На данашњи дан: Умро научник Милутин Миланковић Reviewed by Momizat on . 12. децембра 1958. - У Београду је умро Милутин Миланковић, математичар, астроном и геофизичар, академик. Миланковић је био један од наших највећих научника све 12. децембра 1958. - У Београду је умро Милутин Миланковић, математичар, астроном и геофизичар, академик. Миланковић је био један од наших највећих научника све Rating: 0
You Are Here: Home » На данашњи дан » На данашњи дан: Умро научник Милутин Миланковић

На данашњи дан: Умро научник Милутин Миланковић

12. децембра 1958. – У Београду је умро Милутин Миланковић, математичар, астроном и геофизичар, академик. Миланковић је био један од наших највећих научника светског угледа. Гимназију је учио у Осијеку, грађевинску технику је завршио у Бечу, где је и докторирао. Био је први Србин – доктор техничких наука. Члан САНУ постао је 1924. године, а био је и редован члан Немачке и дописни члан многих европских академија. Написао је више од сто научних радова и веома популарну књигу „Кроз васиону и векове“. Творац је теорије соларних клима планета, математичке теорије о клими на Земљи и теорије о померању Земљиних полова. Један кратер на Месецу и један објекат на Марсу названи су, одлуком Међународне астрономске уније, Миланковићевим именом. Аутор је нацрта за реформу Јулијанског календара, који је прихваћен на Свеправославном конгресу цркава у Цариграду 1923. године, али на жалост није ушао у званичну употребу, иако је био тако савршен да би га требало кориговати тек након 28.800 година.

Миланковић је рођен у српској породици 28. маја 1879. године у Даљу, близу Осијека (тада Аустроугарска, данас Хрватска). Похађао је Бечки технолошки институт, где је дипломирао грађевину 1902. и стекао докторат из техничких наука 1904, чиме је постао први српски доктор техничких наука. Касније је радио у тада чувеној фирми Адолфа Барона Питела Betonbau-Unternehmung у Бечу. Градио је бране, мостове, вијадукте, аквадукте и друге грађевине од ојачаног бетона, у тадашњој Аустроугарској. Миланковић је наставио да се бави грађевином у Бечу, до јесени 1909, када му је понуђена катедра примењене математике на Београдском универзитету, (рационална механика, небеска механика, теоријска физика). Година 1909. означава прекретницу у његовом животу. Мада је наставио да се бави истраживањем разних проблема у вези са применом ојачаног бетона, одлучио је да се сконцентрише на фундаментална истраживања.

Тек што се Миланковић доселио у Београд, уследили су бурни догађаји: Балкански ратови, а затим и Први светски рат. Када је 1914. избио рат (тек што се оженио), Аустроугарска војска је интернирала Миланковића у Нежидер, а касније у Будимпешту, где му је било дозвољено да ради у библиотеци Мађарске академије наука. Већ 1912, његова интересовања су се усмерила ка проучавању соларне климе и планетарним температурама. Док је био интерниран у Будимпешти, Милутин Миланковић је посветио своје време раду на овом пољу, и до краја рата је завршио монографију о овом проблему, која је објављена 1920, у издању Српске краљевске академије у Паризу, под насловом Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Математичка теорија термичких феномена узрокованих сунчевим зрачењима). Резултати овог рада су му донели значајну репутацију у научном свету, махом због његове криве инсолације на земљиној површини. Ова соларна крива није потпуно прихваћена све до 1924. када је метеоролог и климатолог Владимир Кепен (Wladimir Köppen) са својим зетом, Алфредом Вегенером (Alfred Wegener), представио криву у свом раду, под насловом Climates of the geological past. После ових првих признања, Миланковић је 1927. позван да сарађује у две важне публикације: прва је била приручник из климатологије (Handbuch der Klimatologie), а друга је била приручник из геофизике (Guttenberg’s Handbuch der Geophysik). За њу је написао увод Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Математичка наука климата и астрономска теорија варијација климата), објављен 1930. на немачком, а 1939. преведен на руски. Овде је теорија планетарних климата даље развијена са посебним подацима о Земљи.

