Poreklo novinarke Marine Rajević

ROĐENA: 17. juna 1960. u Peći, u Metohiji.

RODITELJI: Otac Branislav Rajević, rođen u Peći, diplomirani hemičar; majka Olivera (dev. Mićković), rođena u Đakovici, ali je poreklom iz plemena Kuči. Završila je srednju umetničku školu u Peći, studirala je srpski jezik i književnost. Marina ima brata Bojana koji je stomatolog

KRSNA SLAVA: Đurđic (Rajević), Sv. Luka (Savić), Sv. Nikola (Mićkovići).

O PRECIMA: Moj pradeda Živko Rajević, kao stipendista srpske vlade, završio je najviše škole ekonomije u Carigradu. Govorio je nekoliko stranih jezika i postao je ugledan bankar i trgovac, jedan od najbogatijih i najpoštovanijih Srba na Kosovu i Metohiji. U Peći, na imanju svog oca, Stevana Rajevića, napravio je, od oko hektar površine, park (slika dole) kakvih je malo bilo u Evropi, a na Balkanu je bio jedinstven. Živko ga je gradio po ugledu na velike pariske i bečke parkove – Versaj i Šenburn, pa su delovi „Rajevića bašče“, kopije ovih parkova, a ostatak je delo mašte i kreativnosti Živka Rajevića. Mnogo je putovao i sa svojih putovanja donosio retke, neobične i lepe biljke. Bili su tu – zlatni brest, srebrna jela – vrste gotovo izumrle u Evropi, a poreklo čuvene „crne ruže“- gotovo crne u pupoljku, boje crnog vina kad je rascvetana, – botaničari koji su obilazili ovaj vrt ( neki i pisali knjigu o njemu), nisu utvrdili. Verovalo se da je „crnu ružu“ Živko Rajević doneo s Istoka.

Sagrađen na dve prostrane prirodne „terase“, vrt je imao staze posute belim šljunkom, a potok je iskorišćen za 11 vodoskoka i 3 vodopada. Na najvećem je bio postavljen agregat za struju – Rajevići su osvetljavali svoju kuću i vrt u vreme kada se u Peći za struju nije ni znalo. Šimširi i tise bili su podrezani u najneobičnije figure – bila je tu „Nebojšina kula“ i uz nju i ceo srednjevekovni zamak, od raznobojne mahovine bilo je napravljeno sunce, a ispred njega karta Evrope.

Po smrti svog oca Stevana, Živko je osnovao gvožđarsko – farbarsko – stolarsku radnju, koju je nazvao „Sinovi Stevana Rajevića“. Bio je osnivač, većinski akcionar i dugo godina direktor „Pećke trgovinsko industrijske banke“ koja je imala za cilj da ekonomski pomogne Srbe s Kosova i Metohije.

Živko je bio zagovarač izgradnje parka „Karagač“, dovođenja pitke vode s izvora „Crna voda“ u Peći, elektrifikacije grada, dovođenja železnice u Peć. Bio odličan poznavalac „kosovskog problema“, i veliki prijatelj Milana Stojadinovića, tadašnjeg predsednika srpske Vlade, koji je dolazio da se s njim posavetuje oko „arnautskih prilika“. Sam Stojadinović ovo pominje u svojim memoarima naslovljenim „Ni rat ni pakt“. Za Živkovo vreme familija Rajević dostigla je vrhunac moći i bogatstva u Peći. Odveden je kao talac u Tiranu od strane fašističkih vlasti u Peći, gde je zajedno sa bratom Gavrilom ubijen po naređenju Pećkih begova, 1943. godine.

Živkova žena, Danica Vučetić – Rajević bila je ćerka Ilije Vučetića iz Velike, kod Andrijevice, prvog rektora Bogoslovije u Prizrenu i dugogodišnjeg direktora „Prve srpske gimnazije“, u Skoplju. Završila je Đevojački institut „Carica Katarina“, na Cetinju. Govorila je tečno francuski i ruski jezik, i svirala klavir. Živko i Danica imali su šestoro dece, dva sina i četiri ćerke.

