Порекло новинарке Марине Рајевић

4. децембар 2012.

коментара: 3

Marina Rajevic

РОЂЕНА: 17. јуна 1960. у Пећи, у Метохији.

РОДИТЕЉИ: Отац Бранислав Рајевић, рођен у Пећи, дипломирани хемичар; мајка Оливера (дев. Мићковић), рођена у Ђаковици, али је пореклом из племена Кучи. Завршила је средњу уметничку школу у Пећи, студирала је српски језик и књижевност. Марина има брата Бојана који је стоматолог

КРСНА СЛАВА: Ђурђиц (Рајевић), Св. Лука (Савић), Св. Никола (Мићковићи).

О ПРЕЦИМА: Мој прадеда Живко Рајевић, као стипендиста српске владе, завршио је највише школе економије у Цариграду. Говорио је неколико страних језика и постао је угледан банкар и трговац, један од најбогатијих и најпоштованијих Срба на Косову и Метохији. У Пећи, на имању свог оца, Стевана Рајевића, направио је, од око хектар површине, парк (слика доле) каквих је мало било у Европи, а на Балкану је био јединствен. Живко га је градио по угледу на велике париске и бечке паркове – Версај и Шенбурн, па су делови „Рајевића башче“, копије ових паркова, а остатак је дело маште и креативности Живка Рајевића. Много је путовао и са својих путовања доносио ретке, необичне и лепе биљке. Били су ту – златни брест, сребрна јела – врсте готово изумрле у Европи, а порекло чувене „црне руже“- готово црне у пупољку, боје црног вина кад је расцветана, – ботаничари који су обилазили овај врт ( неки и писали књигу о њему), нису утврдили. Веровало се да је „црну ружу“ Живко Рајевић донео с Истока.

Rajevica bašča

Саграђен на две простране природне „терасе“, врт је имао стазе посуте белим шљунком, а поток је искоришћен за 11 водоскока и 3 водопада. На највећем је био постављен агрегат за струју – Рајевићи су осветљавали своју кућу и врт у време када се у Пећи за струју није ни знало. Шимшири и тисе били су подрезани у најнеобичније фигуре – била је ту „Небојшина кула“ и уз њу и цео средњевековни замак, од разнобојне маховине било је направљено сунце, а испред њега карта Европе.

По смрти свог оца Стевана, Живко је основао гвожђарско – фарбарско – столарску радњу, коју је назвао „Синови Стевана Рајевића“. Био је оснивач, већински акционар и дуго година директор „Пећке трговинско индустријске банке“ која је имала за циљ да економски помогне Србе с Косова и Метохије.

Живко је био заговарач изградње парка „Карагач“, довођења питке воде с извора „Црна вода“ у Пећи, електрификације града, довођења железнице у Пећ. Био одличан познавалац „косовског проблема“, и велики пријатељ Милана Стојадиновића, тадашњег председника српске Владе, који је долазио да се с њим посаветује око „арнаутских прилика“. Сам Стојадиновић ово помиње у својим мемоарима насловљеним „Ни рат ни пакт“. За Живково време фамилија Рајевић достигла је врхунац моћи и богатства у Пећи. Одведен је као талац у Тирану од стране фашистичких власти у Пећи, где је заједно са братом Гаврилом убијен по наређењу Пећких бегова, 1943. године.

Живкова жена, Даница Вучетић – Рајевић била је ћерка Илије Вучетића из Велике, код Андријевице, првог ректора Богословије у Призрену и дугогодишњег директора „Прве српске гимназије“, у Скопљу. Завршила је Ђевојачки институт „Царица Kатарина“, на Цетињу. Говорила је течно француски и руски језик, и свирала клавир. Живко и Даница имали су шесторо деце, два сина и четири ћерке.

Потребу окупљања фамилије и неговања породичних традиција, агилна и дружељубива, наставила је моја бака, Вера Рајевић, рођена Вучидолов, Македонка, из Скопља, професорка француског језика у гимназији у Пећи. Бакин отац, мој предеда звао се Димитрије (Димче) Вучидолов, који је у Лондону завршио високу техничку школу за кожарство и након тога радио у Америци неколико година. Вративши се у Скопље саградио је фабрику кожа. Његова жена, моја прабака по оцу, звала се Султана.

Бака Вера је водила дневник, који ми је касније поклонила. Породични парк је некада неговао цео тим баштована, а бака Вера је наставила да га одржава сама, уз помоћ само једног радника. Стизала је и да води домаћинство, да прима многобројне туристе који су стално долазили и да разговара са њима. Имала је и дара за глуму, глумила је у позоришту, певала у хору Пећке патријаршије… Ђаци у гимназији су је обожавали.