За другу књигу, Миланковић је написао четири одељка развијајући и формулишући своје теорије: теорију секуларних покрета земљиних полова и теорију глацијалних периода (Миланковићеви циклуси), која је израђена на ранијем раду Џејмса Крола (James Croll). Миланковић је успео да унапреди Кролов рад делом захваљујући побољшаним рачунањима земљине орбите, које је 1904. објавио Лудвиг Пилгим (Ludwig Pilgim). Свестан да је његова теорија соларног зрачења успешно комплетирана, и да су папири који се баве овом теоријом разбацани у више радова, Миланковић је одлучио да их сакупи и објави под једним насловом.

Пред сам почетак рата у Југославији, 1941. је завршено штампање обимног и најзначајнијег дела Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Канон осунчавања земље и његова примена на проблем ледених доба), на 626 страна, објављеног у издањима Српске краљевске академије. Ово дело је преведено на енглески 1969. од стране израелског Програма за научне преводе, под насловом Canon of Insolation of the Ice-Age Problem.

Критике Миланковићеве теорије ледених доба почеле су 1950-их година. Критике су потекле углавном од метеоролога који су тврдили да су инсолационе промене због промена у Земљиној орбити исувише мале да значајније измене климатски систем. Ипак, касних 60-их и 70-их, истраживања седимената дубоко у морима су довела до широке потврде Миланковићевих ставова, јер је откривена периодичност (100.000 година), која се блиско поклапала са орбиталним периодом (видети Ледено доба за више података). Научни геније Милутина Миланковића добио је несумњиво међународно призање 10. децембра 1976. године када су у часопису „Наука“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth’s Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта чији је предмет био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни. Тада је утврђено да су варијације Земљине орбите индикације ледених доба. Миланковићеви радови тада су постали предмет интензивног изучавања тимова стручњака, будући да је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Миланковићева истраживања имају велики утицај на геологију. Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом „Цикло-стратиграфија“. На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је прошла наша планета.

Као додатак научном раду, Миланковић је увек показивао велико интересовање за историјски развој науке. Написао је књигу о историји астрономије, као и две књиге за ширу читалачку публику: прва – Кроз васиону и векове говорила је о развоју астрономије, а друга, названа Кроз царство наука, се бавила развојем наука.

Милутин Миланковић је у свом богатом стваралачком животу урадио и предложио, између осталог, реформу грегоријанског и јулијанског календара, која је водила изградњи јединственог, до сада најпрецизнијег календара (Миланковићев календар) и која је прихваћена на Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године. Миланковић je детаљно писао о овом свом покушају у извештају Српској краљевској академији по повратку са Конгреса, у својим мемоарима и у „Канону осунчавања“, напомињући да му није јасно зашто реформа, која је једногласно усвојена 30. маја 1923. године у Цариграду, и поред свих својих предности, касније није примењена.

Миланковић је објавио и аутобиографију из три дела: Успомене, доживљаји и сазнања. Његов син, Васко Миланковић је написао биографско дело: Мој отац, Милутин Миланковић.

Године 1920. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, а за редовног члана 1924. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности изабран је 1925, био је члан Немачке академије Натуралиста „Leopoldine“ у Халеу, као и члан многих научних друштава како у Југославији, тако и у иностранству.

По завршетку Другог светског рата и комунистичке револуције Суд части Београдског универзитета је процењујући подобност Милутина Миланковића, за нови поредак, донео следећу карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је „врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. Додуше, и он је добар педагог, али „предавања једва отаљава“. „По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики… Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“ (1. јул 1950).

Милутин Миланковић најцитиранији српски научник (свих времена) у свету.

Величина „Миланковићевог ефекта“ зависи од разлике између највећег и најмањег растојања Земље од Сунца. Године 1999. показано је да варијација изотопског састава кисеоника у седиментима на дну океана заиста следи Миланковићева предвиђања (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth’s orbital eccentricity, Science, vol. 285, p. 564, 23 July 1999); у истој свесци на странама 503-504 објављен је ‘нетехнички’ коментар (Why the Ice Ages Don’t Keep Time, Richard A. Kerr).

