Порекло презимена, село и варошица Власотинце

Порекло становништва села и варошице Власотинце. Истраживање сарадника портала Порекло Мирослава Б. Младеновића Мирца, локалног етнолога и историчара

Vlasotince, varos

 

Настанак села и варошице Власотинце

Власотинце је град и седиште општине Власотинце у јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 16.212 становника (према попису из 1991. било је 14.552 становника), док према резултатима пописа из 2011. године има 15.830 становника. То указује на податак да се становништво Власотинца полако исељава према Београду и другим већим градовима у Србији.

Власотинце је мала варошица на југу Србије, смештена поред плаховито бистре планинске реке Власине. Смештено између побрђа планинских висова са леве стране Букове Главе (Острозуба-Чемерника, Качара) и десне стране планина Крушевица, Бабичке Горе-па и Суве планине; одвајкада је важило у прошла бремена са чистим ваздухом и лепотама природе са зелененим шумама као „ваздушна бања“.

Власотинце је повезано путевима: Лесковац-Власотинце-Свође-Пирот и Свође-Црна Трава-Власинско језеро.

Много је путописаца прошло у давна времена у ову варошицу и сви су је описивали онако како су на њих оставили утисак веома дружељубиво-гостољувивих Власотинчана, каао и веома велику склоност према хумору и здравом духу својих предака.

Власотиначани су у српској историји остали у записима као непокорено-слободоумни народ, који се увек борио за своју националну слободу и социјалну правду противу разних освајача и поробљивача у средњем веку, нарочито у борби противу Турака све до коначног националног ослобођења 1878. године.

Нажалост многе буне и устанци-почев од Првог и Другог српског устанка, па преко неколико „власотиначких буна“, Првог и Другог балканског рата-преко голготе преко Албаније, до пробоја Солунског фронта 1918. године у Првом светском рату-као да су заборављене и сва страданија и жртве Првог и Другог светског рата. Власотинчани су били жртве разноразних завојевача: Турака, Бугара, Немаца, али су и сами се међусобом „гложили“ на идеолошкој основи у грађанским ратовима.

Но, историја се никада не сме заборавити, ако и њени корени са Косовског боја, а и у крвавој епопеји распада старе социјалистичке Југославије пред крај 20. века, много њих је дало своје животе у одбрани свог националног идентитета на Косову.

Истражујући сам настанак Власотинца, имао сам прилику да запишем доста занимљивих података о самом настанку села Власотинце, а потом варошице Власотинце.

Много аутора лингвиста, етнолога и историчара су проучавали дијалект, обичаје и настанак самог насеља у прошлости или као путописци записали оно што су видели у самом Власотинцу, како о варошици тако и описивали догађаје и сам менталитет власотинчана.

Мене, као „млађег“ истраживача (од 1970.г-2012.г), посебно је фасцинирало истраживање покојног чика Боривоје Прикића, заљубљеника Власотинца, а тај сакупљени материјал о самом Власотинцу је преузео његов син по „истој правној струци“: Радивоје Прикић, који треба да објави неколико томова о ИСТОРИЈИ ВЛАСОТИНЦА.

Но, изгледа многи још немају слуха да се истраживачки рад не може „капитализирати“ за неке друге потребе, јер свако ко се бави интелектуалним радом није на „продају“-па су тако и чика Бора Прикић и многи други (а и сам аутор овог чланка)  остали за свога биолошког живота „жртве“ интелектаулних баруштина самих средина, па се тако остављају рукописи за неке друге генерације које ће истински ценити своје записиваче своје историје, обичаја и све што је везано за очување нациуналног идентитета Срба.

По мени велика мањкавост многих истраживача је у томе што су своја истраживања вршили „једнострано“ односно према одређеном „афинитету“ свога научног дигнитета, а мало је оних који су се бавили интердисциплинарно Власотинцем и околином.

Зато, нажалост, постоје и многи неспоразуми или непознавања порекла насељавања и заснивања одређених насеља, па и Власотинца, прво као села, потом варошице.

Уз свако уважавање покојног чика Боре Прикића и његовог сина Радивоје Прикића-који је постао настављач истраживања прошлости свога града Власотинца, може да су каже да су обојица имала и имају „мањкавост“ познавања насељаваља становништва у селима власинско-црнотравско-заплањско-лужничко-знепољксе (трнске) области; јер је само Власотинце насељено већином дирекно из тих села ових суседних планинских области; после претходних насељавања у ове крајеве и сеоба Срба која су била под сеобама Чарнојевића са Косова и Метохије, из Грчке, Црне Горе, Македоније, Херцеговцине, Бугарске (Трн – знепољска област) и из других крајева-бежања пред турским зулумом…

Зато се некада често због непознавања: дијалекта- локалног говора, народне ношње, обичаја, менталитета; па и локалне историје- може и „залутати“ и у истраживањима доносити погрешни закључци о настанку самог Власотинца.

Негде седамдесете године 20. века са покојним чика Бором смо се „спорили“-као и данас са његовим сином о настанку Власотинца.

У том времену истражујући настанак села и насељавање Власотинца, у разговору са старијим људима сам дошао до самих података о првом насељавању седам кућа из Галиције, преко Карпата, у Смрдан, брдашце изнад Власотинца. на потесу Смрдан, брдашца изнад Власотинца, приликом населбе Словена у седмом веку на Балкану.

Једна „лоза“ од тих првих становника села Власотинце је био из рода Видосављевићи, а има и потомака и других који су се касније појављивали у одређеним историјским околностима и насељавањима у одређеним селима око данашњег града Власотинца.

Да је та тврдња заснована на чињеницама, постоје и многе приче како су Власотинчани из Власотинца (варошице) чували свиње на потесу Смрдан, што значи да се касније село односно насеље формирало 15-16 веку, негде на простору данашњег насеља Каменица, града Власотинца (према селима Јастребац и Лопушња). Ову тврдњу о стварању насеља села Власотинца на потесу Каменица сам 70. година забележио у роду Сеизовића, али наравно да је овом истраживачу потврђена чињеница и о првом насељавању седам кућа из из Галиције преко Карпата се доселили седам кућа у Смрдан, али и са друге стране реке Власине према ломничком атару, на падини планине Крушевица, где су данас чувени власотиначки виногради.

Постоје различита тумачења настанка самог назива Власотинца – “Власотинци”, “Властинци”…

Радивоје Прикић (син чика Боре Прикића) као настављач истраживаља о историји Власотинца (рођен у Власотинцу), махом се ослања на претходна итсраживања која су други спровели и „усмена казивања“ , која овако износи у листу „Данас“ 2008.г.:“Често се, нарочито пре неколико година, име овога краја могло да прочита у бројним новинским прилозима, али и у озбиљним студијама као Властинци и из тога изводи локативски облик Власотинцима, што је велика, ужасна грешка. На ту мањкавост је својевремено указао наш најпознатији филолог Александар Белић – константује Прикић“.

Овим се исказује право на истраживачки став, а наравно да нико од истраживача није могао да буде ни овчар ни говедар, као аутор овог чланка у власинској области, коју су прво заселили овчари ВЛАСИ, које су Бугари протерали у 10. веку до Дољевца, а један део Влаха је асимилован у Србе или Бугаре или Македонце. Некада треба да се чује и глас „овчара и говедара“ јер смо ми (мислим барем на себе) у овом крају њихови потомци.

Власотинце као насеље-село, помиње се у турским пописима 1516. године под називом Влашотинац (Власотинац) и у саставу је је Софиског санџака (опширније о овоме у чланку овог аутора: “Легенде о настанку Власотинца”) и имало је 33 хришћанска и 22 муслиманска домаћинства.

У шеснаестом веку има око 600 становника и 66 кућа.

1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2.626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу.

Године 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали путописци и књижевници.

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши” су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског” шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан.

Милан Ракић каже: ” а сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880., године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле…”

*

Војвода Мишић о Власотинчанима

Постоје и записи нашег славног Војводе Мишића из ратних година балканских и Првог светског рата-приликом боравка у Власотинцу:

“Власотинчани су веома духовит народ. Увек су и у најгорим приликама знали да се нашале на свој и туђи рачун. То их је у прошлост, а и данас одржавало да буду ментално здрави људи, било у граду или у брдскопланинском делу”, записао је војвода Мишић.

О томе постоје и записи из речи Војводе Мишића у његовим “Успоменама на српско-бугарски рат 1885.године”-хумор и непрекидна забава: “Пук се доцније настанио у Власотинцима, малој, врло симпатичној варошици у којој смо, поред осталог, имали и доста одличног вина. Становништво необично љубазно и гостопримњљиви људи. Неко суво месо на жару и кајмак им беху најомиљеније мезе…само се веселило и пило…”.

*

Писци и путописци с краја 19. века који су посетили Власотинце у својим записима помињу Турску кулу. Тако аустријски путописац феликс Каниц, који је посетио варошицу 1889, први је записао да је Кула „јединствени историјски споменик“ из времена турске владавине грађена вероватно на „темељима римског кастела“.

Кула је подигнута у другој половини 18. века кулуком Власотинчана, Грделичана и становника околних села за време владавине турског спахије Латиф бега који је у времену насељавања Власотинца, у првом таласу досељавања становништва, заузео знатне површине земљишта и створио чифлук. Имао је кулу на месту „Бука“, која је била порушена у такозваној „Бојаџиској пљачки“ (Бојаџиска буна) 1841. године.

Друга кула Латриф-бега налазила сеу центру Власотинца. Од њега је откупљују Власотинчани после укидања спахиског десетка 1839. за 125.000 гроша.

Када је бег покушао да се наметне Власотинчанима за господара, тужили су га Порти у Цариграду и добили спор.

Објекат је служио као турска административно-управна зграда у којој су боравили само „мудир, писар и седам сејмена“, а Турци као грађани никада нису живели у Власотинцу.

Данас Турска кула је реновинирана од Завода за заштиту спомерн ика културе у Нишу, као споменик културе стављен под заштиту државе.

Данас на почетку 21. века се у Кули налази Завичајни музеј Власотинца с одељењима: за археолохију, историју, етнологију и историју уметности. У згради се налазе и просторије Културног центра Власотинца, који у холу Куле одржава многе културне манифестације у в ремену светковина и м узичко песничких вечери.

* * *

ЛЕГЕНДЕ О НАСТАНКУ ВЛАСОТИНЦА

Најстарији трагови живота у овом крају потичу из 2000. године пре нове ере. Овај крај су настањивали и живели Дарданци, Авари, Келти, Римљани, Византинци, а од VI и VII века га насељавају Словени.

Према досадашњим археолошким и историјским истраживањима не може се поуздано утврдити време постанка Власотинца. Трагови праисторијских насеља откривени су како у самом Власотинцу, тако и у многим селима од којих помињемо Свође, Горњи Присјан, Самарницу, Добро Поље, као и друга места.

На основу археолошких налазишта на локалитету Власотинца и околних места има елемената да се закључи да је само Власотинце било насељено још у далеком времену Византиско-римске цивилизације.

Научници тврде да се историја овог краја може пратити од XII века нове ере, када је српски жупан Стефан Немања од византиског цара Манојла I Комнена добио на поклон Дубочицу (којој је припадао и власотиначки крај-а вековима је тако називана ова област) и заветовао му „Теби буди у потомству твојему по теби“, тако је Дубочица (данашљи лесковачки крај) ушла у састав рашке државе као самостална област.

Прво помињање Власотинца потиче из XII века. У делу Немањића: „Живот Св. Симеона“ – то је биографија Стефана Немањића, под именом Уска, као крај око реке Власине. Исто тако, село Конопница се помиње у летопису у XV веку. Подаци за истражена археолошка места потичу из времена владавине Немањића и Косовске битке. Насељено је словенским живљем са Косова, како у Власотинце, тако и околину (косовски бољари и други).

Касније, за време турске окупације, Власотинце је давало уточиште прогнаним бегунцима из свих крајева Србије, па се сматра да је његово становништво у целини досељеничко. То се види из порекла становништва, које у досељавању долази из различитих области: знепољске, динарске, косовске, власинске, вардарско-охридске. У том времену са Косова су дошли: Давинићи, Шушулићи и Сеизовићи. Ћукаловићи су дошли из Црне Горе, Ишљамовићи и Петровићи из Македоније, Стоиљковићи и Тачини из Бугарске (Трн), а Даскаловићи и Филиповићи из Лужнице, док су се Роми доселили из Врања и Грделице, Пљаскини из Санџака и Црниловићи из Кијева код Сурдулице.

По једном предању, Власотинце је насељено срспким живљем под вођством племенског старешине Власте.

Предање бележи да је Власта на месту данашњег Власотинца населио своје саплеменике сточаре, у време „када се цели народ селио“, дакле у периоду сеобе Словена на балканско полуострво, а то је било у VII и VIII веку. Тада је у Власотинцу подигнуто само седам кућа, а мештани су напасали своја стада на падинама планине Буковик, јер су се претежно бавили сточарством.

Ова легенда о постанку Власотинца веродостојна је са етимолошког становишта, јер је насеље добило име по племенском старешини Власти, из којег је касније изведено: Властини, Власотинци и коначно Власотинце.

Према истој легенди Мирослав Младеновић забележио је од старијих људи седамдесетих година XX века, да је Власотинце добило назив према некада властели Властимиру-Власти, који се са златним кочијама зауставио у овом крају.

Прича се да су златне кочије закопане на планини Буковик (то је предео обрастао буковом шумом, а захвата потес Букове Главе, са селима: Брезовица, Равна Гора, Лопушња, Самарница, Равни Дел, Преданча, Козило, Добро Поље, Свођа и према Црној Трави-према казивању старијих људи).

По турском попису из 1516. године, предео Буковик је обухватао део букове шуме око реке Тегошнице, села Свођа, Калне, Раков Дола, Црвене Јабуке, Врела, и других села обрасла буковом шумом(Јужни део лужничкога краја).

У почетку се место звало Властимирци, потом Властинци, па Власотинци (а до средине 20. века је било на топографским и географским картама Југославије и Србије), потом може се рећи негде у другој половини XX века је добило и званично данашње име Власотинце, јер се лакше изговарало у обичном говору људи овога краја.

Прва фамилија (међу оних седам кућа) је фамилија Видосављевић, која се доселила на потесу Смрдан.

Кажу да су из Галиције преко Карпата се доселили седам кућа у Смрдан, брдашцу изнад Власотинца.

Из времена Цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сама околина Лесковца, били су дарувани манастирима: цар Стефан Душан је 1348. године дао на поклон манастиру Хиландару село Лесковац (и са околином).

Током 1374. године Дубочица (и околина Лесковца) је ушла у састав области којом је управљао српски кнез Лазар, а 1412. године турски султан Муса оставио је пустош у овом крају.

После српског пораза на Марици 1371. године, први пут се помиње насеље Добочица под именом Лесковац.

Тада је нашом облашћу у име Лазара управљао кнез Влатко, таст кнеза Лазара у народним песмама Југ Богдан.

Тада се његова област пружала до Топлице, те му је припадала и област садашњег Прокупља, заједно са градом – и оба узвишења „Хисар“ код Лесковца и Прокупља.

Имали су тврђаве и куле, у којима су живели управници већи или мањи над овим областима.

Кнегиња Милица, жена кнеза Лазара, даје на поклон руском манастиру св. Пантелејмону и Светој Гори села недалеко од града Лесковца и то: Мирошевце, Вину и Горину са међама до реке Сушице и село Радоњицу с међама у долини реке Ветернице.

Ова су села била у старој Дубочици (Глубочици). А близу Дубочице помиње се код летописаца XV века и село Конопница.

Године 1454. војвода Никола Скобаљић са војском из Дубочице до ногу је потукао турску војску у поход на Ново Брдо.

Неколико месеци касније на води Трепанији код Кислине, турска војска коју је лично предводио султан Мехмед други, поразила је устанике а заробљеног војводу Скобаљића набила на колац.

Према другој легенди према сточарима номадима Власима, читава област је добила назив Власина, као и река Власина и само место Власотинце. Само насеље је дуго живело под именом Властина махала или Властин засеок, где се континуирано повећавао број становника.

Властина моћ је ојачала, не само у Власотинцу, него и у околини, па је тако и назив места остао да се памти, док су ранији називи били заборављени.

Све то трајало је до пропасти српске деспотије, иако су пре њене пропасти многи становници Власотинца и околине узели учешће у устанку Николе Скобаљића (1454.године у устанку противу Турака) у одбрани Деспотовине, коју нису успели да одбране.

У време турске владавине, по турским изворима пописа из 1516. године, насеље је било културно и пољопривредно средиште.

Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац“ и у саставу је Софијског санџака и имало 33 хришћанска и 22 муслиманска домаћинства. У шеснаестом веку има око 600 становника и 66 кућа.

Од тог 16. новембра 1454.године лесковачки крај све до 1877-1878. године је био под турском влашћу.

* * *

ЛЕГЕНДА О ЈАНКУ СЕИЗУ

Јанко „Сеиз“ био је рабаџија, веома вредан и добар мајстор, али неустрашив да се одупре Турцима. Крупан, наочит и леп човек, иазазивао је поштовање, нарочито од стране Турака.

Неки Турчин наручио је да му Јанко сашије одело. Одређеног дана, дошао код њега да га узме али како овај није био кући, његова жена рекла је Турчину да је Јанко у Шишави и да тамо врше жито са коњима и да му одело није сашио.