Potrebu okupljanja familije i negovanja porodičnih tradicija, agilna i druželjubiva, nastavila je moja baka, Vera Rajević, rođena Vučidolov, Makedonka, iz Skoplja, profesorka francuskog jezika u gimnaziji u Peći. Bakin otac, moj prededa zvao se Dimitrije (Dimče) Vučidolov, koji je u Londonu završio visoku tehničku školu za kožarstvo i nakon toga radio u Americi nekoliko godina. Vrativši se u Skoplje sagradio je fabriku koža. Njegova žena, moja prabaka po ocu, zvala se Sultana.

Baka Vera je vodila dnevnik, koji mi je kasnije poklonila. Porodični park je nekada negovao ceo tim baštovana, a baka Vera je nastavila da ga održava sama, uz pomoć samo jednog radnika. Stizala je i da vodi domaćinstvo, da prima mnogobrojne turiste koji su stalno dolazili i da razgovara sa njima. Imala je i dara za glumu, glumila je u pozorištu, pevala u horu Pećke patrijaršije… Đaci u gimnaziji su je obožavali.

Kada smo Dušan i ja živeli u Kanu, desilo mi se da na francuskom dnevniku vidim – moju baku kako kao jedan od najstarijih svedoka daje izjavu o prilikama na Kosovu i Metohiji. Dopisivale smo se redovno do kraja njenog života.

Moj deda Milorad Rajević (1909 – 1983) je bio bankar, završio je najviše škole ekonomskih nauka u Skoplju i Somboru. Jedan je od osnivača Narodne banke u Peći, gde je kao direktor radio dugo godina. Ljubitelj cveća i parkova nastavio je, zajedno sa svojim bratom Dragoljubom, s tradicijom gajenja neobičnog rastinja u „Botaničkoj bašti Rajevića“. Bio je u nemačkom zarobljeništvu u Hamelfeldu od 1941. do 1945. Bio je blaža ličnost od bake, moje pribežište ako bih nešto zgrešila. Kao i svi članovi naše porodice bio je naklonjen kraljevskoj porodici – dakle bio je monarhista po opredeljenju. Voleo je da priča o kralju i potrebi povratka monarhije.

Poslednji koji je živeo u Peći, u parku Rajevića, bio je brat od strica mog oca, advokat Ninoslav Rajević. Sa suprugom i svoja tri sina, takođe advokata, do poslednjeg časa – dakle dok god nije morao, nije hteo da napusti Metohiju. Danas je sa svojom porodicom u Beogradu.

Moja baka Vera umrla je 1994, deda Milorad desetak godina pre nje. Njena smrt me je snažno pogodila – bio je to na neki način i kraj moje prave veze s rodnim gradom. Ništa više nije bilo kao nekada. Posle njene smrti nisam želela ništa da uzmem iz kuće i odnesem u Beograd. Svi ti porodični portreti, sve porodične uspomene bile su postavljene njenom rukom, a meni je bilo žao da taj njen red remetim, znajući koliko je ljubavi u to ulagala. Danas mi je, naravno, žao što ništa od toga nisam sa sobom ponela.

Moj otac Branislav, diplomirani hemičar, inače zaljubljenik u medicinu, do 1966.godine bio je direktor Kombinata kože i obuće Peć i profesor u Višoj komercijalnoj školi u Peći. Potom smo prešli u Beograd, gde je bio direktor uvoza i izvoza kože u Srbokoteksu, kasnije komercijalni savetnik Intereksporta u Parizu, a po povratku u Beograd, direktor uvoza sirove kože u Centrotekstilu. U Amsterdamu je bio direktor Centrotekstilove firme Kotra (Cotra).