Постоје и други новији радови који указују на исправност оригиналне Миланковићеве теорије: (Science, 11 June 2004, p. 1609).

ИЗВОР: Википедија


Коментари (4)

  • Војислав Ананић

    МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ КАО ИСТОРИЧАР И ПОПУЛАРИЗАТОР НАУКЕ

    Година 1979. била је јубиларна година у којој је обележена стогодишњица рођења нашег знаменитог научника Милутина Миланковића (1879-1958). Била је то прилика да се изнова преиспитају и истакну Миланковићеви значајни доприноси астрономији, механици,математици, геофизици и, посебно, климатологији, као и низу других научних области. Тиме, међутим, његов замашан и богат опус није исцрпен.Остало је једно подручје Миланковићевог рада, коме је он током читавог живота посвећивао предану љубав и своје драгоцено време, а то је историја природних наука и технике, као и њихова популаризација. Већ је Татомир Анђелић у поговору Миланковићевој књизи Техника у току давних векова (Нолит, Београд, 1955) с правом истакао да је Миланковић „и наш плодан писац популарно научне литературе“, писац „дивне астрономије за свакога“ која садржи астрономију изложену у њеном историјском развитку. Анђелић додаје како је Миланковић писац драгоцених популарних дела који „са успехом пише овакве књиге, јер је био практичан инжењер, па постао математичар, астроном и геофизичар, и тиме у себи сјединио широке области наука. Он се интересовао и изванредно је упознао, историју наука (исто, стр. 137).То интересовање појавило се у време његовог боравка у Бечу крајем 1904. године, када је већ увелико припремао докторску дисертацију на Високој техничкој школи. Спремајући се за докторски испит, увидео је, како сâм истиче у својој аутобиографији Успомене, доживљаји и сазнања (САНУ, Београд, 1979, књ. I, стр. 5), „да се свака наука може само онда у потпуности схватити када се упозна њен постанак и постепени развитак“. У првој књизи Успомена подробније описује прве године свог живота у Бечу, као и тренутке када је спознао да је схватање науке као органске целине једино могуће упознавањем њеног целовитог развитка, њених исходишта и пређених путева. Тада је управо прочитао, с нескривеним одушевљењем, два дела која ће памтити читавог живота и којима ће се враћати као врелу инспирације: Махову Механику у њеном развоју и Канторова Предавања о историји математикe, (у три тома). Зачела се у њему мисао да је историја науке највеличанственији део целе историје човечанства (Успомене, доживљаји и сазнања, књ. I, стр. 248-249), а уз њу и љубав према тој историји која се неће прекинути до краја живота. „Зато сам се, кад прочитах она два дела, бавио у току свога живота историјом астрономије, историјом природних наука и историјом технике.И данас су те историје предмет мога интереса“ – записаће Миланковић у Успоменама (књ. I, стр. 249). С несмањеним жаром и упорношћу Миланковић се прихвата и других књига из ове области. Међу њима је, пре свега, Оствалдова едиција класика егзактних наука у немачком преводу (Ostwald’s Klassiker der exakten Wissenschaften) издавача В. Енгелмана (W. Engelmann) из Лајпцига, у којој је у то време било објављено већ сто тридесет свезака највреднијих дела из подручја природних и техничких наука. На ред су дошла и најтемељнија дела која је Миланковић могао наћи у то време, и којима ће се враћати целог живота. То су, рецимо, Хелерова Историја физике у два тома), Гинтерова Историја анорганских природних наука у 19. веку, Хумболтов Космос (у пет томова), Арагоова Популарна астрономија (у четири тома), Хопеова Математика и астрономија антике, Хајбергова историја математике и природних наука у Старом веку, Либкеова Историја архитектуре од најстаријих времена до данас, Меркелова Историја технике Старог века, Дармштетеров Приручник за историју природних наука и технике, Дармштетерова и Буа-Рајмондова књига 4000 година пионирског рада у егзактним наукама, Гинтерова Историја математике и природних наука у Старом веку, Духемов Систем света, историја космолошких доктрина (у пет томова), Данеманове Природне науке у њиховом развићу и узајамним везама (у четири свеске), Фелдхаусова Техника Старог и Средњег века, Пешлова Историја науке о Земљи, Спамерово дело о историји проналазака (у девет томова), Волфова Историја астрономије, итд. Поменули смо овде само неке наслове почетне Миланковићеве лектире из области историје науке, али он је читао и изучавао и изворне списе бројних научника од антике до својих савременика: философа, књижевника и историчара, који су му још више помогли да упозна доба рађања и успона науке и технике. Миланковић је био и остао врстан колекционар књига из поменуте области. Док је боравио у Бечу почео је да систематски прикупља књиге из историје науке и технике, а када је дошао у Београд за професора универзитета 1909. године побринуо се да библиотека семинара за математику „пружи јасан преглед историјског развитка тих наука“ (Успомене, књ. III, стр. 7), као и библиотека Астрономске опсерваторије.