Турчин је отишао у Шишаву и распитивао се где је Јанко. Нашао је га и онако бесан што није испоштован почео да виче. Јанко је мирно стајао поред коња гледајући бесног Турчина као да му ништа неговори. Није му се правдао, не марећи за његове претње што је код Турчина превршило сваку меру.

Турчин је извукао сабљу и пошао коњем према Jанку. Храбри Јанко није побегао, нити се померио. Онако висок и снажан, одлучног духа спремно је дочекао силников напад.

Када је Турчин замахнуо сабљом да посече Јанка, овај је зграбио турчинову руку, снажно је ухватио сабљу за дршку и повукао је нагло. Исекао је Турчину прсте који су били полусавијени. Осакаћени силник уплашио се да га Јанко не убије, одјурио је према Власотинцу.

Шта је било даље са њим се не зна. Било како било Турчин је скупо платио своју дрскост, што је покушао да казни једног храброг Србина без кривице и суда.

Видевши Јанко што је учинио није се уплашио. Извео је коња, узјахао га и отишао преко Средора, Комарице и Гаџин Хана за Ниш.

Кад је пошао викнуо је: “Нећеш турска ало такој лако сас мене. Јанко неје врба поред воду па да се на пролет подмлади. Довек ћеш да памтиш Јанка абаџију из Власотинце како ти је одело сашија данаске“.

Док је онај Турчин отишао у Лесковац, било је касно да се организује да затворе Јанка и примерно казне.

По тадашњим турским законима, чим кривац пређе у други вилајет, престаје за њега потера, али не сме да се врати у оном вилајету у којем је починио кривично дело.

Јанко је нашао службу код нишког паше да буде сеиз (коњушар). Својом способношћу и поштењем, задобио је пашино поверење.

Не зна се колико је времена био сеиз код паше, и како му је кривица опроштена.

Вратио се у Власотинце прилично богат. После повратка из прогонства, Јанко је наставио да се бави абаџиским занатом, али је и накупио имање. Прозвали су га „сеиз“ зато што је био сеиз код турског паше, а његова фамилија „сеизови“ потомци Јанкови су његов надимак на основу презимена Сеизовић. Што се тиче етимологије ово презиме је од Јанка-сеиза.

Јанко је својом храброшћу и поносом Србина, оставио траг да казује његовим надимком, колико је било скупо плаћено достојанство Србина и колика је цена била, да се оно одбрани и сачува.

* * *

Старине и прошлост

За време младог каменог доба, на око 2000. година пре нове ере, у то време били су насељени Градац код Злокућана и Хисар у Лесковцу. Историја тврди да су најстарији становници били илирско племе ДАРДАНЦИ, а четврти век пре наше ере важан је је и за околину Власотинца, јер су онда Келти, на свом путу из западне Европе за малу Азију и Грчку прошли кроз нашу земљу. Са сигурношћу се тврди да су њихови трагови остали на Грацу, а можда и на Хисару. Данашња Источна и средња Србија и јужно поморавље чинили су римску провинцију Горњу Мезију. Римљани су створили више таквих провинција на које од трећег века ударају многа племена. После поделе римске империје у састав Византије ушла је и област око Лесковца-односно околина Власотинца; а њу су у седмом веку населили Словени.

Постоје још неиспитана археолошка ископавања у самом Власотинцу, а и још неистраженог порекла саме власотиначке старе цркве, која је (не садашња) према предпоставци постојала у 14. веку негде где је садашњи „крст“ поред аутобуске станице у Власотинцу; где се некада одржавали вашари и игранке између два светска рата.

Трагајући према смрданској долини, покушавао сам да разгонетнем како је та власотиначка црква „пребачена“у Зрењанин у Војводини. Вероватно је то учињено у некој сеоби Срба са овог простора Србије.

Још једну занимљивост сада у 2012. године саопштавам да сам трагајући седамдесетих година 20. века у разговору са старијим људима Власотинца и околине, дошао до сазнања да је некада постојало „Лесковачко море“ и да је Власотинце садашње било под „водом“ све до села Горња Ломница, а да је река „Власина“ три пута мењала свој ток:-једном је био ток на левој страни данашње реке Власине изнад насеља „Росуља“ (изнад игралишта ФК „Власина“), други пут је био ток поред данашње скупштине општине Власотинце, а да су ми причали старији људи да је чак у садашњем парку (где су историјски споменици) дуго постојала између два светска рата једна врба, која је била део „остатка“ водотока. Трећи ток реке Власине је данашњи ток кретања са мањим доводом воде јер је река Лужница у делу одводом прикључена за нишки водовод као вода за пиће. У неким временима „бежаније“ пред Турцима се и не помиње као село Власотинце, него као село Манастириште, али без становника; једино су се помињали женски манастири саграђени у средњем веку, а вероватно срушени у 17. веку од стране Турака. Данас село Манастириште је део предграђа града Власотинца.

*

Мирослав Крајинчанић (10/02/2009 ) локални археолог:

”Уз подршку мом пријатељу Прикићу и захвалност на великом труду да сачува историју нашег града, додајем податак који до сада није био доступан нашој јавности. Наиме, у току ископавања канала за водоводну цев поред старог водовода у улици Бранислава Нушића, пронашао сам остатке старе цивилизације.

Уломке грнчарије и кућни леп сакупио сам у неколико кутија и позвао ондашњег кустоса лесковачког Музеја, госпођицу Миру Јоцић, да обиђе локацију и потврди моју претпоставку да се ради о праисториском насељу.

На плацу породице Буђић и поред саме улице остаци ове насеобине указују да је ВЛАСОТИНЦЕ много старије, као насеље, јер је на обалама онда моћне Власине ту лоцирано насеље у млађем каменом добу. Остало је да се наставе истраживања али ондашњој власти није било по вољи да публикује овај налаз и налазача па је све остало неистражено. Нађени предмети, међу којима и тегови за мреже од печене глине, налазе се сложени у депоу лесковачког Музеја. Поред риболовног прибора у једном згаришту пронађена је и угљенисана пшеница. Остаје да се надамо да ће у наредним годинама овај локалитет бити истражен а атрактивна локација бити обогаћена и архелошким комплексом”.

* * *

ПРЕДАЊЕ О МАНАСТИРИШТУ

Село Манастириште се спомиње као дербенџијско насеље у времену под Турцима. Према предању ово насеље је добило назив по женском манастиру, који је постојао у овом насељу у средњем веку о доба Стевана Немање средњовековне Србије, а кога су турцу срушили, вероватно у XVII веку.

Сматра се да су први становници Срби били принудно доведени да као предстражарске јединице (Дербенџије) обезбеђују слободан пролаз турским караванима поред реке Власине у кланцима планине Буковик-све до Цариграда.

Дербенџије су били стражари, чувари кланаца, пролаза, који су штитили турске караване од напада хајдука у овоме власинском крају. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом, а било је и насилног насељавања.

Почетак стварања тих насеља је било у време султана Сулејмана (1521.г.), а дербенџијска насеља су била прво у Македонији.

Село Цавато у Македонији је најстарије дербенџијско насеље.

У нашем крају таква села су била:Добро Поље, Дарковце, Црна Трава, Брод, Јабуковик, Свође, Горњи Орах, Манастириште и друга села на власинској области и знепољској висоравни.

Пошто је био тежак живот раје под Турцима у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке.

Турци дербенџијска насеља напуштају крајем XVIII века, а улогу њихову су преузели плаћеници.

И данас у Македонији, Поречу, има једна песма о њима:

“Мајко ле, мајко рекава јечи,
Рекава јечи, мајко, земљава се тресе,
Каква је сила што по дервен иде?
-Ћерко, мори ћерко, то је турска сила.
Турска сила, ћерко, наша пропастија:
Селовио, ће попалата, нас ће и’ исколат…“

Данас не постоје никакви трагови манастира, али је остало предање о њему. У Манастириште постоји само неколико породица староседоца, а огроман део чине досељеници из власотиначке и црнотравске општине. Насељавање је запажено након Другог светског рата. Најбројнији досељеници су из Крушевице, Златићева, Равног Дела, Брезовице, Горњег Дејана, Горњег Гара, Дарковца, Јабуковика.

* * *

Период Првог српског устанка

Лесковачки крај налазио се на периферији Првог српског устанка, али су његови људи и поред тога дали знатан допринос овој првој и великог борби угњетене српске раје против Турака.

Главна устаничка личност овога краја био је војвода Петар Петровић Ђорђе Стреља – рођен у планинско село Градиште на југу од Власотинца.

Устаничка војска је 1806. године под командом Младена Миловановића и Станоја Главаша пошла на лесковачки пашалук. Потукла је војску-која је била под командом лесковачког паше, заузела Крушевац и упутила се ка Нишу у јануару те године.

Друга војска под командом Петра Добрњца заузела је Параћин, Ражањ и Алексинац.

Изгледа да се Стреља у то време био прикључио Добрњчевим четама. Истакавши се у борбама на Делиграду, постао је исте године старешина бећара лесковачке нахије.

Идуће 1807. године поново су оживеле борбе на нишком фронту. Њихов циљ био је и подизање масовног устанка у лесковачком крају. Стреља је у то време већ био командант десног крила, која је оперисала на овом ратишту. Устаници су заобишли Ниш и упутили се ка Лесковцу (који је у то време имао 2.000 кућа).

Стреља је тада потукао Шашид – пашину војску и заробио његову породицу. Пашина војска имала је око 12.000 војника.

Доцније је кренуо да подбуни власотиначки крај.

Задржао се неко време у Власотинцима, док је један његов одред заузео Грделицу.

Истовремено је устанак букнуо у Јабланици, али је он убрзо угушен. Потом је Стреља са лесковачким бећарима безуспешно покушавао да блокира Сићевачку клисуру.

За ово учешће у Устанку народ лесковачкога краја је скупо платио. Читава села била су попаљенач посечено је око 300 људи. Маса народа потражила је склониште у планинским пределима.

Стреља је доцније био командант лесковачких бећара и један од истакнутих устаничких Војвода.

После пропасти Устанка 1813. године прешао је у Војводину. Чим је букнуо Други српски устанак, одмах скупља чету и прелази Дунав. Ратовао је у пожаревачком крају, а касније се настанио у селу Јасици у Темнићу. После Ђакове буне Стреља одлази у хајдуке (а хајдука је било у власотиначко црнотравском крају итекако много). Након једне борбе на брду Мечки код Ражња, Стреља бежи у ослобођени крај-али га Милош Обреновић хвата и предаје турцима, који су га однели на оно место код Ражња где је побио многе Турке и ту га обесили.

* * *

Власотинце у деветнаестом веку

И поред реформи које су централне турске власти покушале да спроведу, стање српског становништва у Јужној Србији, као и других хришћана у европским провинцијама Турске, била је и даље тешка. Српска влада је 1840. године поднела руском амбасадору у Цариграду један извештај о зулумима Турака у лесковачкој и прокупачкој нахији-да би овај о томе обавестио турску владу.

У то време неколико народних првака нишке, пиротске, прокупачке и лесковачке нахије-било је већ донело одлуку о дизању устанака.

Поп Ђорђе Стојковић из Пољанице и један трговац из нишке нахије-прелазили су током 1840. године, ради договора о сарадњи, у ослобођени део Србије.

Затим је одржан један састанак у Матејевачком манастиру, коме су били присутни Станко Бојаџија из Власотинца, Стојан Чавдар из Крчимира, Никола Срндак из Душника и други.

Говорило се о неделима муслиманских шиптара под вођством злогласног крволока у нишком крају Сабри Мустафа-паше.

Било је договорено се устанак подигне у мају 1841. године. Али пошто је намера била откривена, до буне је дошло месец дана раније.

Под вођством Станка Бојаџије, Цонета Видосављевића и Цона Вучића, Власотинчани су се подигли на устанак.

Један део устаника кренуо је ка Грделичкој клисури, а други ка Лесковцу.

Онај део војске код Грделичке клисуре био је ускоро разбијен и натеран да се повуче ка Власотинцима, а други део са око три хиљаде људи сачекао је Турке на Јужној Морави код села Ђурлинаца.

Колика је то битка била, тешка и крвава, може се видети и по томе што је ово село било потпуно уништено.

Турци су после тога опљачкали, запалили Власотинце са околином. Устанак се тада био пренео и на Пирот. Власотинчани су се и 1860. године поново бунили под вођством Ђолета Стоиљковића, Попа Станоја Јанковића и Ранђела Горуновића, али је тај устанак био угушен.

РЕФЕРЕНЦЕ: Лесковац и Околина, 1961. године, издавач Историски музеј Лесковац.

* * *

ЗАПИС ЈЕДНОГ УЧИТЕЉА У ЛЕТОПИСУ ШКОЛЕ У СЕЛО КРУШЕВИЦА (О времену буна-устанака у овом крају)

-После Карађорђевог устанка у Шумадији, цео власотиначки крај је био, непрестано, за читавих 70 година у непрекидној грозничавој акцији за ослобођење од Турака. То је исказано и песмом:

„Пуше пушка ниже Београда
Друга пуче украј Дубокога
Трећа пуче усред Шумадије
Уздиже се бутун Шумадија
И пред њом Петровић Ђорђе
Задрма се Турска царевина
Зачуди се седам краљевина
Да што ради млада Србадија“.

Тако је народни песник изразио своје дивљење према борби коју је српски народ повео против силне турске царевине.

Та ослободилачка психоза захватила је народ снажно и држала га до ослобођења 1878. године. Дакле, скоро цео 19. век. таква психолошка готовост с једне стране и са друге стране: зулум и безакоње сваке врсте-дизало је народ на оружје.

Један од првих устанка био је 1809. године аводили су га: Илија (Стреља), Сава Дедобарац, Цветко и други. Други устанак изведен је 1821.године (Владика Милентије), трећи устанак изведен је под вођством Станка Антонијевића звана „Бојаџиска буна“-године 1841. године. До ослобођења 1878. године било је још два устанка мањих размера, али, овај под вођством „бојаџије“- Станка Антонијевића – био је један од најачих, најприпремљених. Из ових устанка датира позната севдалинка:

„Море врћај коња аго, Абдул-аго
Море врћај коња, пишмен ћеш да будеш
Море негу врћам, да знам да погинам
Пуче пушка из густи ораси
Те обори агу Абдал-агу“.

Станко је са својим братом прокрстарио цео властиначки, лесдковачки, нишки, заплањски и лушнички крај. Свуда је пронашао и организовао најбоље људе. У Лесковцу је имао Коцу Мулџију и попа Ђорђа из Пољанице. Ниш му је водио Милоје Јовановић из Каменице, Заплање и Никола Срндаковић из Горњег Душника.

Поред ових, главне вође и организатори овог устанка били су следећи: Илија Николић из Јастрепца, Цветко Куцула и Мита деда Уљин из Власотинца, Стојан из Матејевца, Стојан Чавдар из Крушевице , Стојан и Китка-браћа из Кравља и други. Априла 1841. године је букнула буна-устанак у Власотинце.

Према Грделици је био Цека Вучковић, према Лесковцу Станко, према Предејану Илија Николић, према Свођу Лепоје из Гаре и други. Устаници су се држали 4-5 месеци.

Но, кад је у Ниш стигао Јакуп-паша са Рафит – бегом и цариградским комесаром Терфик-бегом и Ђурук-Тескереџијом-на власотиначке устанике је упућена војска од десет хиљада и они су после жилавог отпора подлегли. Власотинце је запаљено. Народ се разбежао и дуго крио по шумама (била је „бежанија“ по збеговима). У позну јесен враћао се народ на своја кућна згаришта. Те године су виногради били родили као никад а бачве и бурад није било, јер је све изгорело. Тада је народ копао јаме у земљу и ту сипао грожђе.

Главне битке су биле: на Косовици, Врапчем Риду, Орашја, Гложану, на ушћу Власине у Мораву и код села Црна Бара (где су стајли споменици, који су порушени-подвукао М.М) тадашњих предводника(војсковођа).

Турци, да би омрзли код народа „Бојаџију“ за све су кривили њега, тако да је цео догађај остао у сећању народа под именом „бојаџиска пљачка“.

Године 1860. кад велики везир Мехмед-паша, као султанов изасланик дође у Ниш-да уредбу да се обеси Станоје из Власотинца и још седам Власотинчана, на које се сумљало да теже ка Србији. У тежњи ка ослобођењу од Турака, народ у овом крају је запамтио три паљевине (и „бежаније“): 1809, 1821 и 1841. као и побуну из 1860 годину. Турци су застрашивањем-разним пљачкама и убиствима вођа устанка (из 1821.г-нишког владику Милентије обесили на нишавски мост), покушали да угуше тежњу слободе народа под њиховим ропством (Летопис основне школе у село Крушевици, запис 1976.г-подвукао М.М).

* * *

Народна предаања о устанку:

Народна предања која је прикупио Др Сергије Димитријевић (упознао сам га у редакцији листа „Наша реч“ шездесетих година 20.века у Лесковцу-као сарадник средњошколац-подвукао М.М) о припреми устанка у власотиначком крају:

Предање о разговору карађорђа са Стрељом

Када је Стреља постао старешина лесковачких бећара, после неког времена Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, недопусти му што је искао.Стреља, једном деси добре воље Карађорђа, па се и њему тако исто замоли. „Којекуде, упитаве Карађорђе. Знаш ли ти, момче, колке воде теку поред Лесковца.- Знам Господару, одговори Стреља, и почне бројатиМорава, Власина, Ветерница, Јабланица, а и Топлица је близу-Е видиш ли….“.

