На данашњи дан: Донета одлука о повлачењу српске војске преко Албаније

25. новембар 2012.

коментара: 2

25. новембра 1915. – Врховна команда Српске војске, на данашњи дан донела је Одлуку о повлачењу из Београда, у позадину фронта преко Црне Горе и Албаније, у Грчку. У наредби је, између осталог, стајало: “Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава, а наши савезници би нас сасвим напустили”. Устаљен назив за повлачење српске војске преко Албаније је “Албанска голгота”.

Приликом повлачења српске војске и народа, јединственом у историји ратовања, живот је изгубило више од 240.000 људи. Ово повлачење је текло у више колона из правца Метохије ка обали Јадранског мора, где су Савезничке команде организовале транспорт бродовима и прихват до безбедносних одредишта, грчких острва у Јонском мору, Италији и северној Африци. На острво Крф стигло је 135.000 војника, а у Бизерту око 12.000. Након опоравка, око 150.000 припадника Српске војске се прикључило савезничким трупама на Солунском фронту, у јуну 1916. где су вођене тешке борбе све до краја рата и коначног ослобођења земље.

После победе српске војске у Колубарској бици, децембра 1914. на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. Међутим, под командом фелдмаршала Аугуста Макензена, Аустоугарска Балканска армија и 11. немачка армија од око 500.000 војника, 10 ескадрила авиона и са бројном речном флотилом на Дунаву и Сави, покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Краљевину Србију. До 15. октобра 1915., упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко реке Саве и Дрине, и 11. немачка армија преко Дунава заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава, натеравши српске трупе на повлачење према Јужној Србији.

Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, у Србију су упале две бугарске комплетне армије. Потиснуле су слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915. заузеле Куманово, Штип, Скопље, прекинуле моравско-вардарску комуникацију и онемогућиле повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен. Аустроугарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу.

Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Под притиском велике аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 25. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардарa, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солунa. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали. Тамо би их дочекали савезници, помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

„Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће!

У Риму је 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.

Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица – Везиров мост – Љум Кула – Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 25. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра:

“Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта”.

Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар – 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.

Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драчa и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“.

Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

28. јануара 1916. француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, ‘Острву спаса’ како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.

Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти”, а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је o томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.

