Љотића.
    По завршетку Другог светског рата 1945. започео је трећи талас усељавања Срба и Црногораца у САД, који је трајао пуних двадесет година. До 1965. уселило се око 250.000 Срба, углавном, бивших ратних заробљеника, избеглица и расељених лица, противника комунизма у новој Југославији, која им је давала статус политичких емиграната. Прва организација коју су ови српски досељеници основали било је Удружење бораца Југословенске краљевске војске – УБЈКВ. Председник је био краљев генерал Миодраг Дамјановић. Током 1952. године из УБЈКВ су се издвојили војвода Момчило Ђујић и војвода Добросав Јевђевић, који су основали Покрет српских четника Равна Гора, односно Организацију српских четника Равна Гора. Седиште им је било у Гери, а потом у Лос Анђелесу и Чикагу, где су штампали своје листове “Србија”, односно “Српске новине”. Од 1958. и војвода Павле Ђуришић је створио свој Покрет српских цетника Равна Гора и “Четницке новине” у Милвокију.
    Слободан Јовановић је у САД основао Југословенски народни одбор (ЈНО) са циљем да обједини југословенску емиграцију и исељеништво. Константин Фотић је у Њујорку 1947. формирао Српски национални одбор. Нови Српски национални одбор основан је 1961. године. За председника је изабран др Милан Гавриловић.
    Када је на просторима СФРЈ стасао средњи друштвени слој, састављен од добро ситуираних породица стручњака и интелектуалаца, али и успешних пословних људи, средином шездесетих многи од њих су се одважили да крену у Америку или на школовање и стручно усавршавање или на посао. Тај четврти талас економских миграната трајао је од 1966. године све до краја осамдесетих година. Ти Срби су насељавали велике образовне и индустријске центре у Калифорнији, западној Пенсилванији, западној Вирџинији и источном Охају, подручје Чикага, северозападне Индијане, Милвокија, Њујорка и Њу Џерсија.
    Из тог новог таласа младих досељеника и десног крила СНО 1966. године у Чикагу је створен Српски омладински покрет Отаџбина (СОПО). Припадници СОПО-а деловали су илегално и без политичког програма. Чланови СОПО-а били су Никола Каваја, Стојиљко Кајевић, Живота Ивковић, Радош Стевлић, Реља Рачић, Андрија Димитријевић. Већина њих је 1975. године у Чикагу формирала Српски демократски покрет са циљем да обједини политичку емиграцију. Лидери ове организације били су др Бранислав и Миомир Станишић. А њихов лист “Српска зора” је штампан у Чикагу.
    Према попису становништва САД у 1990. години, као Срби се изјаснило 116.795 лица и као Југословени 257.994 лица, што значи да је у Америци регистровано око 400.000 наших људи. Процене стручњака за миграције су говориле да их је још најмање 200.000 асимилисано и да су већ били Американци. Узнемирени албанским сецесионизмом на Косову и Метохији, али и узбуђени због рађања политичког плурализма у Србији и Црној Гори, наши исељеници 7. децембра 1990. у Кливленду стварају прву српску асоцијацију Сабор српског уједињења. Не дуго затим у Питсбургу се формира Српска мрежа (Срб Нет).
    Пети талас српског освајања Америке започео је распадом СФРЈ и избијањем 1991. године грађанског рата на овом делу Балкана. Он је са отаџбинског тла подигао, пре свега, младе људе, школарце и војне обвезнике, а потом стручњаке и породице које су биле принуђене да иду у САД трбухом за хлебом. Њихова прва станица у Америци био је највећи српски град у иностранству Чикаго, затим Њујорк, Кливленд, Милвоки, Детроит, Питсбург, Лос Анђелес, Сан Франциско. Највише је било у Чикагу, преко 150.000, а најмање у Атланти, само 150. Рачуна се да је за последњих осам година у САД ушло јос око тридесет хиљада Срба и Црногораца. Нови српски досељеници формирали су у САД и своје нове организације, завичајна удружења и хуманитарна друштва, али и своје партије, каква је била Српска демократска странка у Чикагу. Срби и Црногорци у својој новој домовини САД иако мала етничка заједница, оставили су видљив траг у америчком јавном животу. Михаило Пупин и Никола Тесла, као Џорџ Цвијановић и др Брана Видић постали су угледни амерички и светски научници. Светозар Стив Пејовић је амерички професор економије Универзитета у Тексасу и рођени Београђанин, који живи у Даласу. Миљан Вуксановић се прославио као амерички стручњак и експерт ОУН за екологију, а др Ранко Бон као стручњак НАСА и професор Масачутсес универзитета. Никола Чанак је био члан Врховног суда државе Минесота, Роза Вујић је била у Сенату државе Калифорнија, Џорџ Војновић је гувернер државе Охајо, Хелен Делић Бентли из Мериленда је била члан Конгреса, док је Милорад Род Благојевић из Чикага данас амерички конгресмен.
    У САД живи и ради око четири и по хиљаде српских масона.

    Никола Јовановић је у књижици”Феникс град” (штампана 1895. године у Београду) међу првима описао Чикаго. Он је отпутовао у Америку (1869) по другој основи, школовао се делимично у Чикагу, делимично у Њујорку, али се вратио у Србију.