Moj stric, Stevan Rajević, rođen 1941. u Peći, diplomirao tehnologiju, magistrirao i doktorirao hemijsko inženjerstvo. Dugo godina radio u kombinatu Obilić gde je bio priznati stručnjak iz oblasti „gasifikacije uglja i transporta gasa“, zaštite čovekove okoline, profesor na Tehnološkom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, predstavnik Invest Importa u Prištini i u Berlinu. Međunarodni ekspert za hemijsko inženjerstvo i termoelektrane. Veliki ljubitelj cveća i parkova nastavio tradiciju očuvanja botaničke bašte Rajevića sve do rata 1999. Od 1990.godine živi u Berlinu sa porodicom : suprugom Katarinom, sinovima Miloradom i Predragom, snahama Ljiljanom i Anjom i unucima: Petrom, Stefanom i Téodorom. Zahvaljujući njemu u dvorištu Pećke patrijaršije zasađene su tise iz naše bašte oblikovane u znaku krsta i pehara.

MIĆKOVIĆI: Preci moje majke su iz Kuča. Posle Prvog svetskog rata broj Srba na Kosovu i Metohiji naglo je opao, pa je odlukom vlade Kraljevine SHS, formirana agrarna reforma i moj pradeda Nikola Mićković 1929. godine dobija imanje u Đakovici, ali nije želeo da napusti Crnu Goru, pa se tog imanja prihvatio njegov sin Bogdan. Bogdan i njegova žena Jelica, moja baka po majci, kao mladi bračni par, doživljavaju strahote Drugog svetskog rata. Kuću su im spalili Šiptari i oni su sa ćerkom Oliverom, mojom majkom, izbegli u Aleksinac, gde su izrodili još dvoje dece, ćerku Radmilu i sina Dragana, i živeli narednih trinaest godina. Moj deda nije mogao da ostane u Aleksincu, srce ga je vuklo nazad u Crnu Goru, pa se sa ženom Jelicom preselio u Bar, gde sam ja kao dete sa roditeljima i bratom Bojanom često letovala.

Deda Bogdan je bio samosvojna, nezavisna ličnost. Bio je stražar u rudniku Deva u Đakovici. Umeo je da ode u planine, da ga nema po nekoliko dana, da niko ne zna gde je. Kao čovek koji je imao samo osnovno obrazovanje, obrazovanjem je bio opčinjen. Pošto je shvatao da je moja majka posebno nadarena i inteligentna, gotovo da je bio razočaran što se udala još ne završivši studije. Deda je veoma poštovao poreklo, i meni je, još kao devojci imponovalo njegovo poznavanje porodičnog stabla i po 40 generacija unazad. Umro je sa knjigom Marka Miljanova na grudima. Baka Jelica (rođena Perković) je bila vredna i neustrašiva žena. Bila je savremena, topla, sa njom sam mogla o svemu da razgovaram. I da joj se poveravam.

Njena majka Novka (moja prabaka), Crnogorka koja je izrodila osmoro dece, umrla je u 104-oj godini, u punij formi, ni ne pogrbivši se. Stoički je podnela smrt svoja dva sina i muža Petra Perkovića, solunca, koji je za vreme Drugog svetskog rata tragično završio u gasnoj komori u logoru u Nemačkoj.

U poslednje vreme sve više se bavim istraživanjem majčinih predaka. Žene su bile vredne, mudre, duhovite, snalažljive…a muškarci, pravi junaci! Visoki, lepi, dostojanstveni i hrabri. Potpuno mi je jasno zašto nisam mogla da podnesem nikada mekušce i kukavice. Rođeni brat od strica moga dede po majci, Bogdana Mićkovića, bio je Đorđe Božović, odnosno Mićković, zvani Giška, jedan od poslednjih srpskih vitezova. A kako je on moga dede brat? Pa, Gavro, Giškin otac, koji je od svoje petnaeste godine živeo u Americi, gde se bavio zlatarstvom i obogatio se, vratio se u svoju zemlju i sina Gišku dobio u 63-oj godini. Bio je 40 godina stariji od svoje žene, Giškine majke Milene. Još nisam čula ni među žestokim momcima, ni među intelektualcima, koji su ga poznavali, da je neko rekao nešto ružno za njega. Naprotiv! E, pitam se gde su danas takvi vitezovi?