* * *

БУНЕ И УСТАНЦИ (1804-1903.г)

Борба за националну слободу поробшених народа, јачала је упоредо са опадањем централне турске власти и њеног спахијског система. Та борба је постојала све снажнија у деветнаестом веку.

Тада турску владавину у нашим крајевима посебно разара Први српски устанак подигнут 1804.године, чији се пожар нешто касније пренео и на југ Србије, па и на власотиначки крај.

Власотинчани су се током устанка и после њега, све до коначног ослобођења 1877. године, четири пута дизали на устанак да би се ослободили од Турака.

У тим борбама међу многим власотинчким устаницима-значајну улогу су имали: Илија Стреља Петровић, Сава дедобарац, Никола Мадра, Станко Атанацковић-Бојаџија, Коца Цветковић-Мунџија, Стојан Стоилковић и други.

За време петовековне владавине Турци у Власотинцу нису имали своје насеље нити џамију. Покушај Латиф-бега из Лесковца да се у Власотинцу и околини наметне за господара, Власотинчани су енергично одбили, чак су га због тога тужили Порти у Истамбулу. У Власотинцу су Турци имали управу, коју су сачињавали: буљубаша, један писар, један царинар и седам пандура.

Почетком 1809. године, за време борбе у правцу јужног Поморавља, врховна устаничка команда поставила је команданта фронта на десном крилу Власотинчанина Илију Стрељу Петровића, а на левом тимочко-крајинском, хајдук Вељка Петровића.

Пре тога Стреља је био главни организатор свих устаничких и герилских акција у Јужно поморавље, због чега је добио титулу „лесковачки војвода“.

Крајем 1809. године долази Стреља са 450 устаника и са Савом Дедобарцем у власотиначки крај, где прво диже устанак у Заплању, а затим одметне Власотинце и села:Шишаву, Бољаре, Крушевицу, Јастребац, Градиште, Дадинце, Орашје, Ладовицу, Грделицу и Дедину Бару.

Турци су због ове буне и борбе које су устаници водили с њима на Косовици (између Грделице и село Орашје), запалилили Власотинце, Орашје, Шишаву и још нека села.

Из тих дана у власотиначком крају су остала многа имена-места која носе карактеристична имена, као: Хајдучки кладанац, Хајдучка падина, Комитски гроб, Белкићев гроб, Граница, Косовица, Црна Чука, Стража, Обешеник, бегово браниште и др.

У Грчкој (Јелади) је 1821.године избио устанак против Турака. Власотинчани су м у попут других поробљених балканских народа, дали пуну подршку.

Турци су због те подршке по други пут запалили Власотинце.

У пролеће 1841. године у селу Малошишту (нишка нахија) букнуо је устанак, који се убрзо проширио на пиротски, врањски и власотиначки крај.

Устанком у власотиначком крају је руководио Станко Атанацковић-Бојаџија, по коме је буна та названа „бојаџиска буна“.

Турци су због ње и борбе које су водили са устаницима, по трећи пут запалили Власотинце и околна места.

Године 1860. Власотинчанин Ранђел Горуновић, поп Станоје Јанковић и Ђока Стоиљковић, подижу нову буну против Турака. Повод су били неподношљиви услови живота под турцима:убиства, турчење,, силовање жена, отимање имовиуна и слично.

За време ослобођења југа Србије 1877 и 1878. године, српска врховна команда убацивала је устанике у позадину турске војске. У рејону Лесковца убачен је Никола (Коле) Рашић, трговац из Ниша.

Под његовим руководством у Поречју код Лесковца било је око 200 устаника, а у рејону Власотинца, под руководством Стојана Стоилковића, око 900 устаника.

Власотинце је ослобођено од Турака 23. децембра 1877.године. Власотинчани су се дигли на устанак и пре доласка српских регуларних трупа ослободили варош.

Трећег јануара 1878. године у ослобођено Власотинце дошле су српске регуларне трупе: београдски, посавски, космајски и први пожаревачки батаљон, ојачани Књажевачким брдском артиљеријом и водом коњице. Овим трупама је командовао потпуковник Јован Поповић.

Неколико дана касније простижу нове српске трупе: Осмог и деветог јануара 1878. године у рејону Копашнице и Косовице вођене су тешке борбе са око 7.000 Турака.

Турке је уз леву обалу Јужне Мораве, преко села Копашница, нападао Шумадиски корпус, којим је командовао генерал Јован Белимарковић, а преко Косовице и Ковачеве Баре, власотиначки комбиновани одред под командом пуковника Ђоке Влајковића. Деветог јануара 1878. године, дејством шумадиског корпуса и власотиначког одреда ослобођена Грделица.(Из књиге ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ-Петар Станковић-Љуба, Власотинце 1979.године).

*

Опис ослобођења Власотинца од Турака

Десети децембар 1877.године, тог дана је праснула прва пушка у Власотинцу.

Заталасала се раја. Оно мало Турака што се затекло у Власотинцу, побегло је у Врање. Из искуства су знали-са рајом се није шалити. Ово нису појединачни протести. Ово је ослободилачки рат.
Из следећег дана:
-180 Турака је заробљено. Оружје им је одузето. И након те борбе, Коле Рашић који је учествовао у ослобођењу Лесковца, дошао је у Власотинце да види шта се ту догађа.
Цео овај крај, не само Власотинце, био је у превирању. А онда су настале тешке борбе: на Орашачком мосту, на Козарачкој Чуки, на Косовици.
Борбе и победе. Пораз.
Најтежи дан за устанике био је 19.децембар 1877.године.
Било их је преко хиљаду, а свега је било 400 наоружано пушкама.
А остало „ножевима, секирама, вилама“.-„Кад се дигне кука и мотика“-певао је народни песник о епопеји прохујалих устанака.
А зар се ти стихови не могу односити и на ове људе.
И ово је устанак.
И ово је борба за ослобођење и то од петовековног ропства.
Голоруки. А Турака је било 4 000. Сила је победила. Али, не за дуго.
У Пироту је тих дана већ била српска војска.
И када Власотинчани затражише помоћ, дође један батаљон војске и једна батерија топова.
И тако данима.
А кад је пао Ниш, наиђоше регуларне снаге српске војске.
Опет се кренуло. Заједно војници и устаници.
Код Грделице се решило питање ослобођења Власотинца.
Борба је била тешка-како народни песник рече:“крвава“.
Било је погинулих, рањених. Слобода се крвљу плаћа.
У незадрживом налету дошло се до Врања.
И Врање је ослобођено.
Тако се то збило по причању учесника ових догађаја покојног Косте Стојановића, коме су и отац и стриц погинули у овим борбама.
Он је успео да сахрани само њихова тела, главе су им Турци одсекли и натакли на кочеве на Грделичком мосту да плаше рају.
Ни снежни сметови, ни јануарски мразеви, непроходни кланци, ништа их није могло зауставити.

Деветог јануара 1878. године завршена је борба за ослобођење Власотинца од Турака.

Приликом ослобађања Власотинца од Турака у 1975 године у запису локалног етнолога и историчара Мирослава Младеновића још и данас постоје сећања о том догађају:

“Владимир Илић ваљачи водебичар из планиснке махале Преданча села Горњи Дејан испричао је и ово:“Атанас из Гаре је имао дућане у Власотинце, па је заједно са власотинчанима у бисаге сакупио злато од народа, да бих га дао као бакшиш Ђоки Влајковићу у Пироту-да интервенише код Турака да Власотинце више не гори-а горело је три пута.

Тако је према причи деда Владимира Илића Солунца-децембра 1877. године дошао Ђока Влајковић, довео добровољачки батаљон и ослободио Власотинце и побио Турке-а у зиму у јануару побио и Турке у Грделицу 1878.године, где су Турксе буле „бегале“(бежале) према Врању, које су често на великој зимској хладноћи изговарале речи:“ када су ваше „воденице(водице-зимски празник)-наша деца крв серу“.

ЂУРА ТАМНИЧАРА

(Хајдучка песма)

Вала Богу, вала јединоме
Два се орла на планину бију
Један вика моја је планина
Други вика моја је дедовина
Сас нокти си главе покидаше
с кљунице си очи повадише
Па потече река крвавита
Право тече у црне тамнице
У црне тамнице нигде никог нема
Само један Ђура тамничара
На руке му два сива сокола
Прсти ломе па ги лебом рани
Косу реже па им гнезда праи
Сузе лије па ги водом поји
Проговару два сокола сива
Чујеш море Ђуро тамничара
Дални чуваш дани препродаваш
Елни чуваш тавру да си чиниш
Неви чувам ви да ви препродавам
Но ви чувам да ви праћам
Да ви праћам на моји дворови
Проговару два сива соколова
Ма чуј нам Ђуро тамничара
Ми смо синоћ били у твоји дворови
Твоји двори у пелину урасли
И у пелин оголело дрво
И на дрво до три кукавице
Једна кука никад не стањује
Друга кука кад се тике сети
Трећа кука јутром па вечером
Тај што кука никад нестањује
То је моја остарела мајка
Тај што кука јутром па вечером
То је моја мила сестра
Тај што кука кад се тике сети
То је моја верна љубав.

Запис: 1978-1980.с. Дејан, Власотинце

Казивачи: Ружа Стевановић (66) и Марица (Стојановић) Младеновић с. Дејан, Власотинце

Забележили: Верољуб Стевановић, ученик и Мирослав Младеновић наставник ОШ „Карађорђе Петровић“ с. Крушевица, Власотинце

 

Други светски рат и грађански рат

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, квислинзи, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари. Опширније о деловању четничких формација на територији Власотинца се може прочитати у чланку (од истог аутора) :”Четништво у Власотиначком крају”- приступ историји. Деловања власотиначког партизанског покрета су детаљније описана у чланку (од истог аутора):” Партизански покрет у Власотиначком крају”. Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

Деведесетих година 20. века дошло је до распада старе социјалистичке Југославије. Распад земље је довело до крвавих етничко-верских сукоба и ратова по републикмама и покрајинама. У тим суморним годинама при крају 20. века у тим страхотама ратова и крвопролића велику цену су платили и власотинчани, као и многи Срби у Хрватској, Босни и на Косову.

Утицајем великих сила дошло је до потпуног економског и потпуног расула и распада старе Југоиславије, па је тако велики број Срба остао без својих домова и територија, а један део Власотинчана је дао и своје животе борећи се у Хрватској за Вуковар и на Косову, борећи се опстанак Косова у саставу Републике Србије. Њихова имена су исклесана на Спомен плочи у парку-СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈА поред реке Власине. Као и сви ратни споменици – почев од борбе противу Турака, Немаца, Бугара и сада у броби за очување свога националног идентитета за Косово, треба да све генерације сада и наредне то имају као аманет да се никада не заборави сви он и који су давали своје животе за нашу националну слободу и сопцијалну правду. Траг наше историје је наш траг нашега постојања и опстанка и као нације и као државе на Балкану. Зато се корени не смеју заборавити. Нека никада више не буде бартоубичалачко-идеолошких ратова међу Србима-што нас је коштало у историји веома скупо по наш биолошки опстанак као нације и државе. Нека и таква историја буде опопмена будућим генерацијама као наук.

*

ПАЛИМ ЗА СЛОБОДУ И ЧАСТ ОТАЏБИНЕ НА КОСОВСКОМ БОЈИШТУ (од 1990. до 1999. године):

Миловановић М. Аца
Војник с. Бољаре
06.09.1960-15.11. 1991.

* * *

Стефановић Г. Бора
Инспектор МУП-а, с. Д.Дејан
13.06.1970- 25.07.1998.

* * *

—————————————–

Станојевић М. Властимир
Потпуковник ВЈ с. Борин До
03.07.1950.-24.03. 1999.

* * *

Стојковић М. Мирослав Мишко, “Пума“,
војник Власотинце
10.09.1974.-07.04.1999.

* * *

Биџић Б. Србољуб
Резервни капетан првр класе Власотинце
15.05.1951.-26.04.1999.г

* * *

Милошевић М. Сеља
Војник село Доња Лопушња
14.04.1978.-30.05.1999.г

* * *

Стефановић В. Александар
Аца, војник Власотинце
04.11.1966.-11.06.1999.

 

Захвални грађани општине Власотинце, 5. мај 2002. године

Фото запис: 28 април 2010. године Власотинце Србија

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

* * *

Стари занати и почетак отарања фабрика у власотиначком крају

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши” су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског” шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан.

После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје.

Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања.

Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење.

Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884., бакалско-трговачки еснаф 1885., као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се ствара 1901. године. Трговачко удружење се оснива 1920.

*

Са ослобођењем од Турака и припајање Србији, оживео је целокупан привредни и друштвени живот, асамим тим и просветно-културни рад под веома повољним условима. После ослобођења од турака-као и између два светска рата, власотиначки крај у целини је био неразвијен. Од индустрије је имао гајтаре у Власотинцу, селу Козару, Доњем Дејану(истраживањем у лукама махала камењери села Доњи Дејан-преко реке Власине, причали су старији људи у запису 1975.године Мирославу Младеновићу).

Тако у свом запису Мирослав Младеновић наводи да су поред путева уз реку Власину у селима: Бољаре, Крушевица, Доњи Дејан, Свође, Орах-били турски ханови и мејане и да су сађени дудови, где се гајила свилена буба, од које су се правила свилена влакна за рад гајтара.

Тако у 1975. године у махали Камењари села Доњи Дејан, стајала је поред пуита трошна мејана-остатак турског хана, а поред њега је још био остарели столетни(100-200.година старости) дуд. Дуд је сађен и у осталим селима власотиначкога краја и гајена свилена буба за рад гајтара у Власотинцу и селу Козару. Проширењем и асфалтирашем пута срушен је остатак турскога хана и посечено столетно дрво дуда у махали камењари села Доњи Дејан. Поред штофаре у Грделици, постојао је млин и циглана у Власотинцу.

По попису који је извршењн 1879. године-Власотинце се истицало по броју писмених становника-432 мушкараца и 32 жена (од укупно 2.628 становника). У то време у Нишу је било свега 73, а у Врању 27 писмених жена. У 1890. години у Власотинцу је на реци Власини подигнут млин за млевење жита. Млин су подигли Гаврило Поповић и Прока Црниловић. Власотинце је још 1893. године добило урбанистички план.

Било је и отпора становништва у споровођењу плана, па тек је тадашњи преседник општине Прока Трајковић-Бунза био приморан да биволима руши ћепенке и диреке старих дућана и да на тај начин урбанизује град.

Становништво се пре тога бавило сточарством, виноградарством, трговином и м ногим старим занатима у граду и на село: терзијски, дунђерски, ковачки, самарџиски, кованџиски, цигларски, пинтерски, казанџиски, пекарски итд.

Због посне земље, многи су одлазили у печалбу како у Србији, тако и у Влашко (Румунији и Неготинској Крајини) – нарочито циглари, црепари, длакари, ћеримиџије, пинтери, дунђери и други.

Власотиначки срез је установњен 1878. године-а до Другог светског рата становништво је припадало: нишком, врањском, пиротском округу-а било је до тада 6.000 становника.

После Другог светског рата – Власотинце је постало општинско место и припало лесковачком срезу, а општине које су чиниле до 1941.године власотиначки срез су укинуте.

На крају 20. века и почетком 21.века Власотинце припада јабланичком округу (а пре тога јужномравском региону-укинут назив) са околним селима без Црне Траве, Божинца, Грделице и још неких села која су некада припадала власоптиначком срезу.

Запис: 1976-2008.године Власотинце Мирослав Младеновић Мирац

* * *

Народни обичаји:

Народна ора (кола) и весеља у власотиначком крају

Свако весеље у породици, селима, светковинама-завршавало се народним орима-колима у власотиначко-црнотравском крају Горњег Повласиња.

У прошлости овога краја, Горњег Повласиња, свадбена весеља су била један посебан породични и сеоски ритуал-где се није могло без музике и народних ора(кола).

Народна кола, тада звана ОРА, била су посебан ритуал на свадбеним весељима и другим светковинама: Чачак-стари (ситан) и нови, Чачак на излетушку, Жикино коло, Ужичко коло, У шест (шестица), Лесковачка четворка (четворка), Власинка, Влаина, Заврзлама, Бугарка, Стара бугарка, Ситна бугарка, Хајдучко оро, Шота, Бела рада, Једностранка, Елено моме, Нишка бања, Врањански чочек, Дрдавка, Тројанац, Стара правка, Билибинка.

Некада су на свадбама, испраћају у војску, кравају, преласка у нову кућу, седељкама, вашарима и саборима на верским празницима играло и певало уз музичке инструменте: дудук, дудуче (фрола), двојнице (фрула), гајде, зурле, дудуче (фрула), клане (кланет), алавутка (окарина), тамбура, хармоника, двоструне гусле, тупан са хармоником и трубачима (плех музика).

Између два светска рата (1914-1945.године) народа ора (кола) су била посебан драж младих девојака и момака. Тада су момци водили коло, било на сабору верског празника или у своје село или на вашару у Власотинцу или Чобанац: Свети Илија (2.август), Горешњак (26.јул) или на Петровдан (12. јула).

Сви печалбари, момци и ожењени, су долазили кући како бих се провеселили, играјући народно оро ( коло) уз музику.