    ЧИКАГО – НАЈВЕћИ СРПСКИ ГРАД
    Американци, који не воле национално да се пребројавају, тек су пописом 1980. године показали пуни етнички састав САД. Тада је утврђено да су амерички Срби највише сконцентрисани – око сто педесет хиљада. Како је у међувремену још десетине хиљада Срба и Црногораца избегло у главни град државе Илиноис, то је Чикаго са око 200.000 наших људи сигурно данас највећи српски град у иностранству.
    Предео на северу Америке, око језера Мичиген, на коме се налази овај метрополис, пре око две стотине година, индијанско племе Алгонкини звало је Поље лука (Чикаго). То име је прво добила река, а потом и град, који је никао 1833. године. У њему је било четрдесетак кућа и две стотине житеља. Први су у њега почели да се досељавају француски Канађани и урбани Индијанци, а потом ми дошљаци из Европе и са истока Америке. Како се насеље индустријски развијало, тако се повећавао и број његових становника. Данас Чикаго има седам милиона житеља, који воде порекло из чак осамдесет нација са свих крајева света. Срби су зато у овом граду мала етничка заједница.
    У историјским документима овог, другог по величини града у Америци, нема много писаних трагова о досељавању Срба. Прво српско име у тим архивама помиње се тек 1872. године. Био је то Иван Вучетић који је допловио из Боке Которске. Тек 1910. у општинским актима регистровано је званично постојање становника Чикага српског порекла. Већина њих је пристигла из сиромашних крајева Лике, Кордуна, Далмације, Боке, Херцеговине, Крајине, па су били уведени у књиге досељеника као Угари, Бугари, Црногорци, Бокељи или често као “остали”, јер нису знали на енглеском да кажу одакле су. Били су то, углавном, мушкарци, који су ушли у Америку са жељом да зараде који долар и врате се кући. Како зарада у челичанама и рудницима никада није била довољна за повратак и женидбу, то су многи заувек остали у “Америки”. За њима су, верујући у причу о америчком сну, међутим, убрзо почели да пристижу и други, трећи, четврти, пети и шести Срби.
    Прва генерација српских досељеника створила је своју малу колонију у Клејборну, северном делу Поља лука тј. Чикага. Ту је пре деведесет година, пред две стотине људи, одржана и прва служба у српској цркви “Христово васкрсење” на Силеровој улици. Друга колонија никла је на југу, у 109. улици и Комерсал авенији, где је подигнута нова црква. На овом простору први велики српски сабор, и црквени, и народни, одржан је 1913. године. А десет година касније, такође, у Чикагу српска црква у САД се одвоји од руске и припојила Патријаршији у Србији. Била је то заслуга двојице владика Мандарија и Николаја.
    Како су пристизале нове генерације Срба, које су освајале овај град, тако је српска колонија расла и селила се. Данас су Срби сконцентрисани највише око језера Мичиген и на западном делу града. Пре двадесетак година преселили су најстарију српску цркву на Редвуд драјв или Западни Српски Пут, како Срби зову то православно имање. Њиме је дуго руководио господин Драгољуб Павићевић. У овом граду и околини данас постоји седам српских цркава и два манастира, Свети Сава и Нова Грачаница, који су и седиште највећих православних епархија у расејању. Први је почео да гради владика Мандарије, а други владика Иринеј. Зато се и може рећи да је Чикаго пре свега духовни центар Срба у расејању. Славко Стоковић је задужбинар манастира Пресвете Богородице на Трећем језеру код Чикага. И дугогодишњи члан управе црквено-школске општине и члан Сабора новограчаничке епархије. Има осамдесет и осам година, виталан је, окретан и духовит. Дошао је у Сједињене Америчке Државе 1947. године из немачког ратног заробљеништва у Минхену. Пут кроз туђину довео је Славка Стоковића до Пенсилваније и до владике Дионисија. Ту се у манастиру Стоковић, бивши војни правник запослио као администратор са месечном платом од само 125 долара. Његови пријатељи, који су радили за хиљаду или две хиљаде долара, говорили су му да је луд. Драгица и Славко Стоковић узели су се 1949. године, а већ наредне три добили су синове Милана, Јована и Николу. Кум им је био владика Николај Велимировић, који није дозволио да кумчићи не носе његово име. Када је Славко од владике Дионисија затражио већу плату, овај му је понудио да откупи пола дома за збрињавање лица, и да после деле приход. Стоковићи су пристали, јер је Драгица као школована медицинска сестра имала лиценцу за рад. Једног дана, средином педесетих, гледајући огласе, Славко је нашао кућу са дванаест екара земље, до ауто-пута у Либертивилу, за 25.000 долара. И купио је. Данас се на том месту налази дом “Либертивил манор “, на стотинак екара, и са пет парарелних крила. Његов власник Славко Стоковић на вратима држи таблу са скромним написом – администратор. Колико је бринуо о својој породици и свом послу, Славко Стоковић је бринуо и о српској цркви. Давао је увек колико је могао, а као правник писао је и потписивао разна документа, од развода српских бракова до склапања великих послова за градњу манастира Пресвете Богородице на Трећем језеру. Њега је црквени раскол 1963. године и деоба Срба на раскољнике и федералце много погодио. Када је владика Дионисије осетио шта се догађа, рекао је Николају да нађе неко лепо имање, где би раскољници подигли манастир. Мој син Никола је код свог газде нашао 63 екара , додуше под водом, за 350.000 долара. То је српски народ купио и почео да зидамо манастир Нова Грачаница. Народ је дао пет милиона долара, своје руке и храну. Данас ово имање вреди најмање десет милиона долара. А манастир Пресвете Богородице је заштићен као културно добро САД. Господин Славко Стоковић, његова супруга и синови осамдесетих година приложили за манастир 185.000 долара. Драгица Стоковић, која је била председница Кола српских сестара постала је кума црквеног дома, а Славко Стоковић кум иконостаса. Када је дошло до националног и црквеног помирења Славко Стоковић је лично организовао и спровео пренос моштију свог кума и владике Николаја Велимировића у Србију, у село Лелиће. Пре тога владикама Атанасију и Амфилохију предао је три кофера са списима и личним документима владике Николаја, а Српској академији наука предао је три сандука са архивом професора Милана Зечевића, некадашњег начелника Народне библиотеке Србије. Тада је са владиком Атанасијем био и у посети Космету.
    Највећи број Срба доселио се у чикашки басен, који захвата простор државе Илиноис, Индијана, Мичиген и Висконсин, иза I и иза II светског рата. Та поратна емиграција удахнула је живост и национални дух старом пројугословенском исељеништву. Многе српске организације су се омасовиле и ојачале, па је Чикаго израстао и у политички центар Срба у дијаспори. У овом граду је, на пример, одржан 1941. године Конгрес Српске Народне Одбране, на коме су поред Константина Фотића, Јована Дучића и епископа Драгољуба Миливојевића-Дионисија, активни били и В. Вукотић, М. Бојчетић, В. Пантић, Б. Пановић. За председника Централног одбора СНО за САД и Канаду тада је изабран Михаило Дучић. Своје политичко опредељење СНО је јавно излагало преко свог гласила “Слобода”, листа који је покренут 1953. у Чикагу и који се и данас штампа као недељник на српском и енглеском језику. Највеци углед СНО је имала доласком др Уроша Сеферовића за председника од 1960. до 1984. године. Овог лекара и предратног исељеника из Котора наследио је потпредседник Вукота Вукотић, само годину дана. А потом је од 1985. председник СНО био др Рајко Томовић који је страдао 1992. у свом чикашком стану у пожару под сумњивим околностима.
    Данас ову, некада најмасовнију, емигрантску политичку организацију у САД води председник Славко Пановић. Генерални секретар СНО је Бора Рајић. Процењује се да је СНО крајем осамдесетих година у својих шест одбора у свету имала 1.500 редовних чланова. У Месном одбору СНО за Јужни Чикаго, на пример, први људи су Градимир Ђокић, председник, Радомир Стефановић, секретар и Мирослав Сретеновић.
    Од осталих српских организација Конгрес српског уједињења у Чикагу заступају др Петар Мленковић, Градимир Марковић, Виктор Клебедински, Надежда Ракић, док је представник Српске мреже господин Џорџ Богданић, Београђанин чији је деда био власник зграде хотела “Палас”. Удружење српских бораца Краљевске југословенске војске воде Милош Катић, председник, Мирко Красић, секретар и Никола Ђурић, благајник. Четничке организације заступају Милан Драговић, Душко Д. Ћурчић, Стојан Радић, Илија Ђуришић и Ђура Пешут, а Фонд четничких инвалида Дејан Лојанчић. Први човек Српске братске помоћи је Бата Добричанин, а чикашког одбора Воја Вла(?) и Стеван Петровић. Свесрпски конгрес води господин Ђорђе Николић. Српски културни клуб Свети Сава водио је Будимир Срећковић, па Драгојло Миловановић. Садашњи председник Централне управе СКК Свети Сава је Братимир Илић, а уредник листа “Српска борба” је Милета Солујић. Председник Српског народног универзитета је Брана Станишић, а СИКД “Његош” води Илија Ђуришић. Централни комитет организације Срби за Србе води председник Душан Симић. А председник Српске владе у егзилу је др Јован Деретић. У Савезу православних епархије у САД српску страну заступају Мајло Поповић и отац Мирко Добријевић. Савез кола српских сестара у САД и Канади предводи Братислава Беба Бјелопетровић, која води предивни летњи Камп за српску децу и сваке године организује Српску параду на улицама Чикага. Први одбор Кола српских сестара у САД формирали су Даринка и Милан Мрвичин још 1909. године у Синсинатију. Пре четрдесет и седам година, међутим, одобори Кола српских сестара у Америци су се ујединили и за председницу изабрали госпођу Драгицу Стоковић. Братислава Буба Бјелопетровић је већ девет година прва Српкиња у Америци, јер је тако желело чланство четрдесет и шест одбора Кола српских сестара. Савез ове хуманитарне организације која се налази и окриљу Српске цркве у Америци има више од 10.000 чланова. Како у САД постоје четири српске епархије, тако постоје и четири централна одбора Кола српских сестара. У Канади ради седам одбора са две хиљаде чланова. Љубица Ђорђевић води Коло српских сестара цркве “Васкресење Христово”, чији је председник Бранко Пухар, а свештеник Ђуро Крошњар из Чикага. Данас, иначе, у српској дијаспори постоји стотинак одбора Кола српских сестара, од Македоније до Аустралије. Председница Савеза Кола српских сестара у Америци потиче из београдске породице Перишић. Њен отац је био ратни заробљеник у Немачкој, одакле је исељен у Енглеску и САД, а мајка јој потиче са Косова. Удата је за Владу Бјелопетровића, штампара и издавача из Чикага, са којим има кћерку Наталију и сина Данета. За своје српске активности Братислава Беба Бјелопетровић добила је многа признања, а између осталих и титулу Витеза српства. Српске епархије водили су дуго година митрополити Кристофер и Иринеј, који су као цивили имали исто презиме Ковачевић. Први је Ковачевић Велимир, митрополит. Рођен 1928. у Гал Вестону, Тексас. Завршио Богословију у Либертивилу и Чикагу, а студије историје на Универзитету у Питсбургу. Службовао је у Клеартону, Џанстауну, Питсбургу и Чикагу. Устоличен за митрополита средње-западно америцког 1991. године у храму Васкресење Христово, Чикаго. Жењен је и има сина. Живи у Лејк Женеви, а службује у манастиру Свети Сава у Либертивилу. Шири православну веру и српство. Помаже Срб Нет и хуманитарне организације америчких Срба. А други је Ковачевић Милан. Митрополит је рођен 1914. у Вреоцима, селу између Горњег Милановца и Краљева. Ту је и радио као учитељ, али се пред рат као резервни потпоручник активирао и прешао у војску Краљевине Југославије. Међутим, као и многи краљеви подофицири и официри и Милан Ковачевић је запао у немачко заробљеништво. Био је врло активан у логору, као учитељ учествовао је у формирању српског позоришта ” Родна груда”. У неким представама је чак играо и ликове жена са великим успехом. По распуштању логора, међутим, он се одлучио да са још седморицом људи, оде у Енглеску, на калуђерски семинар. Похађао је и Пословну школу у Оксфорду. Тај православни семинар, како сам сазнао, од осморице Срба завршио је само Милан Ковачевић, и тада је добио калуђерско име Иринеј. Када је Иринеј као млад свештеник дошао у Америку, владика Дионисије га је наместио за управника црквеног имања у Серланду, Калифорнија. Ту је показао своје велике организаторске способности, уздигао је имање, а цркви повратио народ и углед. Митрополит Иринеј од свих свештеника исказао у САД највећу стваралачку енергију као градитељ српске цркве. Подигао је 1983. године манастир