Moja majka Olivera, bila je jedna od najboljih i najtalentovanijih učenika u umetničke škole u Peći, ali slikarski dar nije dalje razvijala. Studirala je srpski jezik i književnost. Ima veliku energiju i vrlo je autoritarna. Nepokolebljivo drži do svog stava, a u ranoj mladosti umela je da se zainati i naljuti i da po mesec dana ne progovori ni reč. Inače je vrlo kreativna i od svakog prostora u kojem živi stvori pravi mali raj. Veoma sam ponosna na pretke po majčinoj liniji, Crnogorce iz Kuča, kršne lovce i ratnike, prave muškarce.

RATNICI: Nedavno sam, prvi put posetila Kuče, selo Bezjovo, odakle vode poreklo moji Mićkovići i bila sam fascinirana netaknutom prirodom, tim crnogorskim kršom, o kojem nam je toliko puta pričao moj deda Bogdan. Tek videvši i doživevši te predele shvatila sam zašto su se neminovno baš tu rađali takvi muškarci, hrabri, ponositi, pomalo divlji, neukrotivi, shvatila sam gde je kolevka junaštva. Izađoše iz svojih kuća tom prilikom mladi Mićkovići, presrećni što je neko njihov došao da ih obiđe i poleteše mi u zagrljaj. Obišli smo zajedno crkvu, groblje, sve su hteli da mi ispričaju, da mi pokažu : „Ovaj ti je đed ima` ovu medalju, ovaj onu“…izgovarali su uglas „svi su ti preci bili junaci, ratnici…“. Ispunio me je osećaj pripadnosti, neke sete i topline, ponosa, lepote.

POREKLO PREZIMENA: Rajevići su poreklom iz Crne Gore, okoline Nikšića, ali su od davnina nastanjeni u Peći, gde su uvek bili jedna od najpoznatijih i najuglednijih porodica. Postoji i priča da se nekada prezivali Bjelić, i da su uzeli prezime Rajević po nekom od predaka koji se zvao Rajo.

PORODIČNA ANEGDOTA: Kako je moja baka Vera Rajević, učestvovala u spasavanju manastira Visoki Dečani, juna 1944. – po kazivanju Danila Rajevića, nekada profesora Komercijalne škole u Peći.

Kaluđer Neđo (pravo ime Nedeljko, iz Mostara), stigao je, trčeći prečicom, preko Streočkih brda, vidno uzbuđen, do kuće Rajevića, da ih obavesti da veća grupa poznatih albanskih šovinista iz okolnih sela, dobro naoružanih, ide prema Dečanima, sa namerom da oskrnave i zapale manastir. Sticajem srećnih okolnosti, u kući moga pradede Živka Rajevića, bio je smešten štab jedne nemačke jedinice. Čuvši tu zastrašujuću vest, svesna rizika koji preuzima, moja baka Vera (pored francuskog, govorila je i nemački jezik), smesta je otišla u gornji deo kuće da se obrati nemačkom komandantu za pomoć i da mu objasni o čemu se radi.

Posle kraćeg vremena, jedan nemački oficir je izašao iz kuće, a moja baka je vedrog lica sišla sa sprata kuće i rekla ukućanima da ima nade da se spreči velika tragedija i spasi manastir. Nemački komandant je shvatio delikatnost i težinu nastale situacije i odlučio da preduzme odgovarajuće mere zaštite manastira u Dečanima.

Ispred kuće se začulo brujanje motora izviđačkog auta u kojem je oficir sa četiri naoružana vojnika sa automatima i šlemovima negde krenuo. Auto se u jednom trenutku zaustavio i pokupio uplašenog kaluđera Neđu, a onda su svi zajedno krenuli prema Dečanima. Nakon više od dva sata iščekivanja vratio se nemački oficir i na namrgođen, na nemačkom izgovorio : „Sve je u redu, manastir je spašen“. Kasnije je kaluđer Neđo pričao kako su u poslednjem trenutku stigli da zaustave razjarenu rulju, na ulazu u manastir i spreče ostvarenje jedne monstruozne namere.

