Видовданска тајна Reviewed by Momizat on . У дану кад је Србима из Хага стигао још један шамар (ослобађање злочинца Рамуша Харадинаја), сарадник портала Порекло Војислав Ананић подсећа нас на узвишена на У дану кад је Србима из Хага стигао још један шамар (ослобађање злочинца Рамуша Харадинаја), сарадник портала Порекло Војислав Ананић подсећа нас на узвишена на Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Војислав Ананић » Видовданска тајна

Видовданска тајна

У дану кад је Србима из Хага стигао још један шамар (ослобађање злочинца Рамуша Харадинаја), сарадник портала Порекло Војислав Ананић подсећа нас на узвишена начела, која су нам помогла да у протеклим вековима надвладамо разне неправде и тешкоће 

Видовдан је наша народна и духовна тајна, која се не може објаснити већ само доживети. О њој наша народна душа пева преко шест векова. Уколико и оплакује видовданску трагедију, утолико доживљава њену тајну у молитвама, освећује је у храмовима, освежава у споменицима, књигама и беседама. То чини свако наше покољење и свака наша генерација. Па ипак се овај догађај не исцрпљује.

Видовдан се није завршио на Косову пољу 1389. године. У сваком крају наше земље где су наши преци морали да бране веру од фанатизма, право од силе, слободу од тираније, истину од неистине – ту је било наше Косово и понављао се видовдански догађај. За Лазаром се даље ишло кроз векове. Где год је ишао наш човек, носио је са собом Видовдан и своје Косово. Тако се вековима дужило и ширило наше Косово, а видовданска тајна је стално постајала све дубља и шира.

У суштини тајне наше вере, налази се Христов крст и Његово Васкрсење у исто време. Тако исто у суштини наше видовданске тајне, стоје заједно народно распеће и његово васкрсење. На косовском крсту распет је свети кнез Лазар и остали мученици – јунаци ради слободе и правде, истине и љубави према Богу и своме роду.

Привидно је победила сила над слободом и неправда над правдом, па је изгубљена битка на Косову. Али тиме није било убијено у народној души осећање вере у Бога и Његову милост и коначну победу. Поробљена је била држава али није била поробљена народна душа, која је и даље остала слободна у љубави према Богу и слободи. Стога су се ређали нови Лазаревићи и Југовићи, који су се и даље борили разапињући се стално на видовданском крсту.

После страдања долазило је увек и васкрсење слободе, истине и правде. То потврђује наша целокупна историја. Видовдан је наша највећа гробница у којој су сахрањени не само косовски јунаци и мученици већ и сви наши народни мученици који су током векова жртвовали своје животе за веру и отаџбину: по албанским беспућима, Церу и Колубари; Шумарицама, Јасеновцу, Јадовну, Матхаузену, Дахау и новим стратиштима у Хрватској и бившој Босни и Херцеговини. Тако се видовданска гробница ширила све до данашњих дана и нашег времена. Српски народ, и поред свих историјских удеса, није нестао зато, што се у њему поштовало гесло: ’Све честито и поштено било’.

На Косову је изгинуо цвет српског народа у одбрани и Европе и хришћанства. Наш је народ сам прихватио да чува идеју Европе пред страховитом навалом Азијата. Могао је и он да поступи другачије, али је примио да БУДЕ БРАНИТЕЉ те исте цивилизације за којом је из истог разлога и заостао. Многи га и данас сматрају некултурним, иако је својим духом и својим моралом и витештвом бранио и хришћанство и европску цивилизацију.

Успеху Европе су и Срби доста помогли. Због Европе су остали изван ње. Док је Европа узлетала у научним, филозофским, уметничким, техничким и технолошким знањима, СРПСКИ НАРОД се клао са њеним непријатељима, бранећи улаз у њено чистилиште. Док је Европа постајала Европом, Срби су били њена ограда – жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. Томе народу, по своме историјском призиву друкчијем од осталих, било је суђено да вековима носи

Душа СРПСТВА, како се оно историјски уобличило, било је и остало Косово. Једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић, о Видовдану каже: „Научи некога да чита и пише; заволи и растурај једну књигу; ма целог живота једну једину песму, научи да је Видовдан исто што и Крсна слава и рођендан твога јединца, и то је доста.“ Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гробова.

Српска народна епска поезија није се много задржавала на српским ПОБЕДАМА у време каснијих ДУШАНОВИХ освајања и о томе НЕМА НИ ЈЕДНЕ ПЕСМЕ, али је зато Косовска легенда оставила ’небеске сфере’ духовности у лику М. Обилића, Косовке Девојке, М. Краљевића, Мајке Југовића. У њима је народни песник видео и спремност на жртву за више духовне вредности као што су родољубље, правда, истина, хуманост. Тако је одржаван вековни дух слободарства и непокоравања туђину и светосавско – косовски поглед на свет.

Цела српска народна песма носи у себи панхумао обележје. Робујући вековима под Турцима, народни песник НИКАД НИЈЕ У ДУШМАНИНУ ПОГАЗИО ЧОВЕКА И ЉУДСКОСТ. Тако Марко Краљевић и над мртвим Мусом признаје да је Муса већи јунак од њега. Али зато, тим признањем, Марко је бољи човек од Мусе. Пун је највише човечности и тренутак кад Бановић Страхиња даје опрост својој неверној жени. Исто то и кад Момчило побеђује Вукашина, али му ипак намењује сестру за жену. Све је то ДУБОКА ФИЛОЗОФИЈА ОПРАШТАЊА. Бановић Страхиња израста у народној песми у тип средњевековног витеза, Краљевић Марко у балканског типа јунаштва и праведника, а Цар Лазар у тип народног светитеља. Он је централна личност целога Косовског епа. Битка на Косову није више само борба за слободу него битка за царство небеско или земаљско. Кнез је одабрао погибију и мучеништво потврдивши одговор нашег народа да слобода избора истиче из правде и из МОРАЛА. Иако је Лазар преклињао све да дођу и помогну за крст часни и за слободу, знао је да његов пут води испаштању и смрти.