Пресвете Богородице, популарно назван Нова Грачаница у Сејдланду тј. на Трећем језеру и Дом за остарела лица. Митрополит новограчаничке епархије Иринеј је и иницијатор црквеног помирења које је обављено са патријархјом српским господином Павлом у Саборној цркви у Београду у пролеће 1992. године. Током 1992/95. владика Иринеј послао је први у дијаспори организовао хуманитарну помоћ за отаџбину. Када је у Америци 1987. основан први фонд милосрђа “Грачаница”, митрополит Иринеј је дао у фонд за Косово хиљаду долара. Седели су ту Тодор Стањевић, Милутин Бајчетић, др Рајко Томовић, Драгослав Ђорђевић, Душан Мирковић. Од оснивања фонда “Грачаница” до 1991. сакупљено је 300.000 долара за Србе на Космету. После пропасти Југославије и новог геноцида над Србима у Крајини и Босни владика је укључио вернике у фонд за избеглице “Човекољубље” који је основао патријарх Павле. Срби су послали више милиона долара на име помоћи, у новцу, болницама, лековима, храни, одећи и обући. Извештај благајника епархије каже да је реч о шест милиона долара укупне вредности. Са одобрењем митрополита Иринеја, породица Славка Стоковића је при новограчаничкој епархији основала фонд милосрђа “Свети Ђорђе”, крсне славе Стоковића. Овај фонд је званично основан првог јануара 1994. године и у њему је до средине октобра било примљено 38.438 долара, послато у отаџбину 14.110, а чекало на слање још 24.328 долара. Новац је слат по списковима које су Стоковићи добијали од валадике Артемија из Призрена и сликарке Мире Кнежевић из Београда. А онда је на шестом Сабору новограчаничке епархије Славко Стоковић приложио чек својих синова на 500.000 и свог унука Николе на 100.000 долара. Уз обећање да ће наредне године та цифра сигурно достићи милион долара. Митрополит Иринеј је дуго живео у манастиру Нова Грачаница на Трећем језеру код Чикага. Оболео је и налази се у болници код пријатеља господина Славка Стоковића. Од 1996. године ову епархију водио је владика Сава из Мелбурна, али је патријарх Павле 1997. године за администратора именовао владику Лонгина из манастира Крка. Владика Лонгин Крцо рођен је у Кнежини код Сокоца. Један брат му живи са мајком и породицом у Диселдорфу. Други брат је у Енглеској. На Богословију у манастиру Крка владика Лонгин био је најбољи. Завршио је Московску духовну академију. После тога три године је био на постидипломским студијама у Енглеској. Након тога враћа се на Богословију у манастир Крка, где ради као професор предавач. Неко време је службовао у Мелбурну као владика. А потом опет у манастиру Крка и у Патријаршији СПЦ у Београду. Одатле га патријарх Павле шаље у САД. Овај млади епископ данас у Чикагу ради активно на остварењу верског помирења међу Србима.
    Мира и Слободан Павловић су у Чикагу начинили први корак ка верском помирењу још почетком деведесетих година. О томе је снимљен и телевизијски филм, који је радио Милан Кнежевић из Београда. Павловићи су прави амбасадори српства у САД. У њихову канцеларију на Кларк стриту свакодневно долазе многи српски досељеници да траже смештај и посао, било какву помоћ, јер знају да ће је и добити. Недалеко од своје фирме Мира и Слободан су пре неколико година купили велику кућу, од 400 квадрата и плац, тик уз језеро, близу Холивуд авеније. На згради виси српска застава, а у дворишту и цвеће је посађено као српска тробојка. У башти расту паприка, краставци и парадајз са српским семеном, а у кући на зидовима су слике српских јунака и шире фамилије. Павловићи су у Чикагу штампали књигу о српским владарима, на енглеском и српском језику, и упутили је америчким конгресменима, сенаторима и посланицима, као и људима из администрације у Белој кући, са намером да их упознају са историјом српског народа и српских земаља. У српској колонији Павловићи су познати и као донатори српске цркве, али и као људи који свесрдно раде на српској слози и једињењу. Мира и Слободан Павловић су подигли Павловића мост на Дрини и спојили две обале српске земље. У селу Попови код Бијељине подигли су споменик Кнезу Иви од Семберије и цркву “Васкресење Христово”. Српска црква им је зато доделила Орден Светог Саве.
    Од свих српских досељеника у Чикагу, у озбиљном бизнису се налази једва пет одсто наших људи. Пре двадесетак година највећи број Срба радио је у угоститељству. Тада је у Чикагу било око тридесетак српских кафана и ресторана, а данас их има свега осам. У угоститељству су некада били славни Миомир Радовановић и “Миомирс Сербиан цлуб”, као и Злата Максимовић и “Златас Београд”, код којих су Американци чекали да седну за столове. А данас су познати угоститељи Мики Кнежевић и Звонко Клацник, власници ресторана “Оријент експрес” и “Скадарлија”. У грађевинарству су данас најпознатији Бранко Тупањац и Вук Зечевић. Први гради хотеле и зграде, а други путеве. Некретнинама се на велико бави Слободан Павловић. Никола Салатић-Салата био годинама председник Жилет компаније. Међу трговцима Драган Кецман је познат по маркету “Београд”, а Сима Вујић води продавницу “ДСД” и Славољуб Дамјановић “Сандyс бакерy”.
    Од лекара познат је др Вуко Зечевић, др Зарија Ђуровић, др Илија Срећковић-Бибе, др Радомир Јовановић, др Бранка и Драшко Константиновић, др Петар Миленковић, др Јован Чупић, др Милан Лековић. У историји Чикага уписано је име лекара Константина Димитријевића, познатијег под именом Димитри, као америчког хуманисте. Др Љубомир Ђорђевић је, например, експерт светског гласа. А Луис Миличић је адвокат светског гласа. Зоран Кнежев је познат као управник америчке царине на аеродрому О’Хара.
    Боривоје Ристић, Вукашин Павловић, Драгољуб-Данијел Гиљен и Тони Миладиновић су успешни дилери некретнина. Слободан Павловић је само један, последњи од тројице угледних српских добротвора и пословних људи, и најимућнијих Срба који и данас активно помажу Србе у расејању и у отаџбини. Такав углед има и Бранко Тупањац, са супругом Радмилом и сином Радивојем, као и браћа Ранко и Владо Бјелопетровић. По продукцији световних дела, али и по издању још стотинак великих српских дела Влада Бјелопетровић је заједно са братом Ранком, данас највећи српски издавач, не само у Чикагу већ и на читавом америчком континенту. То су све уједно и људи који су помогли младом адвокату, касније државном тужиоцу Милораду Роду Благојевићу, да у Чикагу победи на изборима за конгресмена САД. Тако је данас Род Благојевић најугледнији Србин у Чикагу, али и у Америци. Водећи своју политичку кампању за улазак прво у Сенат америчке државе Илиноис, адвокат Род Благојевић је пропагирао програме економског развоја, социјалне и здравствене заштите Демократске странке у свом Петом дистрикту. То је регион који припада граду Чикагу, и захвата северне општине Норфиџ, Харвуд Хајс, Франклин Парк, Мелроуз парк и Нортлејк уз језеро Мичиген. Док је његов републикански против кандидат имао већег утицаја на периферне општине и предграђе Чикага. Како је Чикаго са 150.000 Срба највећи српски град у дијаспори, то се Милорад Благојевић у својој политичкој кампањи и 1992. и посебно 1996. године обраћао за двоструку помоћ и српским исељеницима. Тражио је од њих прво дотације, од пет долара до хиљаду, колико ко може да финанисјки да помогне његову кампању, а потом и њихове гласове, иако је познато да су Срби углавном републиканци. Да би се приближио српским исељеницима Род Благојевић је последњих година почео да се појављује на важнијим скуповима у српској колонији. Велики број, нарочито имућнијих Срба из Чикага помогли су кампању Милорада Благојевића, јер су желели да имају “свог” човека у Конгресу државе Илиноис и Конгресу САД. Пре Благојевића једини Србин који је био у органима власти америчке државе Илиноис био је Сем Панајотовић, члан чикашког Сената. Милорад Благојевић је ожењен Американком, има двоје деце и живи у Чикагу, а ради у Вашингтону. Током 1997. и 1998. године два пута у ресторану “Скадарлија” конгресмен Милорад Род Благојевић правио је пријем за своје српске пријатеље.
    Чикаски Срби су још пре деведесет година почели да се професионално и синдикално удружују. Тада су и никла српска потпорна друштва “Обилић”, “Балкан” и “Краљ Петар I Карађорђевић”. Последњих десетак година, међутим, нове генерације интелектуалаца и бизнисмена у Чикагу су основале, прво Америчко-српско лекарско друштво, затим Српску-америчку адвокатску комору и Америчко-српско удружење полицајаца. Њихови челници су др Милан Драгашић, који предводи три стотине удружених српских лекара, др Ник Ђурић је био лидер осамдесетак српских правника. Сада ту комору воде Вида Димитријевић, председник и Никола Катић, секретар. Наредник Милан Вујић са колегама Милорадом Софреновићем, Душаном Пухаром и Робертом Михајловим води удружење од четрдесет полицајаца српског порекла који раде широм Америке. Вујић са колегама већ годинама “чува леђа” патријарху Павлу, принцу Александру Карађорђевићу, Хелен Делић-Бентли, лидерима и гостима Конгреса српског уједињења када долазе у Чикаго, српским митрополитима од најављених усташких напада у САД. Вујић наставља традицију једног Ђорђа Мандића, који је био сива еминенција ФБИ у Чикагу. Млада Тони Роус, унука Милице и Лазе Кекуша из Крајине је шериф у Мичигену.
    Да би окупио интелигенцију око себе Влада Бјелопетровић је прво размишљао да штампа Именик чикаских Срба. По азбучном реду, али и по професионалном опредељењу. А затим се одлучио да оснује Српску привредну комору и дијаспори. Културну елиту у највећем српском граду у иностранству представља неколицина уметника чија су дела подједанко популарна и у отаџбини. Професор чикаског универзитета и некадашњи учитељ српског језика принцу Александру Карађорђевићу доктор Никола Моравчевић баш у том миљу метрополиса написао је историјски роман “Албион, Албион”. Професор је и аутор есеја, као и уредник часописа “Српске студије”. Др Миодраг Радуловачки, професор фармакологије Универзитета Илиноис, иначе Земунац, већ годинама води Југословенски комитет за посдипломске студије, кроз који су прошли многи српски, а посебно београдски студенти придошлице у САД.
    Својим делима “Три српске главе” и “Србија међу вуковима” истакли су се у Чикагу и писци Војин Марковић, односно Милан Поповић-Вељков. Борко Јовановић је песник, аутор збирке “Жажен”, Тамара Весна режисер представе “Сквер један” Стевана-Стива Тешића. Музичар Јован Максимовић се представио и као писац и редитељ драме “Магнифико”. Јован Деретић је аутор књига “Историја Срба”, “Западан Србија” и “Серби-народ и раса”, а Милан Марковић је припремио “Геноцид над Србима”.
    На врху српског, али и америчког уметничког неба налазе се још један Србин из Чикага, који је добио Пулицерову награду. И то за новинарство. То је Волтер Богданић, који је рођен у Гери, а ради као новинар “Вол Стрит журнала”. Добитник је Пулицера за 1988. годину. Саво Ракоцевић је сликар из америчких енциклопедија. А Никола Брчин је познат као велики амерички вајар. У америчком професионалном фудбалу, рагбију, помињу се бројна српска имена: Џим Мандић, Норм Булајић и Пит Стојановић, затим Ед Обрадовић, играч “Бирса” из Чикага, Џим Обрадовић, Пит Ласетић, Сем Јанковић и други. У бејзболу, вредна су пажње српска имена, као што су Пит Вучковић, Ели Грба, Ник Стринчевић, Волт Дропо, Џон Вуковић и Пол Поповић. И, коначно, као рели возач познат је Бил Вуковић. По свему томе, рекло би се, да је Чикаго права српска културна престоница.
    У Чикагу се штампају новине на ћирилици “Српска борба”, “Слобода”, али и раде прве српске радио станице. “Ромски дукат” је радио србијанских Цигана, у коме је главни водитељ био Зоран Остојић, некадашњи новинар Студија Б из Београда. А сада је Алија Далиповић са супругом. Пре шеснаест година, када су Американци имали први попис становништва, у коме се тражио и одговор на питање о етничком пореклу, већина ових људи написали су да су “српски Цигани”. Породица Костандинов је пре пет година у Чикагу основала црквено-школску општину, за председника изабрала српског бизнисмена Слободана Павловића, градитеља моста на Дрини, иначе, пореклом из Попова код Бијељине, а од једног биоскопа направила је своју православну цркву. У њој су се венчавали и децу им крстио српски свештеник, отац Ђуро Крошњар. Ту у тој цркви “српски Цигани” су за свог краља изабрали најуспешнијег и најугледнијег међу собом, Ђуру Костандинова. Радио програм викендом “Тамо далеко” води Петар Јовановић, власник агенције “Никола Тесла”. Он емитује вести из српских земаља, интервјуе и документарне емисије, као и народну и новокомпоновану југословенску музику у огромним количинама.