ИЗВОР: РТС, Википедија

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    СКАДАР, град (старо илирско име Скодра). Био је од старина значајно стратешко место. Налазећи се у близини мора, уз реку Бојану, која спаја море са његовим језером, са јодном погодном главицом, која доминира целом равницом, С. је имао велик привредни значај и био је врло подесан за одбрану. Раније, када је и Дрим био у вези са Бојаном, стратешки значај С. био је још већи. Илирски краљеви изабрали су С. за своју престоницу и држали су га све до 168. пре Хр., када га је краљ Генције предао Римљанима. Град је већ тада био добро утврђен, опасан бедемима и снабдевен кулама. И Римљани су С. град развијали. Од 4. века ту је било средиште провинције Превалитане и седиште епископије. У византиско време С., који је дао обновити Јустинијан, припадао је драчком темату. 1043. С. су добили српски владари из Зете и пренели су тамо своју престоинцу. У С. је краљ Бодин 1096. дочекао француске крсташе и њиховог вођу Рајмунда од Тулузе. После Бодинове смрти, за време српских међусобица, С. су поново узели Грци, али га је од њих наново освојио Немања. У српској власти С. је остао, са једним малим прекидом 1015, све до краја 14. века.
    Код С., у цркви Св. Срђа и Ваха, била је гробница зетских владара, у којој су сахрањени: Михајло, Бодин, Владимир Владимировић, Градиња. Занимљиво је, да се С. у извесним споменицима средњег века (напр. у Немањиној биографији од Стевана Првовенчаног) назива још и Росаф, по сириском граду, где је страдао Св. Срђ, који је са Св. Вахом у раном средљем веку био врло популаран у нашем приморју. Иначе, саборна црква у С. била је посвећена Св. Стевану. Она постоји и сада, али је претворена у џамију.
    После пропасти зетске српске династије, С. је обично, са Зетом заједно, био под влашћу најближих краљевих сродника и престолонаследника. Краљ Владислав је, за владе свога брата Уроша, живео вероватно у С., а по паду краља Уроша крај од Дубровника до С. држала је краљица Јелена. Њена активност на том подручју, нарочито у помагању и обнављању католичких цркава, остала је запамћена и у народној легенди. У С., у цркви Св. Николе, она је примила калуђерски чин. За време краља Милутина у С. су живела оба његова сина, најпре Стеван а после Константин. Кад се око 1314. Стеван дигао на оца, Милутин је са војском дошао пред С. и нагнао је сина на покорност. После Стеванове несреће у С. је дошао Константин, који је ту ковао и свој новац. И Душан се као престолонаследник бавио у С. и имао је ту свој двор на Дримцу, који му је отац 1331. дао порушити. Трагови тота дворца, који је имао више зграда, постојали су још 1416. За владе цара Уроша у овом је крају имао власт неки властелин Жарко, коме је међутим брзо нестало трага (око 1357). Можда је он страдао у борбама са Душановим полубратом Симеоном који је 1358. продро до у скадарску област. После Жарка били су господари тога краја браћа Баошићи. Код С. се 1371. био нашао краљ Вукашин са сином Марком, да са Ђуром Баошићем крену на Николу Алтомановића, али је због Турака морао да све остави.
    У турске руке пао је С. први пут 1392. Они су га тада држали само три тодине, јер је Ђурђу Страцимировићу успело да их одатле потисне (1395). Међутим, Ђурђу је брзо постало јасно, да он тај крај неће моћи одржати против турске силе, и стога је 1396. уступио скадароко подручје Млечанима. Ђурђеви наследници покушавали су после, да тај крај поврате, али нису имали среће. И деспот Стеван је, кад је 1421. примио Зету под своју власт, нападао С., да га узме од Млечића, али су ови С. толико утврдили и тако упорно бранили, да су сви његови нападаји остали без успеха. 12/8. 1423. потппсан је најпсле мир, којим је С. званично остао Млечанима.
    Млечани су и иначе имали мното тешкоћа да држе град, бранећи га од домаћих господара и нарочито од Турака, којима су од 1430. били присиљени плаћати данак за њ. 1450/5З. водиле су се око С. и по Зети борбе између Млечана и војске деспота Бурђа, која није имала среће. Главне борбе о С. између Турака и Млечана, вођене су 1474. и 1478/79, и завршиле су се млетачким поразом. Сам султан Мехмед II био је дошао под С., да га скрха и покори. И успео је: миром од 1479. Млечани су С. уступили Турцима. У С. су Турци створили средиште новот санџака за Арбанију и Црну Гору. 1592. тај скадарски санџакат подељен је привремено на двоје: на црногорски, са Баром и Улцињем и подручјем на десној обали Бојане, и на скадарски, са осталим деловима дотадашњег санџаката. Драгоцен опис тог санџаката дао је 1614. Маријан Болица. У том санџакату истиче се од почетка 18. века породица Бушатлија, из села Бушата код С., која је за дужи низ година давала своје чланове као паше за С. Они су били у честим сукобима са Црном Гором. Паша Мустафа Бушатлија показао се око 1830. непоуздан и султану. Имао је веза са одметницима у Босни, и стога је 1832. од султанове војске потучен и у С. натеран на предају. Годину дана доцније морале су се предузимати сличне мере прогив новог Намик-паше.
    За време балкаиског рата Црногорци су имали великих жртава на Тарабошу, при јуршима на С., који је храбро бранио Хасан Риза и Есад-паша. Тек кад је дошла у помоћ србијанска војска, стегао се гвоздени обруч око града. Али ни тада С. није могао бити узет на јуриш. Тек кад је становништво почело да страда од глади и кад је број одбране знатно пао, пристао је Есад-паша да преда град (10/4. 1913). Али га Црноторци нису могли задржати због Аустрије, која је хтела, и по цену рата, да С. очува Албанији. Аустрија је чак навела једну врсту мобилизације у Босни и Херцеговини, обуставила рад свих српских друштава и била спремна на најтеже мере. Црна Гора морала је онда попустити, јер су велике силе прогласиле блокаду њене обале. 18/4. црногорска је војска напустила С., а поселе су га трупе великих сила. За време Свегког рата Црногорци су опет заузели С. и држали су га све до своје капитулације.
    3а време повлачења српоке војске преко Албаније, у зиму 1915/16, С. је био главно зборно место, у коме се налазила дуже време влада и Врховна команда. Заузимањем Италије С. је 1919. додељен Албанији.
    В. Ћоровић.

    У С. су: 1. Црква Св. Стефана, у најстаријемм делу С., Росафу. Није позната њена историја. Кад је С. 1478. пао у турске руке, Турци су ову цркву преобратили у џамију и назвали је Аја Софија. Још 1685. у њој су стајале оргуље.
    2. Црква Св. Николе, коју је основала краљица Јелена, супруга Уроша I. У њој је она пострижена за монахињу, добивши име Јелена.
    3. Црква Св. Влаха, у предграђу С. Спомиње се 1433.
    4. Спомињу се још цркве Св. Петра, Св. Марије, Св. Илије, Св. Врачева и Св. Теодора, али се о њима ништа не зна.
    В. П-ћ.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