Вечера уочи Косовске битке подсећа на ТАЈНУ ВЕЧЕРУ. Иста је симболична гозба баш уочи пропасти, исто је и последње наздрављање Христа и Лазара. Исто је и мистично причешће над главом сутрашњег издајника. У нашој народној поезији Мајци Југовића се из рамена развијају два огромна лабудија крила и са њима прелеће до Косова. У њеном лику има неке сродности са МАТЕРОМ БОЖЈОМ, а њен бол са болом хришћанске ПИЈЕТЕ. Историја се не понавља, као што се неће поновити ни време Краљевића Марка као оличења целог нашег народа. Али свест о истини која је наше потомке одушевљавала за ЧОВЕЧАНСКО У СЕБИ, та свест ће оживљавати чак и наше потомке. Тај осећај да је човек човеку највиша тајна, налази се у чудној души СРПСКЕ РАСЕ, као бисерна шкољка на дну океана. Порази, који су се почели низати један за другим и били плаћани огромним жртвама, нагонили су и у народ и свештенство на повлачење у себе и на дубоку процену свега онога у што се веровало и чиме се поносило. Ако је пре могло бити поноса и гордости због свега онога што се имало, сада је настала потреба да се то све, чиме се поносило, брани од нападача, који није само робио и рушио, него је подстицао и на преверавања: вера и све њезине светиње биле су угрожене, нарочито после погибије на Косову. Косово је постало колевка у којој се неговала вера у народно васкрсење и гајила нада у његов вечити живот. У тој колевци одњихано је косовско јеванђеље које нас је носило кроз историју и сва искушења овога света. Оно нам није дало да умремо. Из гробница наших предака су увек поново и поново ницала нова надахнућа за борбе против тираније сваке врсте. Ницали су идеали, заједно засејани са животима наших предака, као што ничу из посејаног семења нови и богати плодови. Та духовна смена рађала је нова прегнућа и нову веру у победу Божије правде и слободе. Душа српског православља, борбеног и оштрог где се то морало бити, остала је трајно народски топла и широка. Његова борба за ‘Крст часни и слободу златну’ била је борба за свој хришћански поглед на свет и на живот и за своје духовно и физичко самоодржање, а не борба против својих сународника друге вере. Када је у питању српски етнос, он је још у својој раној фази развоја навикао да са другим заједницама живи у заједништву. Успео је да прихвати део њихове културе и вредности. Срби нису никад наметали некоме своје име. И то је тачно. Али, иако га нису наметали силом, они своје име нису увек ни свуда бранили како треба и као народ су били склони разним асимилацијама, претапању у друге. Проблем је, очигледно, у оном трећем елементу, који се односи на способност толеранције и разумевања различитости, макар она имала минорни значај. То је онај недостатак који је иманентан свим балканским народима и који је извор настанка појма ’Балканизам’. У њему је бит свих зала који прате балканске народе и који се ето преносе у наредни, трећи миленијум. Све у животу има свој крај, завршетак. Ваљда ће и нашем напаћеном народу једном сванути, Господ наш и нас погледати и просветлити нам путеве слоге и заједничког живота, да више не будемо разасути по целој кугли земаљској и да не будемо баш ми, дежурни кривци за сва злодела овог света. У оним силнима и бездушнима, сигурно је више и зла и они би баш требало да се плаше Божије казне. А она зна да буде велика. Нису у последње време сигурно случајни ни силни земљотреси, ни поплаве, ни вулканске ерупције, ни отопљавања огромних ледених масива, а све то води ка уништењу живота на овој земљи, једнога дана. Да ли је то светски усуд, или опомена, и томе ће доћи време сазнања. Можда, прекасно. Ми се и данас на врелу ове дубоке тајне косовске, духовно напајамо. Само, хоће ли још бити на Косову црвених божура, симбола нашег вековног трајања и неуништивости? Наше мисли и осећања се и данас дижу високо до небеских висина дотичући се лика светог кнеза Лазара и страхујући од његове клетве због вечите неслоге српских великаша и њихове борбе за власт. С пијететом у души се присећамо и осталих косовских мученика и јунака, као и честитих страдалника у свим нашим каснијим ратним збивањима.

 

ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло из Сенте Војислав Ананић

НАПОМЕНА В. АНАНИЋА: Нисам се потписао испод текста као аутор из више разлога. Прво, то све нису моје мисли, него изводи и цитати много мудријих Срба од мене. Значи, ја сам то све само сублимирао, прикупио и повезао у једну целину, у један текст. И био би прави плагијат да то припишем себи. Они умни и паметни, лако ће и препознати и пронаћи изворе за овај текст. Друго, не желим ширу афирмацију своје личности од оне коју имам. Ја сам задовољан и оним што сам до сада у животу постигао. Можда би неко паметнији од мене, успео и више боље, но ја сам задовољан и овим. Нека и остали учине бар делић који би подарили свом народу.

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top