    Тачан број Срба у Чикагу варира, од 150.000 чак до 500.000. Много је њих данас из мешовитих бракова, многи су већ ко зна која генерација, многи су се асимилирали и заборавили језик. Што је најгоре, многи не знају ни где су им корени.

    Извор: Српско освајање Америке (интернет); Чикашки Срби, сајт о Србима из Чикага – преузет текст Прекоокеанске земље САД (Чикаго – највећи српски град, Марко Лопушина)

  7. Војислав Ананић

    Српско освајање Америке

    Сеоба на Амерички континент је највећа миграција српског народа у последња три века. Она је била масовна и економски условљена и добровољна. Срби су одлазили у Америку не само из матице, него и из осталих земаља у којима су до тада живели. На Америчком континенту Срби живе углавном као исељеници, а многи су дошли и почетком деведесетих година као избеглице и прогнаници. Од најстаријег насељавања до данас, на овим просторима Срби су формирали многобројне националне и патриотске организације, друштвене и политичке асоцијације. Захваљујући томе, сачували су свој, културни и национални идентитет и успешно одржавају везу са отаџбином.
    Први српски досељеници на америчко тло насељавали су, почетком осамнаестог века јужне делове државе САД, Луизијану и Нови Мексико, тада под Шпанијом и Француском. Забележено је да је извесни Јован Мишковић боравио пет година у овим крајевима још 1740. У Њу Орлеансу српски и грчки досељеници, православци формирали су 1841. И своју прву парохију. Доселило се стотинак хиљада Срба. Највише их је било у Пенсилванији, Мичигену, Охају и Илиноису. Основан је тада у САД низ српских политичких организација од Српске народне одбране – СНО, Српског културног клуба Свети Сава и тд.
    По завршетку Другог светског рата 1945. Започео је трећи талас усељавања Срба у САД, који је трајао пуних двадесет година. До 1965. уселило се око 250.000 Срба, углавном, бивших ратних заробљеника, избеглица и расељених лица, противника комунизма.
    Када је на просторима СФРЈ стасао средњи друштвени слој, састављен од доброситуираних породица стручњака иинтелектуалаца, али и успешних пословних људи, средином шездесетих многи од њих су се одважили да крену у Америку или на школовање и стручно усавршавање или на посао. Тај четврти талас економских миграната трајао је од 1966. Године све до краја осамдесетих година. Ти Срби су насељавали велике образовне ииндустријске центре у Калифорнији, западној Пенсилванији, западној Вирџинији и источном Охају, подручје Чикага, северозападне Индијане, Милвокија, Њујорка и Њу Џерсија.
    Пети талас српског освајања Америке започеој распадом СФРЈ и избијањем 1991. године грађанског рата на овом делу Балкана. Он је са отаџбинског тла подигао, пре свега, младе људе, школарце и војне обвезнике, а потом стручњаке и породице које су биле принуђе не да иду у САД. Њихова прва станица у Америци био јенајвећи српски град у иностранству Чикаго, затим Њујорк, Кливленд, Милвоки, Детроит, Питсбург, Лос Анђелес, Сан Франциско. Највише је било у Чикагу, преко 150.000, а најмање у Атланти, само 150. Нови српски досељеници формирали су у САД и своје нове организације, завичај на удружења и хуманитарна друштва, али и своје партије, каква је била Српска демократска странка у Чикагу.

    Срби у Сан Франциску

    Не може се тачно рећи када и где су се први пут Срби доселили у Калифорнију, јер не постоје писани трагови о првим српским исељавањима у САД. Сан Франциско је био до половине прошлог века духовни и културни центар Срба у Америци. И прве српске новине штампане у Америци јављају се баш у Сан Франциску 1893. године. То су “Србин Американац”, које је уређивао Божо Гопчевић, и “Слобода”. И прва српска православна црква Свети Сава у Америци саграђена је у залеђу Сан Франциска, 1894. године у Џексону. Српске цркве су касније ницале свуда по САД, понајвише на истоку, где су се Срби све више настањивали. Данас на тлу северне Америке има преко 94 цркава и четири манастира. Црква „Свети Сава“ у Џексону и даље ради. Сан Франциско са околином данас има десетак хиљада српских досељеника. Настањени су у самом граду, потом у Окланду, долини Напа, и на југу у Санта Клари, Сан Хозеу, Саратоги и Монтереју. Друга генерација српских досељеника стигла је после рата, углавном, из ратног заробљеништва или из отаџбине као политички емигранти. Трећа је пристигла за очевима педесетих, а четврта шездесетих година као економски мигранти. Нови пети талас српског усељавања у Сан Франциско започео је деведесетих, након, избијања новог рата у Југославији. Шести талас након 2000-тих. За разлику од ранијих година, када су пристизали одрасли, већ формирани људи, са слабим знањем енглеског језика, овог пута нам долазе младици и девојке, школовани и стручни људи. Како знају енглески и брзо налазе посао, мало њих тражи помоћ српске заједнице, па се одмах и не укључују у српски етнички живот.

    Срби у Лос Анђелесу

    На западној капији Америке и у један од најлепших градова света Лос Анђелес дошљаци пристижу, углавном, из два правца. Они из далека стижу бродовима, подземним каналима, камионима, гуменим чамцима и пешке из Мексика и са Кубе. Европљани у Лос Анђелес, широк две стотине километара, долазе данас најчешће преко источне капије из Њујорка или Чикага, авионима. Калифорнија је последњих година постала стечиште стријих и млађих генерација српских досељеника. Петнаест хиљада Срба живи у Лос Анђелесу и његовим предграђима Сан Дијего, Сан Маркос, Санта Барбара, Пасадена. Срби се баве углавном, грађевинарством, пољопривредом, пројектовањем и архитектуром, науком, спортом и уметношћу. Срби у Лос Анђелесу имају, хуманитарни фонд “Човековљубље”, по својим патриотским активностима оформили су чувену заједницу “Аркадија”, имају своје Српско позористе, као и ризницу духовног блага и остварења Вука Караџића.