Проучавајући историју природних наука Миланковић се изненадио колико „је мало и недовољно на том пољу урађено“. „Док би дела светске историје“ – записао је у својој књизи Техника у току давних векова (Београд, Нолит, 1955) – „напунила велику библиотеку, најважнија дела историје математике, астрономије и физике могу се сместити у ма којој личној библиотеци“. Историја науке се разликује од светске историје, према Миланковићу, тиме што су у њој уместо наследних владара, главну улогу играли они људи који су снагом свог духа дошли на владарски положај. „Вредело је упознати се изближе са њима“ – истиче он. „Зато се моја лична библиотека из године у годину обогаћивала делима из историје егзактних наука и њихових примена“ (Увод у Двадесет и два века хемије, Крагујевац, Светлост, 1953). На другом месту Миланковић пише како су се о животу великих државника и војсковођа сачувале још из античког доба све појединости, а о Еуклидовој личности, чије је дело било више од две хиљаде година Јеванђеље геометријских наука не зна се ама баш ништа (Успомене, књ. I, стр. XVIII). И у предговору књизи Техника у току давних векова, Миланковић констатује како се мало водило рачуна у настави историје о напретку наука, уметности и технике, у корист, на пример, политичке историје: „А Гутенбергов проналазак штампе значио је у том развићу више него сви они Хајнрици, Конради, Отони, Едуарди и Лујеви и све њихове битке“. У предговору својој књизи Оснивачи природних наука (Београд, Друштво „Никола Тесла“, 1947), Миланковић је записао и следеће: „Радећи преко четири деценије у науци, све јасније сам увиђао да се она може потпуно схватити и оценити тек кад се упозна и њен историјски развитак. Зато сам и њему посветио своју пажњу и видео да су главне етапе тог развитка обележене неколицином генијалних људи који се могу сматрати главним творцима науке. Са њима сам се нарочито бавио, проучавао њихов живот и њихова дела, удубљивао се у њихове мисли и уживљавао се у њихово доба и средину у којој су живели. Њих сам у току године упознао у толикој мери, да сам их, тако рећи, видео живе пред собом“. Овим својим епистемолошко-методолошким ставовима, који имају програмски карактер, Миланковић ће додати још један хеуристички принцип. Позивајући се на добар пример већ поменуте књиге Фридриха Данемана Die Naturwissenschaften in ihrer Entwicklung und in ihrem Zausammenhangen, која приказује природне науке у њиховим свеколиким везама и прожимањима, обухватајући појединачно све науке тог комплекса, Миланковић наглашава да такав један преглед мора обухватити и историју технике (што Данеман не чини), „јер она условљава и напредак науке. Без телескопа не би било данашње астрономије, а без микроскопа данашње физиологије“ (Техника у току давних векова, стр. 6). Темељно припремљен и са већ изграђеним схватањима о природи и функцији историје науке као дисциплине и о нужности ширења знања о науци и њеним творцима, Миланковић је почео да пише у лето 1925. године, у Аустрији (где је обично проводио летње празнике), своје дело Кроз васиону и векове. Објављивао га је прво у Летопису Матице српске током 1926-1928. у наставцима, а 1938. Појавила се истоимена књига. С поднасловом Једна астрономија за свакога, уз спој знања, маште и аутобиографских елемената, у епистоларној форми, настала је књига о развоју астрономије, живо и занимљиво писана, лаким стилом и уз обиље информација о историји астрономије и најтежим астрономским проблемима. На српском језику је доживела седам издања, као и два издања на немачком (1936. и 1939), оба у по пет хиљада примерака, уз бројне рецензије и леп пријем код широке читалачке публике. Већину од ових рецензија прикупио је сâм Миланковић (преко 100 јединица) и оне се налазе у његовој личној архиви коју је завештао Српској академији наука и уметности. Охрабрен успехом ове књиге (којој је претходио рад на рукопису Наш планетарни