  2. Војислав Ананић

    ТРАГОМ ПРЕЛАЗА КРОЗ АЛБАНИЈУ

    Скадар, Драч, Валона 2011. године

    Обележавање годишњица, историјских јубиларних датума, сећања и евоцирања успомена на слободарска хтења нашег народа, који кроз векове имаше само један циљ: одбранити кућни праг, родну груду и цивилизацијско биће попут других народа. Сећања на те историјске датуме, значај тих тековина, нај чешће иницира племенита, родољубива и много људна организација, Савез потомака ратника Србије од 1912-1920. године. Свакако свој удео у раду оставља и Градска организација Пожаревца у окриљу Савеза.
    Година 2011. је 95. година од: Мојковачке битке, прелаза преко Албаније, опоравак Српске војске и цивила на Крфу,северној Африци-земљама Магреба,Францускe и др. Такође је 95. година од првог пробоја Солунског фронта-Горничевске битке, битке на Груништу где погибе комадант добровољаца, легендарни јунак Војвода Вук Поповић.
    У знаку годишњица, организација потомака, 17.септембарског дана 2011. године крену пут историјских догађаја Балканском регијом, да се поклоне сенима ратника који осташе далеко од својих родних кућа у борбама за слободу.
    Путем од Београда преко Горњег Милановца, Чачка, Ужица, заустави смо се на Златибору крај језера и ново подигнутом споменику Армијском генералу, јунаку и стратегу битке на Кајмакчалану, Крсти Смиљанићу. Група потомака од 50. људи, заставама и цвећем окити његов велелепни споменик који пркосно стоји изнад Златиборског језера. Пригодним речима председника Савеза … пуковника Љубомира Марковића уз присуство родбине генерала, потомака Ужичке организације и многобројаних златиборски туриста, одасмо дужну пошту јунаку Кајмакчалана.
    Наставак пута према Црној Гори-Подгорици, водио је преко Нове Вароши,Пријепоља, Бјелог Поља … Радови на поменутој маршути онемогућише жељени правац, те пут одведе од Пријепоље преко Јабуке, на Пљевље. Пролазећи кроз Јабуку, неизбежно је сетити се о јунаштву славног бомбаша Бошка Бухе који погину ту на Јабуци 1943. године. На узвишици поред Спомен дома стоји његов споменик у боровој шуми. Нешто напред, према граници Црне Горе, стоји и шума одакле пуцаше из заседе непријатељи на ту младост!
    За кратко, пасошком контролом уђосмо у еколошку државу Црну Гору! Преко Пљеваља, Ђурђевића Таре и велелепног моста, нађосмо се у једном од нај лепши кањона на Балкану. Кањон Tаре, тaj прелепи дар природе, где на крају јужног дела националног парка налази се историјска варош, Мојковац.
    Мојковац од 6-10 јануара 1916. године је веома важна историјска и стратешка тачка Првог светског рата. Пре свега Мојковачкa биткa и легендарни војсковођa Сердар Јанкo Вукотић ! Трећа и завршна фаза Мојковачке битке одигра се баш ту у окружју Мојковца, са делом Српске Прве армије и 6.500 бораца Црногорске војске, а највише добровољаца које окупи лично Сердар Јанко Вукотић! Зауставише Аустроугаре у намери да пресеку повлачење Српске војске и цивила, према Албанији. Током читавог повлачења до укрцавања наше војске, делови Санџачке дивизије била су у одбрани одступнице са Дунавском и Дринском дивизијом.
    У лепој данашњој варошици са пуно зеленила у њеном центру, фигурира у замаху горостасни споменик комаданту и јунаку Санџачке дивизије, генералу Сердар Јанку Вукотићу. Ту код споменика дочека нас председник Скупштине Мојковца и један број Мојковчана пригодним речима добродошлице и разуме се, значају Мојковачке битке. Уз кратко дружење, пожелеше нам срећан пут те настависмо према Подгорици и Албанској граници.
    Прођосмо Колашин, Подгорицу, и уместо скретањем источном страном Скадарског језера на гранични прелаз Божај за Албанију, продужисмо пут према Бару, на Јадран ! Радови на путу према Божају, опет силом прилика мењају маршуту, преко Петровца, Бара, Добре, Воде,врлетима Румије изнад Улциња, западном страном Скадарског језера, према Скадру.
    Ноћ увелико ! Пристизањем на гранични прелаз Сукобин уз помоћ водича који се прикључи нашем „каравану“ веома брзо прођосмо границу. Десетак километара делило нас од древног града Скадра на Бојани. Албанија !
    Поноћ већ је прошла. Нешто од умора, нешто од хипотетички предрасуда, у аутобусу
    осећа се мир и тишина. Брујање мотора чује се само! Мост на Бојани пред нама, град Скадар такође. Његова светла титрају на воденој површини реке која баш ту лењо излази из Скадарског језера. Широка улица лево од преласка моста води према центру града са пригушеним уличним светлом. Нема градске вреве, смирај ноћи учини! Убрзо стадосмо. Вечера, у ово доба ноћи ? Уласком у летњу башту ресторана, дочека нас председник Заједнице Срба и Црногораца у Албанији, Павле Јакоја Брајевић. Срдачном добродошлицом као свој својима, пожеле нам угодан боравак у Албанији. Ресторан и летња башта у коме вечеравасмо је у етно амбијенту, одише култивисано и веома лепо. Тако стигосмо и смести смо се у Скадар на Бојани!