    Њујорк – центар српске интелигенције

    Ако је судити и по другим српским именима која се налазе у америчким енциклопедијама, Њујорк је био и остао и данас центар светске, а и српске исељене интелигенције. Срби су афирмисани као песници, писци, сликари, филмски радници, професори, доктори, лекари, и као студенти. Прво српско име Њујорка био је свакако песник Чарлс Симић. За разлику од Питсбурга и Чикага који су освајани рукама и физичким радом, Њујорк су Срби понајвише освајали памећу. Мало тога српског има јавно, на улицама Њујорка. Некада су постојале наше кафане “Конак” и “Србија”, а данас их више нема. Наши досељеници окупљају се око завичајног клуба “Београд” у Ридзвуду и око ФК “Србија”.

    Срби у Кливленду

    Кливленд је српској јавности познат по челичној и аутомобилској индустрији. То је пре стотинак година и привукло прве Србе, а потом и Југословене да се населе на обалама језера Ири и потраже посао у околним фабрикама. Пре распада СФРЈ 1990. године у Кливленду је живело чак 180.000 југословенских досељеника. Највише је било Словенаца чак сто хиљада, а Срба 20.500. Како су се одвијали догађаји у другој Југославији, тако се и у Кливленду активирала ова мала српска колонија у својој борби за српски национални интерес на тлу Америке. Главно место српског културног и патриотског живота у Кливленду јесу саборна црква “Свети Сава” и храм “Свети Сава”. Велика српска катедрала, како је зову Американци, грађена је десетак година до 1963. Тада је постављен њен прелепи иконостас. У Кливленду је основан Народни универзитет “Вук Караџић” не би ли преко заједничких културних акција превазишао верски раскол међу Србима у држави Охајо.
    Кливленд је јак спортски центар Срба из Америке и Канаде. Баш та позиција Кливленда, стешњеног некако између Њујорка и Чикага на истоку и Сан Франциска и Торонта на западу и северу, омогућава му да као велика раскрсница српских путева по америчком континенту привуче велики број наших исељеника на разним манифестацијама сваке године.

    Срби у Детроиту

    Када путник намерник из Србије дође у Детроит, велики индустријски град познат по аутомобилској индустрији, нимало се не изненади када сазна да у њему живи и ради преко дванаест хиљада Срба. У граду од пет милиона становника, Срби би били изгубљени као кап воде у мору, да није њихове старе жеље да се окупљају и штите од пребрзе американизације. Све до почетка прошлог века у Детроиту уопште није било Срба. Године 1902. када је компанији “American Car” понестало радне снаге, из Сарона у Пенсилванији довезено је у главни град државе Мичиген, у вагонима четрдесет и осам Срба. Сместила их је у једну трошну кућу, дала им посао у ливници са надницом од петнаестак центи на сат. Данас Срби у Детроиту најмање раде у фабрикама гвожђа и аутомобила “Klajser” и “Ford”. Већина њих се определила за финије послове, угоститељство, хотелијерство и мотелство, месарство, и лаку индустрију. Срби у Детроиту живе у насељима Икорс, Дирборн, Ривер роу. Највише их је из Војводине. Центар српског окупљања у Детроиту је црква Раваница. Овај православни храм је подигнут 1963. а освећен 1967. године. Црква је осигурана код Американаца на двадесет милиона долара. У храму се налази Српско певачко друство, Српски фолклор, Српска библиотека са две хиљаде књига и Одбор за хуманитарну помоћ Србима у отаџбини. У време Ускрса, Божића и Српске нове године у цркву дође по две хиљаде верника, мада званично има само 1.200 парохија.

    Милвоки – српска Војводина

    У највећем граду америчке државе Висконсин данас живи око дванаестак хиљада српских досељеника. Већина њих пристигла је послератних година, а много је оних који су напустили Србију, прво шездесетих са економском кризом, а потом деведесетих, када је избио нови грађански рат на Балкану. Ова српска колонија, можда је малобројна у односу на неке друге у САД, али је добро организована. Срби у Милвокију насељавају предграђа Франклин, Кадахи, Расин и Оклахому. Већина је радила у фабрикама, које су у Америци 
    подизали немачки досељеници. После тридесетак година рада у фабрикама један број српских досељеника је стекао завидан капитал, који им је помогао да крену у сопствени бизнис. Данас Срби у Милвокију имају четири српска храма „Свети Сава“, „Свети Никола“ и два „Свети Ђорђе“. Код саборне цркве налази се и Српско-амерички хол, велика сала у којој се окупљају милвоски Срби када се жене и удају или боре за своје потребе. Срби се окупљају и око националних организација.

    Срби у Питсбургу

    Потреба да се упосле руке и нахране чланови породица вукао је досељене Србе у велике индустријске центре. Када су први Срби долазили у Пенсилванију стигли су у Џонстаун, Дагсне и Либанон, индустријска насеља кој а су већ неки називали Мали Питсбург.
    Овај други по величини град у америчкој држави Пенсилванији, у коме данас има више од 80.000 Срба, био је и остао центар те пионирске генерације српских досељеника у САД. Питсбург је седисте Источно-америчке епархије. Најстарији српски лист у САД “Американски Србобран” рођен је у Питсбургу давне 1905. године. Питсбург је данас град са више од два и по милиона становника. Срби живе у његовом центру, али и у околним местима Аликапуа, Клертон, Хермитаџ, Масонтаун, Мидленд, Филаделфија. Срби у граду и околини имају пет гробља. Према подацима проте Стевана Степанова у самом граду при цркви је регистровано хиљаду српских фамилија, у Монвилу пет стотина српских породица, у Масонтауну три стотине, колико и у Мидленду. У његовој парохији у Алигуапи има 350 српских кућа. То је, уосталом, једина средина у којој постоји српска катедрала, српска позоришна сцена, у којој се на Универзитету Тамбурића изучава и српска тамбура, и у којој је једино у САД српски признат као равноправни језик.

    Срби у Аризони

    Аризона је стешњена између кањона Колорадо, на северу и обронака Сијера Мадре на југу Америке. Има око три милиона становника, од чега у главном граду Фениксу живи око милион. Све до средине деветнаестог века Аризона је била под Шпанцима. Американци су је прогласили својом територијом 1863. године, пошто су покорили ратоборне Апаче. Као земља богата рудама, а после изградње система за наводњавање и пољопривредом, Аризона је била привлачна за досељенике. Први Срби, копачи сребра, рудари и минери, су у ову државу дошли још почетком двадесетог века. Долазили су најпре у мали рударски градић Бизби, где их је средином прошлог века било око пет хиљада. Крајем тридесетих, да би имали где да се окупљају Срби у Аризони су у Бизбију подигли свој народни дом “Свети Стефан Немања”. Из Бизбија су Срби касније, пред рат, а нарочито после Другог светског рата почели да се селе у индустријске и пољопривредне, али и образовне центре Феникс и Тусон. Црква “Свети Сава” је данас центар окупљања Срба у Аризони, којих има преко десет хиљада. Срби имају хор “Стеван Христић” и фолклорну секцију “Српска зора”. Поред Феникса доста Срба у Аризони данас живи и у Хјустону, који је познат као медицински центар Америке. Око пет стотина српских породица окупља се око цркве “Свети Сава”. Ова црквено-школска општина Срба у Хјустону је формирана 1987. на иницијативу оца Данета Поповића. Црква је подигнута 1990. године и тада је бројала само 64 парохијана.

    Срби у Бостону

    Српска јавност за Бостон зна понајвише по чувеном маратону и Харвардском универзитету. Бостон је центар америчке индустрије вуне, али и један од најјачих универзитетских центара у САД, па и свету, због чега је последњих година постао привлачан за српске студенте и интелектуалце. Први долазе да учврсте своје академско знање и стекну високо звање, а други да покажу колико владају вештинама предавача, професора и научника. Бостон има око три милиона становника, нешто више него наш Београд, али и два универзитета са тридесетак факултета. Харвардски универзитет је стар триста педесет година. А све већу славу стичу Институт модерне уметности, Бостонски конзерваторијум. Придошлице из отаџбине неће бити усамљене у Бостону, ј ер су у њега већ одавно пристигли неки други Срби. У Новој Енглеској данас постоји Удружење бостонских Срба. У самом граду има већ хиљаду Срба, од којих се већина бави академским и уметничким пословима.

    Срби у Вашингтону

    Главни град Сједињених Америчких Држава основан је пре више од две стотине година, а већ 1800. постао је престоница Америке. Уједно град који је добио име по Џорџу Вашингтону је и центар савезног округа. Са око милион становника, од којих су већина црне пути, Вашингтон је данас административни и политички центар САД и света. Због тога су се у њега преселиле многе америчке угледне институције, од научних института до медијских кућа, а и петнаестак централа за лобирање различитих земаља и народа, па и српска. Према слобоној процени у Вашингтону данас живи и ради преко хиљаду Срба. Окупљају се највише око два православна храма, који носе исто име „Свети Лука“. У управама ових српских цркава седе угледни Срби, који представљају елиту у вашингтонској колонији. У Вашингтону су Срби почели да пристижу пре више од педесет година и касније, углавном, по службеном задатку. Запослени у државним установама добијали су премештај у престоницу.