Народно коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе, да се девојке виде са момцима, а момци направе важни пред девојкама, да се лепа девојка, да се упеца леп момак, да се пазари работа за у печалбу, да се старији присете своје младости, да се у жива у радости живота младих.

Свако село, сваки део села, имао је своје место за вође кола-ора. Нико није смео да напусти и прекида коло. Дешавало се да се код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, често и међу ожењенима, како око вођења народног кола-ора, тако и због девојака која се ухвати да игра до коловође-а често пута и до „кидања“ кола.

Према речима Богдана Стојчића (1921.г) из села Крушевица, како испред крушевачке цркве, на Чобанац, тако и код „крст“ у Златићево и Власотинце, за време вашара и сабора, избијале су такве туче међу момцима, да су потезани ножеви и пиштољи, па је било и рањавања.

И данас на сусретима „Црнотраваца“ на Петровдан у Црној Трави, поред споменика у Добро поље, на Чобанац, вашарима и саборима у селима Свођу, Дејану, Преданчи и другим планинским селима Горњег повласиња, може се чути народна изрека: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола“.

Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година 20. века, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селуЛопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (7. jулa) у Златићеву, Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Такмичило се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У коло је био најглавнији онај на „челу“-коловођа, а на „кец“ (крају) је био задужен да се коло не кида.

Онај ко је прекидао коло више није пуштан у коло да више игра, па се нико није смео пустити док се не изигра коло.

После Другог светског рата 1945. године од музичких инструмената за игру и весеља су коришћена: гајде, тупан, хармоника, контрабас, саксафон и плех музика-трубачи.

Данас је у селима остало само весеље уз хармонику, тупан и контравас-а једино се на велика весеља попут свадби узимају трубачи-плех музика, махом роми из Власотинца. Некада је скоро свако село имало своје трубаче у Горњем Повласињу црнотравско-власотиначкога краја.

Труба као инструмент се почела свирати у овом крају од 1920. године, после пробоја солунског фронта септембар 1918. године српске војске у првом светком рату противу бугара и немаца за национално ослобођење.

Данас као да и више сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло-оро.

Једино се још народ окупља на планинској висоравни Чобанца-изнад села Бистрица, планине Острозуб(падине Чемерника), на вашару Светилија другога августа, као и на вашарима у Власотинцу и око цркве летњег вашара у село Конопница и на вашару „Трновица“ у село Свође, као и на другом мају у село Преданча.

Сви који смо одрасли уз народна кола-ора, често смо жалили што млади нису прихватили наше народне игре уз коло-оро.

Но, некако задњих десетина горина, народ се поново окреће традицији и играма у народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је и више фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из овога краја.

Народна ОРА (кола) у власотиначко-црнотравском крају 20. века, на саборима-вашарима, светковинама, весељима (свадбама, испраћаја у војску…) се нису могла замислити без „трубача“ Сотира Илића(„лупошњана“) и Јову „кланеташа“ („Јастрепчана“)

ОРО(Коло) уз хармонику- када се одлазило у армију весеље у село Комарица у фебруару 1965. године

ЗАПИС: 1985. године планински засеок Преданча село Горњи Дејан, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог  Власотинце

*

Народни обичај ПРОЧКА (помирење):

Ујутру се одлази у комшилуку и људи се мире који су се у току године посвађали. Деца и жене се послужју слатким стварима: шећер -некада бонбоне, а богати са баклавама.

Мушкарци су служени ракијом и уз божју помоћ се тражило праштање и после верског ритуала „крст“ руком по православно-хришћанском обичају се наздрављало ракијом и тражило за опроштај од онога с ким си био у свађи и од Бога.

Овај обичај се изводио у град Власотинце и у источној Македнији око Струмице, а велики број становништва је из Струмице у времену бежања пред Турцима се насељавало у власотиначко-црнотравско власински крај, а један број се досељавао као рудари из Рудника Кратова у источној Македонији.

У Македонији се увече месила „кравајчићи“ и у шима стављала „пара“ и увече када се палила вратра и преко ње прескакало онда се уз весеље и игру делили „кравајчићи“(омешене погаче) и коме се падне „пара“ тај ће бити домаћин наредне године.

Интересантно да овај народни обичај је само у Власотинце и за њега нисам чуо у планинском дело Повласиња и у своје планинско родно село Преданча а и ни у школи од деце у село Шишава-Ломница када су ми моји ученици писали о КАРАВЕШТИЦИ-ритуланом извођењу народног обичаја тога дана када се у граду изводио ритуални обичај ПРОЧКА-а на село се каже да је тај дан ПОКЛАДЕ.

Тај дан је увек у недељу а нареднога дана „понедељка“-који је по називу „чист понеделник“, обавезно су нас као децу купали, све је тога дана пре тога било опрано и очишђено, тако да будемо чисти током целе године.

Тај део из свога детењиства  шездесетих година 20. века и данас носим у свом сећању. У планини се праштање вршило на дан верског обреда ПОДЛОЖЊА-кад се у ујутру рано прва у кућу доводила срећна особа која је била срећене руке, која је доносила са собом берићет у кућу-да буду пуни амбари жита, да буде се множила стока у шталама и торовима и дечица по кући, да се удаје и жени, да буде весело и здраво и срећно у кући целе године.

ЗАПИС: 2009-2011..године , Власотинве и  села: Црна Бара, Доња Ломница, Шишава…

 Забележили: Ученици и наставник  математике Мирослав Младеновић ОШ “Браћа Миленковић”, село Шишава-Ломница,  општина Власотинце, југ Србије

 

* * *

Образовање и духовност:

После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје.

*

Отварање школа: Негде седамдесетих година средином 19. века турска власт је дала одобрење за отварање школа у власаотиначком крају. Тако је један од ученика тих првих школа причао да је ово одобрење-Ферман, било исписано на турском, руском и енглеском језику, и то на дебелој хартији налик на кожу.

Као такво урамљено је и оковано на врата, кад год је школа радила, Турци су га поштовали.

Ферман о отварању школа, потписао је лично Везир. Отварање школа у оно доба имао је велики значај за српски живаљ у овом крају. Школе су отварене на захтев српског живља, а уз молбу и интересовању кнежевине Србије, која је још признавала Султанову власт, а и промоцију руског конзула у Цариграду.

Тако су 1858. године (крајем владавине Александра Карађорђевића и почетком две владе кнеза Милоша) на интервенцију руског конзула у Цариграду-отворене школе манастирског типа у: Грделици, Козару, Власотинцу, Конопници, Црној Трави и Крушевици.

По речима Васиљка Милосављевића „писара“-последњег учитеља школа манастирског типа (метода) у Грделици-Ферманом је био написан на четири језика: француски, ебглески, Руски и Турски.

Турци су поштовали ферман. У Ферману је поред осталог дословно било написано и ово: “Отвара се народна српска школа и одобрава рад даскала кога само село изабере. Награда даскала исплаћује сеоски одн осно црквени тутори по слободној погодби са даскалом“. Тако су школе биле смештене у црквеним конацима.

Основна ШКОЛА МАНАСТИРСКОГ ТИПА У Власотинцу је основана 1858. године, а школа новог типа формирана је 1866. године. Школа ради у школској згради подигн утој 1927. године и неколико пута је дограђивана, а реконструисана је 1981. године. Осмогодишња основна школа после другог светског рата до данашњег дана носи назив „Синиша Јањић“ народног хероја из Другог светског рата. Школу похађају суседна села самом граду Власотинце, а 1971. године је формирана још једна осмогодишња школа „осми октобар“ .

Иначе између два светска рат у Власотинцу су постојали курсеви здравственог и школског просвећивања. У Власотинце сада на почетку 21. века постоје и средње школе: Гимназија, Грађевинска, Економска и текстилно-машинска школа.

Власотинце је дало велики број интелектуалаца, доктора наука, генералаа и државника, а највише има лекара и просветних радника од основне школе до факултета широм Србије, а неки су познати и широм света као научници.

У Власотинцу између два светска рата је постојао духовни живот у цркви, а и у школама се изводила веронаука као предмет верског васпитања на васпитање деце у духу православља. На почетку 21. века поново је уведен предмет веронаула у школама у Србији, па и у власотиначким школама.

Иначе у овом крају цркве су отваране овим редом: црнотравска 1985. године, конопничка обновљена (на старим зидинама) 1840.године, власинска 1938. године, крушевачка 1838.године, власотиначка 1858.године, еупљанска 1871.године, каланска 1888.године ) Црквени календар са шематизмом нишке епархије за 1900.г. атр.103, 178, 189. Српске православне цркве краљевине Србије, Београд 1895.године страна 171).

*

Летописи у власотиначком крају:

У власотиначком крају се у летописима бележе махом историјски догађаји.

Записи од почетка формирања школа или црква па надаље често документаришу:

• време борбе за национално ослобођење од Турака у Првом и Другом српском устанку

• буне за слободу

• борбе против фашизма и окупатора у Првом и Другом светском рату.

Записе су чинили учитељи и свештеници, а документ је архивиран у самој институцији (школи или цркви). Често су настали казивањем директних учесника или преко посредника. Тако су сачињени знатни записи о настаку школа и описи историјских догађаја. Након формирања осмогодишњих основних школа после Другог светског рата наставак записа у летописима школа су обављали директори школа. Бележени су сви важни догађаји у школи. Тако су често записавани резултати на такмичењима, успех у целокупном образовно васпитном раду у средини и запис свих радника школе који су радили у одређеном времену. Као писани документи, летописи се користе као историјска и културна грађа, документаришући трагове раде и живота у једном прошлом времену.

Познати летописи у власотиначком крају су:

• Летопис црнотравске цркве
• Летопис школе у Крушевици
• Летопис школе у Шишави

*

НАРОДНИ ГОВОР И РЕЧИ ИЗ ВЛАСОТИНАЧКОГ КРАЈА-ГОРЊЕ ПОВЛАСИЊЕ

Негде седамдесетих година 20. века сам почео да се бавим прикупљањем речи из народа У Горњем Повласињу-са центром села Свођа, па сам све то наставио и у селима око Власотинца, брдско планинског дела овог дела Југа Србије.

Уочио сам да се овде говори народним дијалектом, а да књижевни језик је у употреби само у школама, али и они који су учили у школама тим језиком се уопште нису служили у својој породици и своме селу.

Тако је слично и данас на почетку 21. века-сви насељеници из тога краја на рубу града Власотинца, служе се махом својим народним језиком, без прихватања говорног језика „чистих“ власотинчана.

Наравно да је тај говор изгубио доста употребних речи из прошлости, па сам својим сакупљањем решио да оставим траг тог говорног језика из времена 19. и 20. века на подручју Горњег Повласиња у власотиначком крају.

Приметио сам приликом прикупљања-а и контакта, а и као дете и као ученик и просветни радник-рођен у овом крају, да се насељавањем овога краја с свих страна. Косова, Македоније, Копаоника, са Власине, Црне Траве, Лужнице, Шумадије, Знепољске области(Бугарске-Трн), Херцегоцвине, Црне Горе-оставило трага различитог дијалеката односно употреба речи из свих тих крајева одакле се насељавало становништво у овом крајевима. У говору је остало много турцизма , бугарских речи, македонских и са Косова.

Знимљива је употреба неких речи у селима: Свође (махала Албанија), Горњи Орах (Ћуове, Пржоње), Добровиш-могу се чути речи из лужничко-бугарског дијалекта попут: ОЧЕ (Оће), НЕЧЕ (неће), ОКНУ ГА (викну га-зовну га), онда у селима: Горњи Дејан, Равни Дел, Крушевица, Црна Бара и још неким селима-може чути код старијих људи (а и данас код деце ) реч КИДЕ (Где) или пак у селима: Равна Гора и Лопушња у употреби реч ЛАСИЦА (Лисица) и ЛАПОВ (Лопов). Села Лопушња и Равна Гора су по дијалекту говора у Горњем делу Повласиња-попут Дејана (Г. и Д.Дејан) , Крушевице, Свођа, Јаковљева, Златићева, Рамног Дела, Црнатова, Бориног Дола, Доњег Гара, Горњег Ораха, Алексина, Добровиша, Ћуова, Пржоње, Преданче.

Приметно је да се у овим селима задржао народни говор онај сличан из црнотравскога краја, што је и разумљиво да су се ова села насељавала из власинске области и Црне Траве у време распада турске империје.

У овом делу Повласиња-употребне су речи овим дијалектом: БИЛ (био), ИШ’Л-ИШАЛ (ишао)-Док се у самом граду Власотинцу и околним селима-приградска брдска и она „моравска“:Бољаре, Ладовица, Скрапеж, Липовица, Дадинце, конопница и остала околна села, употребљава реч: БИЈА(био), ДОШЕЈА(дошао).

Запазио сам да је у неким селима око Власотинце и у „моравском“ речнику честа употреба речи ЊУМА (Њу)-код разговора женских особа.

Занимљиво је да сам на часовима математике у осмогодишњој основној школи Шишава-Ломница, свих ових година крајем 20. века и почетком 21. века (2007.г.) –приметио да се у овом делу власотиначкога краја у околним селима задржао власотиначки „варошки“ дијалект и код ученика од петог до осмога разреда. У своја истраживања сам користио „непосредан“ контакт уз стварање духовите ситуације код ученика, где се деца „опуштено“ служе својим дијалектом у говору на самом часу везано за непопсредан разговор на необавезне теме из живота-духовите приче са села. То сам приметио нарочито код деце из села: Шишва и Средор, а и ретко чујем и из других села-изузев из села Гуњетина (насељени из Дејана и задржали дијалект Дејанаца-Горњег Повласиња).

Запазио см да неке речи: ДОШЕЈА-у село Липовица и Црна бара су попримила сруги облик ДОШАЈА или ПОШЕЈа и ПОШАЈА, а у Горње Повласиње ПОШАЛ, ДОШАЛ (Пошао, дошао). Сви насељеници у Власотинце су задржали свој дијалекат нису попримили „варошки“ власотиначки говор.

Наравно да се бавећи пореклом становништва свих села и самог града Власотинца-умногоме сам могао да се лакше снађем у самом пореклу одређеног дијалекта у одређено село. Тако имамо око самог Власотинца, поред реке Власине у лукама су се досељавали са Косова-махом су то били чобани, а у брда у делу црнотравско-власинског краја су се досељавали рудари из Македоније (Кратово, Струмица) и Рашке, ко и сеоба Срба са Косова под Чарнојевићем-а било је насељавања после неког убиства неког Турчина-где се са читавим породицама досељавало из Задра, Црне Горе, Шумадије (Страгари и друга места, Копаоника), као и из лужмичког краја, где се бежало у непороходне планинске крајеве и тако избегла освета Турака-где се хајдуковало. Нека су села била и дербејџиска-стражарска, па су тако турци присилно расељавали хришћане да им служе као страже у непроходним кланцима уз реку Власину и планинским висовима – за слободан пролаз турских каравана за Цариград.

Наравно да су „моравска“ села попут Конопнице насељена са Косова, а Стајковце из Бабичко, док Прилепац из околине Прилепа из Македоније-а било је насељавање и из околоине Охрида после Карпошког устанка у Македонији, док је село Батуловце засељено од каравана кириџија са коњима из села Дарковце из црнотравскога краја.

Наравно асимилација обичаја – удадбе, женидбе, дружења , су утицале и на асимилицаију народног говора у овом крају-па је околни део Власотинца потпуно уклопљен у „варошки“ дијалект.

Миграција становништва седамдесетих година је учинила своје. Са планинских висова из Црне траве и околних планинских села самог Власотинца се нагло населио сам град Власотинце.

Наравно да се насељавало по „групном“ социјалном облику према крају и дијалекту коме припадају-на периферији града. Наравно да центар града и само Власотинце почиње да губи аутентичност народног говра, јер су се стари Власотинчани иселили према Београду, Нишу па и према Европи и Америци.

Негде до деведесетих година 20. века говорни језик се користио у писању печалбарских писама-уместо књижевног језика, а данас се комуникација врши телефоном, више се не пишу писма, па се полако губи изворни народни говор и језик.

Наравно да тај језик је без граматике и падежа, па се каже често да у овом подручју има само један или два падежа. Ево примера: “Куде си бил-бил сам у Власотинце. Одокле идеш-идем из Власотинце“.

Оставио сам трага и о печалбарским писмима, која сам објављивао у локалном листу „Власина“. Све написане речи су биле у употреби у мом детињству у породици и селу, а сређивање по абецеди ми је помогао и чланак НАРОДНЕ ПЕСМЕ И РЕЧИ ИЗ ЦРНЕ ТРАВЕ у записима Миодрага Поповића-Станиша Војновић, власотиначки зборник број 2, 2006. године Власотинце.

Занимњиво је да и село Конопница које је насељено са Косова, у доњем делу Повласиња, као и остала „моравска“ села су се служила „варошко власотиначким“ дијалектом, као и остала села доњег Повласиња са леве и десне стране реке Власине. У Горњем делу Повласиња села ближа Власотинцу и са леве стране тока реке Власине у побрђу и планинског дела Букове главе :Брезовица, Самарница, Јастребац, Градиште, Орашје, Ладовица и Дадинце такође говоре овим дијалектом.

Када сам водио разговор са децом у 2007. године о коришћењу дијалекта у свакодневном говору, приметио сам да се у неким селима попут села: Црна Бара и Липовица користе исте речи као например: дошаја, пошаја-док у осталим околним селима се користе овакав дијалекат: дошеја, пошеја-уместо пошао, дошао.