    Куда и како стиже у Скадар 1915. године, део Српске војске и народа: „ Крајем новембра и почетком децембра по старом календару у Скадар најпре стиже: Врховна команда, Санитетске службе, Влада Србије, деца са једним делом цивила, један број рањеника, део дипломатије затечен у Београду, Државна каса, Влада Црне Горе, Врховнa командa и одбрана Београда. Њихов долазак из Пећи преко Чакора, Берана – Андријевице, Подгорице, источном страном Скадарског језера у Скадар стижу првих дана децембра. Уочи Светог Николе, 5 децембра 1915. године (по старом календару) стиже и 12 кадровски пук„Цар Лазар“Дунавске дивизије у саставу Браничевског одреда. Правац повлачења Браничевског одреда је један од нај тежих ! Поласком из Пећи преко Руговске клисуре, Плава, Гусиња и врлетима Проклетија, десетковали су друго позивце. Сместише се на источни периферни део Скадра крај реке Кири, да се мало одморе и ако могу набаве мало хране. Ако се може наћи и нека свећа да Свето Николци прославе своју славу у туђини! У граду су биле све продавнице празне, само кафане пуне где се једино могао набавити чај и разуме се… У Скадар са Дунавском другом дивизијом, треће позивцима, доведоше и коње племените расе евакуисане из ергеле Љубичево, које спасише преко кршевити Проклетија у Албанији и Арнаута. Прва армија са Дунавском I, Дринском I и деловима Санџачке дивизије, такође по завршетку задатака на спречавању бржег продора Аустроугара, стигоше као последња одбрана у Скадар налеву обалу Бојане.Ту и осташе до последњег одласка војника и евакуације за бродове у Сан Ђовани ди Медуа, Драч и Валону.
    Тих дана када су Аустроугари, за „петама,“њихови авиони бомбардоваше Скадар скоро сваки дан. Спречававаше их пољска батерија Дунавске дивизије, стављајући им до знања да Српска војска још постоји!. Децембарских дана у Скадар стиже и Вардарска I , део Моравске II дивизије, које кренуше из Ђаковице, преко данашњег Кукеша, долином реке Дрим и зауставише се у Скадар. Спас нађе део Моравске I и Комбиновани одред који из Призрена преко Љум Куле и Везировог моста на Белом Дриму прикључише се Вардарској I и Моравској II дивизији те заједно стигоше у Скадар. Иначе током повлачења у Скадар је на јужном делу града била смештен 3 Армија, са деловима одреда формирани у Новим областима. Стационирања, ишчекивања на укрцавања и евакуацују из Скадра, трајало је све до 22 јануара 1916.године. Већ 24 јануара трупе Аустроугара улазе и до 26 јануара дефинитивно освајају Скадар. До тада један број Српске војске и цивила се већ укрцао на савезничке бродове! Већина настави евакуацију пут Драча и Валоне да чека бродове савезника. Настави се њихова агонија даље !“
    Јутро у Скадру ! Септембарско сунце окупа средњовековни древни град Мрњавчевића, где потомци Савеза … након одмора наставише трагом славних предака, градом у коме нађоше спас од 15.новембра 1915 до 22 јануара 1916.г. (по стар. календару).
    Скадар данас има око 90.000 становнка и највећи је у северној Албанији, Малесијиској области. У времену Првог светског рата није било трећине становништва у односу на данас. Прилив војске и цивила у том периоду са околином – малом луком Сан Ђовани ди Медуа, било је смештено 89.000 људи. У нашем народу постоји једна пежоративна узречица, „било је црној земљи тешко.“Скадар, град спаса и захвалности, данас обилује са доста зеленила, широких улица, оријенталном медитеранском архитектуром коју најпре освоји препознатљива архитектура кубизма и данас новог „таласа“ стакла, метала и бетона. Град је у социјалној, културној и економској експанзији, видљиво!
    Окружење Скадра такође видљиво обилује природним лепотама. Скадарским језером и реком Бојаном на западној страни која истиче из језера и протиче крај старог града. На језеру се видно припремају туристички објекти и простори за камповање.На западној страни града је брдо Розафа (раније Тарабош) и на њему стара тврђава коју зидаше три брата Мрњавчевића: краљ Вукашин, војвода Угљеша и брат Гојко у XIV веку. Зидаше „као Скадар на Бојани,“ три године! Испод старог града и моста на Бојани, нешто ниже, слеве стране реке Бојане, налази се ушће реке Дрим, који „скупи“воде Црног и Белог Дрима и „остави“ Бојани. Код ушћа Дрима у Бојану, своје ушће у Дрим нађе и речица Кири која опколи град Скадар са јужне и делом источне стране. На јужној страни Скадра, на речици Кири-Меси, налази се велелепни средњовековни Везиров мост који „преведе“ Српску војску 1916.године. Стоји и данас пркосећи времену и догађајима. Завршисмо обилазак историјског Скадра и настависмо путем у изградњи који води према градићу Љешу, родном месту Скендербега. Пут од Скадра према Љешу пролази кроз поља равничарског предела, испарцелисано каналима што указује да је то подручје било мочварно.
    „Дуж пута од Скадра до Љеша и надаље у време рата биле су мочваре. У децембру 1915. и јануара 1916.године на поменутој релацији, била је смештена 2. армија са Тимочком I, Шумадијском II, деловима Моравске I дивизије и одредима Нове области. Сви су они чекали спас укрцавањем у луци двадесетак километара удаљеној, Сан Ђовани ди Медуа. Нажалост,мало се укрцало из 2 армије! Остала је 51.000 војника и са њима цивили.
    Наставише пут по мочвари, који је водио према Љешу и даље за Драч у дужини од 110 км. Много изнемогли, гладни, промрзли, падали су у блато и ту остајали. На путу према Љешу, Драчу, записаше да су стрчале руке ноге и делови тела из мочваре. Није им било помоћи, остајали су ту заувек без икаквог обележја.“