    Срби на Флориди

    До пре педесетак година највеће јужно полуострво САД било је испресецано мочварама. Открио га је 1513. шпански истраживач Поенсо де Леон, па је све до 1819. полуострво припадало мадридским властима и индијанцима. Флорида је откупљена од Шпанаца тек 1845. године. Када је претворена у огромно пољопривредно добро, када је отворен рудник фосфата и када се јавио посао, на Флориду крајем прошлог века долазе и српски радници. Њих две стотине. Наглим развојем туризма последњих деценија Флорида је претворена у рај на земљи. Срби су наставили да долазе, да се досељавају, али сада као туристи и пензионери. Ту су и српске цркве Свети Ђорђе, Свети Сава. На Флориди живи петнаестак хиљада Срба, који су расути дуж полуострва, тако да их у Мајамију има највише, око хиљаду породица. То су људи средње класе, мада има и богатих. Добри православци и Срби, који сваке јесени организују Српске дане на Флориди. Они који воле Србију окупљени су око Конгреса српског уједињења. И у најудаљенојој америчкој држави Хаваји, састављеној од двадесетак острва, нај ближој Флориди, живи четрдесетак српских породица. Нај више их је у престоници Хонолулу, на острву Оаху. Приче кажу да су Хавајци подигли споменик Васојевићима, јер је после доласка Џемса Кука, он био њихов први владар. Срби данас на Хавајима имају парохију Светог кнеза Лазара.

    Чикаго – највећи српски град ван Србије

    Срби данас живе у преко 100 држава света, на свим континентима, не рачунајући државе настале распадом бивше СФРЈ. Најбројније српске заједнице налазе се у Европи и Англо – Америци. Прецизних података о тачном броју Срба у појединим државама нема, али се поуздано може рећи да су Срби највише насељени у САД. На статитичкој карти САД јасно се види да највећи број Срба живи у источним државама Илиноис, Индиана, Мичиген, Њујорк и Пенсилванија. А потом у државама Охајо, Калифорнија, Флорида, Тексас и Колорадо. У Чикагу је данас свега 200.000 Срба, а у Кливленду 20.000 где у две парохије има око 1.000 православних верника. У САД има 50-ак храмова. Прва генерација Срба концентрисала се у северном делу Чикага, где је 1913. Године одржан први српски сабор. Десетак година касније српска православна црква у Америци одвојила се од руске и припојила српској Патријаршији, заслугом владике Николаја Владимировића и владике Мандарија. Са доласком нових генерација досељеника, расте и број Срба у Чикагу који данас највише насељавају део града око језера Мичиген. Американци, који не воле национално да се пребројавају, тек су пописом 1980. године показали пуни етнички састав САД. Тада је утврђено да америчких Срба има око сто педесет хиљада. Како је у међувремену још десетине хиљада Срба избегло у главни град државе Илиноис, то је Чикаго са око 200.000 наших људи сигурно данас највећи српски град у иностранству.
    Предео на северу Америке, око језера Мичиген, на коме се налази овај метрополис, пре око две стотине година, индијанско племе Алгонкини назвао ј е Поље лука (Чикаго). То име је прво добила река, а потом и град, који је никао 1833. године. У њему је било четрдесетак кућа и две стотине житеља. Први су у њега почели да се досељавају француски Канађани и урбани Индијани, а потом ми, дошљаци из Европе и са истока Америке. Како се насеље индустријски развијало, тако се повећавао и број његових становника. Данас Чикаго има седам милиона житеља, који воде порекло из чак осамдесет нација са свих крајева света. Срби су зато у овом граду мала етничка заједница. У историјским документима овог, другог по величини града у Америци, нема много писаних трагова о досељавању Срба. Тек 1910. у општинским актима регистровано је званично постојање становника Чикага српског порекла. Били су то, углавном, мушкарци, који су ушли у Америку са жељом да зараде који долар и врате се кући. Како зарада у челичанама и рудницима никада није била довољна за повратак и женидбу, то су многи заувек остали у “Америки”. За њима су, верујући у причу о америчком сну, међутим, убрзо почели да пристижу и други Срби.
    Прва генерација српских досељеника створила је своју малу колонију у Клејборну, северном делу Поља лука тј. Чикага. Ту је пре деведесет година, пред две стотине људи, одржана и прва служба у српској цркви “Христово васкрсење” на Шилеровој улици. Друга колонија никла је на југу, у 109. улици и Комерсал авениј и, где ј е подигнута нова црква. На овом простору први велики српски сабор, и црквени, и народни, одржан је 1913. године. А десет година касније, такође, у Чикагу српска црква у САД се одвојила од руске и припојила Патријаршији у Србији. Била је то заслуга двојице владика Мандарија и Николаја.
    Како су пристизале нове генерације Срба, које су освајале овај град, тако је српска колонија расла и селила се. Данас су Срби сконцентрисани највише око језера Мичиген и на западном делу града. Пре двадесетак година преселили су најстарију српску цркву на „Redvud drajv“an^ Западни Српски Пут, како Срби зову то православно имање. У овом граду и околини данас постоји седам српских цркава и два манастира, Свети Сава и Нова Грацаница, који су и седиште највећих православних епархија у расејању. Први је почео да гради владика Мандарије, а други владика Иринеј. Зато се и може рећи да је Чикаго пре свега духовни центар Срба у расејању. Највећи број Срба доселио се у чикашки басен, који захвата простор државе Илиноис, Индијана, Мичиген и Висконсин, за време I и II светског рата. Та постратна емиграција удахнула је живост и национални дух старом пројугословенском исељеништву. Многе српске организације су се омасовиле и ојачале, па је Чикаго изарстао и у политички центар Срба у дијаспори. У овом граду је, на пример, одржан 1941. године Конгрес Српске Народне Одбране. Од осталих српских организација издвајају се Конгрес српског уједињења у Чикагу, Удружење српских бораца, Српски културни клуб Свети Сава, Савез кола српских сестара у САД и Канади и тд… Како у САД постоје четири српске епархије, тако постоје и четири централна одбора Кола српских сестара. У Канади ради седам одбора са две хиљаде чланова. Данас, иначе, у српској дијаспори постоји стотинак одбора Кола српских сестара, од Македоније до Аустралије. Председница Савеза Кола српских сестара у Америци потиче из београдске породице Перишић. Током 1992/95. владика Иринеј послао је и први у дијаспори организовао хуманитарну помоћ за отаџбину. Када је у Америци 1987. основан први фонд милосрђа “Грачаница”, митрополит Иринеј је дао у фонд за Косово хиљаду долара.
    Од свих српских досељеника у Чикагу, у озбиљном бизнису се налази једва пет одсто наших људи. Пре двадесетак година највећи број Срба радио је у угоститељству. Тада је у Чикагу било око тридесетак српских кафана и ресторана, а данас их има свега десетак. Чикашки Срби су још пре деведесет година почели да се професионално и синдикално удружу. Тада су и никла српска потпорна друства “Обилић”, “Балкан” и “Краљ Петар I Карађорђевић”. Последњих година, међутим, нове генерације интелектуалаца и бизнисмена у Чикагу су основале, прво Америчко-српско лекарско друштво, затим Српску- америчку адвокатску комору и Америчко-српско удружење полицајаца. Културну елиту у највећем српском граду у иностранству представља неколицина уметника чија су дела подједнако популарна и у отаџбини. Својим делима “Три српске главе” и “Србија међу вуковима” истакли су се у Чикагу и писци Војин Марковић, односно Милан Поповић-Вељков.

    Извор: Марија Б. Стојчић, СРБИ У ДИЈАСПОРИ, МАСТЕР РАД, Ниш, 2014.