Наравно пошто бележим и порекло становништва овога краја, занимњиво је да у свим околним селима у којума се говори „варошко власотиначки“ се користи дијалектна реч: биа(био)-осим у село Гуњетина и Горњу Ломницу (бил). Данас је све мање употребних речи дијалекта у изворном смислу, јер се расељавањем становништва са Горњег дела Повласиња и из црнотравскога краја у Власотицу и околини-потпуно „помешали“ дијалекти, а и телевизија утиче на стварање неких нових жаргона у говору младих. Много је мешовитих бракова са свих страна овог дела Србије, а сада постоје и избеглице из Хрватске, Босне и са Косова, а још и Црнотравци и Власинци-као и утицај печалбара, формирали су се или су прихваћене неке друге речи у обичном говору.

Занимљиво је да се негде шездесетих година одлазило у бербу кукуруза у Војводини- жене и мушкарци-берачи жутог кукуруза, која је служила за исхрану људи у сиромашптву, никада нису прихватали стране дијалекте.

Тек када се одлазило у војску или у печалбу у Хрватску, Војводину, Босну, почеле су да се користе хрватске, босанске и војвођанске речи на село и у граду међу досељеницима.

Тако су циглари, зидари, сезонски резачи воћа-ево и на почетку 21. века, унели те речи у локални дијалект.

То сам могао да увидим у записима мојих ученика старих речи у 2007. и 2008. години. Многе речи се погрешно тумаче, па чак ни за домаћио задатак наставница српског језика није знала њихов значај, па сам ученицима објашњавао њихов значај.

Тако и у самом Власотинцу се губе старе речи на свим дијалектима. Да би се некако очувао дијалекат мога родног краја, почео сам да пишем и песме на дијалекту. Ево овде из своје збирке песама „Планинска ората“ издавајам једну песму која казује много чега о нестанку дијалекта кога треба сачувати као богатство српскога језика и опште културе Срба по питању националоног идентитета:

ПИСУВАЊЕ ПО ВЛАСОТИНАЧКИ

Д’нске сви орате,
а писував по власотиначки,
ал неје јасно кој власотиначки.
Д’л варошки, и’л сељачки.
Сас коју стр’ну.
E онија низ Власину,
Што ги викамо моравци,
Ил онија у с’му варош,
Ил онија окол Власотинце,
Ил онија по брда,
Ил онија у целу власинску област.
Затој с’г и самој Власотинце.
Има мешовиту орату-оратешку.
Од свуда ората-оратешка,
На дијалект: ишеја:
Варош, шишавци, средорци
И још нека околна села.
А онај села по планину:
На ишал, иш’л, дош’л.
И сва ората-оратешка,
По центар у варош,
Зборуву си стари власотиначки,
А насељеници по Росуљу,
Орате и писував по планински.

Из збирке песама ПЛАНИНСКА ОРАТА 2007. године

15 јануар 2008. године Власотинце Мирослав Мирко Младеновић Мирац УЧА, локални етнолог

* * *

Приче о Урошу Валчићу

Прича прва:

УРОШ ВЛАЧИЋ: Има 96.година, рођен 1884.године, Власотинце.

Учесник балканског и Првог светског рата (1912-1918.године). Рањен је 1912. године на Куманово у борби са Турцима. Бугари су 1915. године спалили село Шишаву зато што су хранили комите и давали податке о њима Кости Пећанцу. Овако казује деда Урош, шта су тада Бугари говорили: “Сичко је бугарска војска спремна на ноге да казни коварни (зликовци) Срби, кога то ги тури у гробат, нема више да се дигну.“

Године 1915. као ратни српске војске био до Призрена, па онда запао у немачко ропство.
Био је демократа по опредељењу.
Дао стражарима златнике, потплатио их и побегао из ропства. Три године се крио у рупи у авлији.
Кад је дошао Тонча-био је бугарски учитељ. После су ђаци прешли код Тончу. Тонча је био за време Турака. Школа је била преко Власине са приземљем и спратом-кућа Косте Илића(Мунџија)-његова кућа.
Коста Илић (Мунџија) је после био банкар, а син му водио банкарску радњу(бакар и старо гвожђе)-па се предао Бугарима-Благоје.
Тада је био учитељ Јаворац.
После се подигла старовременска зграда у црквену авлију.
До четврти разред, децу учио учитељ Петар (Лесковчанин), а у пети Љубица.
Прва општина направљена као тврђава, за време Турака. Живели су у прудину.
Валчића има у Београду и Лесковцу.
Валчићи су се доселили са више страна.
Овде се доселили из Предејана. Доселио се парадеда Стојан, деда Митар живео 84.година.
Деда му је причао како су у Смрдан чували свиње па не могу да их нађу.
Радикали дизали буну против Краља Милана, па су прваци терани у Ниш и завађали и пропагирали су Краља Петра.
Он ишао са Циганима у агитацију у Манастириште. Тада били Главни:“Петар Курчула и Буџић Коста.
Демократи: Стојановић-Стоилковић(пред први рат).
Илија Гарашанин-су радикали, па су довели Милана.
Први председник општине (Стоилковић као демократа). Напредњак: Пиштакуља. Преседник радикал.
Није од пашићевци радикали. Први комуниста Ђорђе Јањић. Први социјалиста Трајко Великић.
Тонча је био први учитељ у Власотинце.
Отац Станко Валчић ишао у у школу.
Умро 1923.године. Његов отац Станко (1856.године) живео 67.година.
Од оца се оделио 1921.године. Његов министар спољних послова Белашанин одвео га Паши на чување.
Кад је то урадио, постављена је стража да кнез не искочи. Министар је рекао да се изгласа неповерење – да се скине с престола, да се спроведе за Румунију. Интервенисао да се позове Милош Обреновић и доведен је кнез Милош на престол.
Експедитирали су њега за Влашку и довели су Милоша са два сина. Старији се звао Милан а други звао се Михајло и ћерку.. примио се кнез Михајло(свршавао је школу у Немачку). Способан је и памтио све, поучавао Турског цара кад је наставу предавао.
Кад су завршили школу, Турски је владао у Цариград, а Михајло је владао Београдом.
Кнез Михаило се реши да посети цара у Цариград.
Од цара је изнудио да се три града ослободе Београд, Чачак и Ужице.
Страдао је Михаило.
Краљ Петар се налазио Швајцарској, где је радио као шнајдер и имао је пријатеље у Радикалној странци и долазио је са туђим пасошем-обмањивао сељаке, да ће сваком сељаку дати пар волова и саставио се са својим пријатељима.
Кнез Михаило је убијен у Кошутњаку.
Скинули су га из кола и са секиром су га убили.
Убили су сестру и њега.
Ађутант је ишао јашући на коња и није смео да се меша и обавесто владу да је кнез Михаило убијен.
Влада нареди да један део војске опколе Кошутњак, пронађу двојицу људи који су суделовали у убиству.
На саслушању су признали и рекли су да је то лопов а не да је кнез.
Не би кнеза убили.
Онда се иде за Краља Милана Обреновића, од стрица брата у Немачку.
Он долази у Србију, прима се за кнеза.
Пошто му је девојка Францускиња. Сакупио војску и освојио Ниш, кад је освојио Ниш, једне трупе иду за Лесковац а једне за Пирот, Грделицу.
Јавља се да се с бока донесе топче, да збока бију.
Кад су Турци осетили да их бију, почну да бегају.
Онда је закључен мир са Турцима.

Казивач: Валчић Урош (96.г-рођен 1884.г) Власотинце

Запис: 1980.године, Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар Власотинце

*

Друга прича: УРОШ ВЛАЧИЋ

После Другог светског рата фамилији Валчић је извршена конфискација имовине.

Тако му је одузета и зграда у којој се налазила управа грађевинског предузећа „Црна Трава“ из Власотинца.

Пред старост Валчић је давао Циганчићима из власотиначке Мале Динаре, да када пролазе грађани поред некада његове бивше зграде, наглас викају: “Људи ово је била кућа Валчића“. Наравно да кажу да је платио Циганчиће у парама, да када буде умро то исто чине и обавештавају грађане о пореклу и одузимању његове имовине-зграде поред полиције.

Кажу да је пре смрти заветовао да га сахране са раширеним рукама-да се „зна да Валчић ништа није однео са собом у гроб“-је био његов аманет својој породици.

Кажу да је тако и учињено. Тако је тада био направљен сандук и сахрањен са „раширеним рукама“ у гробље.

Дуги низ времена Циганчићи су стајали поред зграде „Црна Трава“-грађевинског предузећа-бивше његове куће и дуго времена изговарали пролазницима реченицу: “Еј чујте, овој је била кућа на Валчића“.

Казивач: кројачки мајстор „Чучка“(1936.г-насељеног у Власотинце из села Орашје).

Запис 1998. г. Власотинце

Забележио: Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар, Власотинце.

* * *

Културно спортска активност:

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа “Власина”, оснива се фудбалски клуб “Власина”, отварају се прве банке, следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидеоцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво. Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе“ и „Мокрањац“, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Марко“. Певачка дружина „Његош“ је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе “Његош” и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

У Власотинцу у другој половини 20. века ради спортско гимнастичко друштво “Партизан”, оснива се рукометни клуб “Власотинце”, а на крају 20. и почетком 21. века успешно се такмиче и формирани спортски клубови у кошарци, рукомету, одбојци и каратеу. За све ово постоје и повољни услови за тренинг и рекеративну спортску активност у ново саграђеној спортској хали поред хотела “Грозд”, а и постоји вештачко језеро за рекеративну делатност у пливању.

* *

Росуљци

Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса.

* * *

 

НАСЕЉАВАЊЕ ВЛАСОТИНЦА – СТАНОВНИШТВО

Целокупно садашње власотиначко становништво је досељеничко. Поред становништва из околних крајева, Власотинце су населили становници из динарске, косовске, знепољске (трнске-Бугарска), вардарске и власинске области. Досељавање становништва је вршено и из Црне Горе, Македоније, Херцеговине у времену „бежанија“ пред зулуммом Турака.

Према неким тврдњама, најстарији власотинчани су од фамилије Видосављевићи (забележио седамдесетих година 20. века . од старијих људи Власотинчана – Мирослав Младеновић, локални етнолог и историчар), који су се доселили из Галиције преко Карпата, негде три до четири куће (а неки су спомињали и седам кућа) и населили се у потесу Смрдан, на брдашцу изнад Власотинца према село Црна Бара.

Сматра се да су се ти Видосављевићи населили у Стари Влах код Златибора, један део рода се населио на Косово и Метохију око Призрена, као и око Средачке Жупе, а неки су се заселили у село Пољаница код Врања.

Из фамилије (рода) Видосављевићи је био познати ПОП Стеван, који је 1841. године подигао буну у Дрнишу у Далмацији .

Сеобе са Косова у власотиначко-власинском крају су биле највеће почетком и крајем 18. века, нарочито у време под Арсенијем IV Јовановићем (Шакабента).

Најстарији Власотинчани потичу из друге половине и последње четвртине 18. века, а то су следеће фамилије (родови):

Валчићи из Гариња у Грделичкој Клисури,

Шишавци из село Шишава у близини самог Власотинца,

Горуновићи из село Винарце код Лесковца,

Шарићи из село Црна Бара надомак планинског дела Власотинца,

Сабљићи и Видосављевићи из Старог Влаха код Златибора,

Диманићи и Давинићи из Буковице код Задра,

Шушулићи, Куцуловићи и Буђинци са Косова.

 

Од почетка 19. века до 1947. године у Власотинце су се доселили следећи родови:

Великинци из Велике под Чакором (Црна Гора),

Ћукаловићи из Колашина (Црна Гора),

Крајинчанићи и Мрвићи са Косова,

Ишљамовић из Бистрице код Битоља (Македонија-„Стара Србија“),

Петровићи из Охрида (Македонија-„Стара Србија“),

Стоиљковићи из Драинца код Трна (Трн-Знепоље, Бугарска),

Баићи такође из околине Трна (Трн-Знепоље, Бугарска),

Прикићи из село Манојловце код Лесковца,

Каруловићи (Каруовићи) из село Црна Бара (Косовска Митровица или село у општини Власотинце). За Каруовиће постоји претпоставка да је неки њихов предак био у граничној служби „карауле“, које су биле више власотиначког всела Црна бара и то бугарске у Првом светском рату или у време „грчких караула“; а у старо власотиначко гробље у црквеној авлији постоји и споменик Пеши Каруов, средином 19. века-па се неке фамилије истог рода презивају Каруовић а неке Каруловић (податак добијен из самог рода 1998.г-подвукао М.М 2012.г.).

 

У Времену између 1947.године и 1878.године, највећи број досељеника се доселио из оближњих села:

Пешкини и Пљаскини из Сејанице код Грделице,

Џудинци (пише у Гласник) или Џуџинци (Ђикићи) и Бојаџије код Косова,

Таћини из околине Трна,

Црниловићи из Кијева код Сурдулице,

Даскаловићи из Островице (Заплање),

Филиповићи из Крчимира,

Сејанићани и Желеци из Сјенице,

Поповићи из село Трњане код Лесковца итд..

 

Између 1878. и 1894.године у Власотинцу су се насељавали планинци из Доброг Поља, Гара, Рупља и других места. То су:

Длакарови,

Пузинци,

Ноцинци,

Газибарци и други („Гласник Српског географског друштва свеска XXXIII).

*

ВЛАСОТИНЦЕ:

Поповићи: Порекло из Било село, Борин Дол, а – Стаменкови из Крушевице, а „Раде Апотекар“-Миловци, Сејаничка фамилија(родом из Сејанице)-фамилија Живковић.

Крајинчанићи из Власотинца из село Крајинце-тамо убили Турчина па побегли у Власотинце.

Терзинци у Власотинце се населили из Равни Дел. Запис 1975. године Валсотинце, казивач: деда Динкић ( око 90.година)- Забележио М.М.

ФАМИЛИЈА ПЕЧЕНКАРИ (ЏАМБАСИ). Дарковце (“печенкари”-Печенковић и “газибаре”-Живковић) Печенковићи, славе Петровдан. Старо кумство: Пешићи из села Батуловце (насељено из Дарковца-црнотравскога краја).

КАРОУОВИ. Несељена из села Црна Бара код Косовске Миторвице – са Косова, а презимена су: Митровићи и Хаџи Ђокићи. Славе зимску славу Светог Николу (19. децембар).-Забележио 1976. г: М.М.

* *

Интересантно је да је после Другог светског рата (после 1945. године), многи староседеоци Власотинчани су после свршетка школовања напуштали Власотинце и одлазили ка већим центрима у Србији, а највише ка Београду, а има и оних који су се одселили у Америку, Енглеску и још неким другим земљама запада.

*

Због тешког социјалног стања сеоског становништва побрђа и планинског дела власинске области, појавом цигларских и зидарских предузимача (приватних предузетника) од 1971/72. године-печалбарство; нагло је почело исељавање са околних села ка Власотинцу, ка Шумадији, Војводини, Нишу, Лесковцу, Војводини, Неготинској Крајини.

Масовна миграција становништва била је највећа између 1985. и 2000. године.

Због распада социјалистичке Југославије деведесетих година 20. века, многих ратова, тешког сиромаштва у економији, затварања фабрика, социјалне беде-многи школовани млади људи после 2000. године масовно напуштају Власотинце и југ Србије и одлазе у печалбу да траже послове у Београду, Нишу и Војводини (Новом Саду), тамо остају са фамилијама и напуштају свој родни крај.

Нажалост, уместо у селима, данас на почетку 21. века једино печлбари-зидари и циглари су Власотинчани, који само током зиме бораве код својих породица, а сва друга годишња доба проводе у печалбу у Србији и у републикама бивше Југославије.

Фабрике су уништене после санкција и свих грађанских ратова и општом пљачком приватизације, па је Власотинце данас остало као место без икаквих шанси за младе школоване људе да остану у свиме граду и своје село да се биолошки опстане на југу Србије.

Ко зна, можда ће доћи за Србе у Власотинцу и на југу Србије боља времена. Надајмо се да Власотинце опет буде место као некада „ваздушне бање“ и у коме се пева, игра и весели уз традиционално власотиначко вино. Сачувајмо традицију, културну баштину, обичаје и праве вредности живота породица и људских вредности наших предака који су се увек брорили за слободу, право и правду да буду увек добри људи часног образа.

* **

АУТОР: Сарадник портала Порекло Мирослав Б. Младеновић Мирац (1948), локални етнолог и историчар и писац песама и прича на дијалекту југа Србије, Власотинце, југ Србије, 26. децембар 2012. године

ИЗВОРИ:

[1] Петар Станковић-Љуба:-“ВЛАСОТИНЦЕ И ОКОЛИНА У РАТОВИМА И РЕВОЛУЦИЈИ 1903-1945”, 1979.г. Власотинце

[2] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа: „Печалник (приче, легенде и предања из власотиначкога краја)“, 2012.г., Власотинце

[3] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа:“ Историја власотиначког краја“, 1970-2012.г., Власотинце

[4] Мирослав Б. Младеновић Мирац: Из рукописа:“ Народне умотворевине из власотиначкога краја 1970-2012.године“,  Власотинце

 

 

Коментари (68)

Одговорите

68 коментара

  1. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ПОРЕКЛО- НАСЕЉАВАЊЕ ВЛАСОТИНЦА:
    Истакнуто је да је језгро данашњег власотиначког становништва насељеничко.
    Власотинце је основано у другој половини 18.века
    По извесним знацима постојало је старо насеље десно од Власине, од градског парка до Смрданског потока, на месту које се зове СЕЛИШТЕ.
    По тврђењу мештана оно се такође звалао ВЛАСОТИНЦЕ.