    Данас изграђеним новим путевима, стигосмо удобно у градић Љеш. Без задржавања продужисмо десно од града према Јадранској обали и малој луци Сан Ђовани ди Медуа ( у преводу Свети Јован Медуански ). Ту на десетом километру од Љеша појави се мала лука у изградњи са кружним лукобраном, где и данас не може да прими бродове велике носивости. Албански народ данас назва ову луку и градић, Шенђин.
    „Близина луке Сан Ђовани… била је нада за спас Српске војске и свих пристигли у Скадар и његову околину. Стварност је била другачија! Лука ниског капацитета, подморнице и бродови Аустроугара,гађали су пристигле бродове за превоз и храном. Само, одуговлачење о укрцавању које због разноразних разлога не испоштоваше савезници, пре свега Италијани. Јер код њих је већ била пристигла храна и помоћ Српској војсци у Бриндизију знатно раније. Ипак и у таквим условима један број војника и цивила превежен је у Африку и на Крф.
    Прва укрцавања обављена су 27 децембра 1915. за Бизерту-Тунис. Најпре су укрцани болесни и рањени, деца, кадровски 10 пук са легендарним Драгутином Гавриловићем – Одбрана Београда, део Шумадијске друге дивизије са 1000 војника и други. До 11 јануара 1916. за Тунис укрцано је око 12.000 војника и цивила, а до 22 јануара око 11.000 војника и
    цивила за Крф, из луке Сан Ђовани .. и Драча. Улога мале-велике луке Сан Ђовани ди Медуа, спаси многе живота нашег народа, на чему јој оста захвалан.“
    Обиласком луке у Сан Ђованију…и повратку према граду Љешу, настависмо трагом предака и голготе које доживеше кроз Албанију. У Љеш се није стајало ! Лагано се аутобус кретао кроз малену варошицу, родно место националног јунака, Скендербега. Сама варош смештена у подножју љешког брда, где језгро варошице, паралелно се пружа поред ново саграђеног пута. У њеном центру стоји маузолеј Ђорђа Кастриота кога Турци исламизоваше и назваше, Скендербег. Рођен 1403.г. у старој породици Кастриота и као кнеза одведоше у Цариград где га покрстише. Касније се Скендербег ослобађа Турака и Млетака те поста родоначелник Албанске државе и кога данас слави Албански народ. Умро је 1468.године.
    У времену боравка војске и народа тих зимских месеци 1915/1916.године у градићу Љеш су били кобни. Неизвестност око укрцавања на савезничке бродове, пристизање много војске у тако малу средину, недостатак хране, медецинске помоћи, болести, исцрпљености доносило је катаклизму. Мртвих и болесних на све стране! О тој стравичности, подофицир Моравске I дивизије, Душан Цветковић-Дуца записа: „Имао сам задатак да као извидница испитам стање на рекама Маће и Шкумбе ради преласка наше војске за Драч и Валону, јер
    постојала је информација да су обе реке у порасту због топљења снега. Након завршеног задатка и повратка према Скадру, сретнем моју јединицу где се улогори на периферији код вароши Љеш. Унедостатку хране одем у варош да нађем нешто за јело. Љеш тада мала варошица са ћепенцима покривена, улице прашњаве, сиромашног изгледа! На средини чаршије седела су наша четири војника крај угашене ватре, испружених руку наслоњених на колена према ватри. Када сам пришао ближе желећи да их упитам из које су јединице, остао сам ужаснут ! Сва четворица тако испружених руку остали су мртви крај пепела угашене ватре! Сећање на ту стравичну слику нећу никад заборавити ! Дали су умрли од промрзлина или их неко отровао тада ? Незнам даљу судбину ?“ Усвој тој голготи, повлачења из Скадра, војске и народа ,заустављало се у маленој варошици Љеш. Војска I армије правила је одступницу осталим Српским армијама које се повлачиле према Драчу и Валони. Љеш је био пролазна станица коју Аустроугари освајају тек 27 јануара 1916.године. Напуштањем Љеша преко мочвара ка југу, настави се егзодус војске и народа даље !
    Проласком кроз Љеш, ми потомци настависмо новим аутопутем који је у фази изградње према Тирани и Драчу. Равница пред нама. С десне стране пута према мору, указују у даљини чемпреси и позната медитеранска зимзелен да је Јадран недалеко. Са леве стране пута, виде се прокопани канали за воду и у њиховим „међама“ парцеле обрадиве површине. Свакако не и довољно култивисане, али обрађене са покушајем наводњавања. Нешто даље према истоку високо издигнути планински масиви Динарског система, кршевити предели дуж целе источне Албаније, коју добро упозна Српска војска и народ! Албанска врлет!
    Петнајестак километра од Љеша према Драчу налази се река Маћа, или Маће како је зваше наша војска. Планинска брза река и веома плитка. Пружа се у свом току од истока према западу. Доњи ток неких 20 км је у равничарском делу песковит и исто плитак, све до уливања у Јадран. Јануара 1916. године река Маћа је била равнобрежна, набујала и веома брза. Преласком наше војске и народа, однела је много живота ! Запамтише је по злу !
    Преласком преко моста реке Маће, продужисмо према југу Албаније. Пут нас водио најпре у Тирану главни град Албаније. Пре уласка у град, омален леп аеродром Тиране са авионима мањих капацитета који су видно постављени на паркингу. За десетак минута већ