  8. Војислав Ананић

    СРБИ У КАНАДИ

    Држава на тлу Северне Америке је друга по величини држава у свету, одмах после Русије. Окружена је водама три океана: Тихог, Атланског и Северног леденог.
    Пре доласка, првенствено Европљана, територију обе земље су хиљадама година пре насељавала бројна племена домородаца. Почетком 15. века су британске и француске експедиције почеле да истражују тло Канаде и населиле прво њену атланску обалу.
    Данашња Канада је основана 1867. године и од тада је позната као земља са високом стопом миграције. Већина досељеника, чак њих 60% су тзв. „економски емигранти“. Углавном долазе из слабије развијених земаља, а у Канади пронађу већину, ако не и све неопходне услове за живот.
    У овој земљи постоји посебан имиграциони програм, који је прилично повољан за досељенике. Омогућује дипломираним студентима да се пријаве за добијање статуса сталног резидента и на тај начин добију трајан боравак, а то је пут до добијања канадског држављанства.
    Према статистичким подацима највећи број имиграната је пореклом из Азије. Што се Срба тиче, претпоставља се да их је око 300.000. Нема прецизних података колико Срба живи у Канади. Ни попис становништва у овој држави не даје прецизне податке о броју наших сународника, јер многи на питања “који језик говорите и којој етничкој заједници припадате”, нису одговарали “српски језик и српској заједници”. Један од разлога за то лежи у чињеници да се поједини сународници и даље идентификују као Југословени, мислећи првенствено на држављанство које су имали.
    Једине статистике су из пописа становништва Канаде који се ради свако 5 година. По питању Срба, проблем је у томе што се већина новодошлих изјаснила да су Југословени као етничко порекло где су се Хрвати, Македонци и други тачно изјаснили ко су и којим језиком говоре. Значи, наше цифре су биле много мање што исто значи да канадска влада даје новац на бази бројева. На пример, давних 90 – их година попис је казао да има 5.000 Срба у Онтарију а 15.000 би дошли на Српски дан? Где су оних 10.000?
    Донедавно је било око 100.000 Срба само у Торонту, данас их има много више. Највећи број новодошлих из 90 – тих су се настанили у граду Киченер. Има их још који кажу да говоре српско-хрватски и да су Југословени. Нису могли или нису хтели да праве разлику између држављанства и етничког порекла.
    Цифре нису константне. Свуда су други бројеви које траже интерпретацију. Канадска влада је само признала да су се многи Срби изјаснили као Југословени. Али они нису у стању да интерпретирају цифре. Ако комбинујете бројеве за Србе и Југословене онда је број близу тачности. За Хрвате и друге групе је тачније. Ипак има најмање исти број Срба као Хрвата, можда и више. Нажалост, то је све изгубљено преко генерација и мешовитих бракова.
    Први Срби стигли су у Канаду у касним годинама 19. и првим годинама 20. века, углавном са територија тадашње Аустроугарске монархије. Прво су се насељавали у Британској Колумбији у коју су стизали преко Калифорније, а затим су преко Монтане, Ајдахоа и Вашингтона стигли и у Алберту, посебно у Едмонтон и Калгари.
    Неколико таласа емиграције
    Почетком 20. века прва мала група Срба доселила се у Торонто, па је у овом граду 1914. године живело око 200 досељеника српског порекла. Пре првог светског рата Срба је било и у Хамилтону, Веланду и у Нијагари и углавном су били запослени на изградњи хидроцентрале на Веланд каналу.
    Између два светска рата долазили су углавном млади, неожењени мушкарци или они који су оставили своје породице у домовини, а дошли су да зараде нешто новца како би остатак породице довели у “обећану земљу”. Досељеници српског порекла убрзо су показали своје “пословне” таленте, па су почели да оснивају занатске радионице, продавнице мешовите робе, кафане и барове. Почели су и да се баве туризмом, посебно у регији Нијагаре, одакле потичу и неки од најпознатијих и најуспешнијих Срба у Канади, попут Ђорђа Јерића и његове породице.
    После Другог светског рата у Канаду стижу углавном политички неистомишљеници комунистичког режима и они који су избегли од усташког терора. Тада је стигла и образованија популација која је морала да се школује и у канадским школама да би добила канадске дипломе и нашла посао. Средином 60-их и 70-их прошлог века долази и такозвана економска емиграција из СФРЈ. Најновији и вероватно највећи талас Срба дошао је у Канаду почетком ратова на подручју бивше Југославије деведесетих година прошлог века. Највећи број њих доселио се у Онтарио и посебно у Торонто у коме данас, по неким подацима, живи око 100.000 Срба.
    Прошло је пет стотина година од како је Ђовани Кабото, касније Џон Кабот, морепловац ступио ногом на северно тло Америке, истражио га и назвао Канада. У овој земљи до почетка деведесетих било је стотинак хиљада Срба, Црногораца и Југословена. Данас ову земљу снега и леда освајају млади Срби. Њих 30.000 ушло је у Канаду за само седам последњих година. Историја каже да је прва група од 49 српских усељеника стигла у Квебек 1885. године. До 1918. године у Канаду је стигло 1.258 Срба. Само је у Торонту, између балканских ратова и Првог светског рата, било преко 200 Срба, углавном самаца. Окупљали би се у кафани “Београд”.
    У то време, од 1911. године, Михаило Пупин је био почасни конзул Краљевине Србије за САД и Канаду. Године 1917. пуковник Прибићевић је дошао у Канаду да организује транзитне логоре за добровољце који су из САД и Канаде регрутовани за Солунски фронт. У Канаду је дошао и капетан Антун Сеферовић, амерички Србин црногорског порекла, који је касније постао генерални конзул Краљевине Србије у Монтреалу. То је све говорило да се српска колонија нагло развијала. Попис из 1921. бележи у Канади 18.050 “југословенских” лица. Срби су се настањивали, углавном, у провинцији Онтарио. Године 1928. само у Торонту је било око 1.000 Срба. До 1939. године у Канаду се уселило 33.503, а вратило у Југославију 9.070 лица.
    Први конзулат који је отворен у Канади био је каријерни Конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Монтреалу, установљен 30. маја 1922. Укинут је 29. марта 1932, и поново отворен 15. априла 1935, а 31. децембра исте године ово конзуларно представништво подигнуто је на ранг Генералног конзулата Краљевине Југославије. Генерални конзулат је функционисао до марта 1945. Конзули у Монтреалу били су: Анте Владимиров Сеферовић, Никола Перазић, Миливоје Наумовић, Владимир Вукмировић и Петар Цабрић.
    У Ванкуверу је за почасног конзула 31. децембра 1925. постављен Стјепан Рајнер, који је већ 24. октобра 1926. разрешен дужности и Почасни конзулат у Ванкуверу је затворен.
    Посланство Краљевине Југославије у Отави установљено је краљевим указом од 30. маја 1941. године, а отпочело је са радом у мају 1942. године. За посланика у Отави краљ Петар II је поставио Исидора Цанкара.
    Да се што пре отвори Посланство у Канади и Мексику предлагао је краљевској влади и посланик у Вашингтону Константин Фотић. Тада је била потребна помоћ савезника и требало је подржати престиж отварањем тога Посланства.
    Још у Јерусалиму размишљало се и предлагало да део владе иде у САД и Канаду, а други део са краљем у Лондон. На седници владе 16. маја 1941. године одлучено је да у мисију у Канаду оду министри: ген. Богољуб Илић, Милош Трифуновић и Бранко Чубриловић. Десетак дана касније, 27. маја 1941, на седници владе одлучено је да оду и: Крста Милетић, Петар Живковић и ген. Мило Ђукановић.
    Како САД нису могле одступити од утврђеног принципа да чланови владе зараћених држава не могу стално боравити у САД, одређено је као стални боравак Канада. К. Фотићу је јављено да је краљевска влада одлучила да упути у Канаду делегацију од 10 официра ради прикупљања добровољаца, а он је требао да издејствује одобрење за прикупљање добровољаца у САД и Канади, и да ступи у везу са пољским генералом Духом који је био у Канади.
    Председник владе Душан Симовић је још по доласку у Аман у говору пред стројем избеглих авијатичара изјавио да ће у Канади бити формиран центар за обуку пилота за будућу велику авијацију која треба да се бори за ослобођење земље. У овом смислу разговарао је и министар спољних послова Момчило Нинчић са британским амбасадором у Каиру наглашавајући му планове да се у Канади и САД формира један нови југословенски корпус од економских емиграната. Канада је била удаљенија, самим тим и мирнија земља за обучавање пилота и прикупљање добровољаца за рат у Европи.
    Енглези су нерадо гледали на одлазак војске у Америку и Канаду. Подозревали су од могућности формирања другог политичког центра на њиховој територији. Желели су да виде све југословенске министре на окупу.
    Министарски савет одредио је специјалне војне мисије у Палестини, САД, Јужној Африци, Канади и Јужној Америци са задатком да раде на прикупљању добровољаца; у том циљу стављена су им на располагање и одређена финансијска средства.
    Почетком маја 1941. године у Египту је било смештено 68 официра, 203 подофицира и војника југословенског ваздухопловства и 35 подофицира и војника копнене војске и морнарице. Главну улогу у смештају и снабдевању избеглица преузеле су британске службе. Део војне силе са око 50 пилота и око 150 официра и подофицира копнене војске отишао је у Канаду као инструктори за обуку добровољаца.
    У Лондону, у председништву британске владе одржана је 30. јуна 1941. године конференција којој су присуствовали Д. Симовић, наш посланик у Лондону Иван Суботић и војни изасланик ген. Милорад Радовић. Циљ конференције је био: организовање југословенске оружане снаге на британској територији. На конференцији је покренуто и питање пребацивања 131 нашег ваздухопловца за Канаду. Енглези су одговорили да је њихова влада већ у разговорима са канадском владом за пријем и транспортовање наших ваздухопловаца.
    У САД и Канади рад на сакупљању добровољаца и добровољних прилога усмеравали су разни центри, владини и исељенички. У септембру 1941. у Вашингтону био је организован Центар за сакупљање добровољаца, са којим је сарађивала владина министарска делегација (И. Шубашић, Франце Сној и Божидар Марковић). Ступањем САД у рат, односно после забране регрутовања на њеној територији (4. марта 1942), центар војне активности постала је Канада, нарочито после 16. децембра 1941, када је влада у Отави тај рад званично одобрила, одговарајући на бројне интервенције британских и југословенских представника. Дозволила је да се формира регрутни центар, под условом да се не могу ангажовати њени или британски грађани, нити лица која заузимају важне положаје; да сви Југословени подлежу канадским законима; и да канадска влада не сноси никакве финансијске издатке за наведене акције.
    Крајем 1941. године, у време пребацивања ослонца на четнике, југословенска влада се у првом реду окренула ваздухопловству као могућој најпогоднијој војној и материјалној подршци снагама у земљи. Влада САД је 28. децембра 1941. ставила Д. Симовићу на располагање зајам од 100.000 долара за потребе ваздухопловства.
    Шеф Југословенске војне мисије за прикупљање војних обвезника и добровољаца у Канади, са седиштем у Виндзору (Онтарио) био је пуковник Драгутин П. Савић, који је имао и помоћ Посланства и Конзулата. Обука се обављала у логорима пољске војске, на основу споразума између пољске и југословенске избегличке владе. Обавезни су били сви Југословени да служе или у канадској или у југословенској војсци. Војни Кабинет, предложио је 22. марта 1943. укидање Војне мисије у САД и Канади и постављање пуковника Д. Савића за Војног изасланика у Отави. Председништво Министарског Савета је на седници одржаној 13. маја 1943. примио део реферата који се односи на укидање Војне мисије у САД и Канади, али не и део који се односи на постављање пуковника Д. Савића за Војног изасланика при Краљевском Посланству у Отави. Из архивске грађе види се да је Војна мисија са Д. Савићем била у јулу 1943. године још у Канади.
    У фонду Посланства у Отави сачувано је доста новинских исечака из стране штампе о ситуацији у Југославији. Један од послова Посланства, поред прикупљања добровољаца и обучавања пилота, била је и пропагандна делатност. Председник владе Слободан Јовановић је у јануару 1943. године писао Министарству иностраних послова да се преко Посланства у Канади предузму одговарајуће мере против штампе која води кампању против генерала Драже Михаиловића. Посланик И. Цанкар је обавестио С. Јовановића о писању српске и хрватске комунистичке штампе (“Новости’ и “Српски Глас’’ из Торонта) у Канади против генерала Д. Михаиловића.
    Влада Божидара Пурића је 3. марта 1944. издала указ којим је И. Цанкар разрешен дужности посланика. Радоје Николић, до тада саветник у Посланству у Отави, постављен је на дужност отправника послова. На тој функцији је био до 21. октобра 1944. када је предао дужност секретару у Отави Петру Цабрићу, који је и даље остао шеф Генералног конзулата у Монтреалу. Њега је за време његовог боравка у Отави заступао Јурај Сигмунд, дугогодишњи службеник конзулата. Из грађе Посланства по потписаном документу од 18. децембра 1945. види се да је П. Цабрић остао на месту посланика у Отави и отправника послова у Монтреалу, али тада нове државе – ФНРЈ.
    После Другог светског рата, у ову земљу се уселило преко 110 хиљада људи, углавном, политичких емиграната а потом и нових гастарбајтера, из СФРЈ. Срба је било око 80.000. Од 1990. године усељавање Срба у Канаду добија на значају због промене у усељеничком законодавству 1993. године, када су уведени додатни критеријуми који стимулишу усељавање стручних и квалификованих људи. Канади је годишње потребно 220.000 досељеника. Од 1994. године, СР Југославија је међу десет највећих снабдевача стручне радне снаге за канадско тржиште. Канада је у тој години издала преко седам хиљада усељеничких виза и постала прва и најважнија усељеничка земља.
    Везаност првих српских досељеника за своју православну веру исказала се током времена и градитељским подухватима. Први српски православни храм изграђен је 1916. у Регини, у провинцији Саскачеван. Годину касније саграђена је и црква Светог Николе на Бартону у Хамилтону, прва српска православна црква у Онтарију. Парохије су током времена ницале у Торонту, Виндзору, Лондону, Киченеру, Нијагара Фолсу, Монтреалу, Ванкуверу и у другим градовима и местима широм Канаде где су, такође, изграђени и бројни храмови.
    И пре педесетак година и данас највећа и најјача исељеничка организација наших људи у Канади јесте Српска народна одбрана. Први Конгрес СНО у Канади, док је њено седиште било у САД, одржан је децембра 1916. године у Веланду, Онтарио, на коме је за председника изабран отац Јанићије Кукуљевић. СНО је касније израстала на традицији Југословенско – канадског удружења које је пре Другог светског рата окупљало наше исељенике. У њему су водећи чланови били Срби: Никола Перазић, Исо Узелац, председник, Илија Машончић, Душан Тепшић, Пане Јерић и Божа Марковић. Касније, Јован С. Михајловић, Живко Јоксимовић и од 1939. године Перо Булат. Југословенска влада је подржавала удружење и од 1934. финансирала његов лист “Глас Канаде”. Појачано присуство ратне емиграције, неминовно је довело и до гашења овог Удружења, које је 1941. године у граду Валдор, провинција Квебек, трансформисано у СНО. Генерални мото читаве организације је био “Срби на окуп против Хрвата”. Тада је председник постао стари исељеник Петар Булат. После њега, неко време је председавао и добровољац ослободилачких ратова Сава Марковић.
    На I конгресу СНО за Канаду 1943. године, за лидера је изабран Војо Јакшић. Постојеће гласило “Глас Канаде”, уредник Божа Марковић, променило је име у “Глас канадских Срба”. Овај лист и данас излази. Међутим, на II конгресу СНО за Канаду 1944. године из организације се издвојио и као лидер фракције наметнуо Милутин Бајчетић. Ова фракција СНО у Канади добила је име Српска национална лига, али се и даље званично представљала као Српска народна одбрана. Седиште јој је било у Хамилтону, где се и данас штампа њено гласило, лист “Канадски Србобран”. Милутин Бајчетић је био председник све до 47. Конгреса ове Лиге 1990. године, када га је наследио председник Чедомир Ашанин.
    У Главној управи СНО за Канаду деведесетих година изабран је нови председник Бора Драгашевић, који је данас једини Србин члан владиног Канадског етничког савета у Торонту, а и оснивач Канадско-српског савета. Драгашевић је главни уредник и коментатор листа “Глас канадских Срба” и већ 25 година главни уредник и водитељ радио-сата “Шумадија”, званичних органа СНО у Канади. За Бору Драгашевића се може рећи да је данас највећи српски активиста у дијаспори. Српска народна одбрана има у овој земљи двадесетак одбора у свим градовима где живе Срби. Последње недеље јуна, сваке године, већ педесет и четири лета СНО на Нијагариним водопадима организује највеће срспке саборе у расејању – Српски дан и Видовдан. Тада на сабор дође и по петнаестак хиљада Срба. То је прилика када се на једном месту окупе представници не само Српске народне одбране и Српске православне цркве Свети Ђорђе већ и других националних организација из Канаде: Српског федералног савеза, ког предводи Бранко Драгојловић, Организације српских четника “Равна Гора”, на челу са Маринком Марјаном и Удружења бораца краљевске југословенске војске.
    Никада живот емиграната није био лак, па ни за Србе у Канади
    Чувени Канађани српског порекла
    • Мила Малруни, супруга бившег канадског премијера Брајана Малрунија, ћерка је Димитрија Пивничког
    • Александар Живојиновић, познатији као Алекс Лајфсон, гитариста је популарне рок групе Раш
    • Глумица Лолита Давидовић пореклом је из Лондона, а живи у Онтарију
    • Недавно преминули фотограф Борис Спремо постао 1998. члан Member of the oder of Canada, што је изузетно признање за достигнућа у репортерској фотографији
    • Др Милица Радишић предаје докторантима на торонтском универитету, а проглашена је и за најперспективнијег младог научника
    . Александар Антонијевић првак националног балета у Торонту