    Оно је имало манастир Св. Никола, према традицији ЗАДУЖБИНА Стевана Немањића ,који је био на месту који је вероватно порушен у 15 веку(Када је био прогон-турски зулум становништва у 15 веку у овом крају-Забележио у истраживању:Мирослав. Б.Младеновић Мирац, локални етнолог, етнограф и историчар из Власотинца, 2017.г.)-вероватно порушен у 17 веку после најезде 1412 године злогласног турског султана Мусе и после пораза Влесковачког војводе Николе Скобаљића 1545.године од султана Мехмеда другог.
    Међу становништвом овога краја настала је бежанија у 15. веку, а многи су тада уништене светиње:манастири и цркве хришћанског становништва Срба.

    Тако и данас на почетку 21. века остао је обичај да се носе ЛИТИЈЕ о летњој Св. Николи(9 маја односно 23 маја) код некада столетног бреста у махали КРСТ, са урезаним ЗАПИСОМ на средњовековно порекло насеља у СЕЛИШТУ близини средњовековне жупе ДУБОЧИЦЕ.
    Летописци 15. века помињу и дабнашње власотиначко село Конопницу, као једно од најближих села.

    Крајем 20 века сећања из овог записа иду на време када је тај КРСТ постојао, као и и остатак бреста, где ссу се тога дана на вашару одигравале игранке са свих села.
    Данас на почетку 21. века тога нема, али су власотиначни подигли ЧЕСМУ са „КРСТОМ“ и оградом и тога дана се врше црквени обред и одржава црквена литургија посвећена летњем свецу Свети Николи, где се окупља народ да се у миру „прексрсти“ и од свеца затражи помоћ.
    На средњовековно порекло манастира у Селишту упућују и нека имена околних села: Бољара и Манстиришта.
    Дакле, није заборављена традиција посвећена свецу и црквеној посвећености својее вере хришћанско-православне, у погледу очувања Срба на овом простору.

    На СЕЛИШТУ су налажене разне старине из античког доба: цигле, керамички предмети, водоводне цеви, бакарни новац и сл.
    То значи, да је поменуто средњовековно насеље било подигнуто на месту ранијег РИМСКОГ КАСТЕЛА.
    *

    ПРОШЛОСТ И ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ:

    Први досељеници данашњег насеља Власотинце су се населили у крчевинама.
    Зна се, да је око 1770.године када се дослеио ПЕТКО, оснивач рода ВАЛЧИЋА, била под шумом сва површина од падина КИТКЕ до Власине, данас насељена.

    Слободним заузимањем земље у 18 веку постао је најстарији крај Власотинца, данашња МАХАЛА КАМЕНИЦА.

    У времену насељавања КАМЕНИЦЕ, лесковачки Турчин ЛАТИФ БЕГ заузео је знатне површине земљишта и створио ЧИФЛУК(Читлук-посед земљишта спахије који даје на орање-обраду земље).

    ЧИФЛУК је обухватао данашњу ПЕШКИНУ МАЛУ, доњи крај КАМЕНИЦЕ и део ЧАРШИЈЕ.
    Кула Латиф бега била је на месту БУКИ, где се састају ПУШКИНА ДОЛИНА и КАМЕНИЦА.
    Порушена је 1841.године у Бојаџиској пљачки(буни).
    Бегов чифлук чифчије су обрађивале кулуком. Средином 19. века поред десетка, као државне порезе, које су убирали порески закупци (мултезими-..) становништво овог краја плаћало је: вергију, порез на мушке главе, беглик данак за испашу ситне стоке, антизап данак на крупну стоку , емљак данак на зграде, ћумрук, трошарину, и још неколико других пореза.
    Поред свих пореза Турци су узимали и порез на сваку крмачу која опраси више од 6 прасића.

    Укидањем спахиског десетка 1839.године и претварањем десетка у државни порез спахије су у селима око Власотинца постале читлук- сахабије.
    „На свако село башка ГОСПОДАР“. Једино су борбена села успевала да се одупру том том новом насиљу,
    Власотинчани: прота Станоје Х. Јанковић, Хаџи Стаменко, Ђорђе Стојиљковић и Аранђел Миљковић били су купили непокретно имање од Латиф бега за 125.000 гроша; новац је продавац потпуно примио и суд купцима издао сва, законом прописана документа.
    Власотинчани су платили Латигф бегу једну кулу, један амбар, једну воденицу, и две бачве као накнаду за изгубљени спахилук.
    Међутим, Латиф бег је то исто имање силом отео и хтео да се наметне власотинчанима за читлук сахибију, али је наишао на велики отпор .
    Власотинчани су га тужили , с њим се 1846 и 1847.године судили у Цариграду и добили парницу.

    Тешки и нерешени аграрни односи изазвали су велике сељачке покрете ( буне ) и устанке ; 1809 године, када су Турци запалили Власотинце и сва околна села; 1821.године када је Власотинце други пут спаљено; Бојаџиску буну(„пљачку“) 1841.г., када је Власотинце трећи пут изгорело; покрет 1860.г., (Садрезамово време) и устанак од 1877.године, у доба доласка српске војске.
    „У Власотинценикада Турци нису седели као грађани, осим оних јоји су ту стојали по служби. У Време владавине Турци никада нису у Власотинце имали џамију, као једина варош на балканском полуострву.“.
    До ослобођења , 18777.године у Власотинцу је становао свега један царинар, један писар и један буљубаша (Ибраим Чауш) са седам пандура.

    Иако је три пута горело, Власотинце се, захваљујући своме изузетном геграфскоме положају , брзо обнављало и развијало у свим данашњим махалама још за време под Турцима.

    (Извор: Михајло Костић:-ВЛАСОТИНЦЕ (Гласник српско-географског друштва, свеска XXXIII-број 2, 1953.године Београд), ВИКИПЕДИЈА и истраживања АУТОР

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    29.март 2017. Власотинце република Србија

  2. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ТОПОГРАФСКИ РАЗВИТАК И ТИП:

    – Истакнуто је, да је језгро Власотинца поникло у каменици под подгорином КИТКЕ.
    Досеавањем становништва и ширењем каменице у њој се зачела ЧАРШИЈА отварањем ЗАВИДИНСКЕ механе.

    Прву кафану у данашњој ЧАРШИЈИ на месту СОЛУН кафане, БОЈАЏИСКУ механу подигао је Станко БОЈАЏИЈА.
    У то време, у другој половини 18. века , Турци су саградили камену КУЛУ са пушкарницама која је данас рестаурисана у градски музеј.
    Градили су је кулуком Власотинчани, грделичани и становништво околних села.
    У њој је становао буљубаша са неколико сејмена а боравиле и харачлије у доба зборања десеетка. По Ф. Каницу Кула као једини турски историски споменик Власотинца , стоји вероватно на темељима риског кастела.

    Доцније је на прелазу преко Власине саграђен ТАЋИН ХАН на месту где је данас кафана Земун по којој је један крај варошице, десно од Власине , прозват ЗЕМУН МАЛА.
    Поменуте кафане служиле су за смештај караванских запрега и преноћиште путника.
    Око кафана је поникло неколико занатских радњи. 1832.г., саграђена је црква; око ње је постала ЦРКВЕНА МАЛА.
    Због тога Ами Буе 1838.г., говори о Власотинцу као о великом селу. Трговачки део чаршије развио се после 1847.године , пошто су откупљени поседи Латиф бега.

    Упоредо са развитко ЧАРШИЈЕ насељава се ШУШУЛИНСКА МАХАЛА у којој су се настанили трговци и занатлије.
    Становништво висинских села Буковика и Заплања населило је ДОЊУ МАЛУ.
    Сточари који су раније чували биволе поред Власине населили су се у БОЈАЏИСКОЈ МАЛИ.

    На ушћу Каменице у Власину , на простору који је развојем ЧАРШИЈЕ остао ненасељен , урастањем између ДОЊЕ МАЛЕ, која се развила под ЧАРШИЈОМ, и ЧАРШИЈА постала је ЦИГАНСКА МАЛА.

    На месту махале КРСТ била су гумна са појатама становништва које се населило лево од Власине.
    На те се појате се преселило неколико родова за време Турака те су махале КРСТ и ЗЕМУН имале и пре 1877 године око 30 кућа.
    Оне су се јаче развиле после 1918.године , када се доселило око 15 кућа изв села Црне Баре.

    Топографски развитак Власотинца био је, дакле, завршен још у турско доба. Од тада се насеље ширило у ЦИГАНСКОЈ МАХАЛИ и по крајевима готово свих осталих махала осим Каменице.

    (Извор: Михајло Костић:-ВЛАСОТИНЦЕ (Гласник српско-географског друштва, свеска XXXIII-број 2, 1953.године Београд)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    29.март 2017. Власотинце република Србија
    *

  3. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ТОПОГРАФСКА КАРТА ВЛАСОТИНЦА СА МАХАЛАМА(до 1960.г.)

    -1) КАМЕНИЦА
    -2) ЧАРШИЈА
    -3) ШУШУЛИНСКА МАХАЛА
    -4) ДОЊА МАХАЛА
    -5) ЦРКВЕНА МАХАЛА
    -6) БОЈАЏИСКА МАХАЛА
    -7) ЦИГАНСКА МАХАЛА
    -9) СМРДАН (КРСТ) МАЛА
    -10) ПЕШКИНА МАХАЛА:

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    29.март 2017. Власотинце република Србија
    *

  4. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ТИП КУЋА СТАРОГ ВЛАСОТИНЦА:

    Тип куће може се пратити кроз неколико различитих фаза и то: најстаријих станишта до савремених вишеспратних грађевина.

    ЗЕМУНИЦЕ-КОЛИБЕ:- Тако је махала КАМЕНИЦА(око 1777.г.,) заснована у ЗЕМУНИЦАМА, привременим стаништима која су се брзо градила. Из њих су се развиле једнодељне КОЛИБЕ , од дрвећа, прако кога је слагано бусење.
    Становништво је те колибе градило и после поменутих паљевина, када се враћало из збега по планинама, на згаришта ранијих домова.
    КОЛИБЕ су најпре су замениле најпре плетаре а затим чатмаре(чакмаре-Подвукао:М.М), које су покривале сламом.

    Од 1800 године почеле су се градити долмаре од ћерпича. Нове куће су пуњенице (кованице) , а најновије зидаре граде се од 1890 године.
    Старије куће, претежно са ћошкама , увучене у баште, ограђене плотом, развиле су се углавном у хоризонтали.
    У савременој изградњи показују се тенденције за грађењем приземних кућа, али и за изградњом кућа према модерним урбанистичким пронципима.
    По Тихомиру Ђорђевићу, средину вароши захватила је крајем 19. века пространа пијаца, која је и пре 1977.године била толика.

    Око пијаце било је нешто нових грађевина , а около тога све је остало старинско. Неколико кафана по плану , нешто нових дућана и кућа била је сва измена. Нешто чиновника и по који прерушени , али само оделом власотинчанин, то је била сва промена.

    Регулација насеља , по плану замишљеномјош 90. година 19. века, почела је и пре 1912.године и то најпре у ЧАРШИЈИ, али је план у целини извршен тек 1922-23 године.
    Његово спровођење наишло је на отпор становништва те је ондашњи преседник општине Прока Трајковић БУНДЗА био приморан да биволима руши ћепенке и диреке старих дућана.

    Из плана Власотинца види се, да оно претставља патријахалну варошицу са видним источњачким утицајима ( 1878.године прогласена за варошицу-Подвукао:М.М)
    Средишни део се одликује полигоналним блоковима са угласним и изломљеним улицама.
    Власотинце је једно од ретких градских насеља са троугластим тргом.

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    29.март 2017. Власотинце република Србија
    * * *

  5. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ПОРЕКЛО И САСТАВ СТАНОВНИШТА:

    Целокупно власотиначко становништво је досељеничко.
    У његовој композицији, поред досељеника из оближњих крајева, учествује и становништво: динарске, косовске, вардарске, знепољске и власинске миграције.
    У данаше Власотинце најзначајнија су три насељавања(а има и „повратка“ на средњовековна огљишта после прогона од турскога зулума-Подвукао:М.М., Власотинце):

    1.) Н а с е љ а в а њ е р о д о в а у другој половини и последњој четврти 18. века.

    Најстарији родови потичу из друге половине и последње четврти 18. века.
    То су:Ц р н о т р а в ц и из Црне Траве на Власини , В а л ч и ћ и из Гариња у Грделичкој клисури, Ш и ш а в ц и Шишаве, Г о р у н о в и ћ и из Винарца ) и Ш а р и ћ и из Црне Баре у лесковачкој котлини, С а б љ и н ц и и вероватно В и д о с а в љ е в и ћ из Старог Влаха, динарци Д и м а н и ћ и и Д а в и н и ћ и, Ш у ш у л о в и ћ и, С е и з о в и ћ и, К у ц у л о в и ћ и и Б у ђ и ћ и са Косова.
    Неки од побројаних родова , као например Ш и ш а в ц и , дошли су као пребеглице испред турских и арнаутских насиља.
    Оснивачи осталих родова потичу из поменутих миграционих струја које су се делимично биле расуле по Лесковачкој котлини.

    2.) Н а с е љ а в а њ е р о д о в а –Од почетка 19. века до 1847.године, у другој периоди досељавања, проузрокованој рашћењем насеља и зачетком ЧАРШИЈЕ, доселили се:
    В е л и к и ћ и из Велике под Чакором, Ч(Ћ?-Подвукао:М.М)) у к а л о в и ћ и из Колашина, К р а ј и н ч а н и и М р в и ћ и са Косова, И ш љ а м о в и ћ и из Бистрице код Битоља, П е т р о в и ћ и из Охрида, С т о ј и љ к о в и ћ и из Драинца код Трна, Б а ј и ћ и из околине Трна, П р и к и н ц и (Прикићи?-Подвукао:М.М)) из Манојловца код Лесковца и К а р у о в и ћ и из Црне Баре у Лесковачкој котлини.

    3) Н а с е љ а в а њ е р о д о в а- У времену између 1847г. и 1878.г., у трећој периоди досељавања, откупљивање земље од Латиф бега омогућило је најинтезивније насељавање.
    Тада је највећи број досељеника дошао из оближњих села Лесковачке котлине и из околних крајева.
    Између осталих тада су се доселили: П е ш к и н и и вероватно П љ а с к и н и из Сјенице,
    Б о ј а џ и ј е и Џ у џ и н ц и са Косова, Т а ћ и н и из околине Трна, Ц р н и л о в и ћ и из
    Кијевца код Сурдулице и други.
    Тада су дошли из Лужнице: З а в и д и н ц и из Завидинца, Д а с к а л о в и ћ (Младеновићи?-Подвукао:М.М) из Остатовице, Ф и л и п о в и ћ и из Крчимира и из Лесковачке котлине: С е ј а н и ч а н и и и Ж е л е ц и из Сејанице, П о п о в и ћ и из засеока Било код Свођа. Д и л б е р ц и из Бориног Дола, М и т и ћ и из Рудара, П о п о в и ћ и (Х а џ и-Ђ о к и ћ и) из Трњана итд.

    У Власотинцу има и Ц и г а н а (Р о м а). Они су пореклом из Врања и Грделице и досељени су пре 1878.године.
    Неки од поменутих старијих родова најпре су се били населили у селима лесковачке котлине па су се доцније поместили у Власотинце.
    Е т а п н о су насељени:- С е и з о в и ћ и преко Бојника, Ч(Ћ?)у к а л о в и ћ и преко Ст(р?)ојковца, К р а ј и н ч а н и преко Крајинаца и С а б љ и н ц и преко Копаоника.
    У надимцима родова види се матична област и место одакле су досељеници.
    Тако су на пр.: Сејаничани из Сејанице, Крајинчани из Крајинаца, Борондолци из Бориног Дола, Шишавци из Шишаве (све у Лесковачкој котлини), Црнотравци из Црне Траве (Власина) и динарски Величани из Велике.