    смо улазили у град.На улазу у Тирану гради се индустријска зона европског транзицијоног типа, са препознатим великим фирмама Европе, новим халама и продајним просторима!
    Главна улица, прилазом од Љеша,која води ка главном тргу је са стамбеном архитектуром из Соцреализма прошлог века. Главни „медијски трг“ из ранијег периода, трг Скендербега где се налазили објекти: зграда Опере, Конгресни центар, Музеј Беј џамија, Сахат кула, споменик Скедербега као и сакрални објекат Енвер Хоџе, је пред нама ! Данас трг Скендербега је у реновирању те помало сабласно изгледа. Сви поменути објекти стоје на тргу, осим гроб са обележјем Енвер Хоџе који неста у транзицији деведесети година прошлог века. Данас град Тирана обилује са пуно зелених површина, широких улица, новом градњом пословних простора, банака, стамбених објеката и својих око 300.000 становника. Центар града, од Скендербеговог трга, и свом дужином од 1500 м. до ректората Албанског Универзитета изузетно култивисаног изгледа. У веома пространој улици-Булевар Црвене нације, смештена је зграда Владе, Парламента, музеј Енвер Хоџе( не ради више), стране банке и близу зграде Парламента у строгом центру, велелепна зграда Српске амбасаде. То је и нај лепши део града за разлику осталог дела. Кроз средину града протиче мала речица Лана, веома урбано сређена са зеленилом што чини једну од авенија града. Нешто што привлачи пажњу из времена владавине Енвер Хоџе јесте бункер код (ЦК), данас Парламента ? И сам изглед музеја Енвер Хоџе који не ради, је архитектонско решење налик на бункер. Рекоше да их има у целој Албанији око 770 хиљада! Обиласком града и после дужег пута, одмор од једног часа добро дође у једном од ресторана центра Тиране.
    Након одмора, планиран je обилазак једног, јединог, целовитог спомен обележја од догађаја из Балканског и Првог светског рата у читавој Албанији, а значајан за Српски народ.
    На западном делу града, на благом брежуљку налази се Градско гробље Тиране, са доминатним спомен обележјима католичке вере као и споменицима из Социјалистичког времена. Спочетка западног дела гробља налази се класичан грађевински споменик, од вештачког камена и грађевинског бетона, грубо обрађен. Споменик је висине око 2 м. где на врху постоји крст сједињен и истог је материјала. На споменику уграђена је мермерна плоча ка истоку са именима погинулих ратника од 1912-1913.г. у време Првог Балканског рата. У подножју велике мермерне плоче, прикачена је и једна мања плоча посвећена погинулима у I светском рату. Обе плоче су обележје заједничке веома скромне спомен костурнице, коју подигоше саборци са народом ,вероватно пре Другог светског рата ?
    На већој мермерној плочи у полукругу пише: 2. БАТАЉОН ПРЕКОБРОЈНОГ
    ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА МОРАВСКЕ БРИГАДЕ ИЗГИНУЛИМ И УМРЛИМ ШУМАДИНЦИМА–ТАКОВЦИМА 1912-1913. Поименично стоји записано 79. старешина и војника изгинули и умрли у I Балканском рату приликом ослобађања,Тиране и Драча од Турака. Као што је познато,Балканским савезом о протеривању Турака са Балкана у Балканском првом рату 1912/1913. учешће је узела и наша војска. У свом саставу, поред I и II армије постојала је и III армија на челу са Армијским генералом Божидаром Јанковићем. У саставу III армије, биле су: Шумадијска I и II, Моравска II, Дринска II дивизија, Јаворска и Моравска бригада. На челу Моравске бригаде био је комадант, потпуковник Стеван Миловановић. Задатак III армије био је да од Турака ослободе Косово и Метохију и Албанију са Црногорском армијом 1912/1913.године. Поласком из Рашке преко Призрена
    Љум Куле, долином Дрима до Љеша, Кроје, стижу у Тирану и Драч. У борбама с Турцима, Шумадинци –Таковци, Моравске бригаде освајају Тирану 28 новембра и Драч 29 новембра 1912.године. Од рањавања, маларије и погибије у борбама, њих 79. осташе заувек на градском гробљу Тиране. Зато на спомен плочи и стоји ШУМАДИНЦИМА -ТАКОВЦИМА.
    На другој много мањој плочи, испод, стоји записано: И ЈОШ 322 СРПСКА РАТНИКА КОЈИ СУ ПРЕМИНУЛИ У РАТУ 1916. г. А САХРАЊЕНИ ПРИВРЕМЕНО ОВДЕ НА ДАН СВЕТОГ ИЛИЈЕ 1939. ГОДИНЕ ?? Оста непознаница зашто„привремено“ зашто 1939. год. и ко су страдалници у заједничкој спомен костурници ? О 1915/16.г. записаше историчари:
    „Трећи правац повлачења Српске војске кроз Албанију је најдужи и један од нај тежих! „Припало“ је Тимочкој дивизији, већинског састава са Коњичком, део Моравске II дивизије, полазници Музичке академије од 12-16 година из Грејача школе код Ниша као и Ново створени одреди из Нових области, Македоније и Албаније. Пут Тимочке дивизије из Призрена, преко Шар планине, Коритника, Љум Куле водио је дуж Црног Дрима,
    Пишкопеје, Дебра, Струге-Охрида, Елбасана, Тиране до Драча. Највећим планинским
    врлетима и непријатељски расположених Арнаута источне Албаније! По пристизању, смештај Тимочке војске био је лоциран у месту Каваја, близу Драча,чекајући укрцавање за
    Крф јер сама драчка лука била је „пренатрпана.“ Ко су 322 ратника записана на додатној мермерној плочи из I светског рата ? Свакако ратници, Тимочке и других дивизија и одреда горе поменути, који су око Тиране, Елбасана са Арнаутима и Бугарима погинули у борби, умрли од болести, глади, промрзлина и слично.