Када смо Душан и ја живели у Кану, десило ми се да на француском дневнику видим – моју баку како као један од најстаријих сведока даје изјаву о приликама на Косову и Метохији. Дописивале смо се редовно до краја њеног живота.

Мој деда Милорад Рајевић (1909 – 1983) је био банкар, завршио је највише школе економских наука у Скопљу и Сомбору. Један је од оснивача Народне банке у Пећи, где је као директор радио дуго година. Љубитељ цвећа и паркова наставио је, заједно са својим братом Драгољубом, с традицијом гајења необичног растиња у „Ботаничкој башти Рајевића“. Био је у немачком заробљеништву у Хамелфелду од 1941. до 1945. Био је блажа личност од баке, моје прибежиште ако бих нешто згрешила. Као и сви чланови наше породице био је наклоњен краљевској породици – дакле био је монархиста по опредељењу. Волео је да прича о краљу и потреби повратка монархије.

Последњи који је живео у Пећи, у парку Рајевића, био је брат од стрица мог оца, адвокат Нинослав Рајевић. Са супругом и своја три сина, такође адвоката, до последњег часа – дакле док год није морао, није хтео да напусти Метохију. Данас је са својом породицом у Београду.

Моја бака Вера умрла је 1994, деда Милорад десетак година пре ње. Њена смрт ме је снажно погодила – био је то на неки начин и крај моје праве везе с родним градом. Ништа више није било као некада. После њене смрти нисам желела ништа да узмем из куће и однесем у Београд. Сви ти породични портрети, све породичне успомене биле су постављене њеном руком, а мени је било жао да тај њен ред реметим, знајући колико је љубави у то улагала. Данас ми је, наравно, жао што ништа од тога нисам са собом понела.

Мој отац Бранислав, дипломирани хемичар, иначе заљубљеник у медицину, до 1966.године био је директор Комбината коже и обуће Пећ и професор у Вишој комерцијалној школи у Пећи. Потом смо прешли у Београд, где је био директор увоза и извоза коже у Србокотексу, касније комерцијални саветник Интерекспорта у Паризу, а по повратку у Београд, директор увоза сирове коже у Центротекстилу. У Амстердаму је био директор Центротекстилове фирме Котра (Cotra).

Мој стриц, Стеван Рајевић, рођен 1941. у Пећи, дипломирао технологију, магистрирао и докторирао хемијско инжењерство. Дуго година радио у комбинату Обилић где је био признати стручњак из области „гасификације угља и транспорта гаса“, заштите човекове околине, професор на Tехнолошком факултету у Косовској Митровици, представник Инвест Импорта у Приштини и у Берлину. Међународни експерт за хемијско инжењерство и термоелектране. Велики љубитељ цвећа и паркова наставио традицију очувања ботаничке баште Рајевића све до рата 1999. Од 1990.године живи у Берлину са породицом : супругом Катарином, синовима Милорадом и Предрагом, снахама Љиљаном и Ањом и унуцима: Петром, Стефаном и Тéодором. Захваљујући њему у дворишту Пећке патријаршије засађене су тисе из наше баште обликоване у знаку крста и пехара.

МИЋКОВИЋИ: Преци моје мајке су из Куча. После Првог светског рата број Срба на Косову и Метохији нагло је опао, па је одлуком владе Краљевине СХС, формирана аграрна реформа и мој прадеда Никола Мићковић 1929. године добија имање у Ђаковици, али није желео да напусти Црну Гору, па се тог имања прихватио његов син Богдан. Богдан и његова жена Јелица, моја бака по мајци, као млади брачни пар, доживљавају страхоте Другог светског рата. Кућу су им спалили Шиптари и они су са ћерком Оливером, мојом мајком, избегли у Алексинац, где су изродили још двоје деце, ћерку Радмилу и сина Драгана, и живели наредних тринаест година. Мој деда није могао да остане у Алексинцу, срце га је вукло назад у Црну Гору, па се са женом Јелицом преселио у Бар, где сам ја као дете са родитељима и братом Бојаном често летовала.

Деда Богдан је био самосвојна, независна личност. Био је стражар у руднику Дева у Ђаковици. Умео је да оде у планине, да га нема по неколико дана, да нико не зна где је. Као човек који је имао само основно образовање, образовањем је био опчињен. Пошто је схватао да је моја мајка посебно надарена и интелигентна, готово да је био разочаран што се удала још не завршивши студије. Деда је веома поштовао порекло, и мени је, још као девојци импоновало његово познавање породичног стабла и по 40 генерација уназад. Умро је са књигом Марка Миљанова на грудима. Бака Јелица (рођена Перковић) је била вредна и неустрашива жена. Била је савремена, топла, са њом сам могла о свему да разговарам. И да јој се поверавам.