    (Извор: Михајло Костић:-ВЛАСОТИНЦЕ (Гласник српско-географског друштва, свеска XXXIII-број 2, 1953.године Београд)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    29.март 2017. Власотинце република Србија
    *

  6. Miroslav B Mladenovic Mirac

    НАСЕЉАВАЊЕ СТАНОВНИШТВА ПОСЛЕ 1878.г.:

    Када је Власотинце 1878.године проглашено за варошицу, имало је 519 кућа и 2.626 становника.
    1890.године је било у Власотинце 721 кућа и и 3.808 становника: док 1948.године је било према попису: 1.252 куће и 5.276 становника.
    Рашћење становништва је било врло знатно између 1878.године и 1894.године; када су се у Власотинце досељавали претежно планинци са Буковика, и из власотиначке области-од Гара, Доброг Поља и Рупја(Рупља).
    Ти досељеници припадају веома јакој власинској миграцији која је престављала кретање становника из виших крајева у ниже крајеве.
    У то вренме су се доселили родови: Д л а к а р о в и, П у з и н ц и, Н о с и н ц и, Г а з и б а р и н ц и(Газибарци?) и други.
    Између сва светска рата поглавито се досељавало становништво из околних села.
    Као што је случај са насељеницима из Црне Баре и Црнатова, оно је пре досрљавања продавало земљу и тако добијеним новцем и оним који је стечен у печалби(цигларство), куповало земљу у власотиначком атару и обрађивало га.
    Неки од тих досељеника задржали су и један део имања у селима из којих су дошли у Власотинце.Ово досељавање нарочито ојачало по оснивању прве винарске задруге 1932.године.
    У другој половини 19. века из Власотинца се иселило неколико печалбарских породица.
    Тако се иселио сава Шушулин у околину Шапца, а Печенковићи у Смедерево.
    Исељавање трговаца и занатлија је настало због опадања промета.
    Појединци су се одсељавали у веће градове:Ниш, Лесковац, Скопље, београд и другде…

    (Извор: Михајло Костић:-ВЛАСОТИНЦЕ (Гласник српско-географског друштва, свеска XXXIII-број 2, 1953.године Београд)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    30.март 2017. Власотинце република Србија
    *

  7. Miroslav B Mladenovic Mirac

    ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516 ГОДИНЕ

    проф. др Eмa Миљкoвић • Истoриjски институт СAНУ • Београд
    UDK 930(497.11 Ниш) ”1516” (083.81) 314.04 (497.11 Ниш) ”1516”

    ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ

    Истoриja Нишa и oкoлинe у првим вeкoвимa oсмaнскe влaсти нa oвoм пoдручjу рeлaтивнo jeдoбрo прoучeнa у нaшoj истoриoгрaфиjи, иaкo брoj рaдoвa пoсвeћeних oвoj тeми ниje вeлики. СтудиjaД. Бojaнић, кoja oбрaђуje пeриoд oд пaдa Нишa пoд oсмaнску влaст 1428. дo Вeликoг рaтa 1683. гoдинeпрeдстaвљa изузeтaн дoпринoс нe сaмo oсвeтљaвaњу прo шлoсти нишкoг крaja, вeћ и бoљeм рaзумeвaњу цeлoкупнe истoриje српскoг нaрoдa пoд oсмaнскoм влaшћу.[1] Ниш и oкoлинa нaшли су свoje мeстo и у мoнoгрaфиjи O. Зирojeвић пoсвeћeнoj нaсeљимa крoз кoja je вoдиo цaрски друм oд Бeoгрaдa дo Сoфиje.[2]
    Пoрeд oвих синтeтичких прeглeдa, мишљeњa смo дa je изузeтaн дoпринoс бoљeм пoзнaвaњу Нишa и oкoлинe крajeм XV и пoчeткoм XVI вeкa oбjaвљeни дeтaљни пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe.[3] Oвo вeoмa дoбрo тeхнички урaђeнo, критичкo издaњe пoписa Нишкoг кaдилукa пружa oбиљeпoдaтaкa и прeдстaвљa oснoву зa дaља истрaживaњa, нe сaмo истoричaрa, вeћ и истрaживaчa кojи сeбaвe истoриjскoм гeoгрaфиjoм, eтнoлoгиjoм, eкoнoмиjoм, лингвистикoм.
    Чврстo увeрeни дa критичкo издaвaњe извoрa oсмaнскe прoвениjeнциje кojи сe oднoсe нa нaшeкрajeвe, a нaрoчито пoписних књигa, прeдстaвљa jeдaн oд нajвeћих дoпринoсa кojи истoричaр-oсмaнистa мoжe дa пружи нaциoнaлнoj истoриoгрaфиjи, жeљa нaм je дa oбjaвимo и критичкo издaњe дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш, нaстaлoг 1516. гoдинe, jeр ћe нa тaj нaчин бити мoгућeпрaвити кoмпaрaциje у oднoсу нa стaњe из пoписa из 1498. гoдинe и дoнoсити рeлeвaнтнe зaкључкe.
    Нaхиja Ниш je 1516. гoдинe пoписaнa кao jeднa oд нaхиja Смeдeрeвскoг сaнџaкa, мaдa ниje билaтeритoриjaлнo пoвeзaнa сa oстaлим дeлoвимa oвoг сaнџaкa, вeћ je билa oдвojeнa цeлинa, oкружeнaКрушeвaчким, Ћустeндилским, Сoфиjским и Видинским сaнџaкoм.[4]
    Нa пoчeтку пoписa нaхиjе Ниш, уписaн je зaкoн зa Ниш, кojи je у цeлини oбjaвилa Д. Бojaнић.[5]
    Слeди пoпис сaмoг грaдa Нишa, кojи je 1516. гoдинe имao муслимaнски и хришћaнски џeмaт и три мaхaлe: Џaмиjску мaхaлу сa 155 кућa, jeдним имaмoм и jeдним муjeзинoм, мaхaлу Врхмoст кoja jeимaлa 59 кућа и jeднoг имaмa и мaхaлу Чaршиjски мeсџид, кoja je билa нoвa, тe je имaлa свeгa 28 кућа иjeднoг имaмa. Хришћaнскa зajeдницa брojaлa je 43 пунa дoмaћинствa, 21 нeoжeњeнoг пoрeскoгoбвeзникa и 25 удoвицa.

    У Нишкoj нaхиjи пoстojaлo je 1516. гoдинe 111 нaсeљa, чиjи je прeглeд дaт у тaбeли[6]:

    Имe сeлa брoj кућа удoвичкa
    дoмaћинствa сaмaчкa дoмaћинствa мусли
    мaни
    1. Гркињa[7] 59 9 12
    2. Дрaшкoвa Кутинa[8] 24 2 5
    3. Гoрњa Врeзинa[9] 13 3 4
    4. Дoњи Бубaњ[10] 40 4 6
    5. Гoрњe Дрaгoвљe[11] 20 9 4
    6. Брeстoв Дoл[12] 10 1 2
    7. Врeлo[13] 74 6 10
    8. Брejaнoвцe[14] 31 5 4
    9. Дoњи Вртoп[15] 25 / 6
    10. Вртиштe[16] 50 6 10
    11. Ђуринцe[17] 36 / /
    12. Гoрњи Крупaц[18] 112 11 37
    13. Гoрњи Мaтejeвaц[19] 102 5 18
    14. Дoњи Мaтejeвaц[20] 115 11 25
    15. Курвин Грaд[21] 20 3 6
    16. Гoрњи Вртoп[22] 20 2 7
    17. Бaњa[23] 25 1 5
    18. Милoслaвци[24] 3
    19. Дoњa Врeзинa[25] 35 4 3 2
    20. Пaсje Пoљe[26] 19 3 5
    21. Гoрњи Бaрбeш[27] 36 5 5
    22. Гoрњи Душник[28] 34 4 8
    23. Срeдњa Кутинa[29] 25 3 8
    24. Грнчaр[30] 12 3
    25. Дoњи Крчимир[31] 15 1 5
    26. Рaдинaц[32] 18 2 5
    27. Дoл[33] 12 2 2
    28. Чaпинaц[34] 12 2 5
    29. Гaбрoвaц[35] 10 3 3
    30. Гoрњи Бубaњ[36] 81 15 13
    31. Дугa Пoљaнa[37] 12 2 2
    32. Пaмцaрeвo[38] 10 1 3
    33. Jaсeнoвик[39] 30 2 9
    34. Пoпшинцe[40] ?
    35. Мeдoшeвaц[41] 50 9 12
    36. Стaрe Eфлaклaр (Стaри Влaси)[42] 35 8 13
    37. Сeчaницa[43] 10 3
    38. Брзи Брoд[44] 8 2 27
    39. Чaгрoвaц[45] 35 7
    40. Приштjaн[46] 9 2
    41. Брeницa[47] 24 3 1
    42. Дoњe Мeђурoвo[48] 63 10 20
    43. Сeмчe[49] 12 5
    44. Eфлaклaр[50] 20 1 9
    45. Кaлaтинaц[51] 11 1 2
    46. Oпсиницa[52] 30 1 5
    47. Гoрњa Тoпoлницa[53] 48 8 7 7
    48. Дeхaн[54] 52 10
    49. Кнeзицa Гoрњa[55] 4 1 3
    50. Бojинцe[56] 4
    51. Бaдинoвaц[57] 17 5 4 8
    52. Ђурeкoвaц[58] 15 2 3
    53. Сoпoтницa[59] 20 1 4
    54. Извoр[60] 6
    55. Кнeз Сeлo[61] 39 6 14
    56. Прoсeк[62] 5 3 2
    57. Ћeлиje[63] 10 4 1
    58. Лисцe[64] 50 2 19
    59. Сeбeт[65] 18 4 4
    60. Срeдњa Кнeжицa[66] 17 3 4 1
    61. Крaвje[67] 45 8 7
    62. Крaстaвчe[68] 16 4 3
    63. Пoпoвaц[69] 20 1 4
    64. Блaтницa[70] 53 6 13
    65. Миљкoвaц[71] 15 1 3
    66. Вeљe Пoљe[72] 100 11 16
    67. Бeрчинaц[73] 25 2 5
    68. Jaгличje[74] 17 2 3 2
    69. Гoрњa Студeнa[75] 15 2 2
    70. Пругoвaц[76] 22 1 5 1
    71. Гoрњa Кутинa[77] 22 3 4 1
    72. Дoњи Бaрбeш[78] 30 3 8
    73. Чaчинa[79] пустo[80]
    74. Пунуш[81] 8[82]
    75. Стрeлaц[83] 30 2 7
    76. Милaчoвци[84] 11 3 2
    77. Пaригрaц[85] 73 6 20
    78. Студeнa[86] 12 1 2
    79. Пaљинa[87] 70 6 12
    80. Руснa[88] 24 1 3
    81. Кaмeницa[89] 50 3 8
    82. Дoњи Душник[90] 13 2 3
    83. Дoњa Тoпoлницa[91] 44 5 16
    84. Сeлчaницa[92] 9
    85. Крушeвицa[93] 70 26
    86. Дoњи Кoмрeн[94] 44 9 8
    87. Миљкoвaц[95] 22 3 6 4
    88. Гoрњи Кoмрeн[96] 37 3 7 1
    89. Дoњa Мaлчa[97] 21 4 5
    90. Бaњa Кутинa[98] 56 4 15
    91. Кунoвицa[99] 60 8
    92. Хум[100] 61 9 15 1
    93. Ступницa[101] 51 3 9
    94. Гoрњи Крчмир[102] 31 1 8
    95. Чупљeник[103] 30 7 5
    96. Дoњa Кнeжицa[104] 40 3 5
    97. Чaчинa[105] 30 5 5
    98. Трнaвa[106] 65 6 12 4
    99. Дoњe Дрaгoвљe[107] 31 2 6
    100. Кукaвицa[108] 25 4 7
    101. Трупaлe[109] 112 14 37
    102. Jeлaшницa[110] 62 3 15
    103. Гoрњa Мaлчa[111] 29 2 8
    104. Дoњa Студeнa[112] 22 4 5
    105. Мaлoшиштe[113] 80 7 22
    106. Кoпривницa[114] 35 4 5 1
    107. Цркoвнa[115] 34 3 6
    108. Бoнинцe[116] 22 1 3
    109. Гoрњe Мeђурoвo[117] 56 6 22 1
    110. Лeсницa[118] 30 3 10
    111. Дoњи Крупaц[119]
    52 5 15
    Укупнo: 3684 394 830

    Нa oснoву изнeтих пoдaтaкa, мoжe сe изрaчунaти укупaн брoj стaнoвникa у нaхиjи Ниш. Пoлaзeћи oд прeтпoстaвкe, прихвaћeне у нaшoj сaврeмeнoj истoриoгрaфиjи, дa je прoсeчнo сeoскo дoмaћинствo (и хришћaнскo и муслимaнскo) у бившoj Дeспoтoвини пoчeткoм XVI вeкa брojaлo 6-8 члaнoвa, a удoвичкoдoмaћинствo 4 члaнa, oндa би укупaн брoj стaнoвникa нишкe oблaсти биo измeђу 247. Прoсeчнo сeoскoнaсeљe имaлo je 33 пoтпуних, 3.5 удoвичких и 7.5 сeoских дoмaћинстaвa. Нajвeћe нaсeљe у oбласти Нишa 1516. гoдинe билo je сeлo Дoњи Мaтejeвaц, сa 115 кућа, 11 удoвичких и 25 сaмaчких дoмaћинстaвa, a нajмaњe сeлo Милoслaвци, сa свeгa 3 кућe.[120]
    У грaфикoну брoj 1. прикaзaнa су нaсeљa у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe, клaсификoвaнa пo брojу кућа. Нajвeћи брoj сeлa имao je мaњe oд 20 кућа: 34 нaсeљa укупнo, a свeгa 5 нaсeљa имaлo je вишe oд 100 кућа. Тридeсeт нaсeљa имaлo je брoj кућа oд 30-50, штo прeдстaвљa прoсeк, 20-30 кућа имaлo je 22, 50-70 кућа 14, a 70-100 кућа имaлo je 6 нaсeљa.

    Пo пoпису из 1516. гoдинe, у Нишкoj нaхиjи пoстojaлa су слeдeћa сejaлиштa:
    1. Сejaлиштe Милус, у близини сeлa Влaси;
    2. Сejaлиштe Гoрњa и Дoњa Студa, дaнaс сeлa Гoрњa и Дoњa Студeнa;
    3. Сejaлиштe Супoвaц, у близини сeлa Вртистe;
    4. Сejaлиштe Липoвицa, у близини сeлa Дoњи Кoмрeн;
    5. Сejaлиштe Пoдгрaд, сejaлиштe сeлa Миљкoвaц;
    6. Сejaлиштe Бoсиљ, сejaлиштe сeлa Дoњa Мaлчa;
    7. Сejaлиштe Скрви, сejaлиштe дeрвeнскoг сeлa Крушeвицa;
    8. Сejaлиштe Гoрњe Oстaтoвцe, мoждa oдгoвaрa лoкaлитeту стaрoг грaдa Oстaтoвицe нa СувojПлaнини, зa кoгa М. Миличeвић кaжe дa je “пo свoj прилици чувao прoлaзaк измeђу Зaплaњa и Лужницe”;
    9. Сejaлиштe Рудиницa, измeђу сeлa Мaлoшистa и Д. Кнeжицe;
    10. Сejaлиштe Дoбрa Вoдa, кoд сeлa Д. Крупaц.

    Уoчaвa сe и рeлaтивнo вeлики брoj мaнaстирa кojи су пoчeткoм XVI вeкa пoстojaли у oкoлини Нишa. Рeч je o слeдeћим мaнaстиримa[121]:

    Живи мaнaстири:
    1. Свeти Никoлa, у близини сeлa Г. Дрaгoвљe;
    2. Свeти Никoлa, у сeлу Д. Мaтejeвaц;
    3. Свeти Никoлa, у близини сeлa Крушeвицa;
    4. Свeти Никoлa, у близини сeлa Миљкoвaц;
    5. Свeти Ђoрђe, у близини сeлa Пoпoвaц;
    6. Свeти Ђoрђe, кoд сeлa Кaмeницa;
    7. Свeти Ђoрђe, у сeлу Гoрњa Кутинa;
    8. Свeти Joвaн, у близини сeлa Стaри Влaси;
    9. Свeти Димитри, у близини сeлa Лeсницa;
    10. Свeти Спaс, у близини сeлa Г. Мaлчa;
    11. Прeчистa, у близини сeлa Бaњa Кутинa;
    12. Свeтa Пeткa, кoд сeлa Ђуркoвцa у Зaплaњу.

    Пусти мaнaстири:
    1. Свeти Никoлa, у близини сeлa Хум;
    2. Свeти Никoлa, у сeлу Тoпoлницa;
    3. Свeти Никoлa, у сeлу Мaлoшиштe;
    4. Свeти Никoлa, у сeлу Студeнa;
    5. Свeти Никoлa, у сeлу Чeчинe;
    6. Свeти Ђoрђe, у сeлу Мaлoшиштe;
    7. Свeти Joвaн, у сeлу Г. Душник;
    8. Свeти Joвaн, у сeлу Д. Мaтejeвaц;
    9. Свeти Пeтри, у близини сeлa Грниcистe;
    10. Свeти Тoдoр, кoд сeлa Миљкoвaц;
    11. Прeчистa, кoд сeлa Лeсницa;
    12. Прeчистa, кoд сeлa Грнчaр;
    13. Свeтa Пeткa, кoд сeлa Брeницa.

    Дeфтeр сe зaвршaвa пoписoм oризaрa у сeлимa Д. Бубaњ, Д. и Г. Мeђурoвo. Oбjaвљeни пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe, имa гoтoвo истoвeтну структуру и пружa oбиљe пoдaтaкa, кao и oвдeприкaзaни пoпис из 1516. гoдинe. Кaдa и oвaj пoпис будe oбjaвљeн, сви зaинтeрeсoвaни истрa –живaчи мoћи ce упoрeдним прoучaвaњeм, дa дoђу дo прeцизниjих и пoуздaниjих пoдaтaкa, тe дa нa тajнaчин joш бoљe oсвeтлe прoшлoст Нишa пoчeткoм XVI вeкa.