    Зашто привремено сахрањени 1939. године ? Градњом заједничких спомен костурница у Солуну, Кајмакчалану, Виду, Бизерти, Алжиру, Битољу, Паризу од 1936-1939.године и других стратишта, вероватно да је и ово спомен обележје тада започето. Есхумацијама гробова у Тирани и околних места 1939.године,настаје и ова привремена спомен гробница ? Свакако да почетак Другог светског рата 1939.г. „заустави градњу“, након рата нико не продужи, лоши односи са Албанијом, и никада се више градња не настави ! То је вероватно узрок и непознаница, других података нема или нису довољно истражени.
    Након комеморативног скупа на Спомен костурници, наш домаћин у Тирани, ко други до амбасадор г.дин Мирољуб Зарић. На пријему у нашој амбасади поред добродошлице, срдачности, понудама као свој својима, разговарало се и о стању наших споменика, сарадњи и другим значајима. Посебно о даљим посетама Албаније која дуго година би затворена за свет. Завршетком пријема у нашој амбасади, настави смо наше путовање легендарном Драчу!
    Од Тиране до Драча равница, четрдесет километра! Вече над Драчом најављује залазак сунца на Јадранском хоризонту. Прилаз граду са источне стране и погледу са ново саграђеног надвожњака, град као на длану. Високе лучке дизалице и док, указују да је то драчка лука данас. Лука спаса и наде „јуче“те давне 1916.године! Нови путеви и нова градња, медитеранског Драча данас је веома видљива ! Услед временског теснаца, не свратисмо у центар града, него продужисмо Драчким заливом неких 15 км јужно, где нас чекао смештај у низу ново саграђених хотела ! Вече на Јадрану у заливу Драча прелепо.
    Јутро у Драчком заливу с мирисом мора и пуно свежине 19 септембра 2011. године. Благи морски таласи ударају у обалу„сахарског“ песка непрегледне дужине плаже, импресивног изгледа и благостања.
    Јутра и вечери Српске војске и цивила, децембра 1915, јануара и фебруара 1916. године у Драчу, Драчком заливу и околини су: страдања, надања и спас.
    „Повлачење Српске војске и народа из Скадра а затим и Љеша, пут је водио на југ Албаније! Делови I, II, III армије, одреди Нови области који су били стационирани између Скадра и Љеша и цивила у бескрајним колонама кретали се према Драчу и Валони. Падом Љеша и луке Сан Ђовани… 27 јануара 1916. у руке Аустроугара, само су повећавале страхоте и неизвесност тих напаћених колона. Драч постаје силом прилика веле град тих дана, са преко двеста хиљада људи, што и данас та бројка становника нема у Драчу(око 100 хиљада). Лука Сан Ђовани ..ван употребе, Драчку луку бомбардују Аустроугари и пристигле бродове за превоз на Крф, те капацитети превоза војске и цивила одвијају се успорено. Успоравали су и савезници пре свих Италијани, из само њима познатих разлога. Убрзано покретање трупа-превоза за Крф преузели су Енглези и Французи.
    Приближавање Аустроугара Драчу изискивало је нова решења о евакуацији! У Драч се укрцава болесно људство, делови трупе I, II и III армије, штаб Врховне команде, као и неки комбиновани одреди. Укрцавају се деца и тешко болесни за Тунис и Француску на опоравак. Због настале ситуације, Тимочка војска, део I армије, Коњичке дивизије, неки одреди Нове области, Комбиновани одреди, Музичка академија, део Одбране Београда наставише повлачење још 120 км до Валоне. Дефинитивно 11 фебруара у Драчу остаје Италијанска посада од 8 батаљона и 7 батерија да задрже Аустроугаре што им делимично успева, да би се једва и они извукли из Драча. Спречавање бржег продора непријатеља за Српском војском чини Дунавска I дивизија и Тимочка војска на реци Шкумби јужно од Драча са њене леве стране, а касније и на реци Војуши пре Валоне. Обе реке у времену
    повлачења су биле набујале, однеше и оне много жртава приликом прелазака. Много жртава оста на обали Драча, импровизованим камповима и где све у околини, чекајући спас укрцавањем на бродове.“
    Напуштајући Драч тих јутарњи сати, наш аутобус граби према данашњој Валони кроз равничарске пределе у „додиру“ са обронцима Албанских врлети. Равница према Јадрану је често „степска“, са ниским растињем и неплодна. Тако је све до градића Фијери, где и ауто пут престаје, а делови у изградњи. Обронци-брдашца у наставку пута, обронци високи Пиндоса који се већ ту пружају из северне Грчке. На њима нај чешће сусрећемо поседе са маслиновим засадима, не и великим плантажама за које већ постоје услови. Ту су и неизбежни бункери Хоџини, мали, велики, понеки разрушен, на неком порука графита на албанском и тако све до Валоне. Пре уласка у Валону, са десне стране у непрегледној равници, која, записаше актери из 1916.г. је била мочвара са много маларични комараца који су им много доносили болести, од којих се масовно умирало у Валони и на Крфу.