Њена мајка Новка (моја прабака), Црногорка која је изродила осморо деце, умрла је у 104-ој години, у пуниј форми, ни не погрбивши се. Стоички је поднела смрт своја два сина и мужа Петра Перковића, солунца, који је за време Другог светског рата трагично завршио у гасној комори у логору у Немачкој.

У последње време све више се бавим истраживањем мајчиних предака. Жене су биле вредне, мудре, духовите, сналажљиве…а мушкарци, прави јунаци! Високи, лепи, достојанствени и храбри. Потпуно ми је јасно зашто нисам могла да поднесем никада мекушце и кукавице. Рођени брат од стрица мога деде по мајци, Богдана Мићковића, био је Ђорђе Божовић, односно Мићковић, звани Гишка, један од последњих српских витезова. А како је он мога деде брат? Па, Гавро, Гишкин отац, који је од своје петнаесте године живео у Америци, где се бавио златарством и обогатио се, вратио се у своју земљу и сина Гишку добио у 63-ој години. Био је 40 година старији од своје жене, Гишкине мајке Милене. Још нисам чула ни међу жестоким момцима, ни међу интелектуалцима, који су га познавали, да је неко рекао нешто ружно за њега. Напротив! Е, питам се где су данас такви витезови?

Моја мајка Оливера, била је једна од најбољих и најталентованијих ученика у уметничке школе у Пећи, али сликарски дар није даље развијала. Студирала је српски језик и књижевност. Има велику енергију и врло је ауторитарна. Непоколебљиво држи до свог става, а у раној младости умела је да се заинати и наљути и да по месец дана не проговори ни реч. Иначе је врло креативна и од сваког простора у којем живи створи прави мали рај. Веома сам поносна на претке по мајчиној линији, Црногорце из Куча, кршне ловце и ратнике, праве мушкарце.

РАТНИЦИ: Недавно сам, први пут посетила Куче, село Безјово, одакле воде порекло моји Мићковићи и била сам фасцинирана нетакнутом природом, тим црногорским кршом, о којем нам је толико пута причао мој деда Богдан. Тек видевши и доживевши те пределе схватила сам зашто су се неминовно баш ту рађали такви мушкарци, храбри, поносити, помало дивљи, неукротиви, схватила сам где је колевка јунаштва. Изађоше из својих кућа том приликом млади Мићковићи, пресрећни што је неко њихов дошао да их обиђе и полетеше ми у загрљај. Обишли смо заједно цркву, гробље, све су хтели да ми испричају, да ми покажу : „Овај ти је ђед има` ову медаљу, овај ону“…изговарали су углас „сви су ти преци били јунаци, ратници…“. Испунио ме је осећај припадности, неке сете и топлине, поноса, лепоте.

ПОРЕКЛО ПРЕЗИМЕНА: Рајевићи су пореклом из Црне Горе, околине Никшића, али су од давнина настањени у Пећи, где су увек били једна од најпознатијих и најугледнијих породица. Постоји и прича да се некада презивали Бјелић, и да су узели презиме Рајевић по неком од предака који се звао Рајо.

ПОРОДИЧНА АНЕГДОТА: Како је моја бака Вера Рајевић, учествовала у спасавању манастира Високи Дечани, јуна 1944. – по казивању Данила Рајевића, некада професора Комерцијалне школе у Пећи.

Калуђер Неђо (право име Недељко, из Мостара), стигао је, трчећи пречицом, преко Стреочких брда, видно узбуђен, до куће Рајевића, да их обавести да већа група познатих албанских шовиниста из околних села, добро наоружаних, иде према Дечанима, са намером да оскрнаве и запале манастир. Стицајем срећних околности, у кући мога прадеде Живка Рајевића, био је смештен штаб једне немачке јединице. Чувши ту застрашујућу вест, свесна ризика који преузима, моја бака Вера (поред француског, говорила је и немачки језик), сместа је отишла у горњи део куће да се обрати немачком команданту за помоћ и да му објасни о чему се ради.

После краћег времена, један немачки официр је изашао из куће, а моја бака је ведрог лица сишла са спрата куће и рекла укућанима да има наде да се спречи велика трагедија и спаси манастир. Немачки командант је схватио деликатност и тежину настале ситуације и одлучио да предузме одговарајуће мере заштите манастира у Дечанима.

Испред куће се зачуло брујање мотора извиђачког аута у којем је официр са четири наоружана војника са аутоматима и шлемовима негде кренуо. Ауто се у једном тренутку зауставио и покупио уплашеног калуђера Неђу, а онда су сви заједно кренули према Дечанима. Након више од два сата ишчекивања вратио се немачки официр и на намргођен, на немачком изговорио : „Све је у реду, манастир је спашен“. Касније је калуђер Неђо причао како су у последњем тренутку стигли да зауставе разјарену руљу, на улазу у манастир и спрече остварење једне монструозне намере.