систем током 1923-1924. године, намењен Српској књижевној задрузи, али који остаје незавршен, са својих двадесе и седам поглавља), Миланковић ће продужити рад на историји и популаризацији науке. На то ће га подстаћи и један немио догађај – немачка окупација земље и прекид сваког редовног рада на универзитету и у научним установама. У разрушеном Београду 1941. Године није било услова за научну делатност. Немци су, чак, последњег дана боравка у њему спалили и богату библиотеку Математичког семинара Универзитета, која је Миланковића и друге снабдевала свом потребном литературом. Миланковић започиње да пише обимно дело Кроз царство наука, и то на немачком језику (јер је желео да се, поучен искуством претходне књиге, и шира јавност упозна с њим), да би га окончаног, превео на српски 1944-1946. године. Рукопис је имао 550 страница великог формата, али још ни до данас није објављен као целина, него само у појединим деловима и у облику краћих књига. Године 1950. изаћи ће под тим насловом књига у којој је изворни рукопис дат у знатно смањеном обиму (код издавача „Научна књига“ у Београду, као осма књига едиције „Никола Тесла“ с укупно 286 страница текста). У својим Успоменама Миланковић наводи да је на писање дела Кроз царство наука утрошио тачно 998 радних дана. Навешћемо редом књиге у којима је преточена грађа из овог рукописа према годинама њиховог објављивања: Исак Њутн и Њутнова Принципија (Београд, Друштво „Никола Тесла“, 1946), у сарадњи са Славком Бокшаном – дело садржи одељак Миланковићевог списа о Исаку Њутну (Isaac Newton); Оснивачи природних наука (Београд, 1947) – с прилозима о Питагори, Демокриту, Аристотелу и Архимеду; Кроз царство наука (Београд, 1950) – с поглављима из претходне књиге и деловима о Аристарху са Самоса, преписивачкој школи из Толеда на челу с Герардом из Кремоне (Gerardo di Cremona), Оту Герикеу (Otto von Guericke), Њутну, Кивијеу (Georges Cuvier), Фарадеју (Michael Faraday) и Чарлсу Дарвину (Charles Robert Darwin); Двадесет два века хемије (Крагујевац, 1953) – с поглављима о Демокриту, Лавоазјеу (Antoine-Laurent de Lavoiser) и његовим савременицима. Списак литературе која је коришћена приликом писања списа Кроз царство наука навео је Миланковић у Успоменама (књ. III, стр. 191-192). Књига је доживела ново издање 2008. године, код издавача Дерете, у серији Библиотека Уметност и сазнање, а такође је штампана и у оквиру Изабраних дела Милутина Миланковића (Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997, књ. 4).Заједничко свим овим књигама јесте Миланковићев племенити напор да у њима примени сва своја знања из историје природних и егзактних наука, да кроз слике из живота великих научника сликовито и јасно прикаже и најсложеније проблеме науке, време у коме се оне рађају као и њихову примену у области технике, да на изворан начин споји историју и популаризацију науке. У форми имагинарних путовања кроз време и замишљених непосредних сусрета и разговора с протагонистима природних наука и техничког развоја, Миланковић успева да пробуди читаочеву радозналост и да је истински веже за предмет о коме расправља. Такав начин обраде изискивао је исцрпне историјске и биографске студије, мноштво обавештења о главним и споредним видовима радње. Да би успешно приказао настанак астрономије, он је годинама прикупљао све о астрономији Старог века, Халдејцима, Вавилонцима, александријском Музејом, итд. Личности које ће обрађивати бирао је тако да би њима обележио главна раздобља развоја природних наука. Уживљавао се у њихово доба, измишљао драмске сцене и догађаје како би оживео та времена, домове у којима су живели, лабораторије у којима су радили, обичаје које су неговали, начин живота, одећу, па чак и хумор који им је био својствен. Миланковић је, тако, боравећи у Атини 1934. искористио прилику да се попне на Акропољ, где је – како сам каже – „доживео један од најјачих утисака свог живота“. Зато му и није било тешко, како саопштава, да се уживи у онај тренутак када се млади Аристотел нашао пред Партеноном и Ерехтејоном. „Имао сам само да опишем своје утиске пред она два храма, па да видим Аристотела жива пред собом“ (Кроз царство наука, стр. 8). Да би што верније дочарао Демокритово време и Абдеру у којој је овај творац материјалистичког учења о атомима и узрочности живео, Миланковић је проучио Виландову Историју Абдерићана. У њој је нашао опис сусрета Демокрита и Хипократа, али не и податке о томе шта