    Срби у Торонту

    Једна од највећих српских заједница на тлу Канаде је у овом граду. Према подацима, чак трећина од укупног броја српских досељеника живи управо у Торонту. Торонто има нешто више од пет милиона становника, а скоро два милиона од њих су имигранти, што јасно показује колико је овај град „популаран“ међу досељеницима. Према статистичким подацима Срба у Торонту има око 100.000.
    Просечна плата у Канади је сасвим довољна да се пристојно живи. Оно што је добро у овој земљи јесте што уколико некоме недостаје новца увек може пронаћи додатни посао и побољшати кућни буџет.

    Срби у Ванкуверу

    Забележено је да су први Срби дошли на подручје Ванкувера 20-их година 20. века. Први Срби у Торонту досељеници из наше земље су посао углавном налазили у рудницима, а њихове жене су биле, махом необразоване и неписмене па су и оне налазиле тешке физичке послове. Иако је већина њих кренула „трбухом за крухом“ у жељи да заради новац и врати се у домовину, већина их је остала у Канади.
    У овом канадском граду постоји и Српски културни центар, као и црква Светог архангела Михаила. Ту је и фолклорни ансамбл, који негује српску народну традицију, али и фудбалски клуб „Бели орао“.

    Срби у Монтреалу

    Најмања српска заједница на тлу Канаде је у Монтреалу. Занимљиво је да је уврежено мишљење да је овај град идеалан за младе, посебно због богатог ноћног живота.
    Српска заједница у Монтреалу броји око две хиљаде људи и постоји црква, која је место окупљања, али и продавница прехрамбене робе у којој се продају неке намирнице специфичне за нашу земљу.

    Срби у Калгарију

    Један од највећих канадских градова, највећи је град и области Алберта. Град је познат по зимским спортовима.
    Српска заједница у Калгарију свакако је већа него у Монтреалу и према проценама броји око пет хиљада људи.

    Срби у Отави

    На око 500 километара од Торонта и нешто мање од 200 од Монтреала, налази се главни град Канаде.
    У овом граду се налази и Амбасада наше земље.
    Већ 25 година у главном граду Канаде ради отавска парохија и постоји православна црква Светог архиђакона Стефана.

    Срби у Едмонту

    Српска заједница у овом канадском граду броји око три хиљаде људи, мада према неким проценама има их бар дупло више. Срби у Едмонту су окупљени углавном око православне цркве Светог Саве.
    Сваке године се током лета одржава фестивал којим се негује српска традиција.

    Срби у Хамилтону

    Смештен у покрајини Онтарио, на обали истоименог језера, Хамилтон је један од најнасељенијих канадских градова.
    У овом канадском граду постоји православна црква Светог оца Николаја, око које се окупљају припадници српске заједнице у Хамилтону.

    Извор:
    1. Канада, Вести, 26. септембар, 2017, стр. 12
    2. Посланство Краљевине Југославије у Канади – Отава 1941 – 1945 (1942 – 1944), Николина Миљевић, Београд, 2009.
    3. Интернет