    ________________________________________
    [1]Ниш дo Вeликoг рaтa 1683, /У:/ Истoриja Нишa, Ниш 1983, 107-169.
    [2]Цaригрaдски друм oд Бeoгрaдa дo Сoфиje (1459-1683), Збoрник Истoриjскoг музeja Србиje, Бeoгрaд 1970, 3-197.
    [3]М. Вaсић, O. Зирojeвић, A. Стojaнoвски, Пoпис Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe, Спoмeник СAНУ, Књигa CXXXИ, Oдeљeњe истoриjских нaукa, књ. 7, Бeoгрaд 1992, 97-221.
    [4]Д. Бojaнић, Ниш дo Вeликoг рaтa 1683. гoдинe, у: /Истoриja Нишa/, Ниш 1983, 107.
    [5]Турски зaкoни и зaкoнски прoписи из XV и XVI вeкa зa смeдeрeвску, крушeвaчку и видинскуoблaст, Бeoгрaд 1974, 26-27.
    [6]Убикaциja нaсeљa рaђeнa je нa oснoву oбjaвљeнoг дeтaљнoг пoписa Нишкoг кaдилукa из 1498. гoдинe, кojи су oбjaвили М. Вaсић, O. Зирojeвић и A. Стojaнoвски, истрaживaњa Д. Бojaнић кoja су сaoпшeнa у Истoриjи Нишa, a уз пoмoћ мр Гoрдaнe Тoмoвић, сaрaдникa Истoриjскoг институтa СAНУ, кoja ми je рaзрeшилa нeдoумицe oкo идeнтификoвaњa пojeдиних нaсeљa. Кoнсултoвaнa je и нeoбjaвљeнa грaђa Истoриjскoг институтa СAНУ (прeвoд турскoг извoрa М. Ибишeвић). Финaлну рeвизиjу извршиo je прoф. др Joвaн Ћирић, прoфeсoр Филoзoфскoг фaкултeтa у Нишу у пeнзиjи, нa чeму му и oвoм приликoм зaхвaљуjeм.
    [7]Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Нишa.
    [8]Дaнaс сeлo Тaскoвићи, jи. oд Нишa.
    [9]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.
    [10]Дaнaс Нoвo Сeлo, з. oд Нишa.
    [11]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa.
    [12]Дaнaс истoимeнo сeлo у Лужници, jз. oд Бaбушницe.
    [13]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.
    [14]Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Лeскoвцa.
    [15]Дaнaс пoстoje сeлa Мaли и Вeлики Вртoп, си. oд Лeскoвцa, у Зaплaњу.
    [16]Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Нишa.
    [17]Дaнaс истoимeнo сeлo у сврљишкoj кoтлини, j. oд Сврљигa.
    [18]Дaнaс сeлo Крупaц нa Нишaви, jи. oд Нишa.
    [19]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.
    [20]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.
    [21]Рушeвинe Курвин Грaд, у сeлу Клисурa нa J. Мoрaви, jз. oд Нишa.
    [22]Види нaп. 15.
    [23]Дaнaс нaсeљe Нишкa Бaњa.
    [24]Нeпoзнaтo, укoликo сe нe рaди o истoимeнoм сeлу у Бугaрскoj, зaпaднo oд Зeлeнгрaдa, мaдa je тoнaсeљe гeoгрaфски вeoмa удaљeнo oд oстaлих нaсeљa у нaхиjи Ниш.
    [25]Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Нишa.
    [26]Дaнaс сeлo Пaси Пoљaнa, jз. oд Нишa.
    [27]Дaнaс истoимeнo сeлo у дoњeм Зaплaњу, jи. oд Нишa.
    [28]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa.
    [29]Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa пoд нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo Прoкoпoвa Кутинa, jи. oд Нишa.
    [30]Дaнaс истoимeнo сeлo, jз. oд Бaбушницe.
    [31]Дaнaс пoстoje сeлa Мaли и Вeлики Крчимир у Зaплaњу, jи. oд Нишa.
    [32]Дaнaс пoстojи сeлo Рaдињинци, j. oд Бaбушницe.
    [33]Дaнaс пoстoje сeлa Суви Дoл и Рaвни Дoл, и. oд Нишa.
    [34]Дaнaс сeлo Чaпљинaц, jз. oд Нишa.
    [35]Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Нишa.
    [36]Дaнaс пoстojи сeлo Бубaњ, jз. oд Нишa.
    [37]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Нишa.
    [38]Дaнaс сeлo Бaнцaрeвo, и. oд Нишa.
    [39]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Нишa.
    [40]Дaнaс сeлo Пoпшицa, с. oд Нишa.
    [41]Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Нишa.
    [42]Рeч je o jeднoм oд двa сeлa: Гoрњe или Дoњe Влaсe, j. oд Нишa.
    [43]Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша.
    [44]Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша.
    [45]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [46]Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњи и Дoњи Присjaн, си. oд Лeскoвцa.
    [47]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша.
    [48]Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Ниша.
    [49]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [50]Дaнaс сeлo Влaсe, j. oд Ниша.
    [51]Дaнaс сeлo Кaлeтинaц у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [52]Дaнaс сeлo Oвсињинaц у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [53]Дaнaс сeлo Тoпoницa, сз. oд Ниша.
    [54]Дaнaс сeлo Дejaн, и. oд Влaсoтинaцa.
    [55]Дaнaс сeлo Кнeжицa, j. oд Ниша.
    [56]Дaнaс пoстoje сeлa Вeликo и Мaлo Бoњинцe у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [57]Пoд тим нaзивoм нe пoстojи. Пoстoje сeлa сa сличним нaзивимa у близини Ниша Бaлajнaц, Бaтусинaц, Бeлoтинaц, итд.
    [58]Дaнaс нe пoстojи.
    [59]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [60]Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Бaбушницe.
    [61]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша.
    [62]Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша.
    [63]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [64]Дaнaс сeлo Лиcje у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [65]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [66]Види нaп. 54.
    [67]Дaнaс сeлo Крaвљe, с. oд Ниша.
    [68]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [69]Дaнaс истoимeнo сeлo, з. oд Ниша.
    [70]Вeрoвaтнo сeлo Чaмурлиja (срп. Блaтницa), сз. oд Ниша.
    [71]У дeфтeру су уписaнa двa нaсeљa пoд тим имeнoм. Дaнaс тaкoђe пoстoje двa нaсeљa сa тим имeнoм, с. и jи. oд Ниша.
    [72]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Ниша.
    [73]Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша.
    [74]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [75]Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша.
    [76]Дaнaс пoстojи истoимeнo сeлo, у близини Aлeксинцa.
    [77]Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa сa нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo Мaринa Кутинa, jи. oд Ниша.
    [78]Дaнaс истoимeнo сeлo у Дoњeм Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [79]Дaнaс сeлo Чeчинa, j. oд Ниша. Oвo нaсeљe je у пoпису из 1516. гoдинe уписaнo двa путa.
    [80]Уз имe сeлa Чeчина стojи бeлeшкa дa je ту рaниje живeлo 13 рajeтинa, кojи су сe рaзбeжaли, пaсaдa зeмљу тoг сeлa oбрaђуjу Влaси извaнa и дajу ушур. Укупaн гoдишњи прихoд кojи сe убирao oд oвихВлaхa изнoсиo je 300 aкчи.
    [81]Нeпoзнaтo. Мoждa дaнaшњe сeлo Бунусa, jз. oд Лeскoвцa, мaдa je oвo нaсeљe гeoгрaфски вeoмaудaљeнo oд oстaлих нaсeљa у нaхиjи Ниш.
    [82]Убeлeжeнa je нaпoмeнa дa Влaси кojи сe бaвe зeмљoрaдњoм дajу усурe.
    [83]Дaнaс истoимeнo сeлo у Лужници, j. oд Бaбушницe.
    [84]Нeпoзнaтo.
    [85]Дaнaс сeлo Пaлигрaцe, с. oд Ниша.
    [86]Дaнaс пoстoje сeлa Дoњa и Гoрњa Студeнa, jи. oд Ниша.
    [87]Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњa и Дoњa Пaљинa, с. oд Ниша.
    [88]Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Ниша.
    [89]Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша.
    [90]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [91]Види нaп. 53.
    [92]Дaнaс сeлo Сeчaницa, сз. oд Ниша.
    [93]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Влaсoтинцa. Гoдинe 1516, имaлo je стaтус дeрбeнџиjскoг сeлa.
    [94]Дaнaс грaдскa чeтврт, нa с. Ниша.
    [95]Види нaп. 71.
    [96]Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша.
    [97]Дaнaс сeлo Мaлчa, и. oд Ниша.
    [98]Дaнaс пoстojи вишe лoкaлитeтa пoд нaзивoм Кутинa, вeрoвaтнo Првa Кутинa, кoд Нишкe Бaњe.
    [99]Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Гoдинe 1516. имaлo je стaтус дeрвeнџиjскoг сeлa.
    [100]Дaнaс истoимeнo сeлo, с. oд Ниша.
    [101]Дaнaс истoимeнo сeлo, си. oд Лeскoвцa.
    [102]Види нaп. 31.
    [103]Дaнaс сeлo Чукљeник, jи. oд Ниша.
    [104]Види нaп. 54.
    [105]Види нaп. 79.
    [106]Дaнaс пoстoje сeлa Гoрњa и Дoњa Трнaвa, с. oд Ниша.
    [107]Дaнaс истoимeнo сeлo у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [108]У дeфтeру je уписaнa бeлeшкa дa сe сeлo нaлaзи у Зaплaњу. Пoстojи сeлo Кукaвицa, jз. oд Влaсoтинцa.
    [109]Дaнaс истoимeнo сeлo, сз. oд Ниша.
    [110]Дaнaс истoимeнo сeлo, и. oд Ниша. Гoдинe 1516. билo je Влaшкo сeлo.
    [111]Види нaп. 97.
    [112]Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша.
    [113]Дaнaс истoимeнo сeлo, j. oд Ниша.
    [114]Дaнaс истoимeнo сeлo, jи. oд Ниша.
    [115]Мoждa дaнaшњe сeлo Цркoвницa, с. oд Лeскoвцa.
    [116]Дaнaс пoстoje сeлa Вeликo и Мaлo Бoњинцe у Зaплaњу, jи. oд Ниша.
    [117]Дaнaс истoимeнe сeлo, jз. oд Ниша.
    [118]Нeпoзнaтo.
    [119]Види нaп. 18.
    [120]Увидoм у oбjaвљeни пoпис кaдилукa Ниш из 1498. гoдинe, уoчaвa сe дa у пeриoду 1498-1516. гoдинe, гoтoвo дa ниje билo дeмoгрaфских прoмeнa у oвoj oблaсти. Гoдинe 1498. билo je у кaдилуку Ниш 111 нaсeљa сa 3.824 пoтпуних, 314 удoвичких и 1084 сaмaчких дoмaћинстaвa, или прeрaчунaтo oкo 33000 стaнoвникa.
    [121]Д. Бojaнић je у свojoj, вишe путa цитирaнoj, студиjи пoсвeћeнoj истoриjи Ниша у пeриoду oд 1428-1683. гoдинe, oбjaвилa пoпис мaнaстирa кojи су пoстojaли у Нишкoj нaхиjи 1516. гoдинe. Тaкoђe je дeтaљнo oписaлa свaки oд oвих мaнaстирa. Пoнoвним нaбрajaњeм oвих мaнaстирa у oвoм прeглeду, сaмo жeлимo дa прикaжeмo у цeлини структуру дeтaљнoг пoписa нaхиje Ниш из 1516. гoдинe.

    Историјски архив Ниш
    Србија, 18000 Ниш, Тврђава б.б.
    тел/факс: (+381 18) 515-608; 515-609, E-mail: [email protected]

    http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br%201/cnahijanis.htm

    Детаљни попис нахије Ниш из 1516. године – ISTORIJSKI ARHIV …
    http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br%201/cnahijanis.htm

    ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ. Истoриja Нишa и oкo линe у првим вeкoвимa oсмaнскe влaсти нa oвoм пoдручjу рeлaтивнo je …

    * * *

    Референце[уреди]
    1. ^ Историјски архив Ниш: „ДЕТАЉНИ ПОПИС НАХИЈЕ НИШ ИЗ 1516. ГОДИНЕ“, Приступљено 9. 4. 2013.
    2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
    3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
    4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац

  8. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Природне одлике Власотинца:

    – На привредни развој Власотинца знатно су утицале природне особине његове околине. Непосредна околина обухвата источни део Лесковачке котлине и ниже језерске подове на ободу.
    Котлина је испуњена језерским седиментима плиоценске старости а обод се састоји од кристаластих шкриљаца родопске масе. Како обрадиво земљиште чине растресите језерске и речне наслаге, оно је погодно и плодно за пољопривреду.
    …………………………..
    …………………………
    Гајњачаста земљишта су под културама жита и воћа. Алувијум је влажан и засејан кукурузом или је под ратарским културама.
    На пескуши су виногради и јабучњаци а на подзоластом земљишту су шуме и пашњаци.

    Хидрографске особине власотиначког атара условљене су режимом Власине и морфолошким одликама њене долине. Та је долина у средњем веку , од села Ораха до Власотинца, клисура, усечена у поширој долини валожастог изгледа; она је била залив лесковачког језера, који се увлачио између Крушевице и Буковика.
    Излазећи из клисуре, у којоју има велики пад, Власина у равни акумулира материјал. Како јој се пад умањује а долина шири, река често подивљава и премешта корито усецајући се у својим наносима.

    Притоке Власине такође често подивљају и набујали потоци наносе штету. Тако је 2.јула 1888.године набујао поток Шупљи Камен који се улива у Каменицу, и однео неколико кућа у Каменици.
    Тако је јуна 1948.године је била катострафална поплава.Полављене су махале: земун и Смрдан на десној страни реке Власине Власотинца, а део Чаршије, Бојаџиска и Циганска Мала на левој страни Власине.
    Власина је јаком бочном ерозијом пробила десну обалу и однела један део градског парка и две зграде. Вода је била 3метра и 38 сантиметара изнад водомера реке.Такве су се полаве догађале на 50 или сто година.

    Власотинце се снабдева водом из бунара. Они су били често мета епидемичних обољењањ. Биле су саграђене две чесме. Међутим и ова вода, вбила само филтрирана вода из Пушкине Долине, која је такође загађена.
    Мразеви и слане често су уништавале усеве и воће. Тако је 1. јуна 1899.године јака слана уништила све усеве.

    Главни ветрови у Власотинцу, долазећи из околине или са власинске површи јесу: источни, северни, јужни и западни ветар.
    Горњак, ветар источног правца, осећа се целе године претежно као сув и прохладан ветар.
    Северац ветар долази са С , и СЗ као хладан и често олујан ветар јаке снаге и и разорног дејства( скида црепове с кућа и обара плевње, леди кишне капи и суши воће).
    После њега јављају се мразеви и слане.
    Долњак ветар, западни ветар, врло је обилан кишом а осећа су у топлијој половини године.
    Вардарац ветар, је топао ветар који се јавља с пролећа а некад и током лета. Осим Северца сви остали ветрови повољно утичу на развиће вегетације.

    (Извор: Михајло Костић:-ВЛАСОТИНЦЕ (Гласник српско-географског друштва, свеска XXXIII-број 2, 1953.године Београд)

    Приредио: Мирослав Б Младеновић Мирац,локални етнограф, етнолог и историчар- сарадник портала ПОРЕКЛО
    30.март 2017. Власотинце република Србија

  9. Miroslav B Mladenovic Mirac

    Порекло назива БУКОВИКА- Букова Глава, 1442 м:

    – Назив „Буковик“(планински део обрастао буковом шумом-Подвукао:М.М) постојао је у самој литератури( М.Ракић из Нове Србије, „Отаџбина“ св, 20. 1880; Ј-Жујовић, Геологија Србије с. 136 ). У народу то име БУКОВИК не постоји.
    На питање мештана о томе свуда у овој области народ наглашава БУКОВУ ГЛАВУ (која је на међи Доброг Поља, Дејанца и Лопушње, 1442м), не знајући за име БУКОВИК

    Има помена само на два три места да су га употребљавали Турци.
    И становници неких ближих области. То сам чуо у с. Добровишу и Лесковица. По казивању неких бивших турских слугу из Добровиша име „Буковик“ употребљавало се у смислу обласног имена у доба Турака , али само од стране ових или можда од стране блиских чаршија., али га нрод није употребљавао.
    По једном наговештају у с. Лесковици Буковик се зове област од с. Модре Стене до Дешчанца.

    По казивању у Црвеној Јабуци име Буковик употребљавали су становници Власотинца („Ћидем до Буковик“), или „ Идем од Буковик“, „у Буковик“) и банске области Знепоља.
    Поред имена „Буковик“ Знепољци су из подсмеха поједине људе например из Црвене јабуке звала и „Букавац“, „Буковци“. Грдили их тим називом.
    Употребу имена Буковик чуо сам и у селу Доњој Лисини (Ћустендилско Крајиште).

    (Запис 1910.г., Р Николић).
    ИЗВОР:- ВЛАСИНА И КРАЈИШТЕ, Риста Николић, САНУ 1912.г., Београд,стр. 6-8)

    Приредио:Мирослав Б Младеновић Мирац
    7.март 2017. Власотинце, Србија

  10. Бранислав Поп-Илић

    Ја бих желео да знам порекло свог презимена. Мој предак,иначе свештеник,по имену Илија се доселио у Власотинце,по предању из Црне Горе. Његово презиме не знам,али знам да се од њега па на овамо,ми, његови потомци презивамо Поп-Илић.