су ова двојица водећих природословаца свога времена и разговарали. Миланковић је сматрао да је састанак Демокрита и Хипократа у Абдери „неописано занимљив догађај“, жалећи увек што га Виланд није подробније приказао „својим мајсторским пером“. Зато је, напослетку, сам преузео да васпостави разговор тих двају природњака, „користећи се историјским подацима о њиховим личностима и погледима (Оснивачи природних наука, стр. 63). У међувремену је Миланковић објавио још неколико драгоцених прилога историји и популаризацији природних наука. Међу њима је, пре свега, књига Мика Алас, белешке о животу великог математи-чара Михаила Петровића (Космос, Београд, 1946), у коауторству с Јеленком Михаиловићем. „Да нисам недавно објавио своје успомене о Михаилу Петровићу“ – пише Миланковић у својим Успоменама, свеска I, стр. XVIII – „не би се већ кроз коју годину дана знало ко је и какав је човек био тај наш велики научник“. Кратко памћење је велика казна а за историју културе малих народа права пошаст. Миланковић је био свестан тога, па је неуморно бележио грађу не само за општу историју природних наука него и за будућу историју својих савременика-сународника и националних институција посвећених науци. У том погледу су и његове Успомене, доживљаји и сазнања, аутобиографска проза у три тома, која обухвата раздобље од 1879. до 1954. године, значајан прилог не само историји наука којима се лично бавио, него и нашем познавању Миланковићевих савременика, чији је лик и личност желео да сачува потомству. Прва књига ових Миланковићевих мемоара на којима је почео да ради јуна 1948. објављена је тек 1979. године, друга 1952. а трећа 1957. године – све у издању Српске академије наука и уметности. Године 1948. појавила се и Миланковићева Историја астрономске науке (преведена 1951. на словеначки, друго српско издање 1954), која обухвата раздобље од њених првих почетака до 1727. године, године Њутнове смрти. Био је то популарно писан универзитетски уџбеник, али су га могли користити и широки слојеви читалаца који су желели да прошире своја знања о астрономији и њеним тековинама. Током 1955. године објављена су још два драгоцена Миланковићева прилога популаризацији и историји науке и технике. То су Наука и техника током векова и Техника у току давних векова. Прва књига приказује развој природних наука и технике од првобитних људских друштава до 1500. године, али и развој астрономије од Вавилонаца,Халдејаца и Асираца до модерних времена када се зачиње тријумф технике, до Гутенберговог (Johannes Gutenberg) проналаска штампе и великих географских открића. Друга књига је осврт на развој математике, астрономије, физике и хемије и њихову примену у техници (почиње александријском школом, средњим веком, Галилејом (Galileo Galilei), Кеплером (Johannes Kepler) и Њутном, па преко француске револуције и научника тога доба, стиже до математике и астрономије 19. века). Поменимо још и рад о геоцентричним системима антике, објављен на немачком језику у часопису Publications de l’Institut mathématique Математичког института Српске академије наука 1956. године. Али ни овим нећемо у целини приказати Миланковићев дугогодишњи плодан и драгоцен рад у области историје и популаризације науке и технике. Остају у његовој заоставштини започети или недовршени рукописи о развоју математичких наука на Београдском универзитету и значају Михаила Петровића у тој области, рукопис о општој теорији топлотних појава у Сунчевом систему (популарно конципиран), већ поменути спис „Наш планетски систем“ и низ краћих записа и фрагмената намењених будућим рукописима. Историја и популаризација науке су у нашој средини и поред традиције коју имамо (створене радовима Јосифа Панчића, Јована Цвијића, Александра Ђаје, Михаила Петровића, Антона Билимовића, Војислава Мишковића и других), још увек недовољно присутни послови културе, шкрто прихваћене обавезе ретких појединаца од пера и науке. На примеру Милутина Миланковића могу се сагледати прави разлози зашто би се научници морали определити за неговање ове тековине модерног образовања и цивилизованости, без које нема истинског разумевања ни науке нити пак њеног прихватања у друштву. Ма какве биле накнадне оцене Миланковићевог домашаја, његовог настојања да споји историју и популаризацију науке, верујемо да му се не може оспорити пионирска улога на овим пословима у нашој средини, пословима који су уродили плодом и које, без сумње, треба продужити.