ПОРОДИЦА: Са фудбалском легендом Душаном Савићем има синове Уроша (1987) и Вујадина (1990). Урош је завршио Факултет за економију, финасије и администрацију – ФЕФА, оженио се Тијаном (Старчевић), чекају бебу, девојчицу, а Вујадин је професионални фудбалер, играч Бордоа („Girondins“ de Bordeaux) на позајмици у Динаму из Дрездена. Верен је и има сина Андреја са глумицом Мирком Васиљевић.

БИОГРАФИЈА: Основну школу похађала је у родној Пећи, Београду и Паризу. Завршила је Тринаесту београдску гимназију и Филолошки факултет у Београду, на катедри за француски језик и књижевност и италијански језик. Као мала желела је да постане балерина или лекар, али гостовање у емисији „Прекобројни час“, на радију Студио Б, када је имала петнаест година, одређује њен животни пут. Почиње да ради као новинар, водитељ ове емисије за средњошколце, а пар година касније постаје водитељ популарних емисија „Поп нон стоп“, „Сто величанствених“ и „Игла наша плоча ваша“. За себе каже да је „дете“ Студија Б, у тој кући је, уз песника Душана Радовића, директора Драгана Марковића, новинаре и уреднике Александра Костића и Живадина Митровића, пекла занат и заволела новинарство. Упоредо са радом на радију, са осамнаест година почиње телевизијску каријеру, када је запазио новинар Џевад Сабљаковић и позвао да с њим води у то време веома гледану емисију „Викенд програм“. Сарађује и са Мићом Орловићем у програму за иностранство, затим са Светоликом Митићем, у документарном програму.

Са 22 године удаје се за фудбалера Душана Савића и с њим одлази у Шпанију, у Хихон, а затим у Француску. Живели су у Лилу, а потом у Кану, на Азурној обали, где им се 1987. рађа први син Урош. Осам година бораве у иностранству, одакле прави кратке емисије и прилоге за документарни програм који уређује Светолик Митић Скале. Повремено пише за новине. По повратку из Француске, 1990. у Београду Марина рађа другог сина, Вујадина, и убрзо почиње са радом у Научном програму Телевизије Београд. Води емисије „Недељне научне новости“, „Научни интервју“, и „Научни форум“. Године 1992. прелази на Трећи канал, где осмишљава и почиње да уређујем нови пројекат, серијал емисија „Док анђели спавају“. Године 1996. прелази на БК Телевизију, са истом емисијом и ту ради до 2001.

Емисија „Док анђели спавају“, појављује се поново, овога пута на „Студију Б“, у периоду од 2005. до 2006. Интервјуи које је годинама радила на телевизији, преточени су у писану форму. У издању „Службеног гласника“, објављене су четири књиге „Док анђели спавају“.

 ИЗВОР: Марина Рајевић за портал Порекло

 

НЕМА ВИШЕ РАЈЕВИЋА БАШТЕ 

Јављају ми рођаци из Пећи
За пакао Дантеовог већи:
Руше цркве, пале српске куће
Арнаутске кивне паликуће

Иако су дивљи, питам: Рашта
Страда куће Рајевића башта?
Гајила је од вијека дуже
У бокору флорентинске руже,

Ко је лати љепоте њивио
Рајевића башти се дивио;
Од ње љепше није сва Европа
Узгајила, а сад је закопа.

Имала је љубичице Раса
И нарцисе Смирне и Шираса;
Сва је била цветник бујне маште-
Нема више Рајевића баште.

Момир Војводић (1999)

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Пеђа Улемек

    Чудим се да нема коментара на диван текст о дивној породици. Имам срећу да познајем Марину а несрћу да сем видео Рајевића врт после његовог уништавања. Ипак, по оној песми: деца су украс света, и Марина је украсила Србију са два јунака а биће и још унука! Надам се да ће јој Бог подарити снаге да остави још писаних трагова за наредна поколења да надахњује нове генерације Срба да се угледају на своје претке и поносе се својим пореклом!

  2. Dragana

    Slucajno sam naisla na ovaj tekst. Bila sam ucenica Marinine bake Vere. Secam se i divne baste u koju sam krijuci sa njenim rodjakom Ninom. Baka je bila divna profesorka i mnogo smo je voleli. Cini mi se da s a m Marinu videla kao ucenicu osnovne skole na Banovom brdu. Bili su to lepi dani kojih se rado secam.

  3. Obrad Đušić

    Svi mi iz Metohije ponosimo se sa vama i vašom porodicom,hvala što ste objavili Božju istinu porekla porodice Rajević tako to rade naše odive!