PORODICA: Sa fudbalskom legendom Dušanom Savićem ima sinove Uroša (1987) i Vujadina (1990). Uroš je završio Fakultet za ekonomiju, finasije i administraciju – FEFA, oženio se Tijanom (Starčević), čekaju bebu, devojčicu, a Vujadin je profesionalni fudbaler, igrač Bordoa („Girondins“ de Bordeaux) na pozajmici u Dinamu iz Drezdena. Veren je i ima sina Andreja sa glumicom Mirkom Vasiljević.

BIOGRAFIJA: Osnovnu školu pohađala je u rodnoj Peći, Beogradu i Parizu. Završila je Trinaestu beogradsku gimnaziju i Filološki fakultet u Beogradu, na katedri za francuski jezik i književnost i italijanski jezik. Kao mala želela je da postane balerina ili lekar, ali gostovanje u emisiji „Prekobrojni čas“, na radiju Studio B, kada je imala petnaest godina, određuje njen životni put. Počinje da radi kao novinar, voditelj ove emisije za srednjoškolce, a par godina kasnije postaje voditelj popularnih emisija „Pop non stop“, „Sto veličanstvenih“ i „Igla naša ploča vaša“. Za sebe kaže da je „dete“ Studija B, u toj kući je, uz pesnika Dušana Radovića, direktora Dragana Markovića, novinare i urednike Aleksandra Kostića i Živadina Mitrovića, pekla zanat i zavolela novinarstvo. Uporedo sa radom na radiju, sa osamnaest godina počinje televizijsku karijeru, kada je zapazio novinar Dževad Sabljaković i pozvao da s njim vodi u to vreme veoma gledanu emisiju „Vikend program“. Sarađuje i sa Mićom Orlovićem u programu za inostranstvo, zatim sa Svetolikom Mitićem, u dokumentarnom programu.

Sa 22 godine udaje se za fudbalera Dušana Savića i s njim odlazi u Španiju, u Hihon, a zatim u Francusku. Živeli su u Lilu, a potom u Kanu, na Azurnoj obali, gde im se 1987. rađa prvi sin Uroš. Osam godina borave u inostranstvu, odakle pravi kratke emisije i priloge za dokumentarni program koji uređuje Svetolik Mitić Skale. Povremeno piše za novine. Po povratku iz Francuske, 1990. u Beogradu Marina rađa drugog sina, Vujadina, i ubrzo počinje sa radom u Naučnom programu Televizije Beograd. Vodi emisije „Nedeljne naučne novosti“, „Naučni intervju“, i „Naučni forum“. Godine 1992. prelazi na Treći kanal, gde osmišljava i počinje da uređujem novi projekat, serijal emisija „Dok anđeli spavaju“. Godine 1996. prelazi na BK Televiziju, sa istom emisijom i tu radi do 2001.

Emisija „Dok anđeli spavaju“, pojavljuje se ponovo, ovoga puta na „Studiju B“, u periodu od 2005. do 2006. Intervjui koje je godinama radila na televiziji, pretočeni su u pisanu formu. U izdanju „Službenog glasnika“, objavljene su četiri knjige „Dok anđeli spavaju“.

 IZVOR: Marina Rajević za portal Poreklo

NEMA VIŠE RAJEVIĆA BAŠTE 

Javljaju mi rođaci iz Peći
Za pakao Danteovog veći:
Ruše crkve, pale srpske kuće
Arnautske kivne palikuće

Iako su divlji, pitam: Rašta
Strada kuće Rajevića bašta?
Gajila je od vijeka duže
U bokoru florentinske ruže,

Ko je lati ljepote njivio
Rajevića bašti se divio;
Od nje ljepše nije sva Evropa
Uzgajila, a sad je zakopa.

Imala je ljubičice Rasa
I narcise Smirne i Širasa;
Sva je bila cvetnik bujne mašte-
Nema više Rajevića bašte.

Momir Vojvodić (1999)