    Милица Инђић

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XIV, Бeoград, 2010.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МИЛАНКОВИЋ МИЛУТИН др, професор београдског универзитета (16/5. 1879, Даљ, Славонија.). Основну школу учио је у очевом дому, а реалку у Осијеку. Свршио је политехнику у Бечу гдје је 1904. промовиран за доктора техничких наука. М. је први Србин доктор технике. Још као млад инжењер постао је познат у техничком научном свијету тиме, што је извео основне једначине за одређивање арматуре бетонских носача. Његови технички проналасци и патенти у подручју армираног бетона представљају велики успјех у техници. Послије анексије Босне и Херцеговине (1908) М. је сматрао да више не може радити у Аустро-Угарској. Зато је напустио Беч и дошао у Београд, кад га је 1909. на приједлог др. Михаила Петровића и др. Јована Цвијића филозофски факултет изабрао за ванредног професора примијењене математике. Приликом објаве рата Србији 1914. налазио се М. у своме родном мјесту, те је интерниран у заробљеничком логору у Нежидеру.
    М. је објавио до сада преко тридесет научних радова. Њихов попис налази се у Годишњаку Српске Књижевне Академије. До 1908. радови су му из подручја технике, а од тога доба из подручја примијењене математике, климатологије и астрономије. Писао је, између осталога, о температури мјесечеве површине, о постанку планетних љусака, о климатологији Марса. Сви ти радови примљени су у научном свијету и од њих се врше далња истраживања; главно му је дјело Theorie mathematigue des phenomenes thermiques produits par la radiation solaire (1920). Основна идеја овога дјела је, да се из интензитета сунчевих зрака (који је, послије педесетгодишњих напора, захваљујући американским испитивањима био точно одређен) рачунским путем одређе температуре земље и планета и њихове временске промјене, дневне, годишње и вјековне. М. теорија била је предмет расправљања на великом конгресу научњака-природњака септембра 1924. у Иннсбруку гдје је наишла на најљепши примитак. Провјеравање резултата до којих је дошао М. теоријским путем изведено је врло брзо послије појаве самога М. дјела, и резултати америчких астрономских проматрања потпуно се слажу с М. теоријом. М. је 1923. био послан у Цариград од стране наше државе као наш представник на календарској конференцији и његово је дјело цариградска календарска реформа. М. Недић.
    Б. Д.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top