    Данас ту нема мочваре, већ нешто напред беле купасте гомиле! Солана ! На већој површини, малог плитког залива-језера, прикупљена „сазрела“ со, припремајући је за тржиште. Неизбежни бункери стоје и ту у разним симетријама постављени. Бели и они покри их ветар морском сољу! Улаз у Валону кривудавим путем од песковити и заглињени брдашца који „скривају град“ да би силаском већ били у центру старог језгра града. За кратко лука Валоне пред нама! Огромно сидро на главном тргу културног обележја, означава место централног дела луке! Југо топли морски ветар, с мора на копно, дува у луци и то доста снажно! Рекоше да овде у луци дува увек нека врста ветра читаве године, и даје је струјање ваздуха у Валони увек различито од свих места на Албанској обали. Зашто? У Валонском заливу престаје присуство Јадранског мора, а настаје Јонско море! Зато је клима различита, записаше астрометеоролози.
    Јануара, па све до 22 фебруара 1916.године, Валона је била последњи спас на албанској обали, после егзодуса Српске војске из Драча. „Пристизање изнурени, гладни, болесни, рањени војника као и читаве Коњичке дивизије у луку која није имала изграђено пристаниште, створила је још већу неизвесност међу нашом војском! Брзом интервенцијом савезника и постављање бродова у залив, војници Српске војске у двојним редовима стрпљиво су чекали своје укрцавање за Крф. Превожени су чамцима до бродова и дисциплиновано укрцавали на бродове, иако многе неизвесности су биле присутне око нашег егзодуса. До 22 фебрура сви су били укрцани и превежени на Крф. Остала је само
    Коњичка дивизија са 13.068 спроводника и 10.144 коња, која је касније и она евакуисана.
    У низу трагичности који су били свакодневница приликом преласка преко Албаније, и страхота које доживе наш народ и војска, један и данас не оставља равнодушним. „ У повлачењу кроз Србију негде код Блаца, Моравској II дивизији прикључи се и Музичка школа-академија из Грејача код Ниша, која је имала 95 питомца са управником-капетаном Драгутином Покорним. Академци стари сви од 12-16 година и сви са собом понеше своје иструменте. Нису се одвајали од своји старији другова, млади чили здрави, често су били орни и за шалу. Међу њима била су и 3 брата Д(У)уркића из Голупца стари од 12-16 година сва тројица академци. Заједно сви скупа стигоше преко Приштине до Призрена, а одатле преко Шар планине, Коритника, Љум Куле стигоше до Пишкопеје. Браћа Дуркићи преко снежни планина, без хране, оболеше. Средњи брат и умре на путу за Дебар. Сахранише га оба брата ту поред пута и наставише даље да стигну колону. Колoна већ далеко одмакла те су почели и они да посустају. Имали су само једно ћебе као заштиту, те нису се раздвајали јер увек би један остао незаштићен. Некако стигну преко Дебра у Стругу и ухвате прикључак са својим друговима. Пут их од Струге преко Елбасана, Тиране доведе у Драч-Кавају. Међутим горка судбина Тимочке војске, Моравске друге дивизије, десетковане Музичке академије и остали одреда не укрца се у Драчу него још 120 км до Валоне. Два брата Дуркића, оболела на путу за Валону све више заостајаше. Када су некако стигли на обалу луке њихови другари већ се укрцали за Бизерту Ништа им друго не преостаје него чекање другог брода. Седећи и чекајући брод старији брат Милош који је много оболео умире ту на обали. Брат Милорад са војницима сахрани брата где другде него на обалу луке Валоне! У међу времену брод за Бизерту стиже где се најзад укрца најмлађи Милорад. Приликом испловљавања из луке млађани Милорад се попе на палубу брода да још мало види братов гроб. Није ни приметио да је вече на броду, када је дежурни официр обилазио палубу и у мраку приметио младог Милорада како се држи за ограду палубе и гледа негде у таму. Пришао му и једва га убедио да треба да сиђе у подпалубље. Читаву ноћ и дан бунцао је у температури. По пристанку брода у Бизерти чекао је санитет који га одвезао у болницу. Аакадемац музичар Милорад Дуркић (12.г.) после краћег времена умире и он, не видевши Бизерту ни слободу. Сахрањен је био на улазу у гробље Бизерте са десне стране поред рез. пуковника Саве Петковића из В.М.Луга код Београда. У периоду есхумације 1936-1939. из гробни рака пребачени су у заједничку костурницу на западном делу Градског гробља у Бизерти. Три брата Дуркића из Голупца осташе на три стране света, њихови родитељи никад нису могли обићи њихове гробове!“
    Са задњим укрцавањем у Валони око 22 фебруара 1916.г. на Крф је превежено око 135 хиљаде војника, касније пристигло још 13 хиљаде спроводника Коњичке дивизије, 11 хиљаде пребачено у Северну Африку: Тунис, Алжир, Мароко и јужну Француску, по записима Француски записничара.
    Према подацима тадашње Главне итендатуре Српске, у октобру 1915.г. Српска војска бројала је 420.000 војника. На Косово је стигло око 290-300.000 војника. Кроз Црну Гору и Албанију повлачило се око 220.000 војске, а спашено је око 150.000 официра и војника. Од 200.000 цивила колико се повлачило за војском на приморје је стигло око 60.000 цивила.
    Једна изречена мисао наших историчара оста записана: „Околности под којим је извршено повлачење Српске војске и народа превазилази све страхоте што историја до тада најтрагичније забележи“.
    Забележисмо и ми камерама и апаратима ту спасоносну луку медитеранске Валоне, те сувоземним путем упути смо се на Крф. Дуж Валонског залива пут је водио преко превоја планине Ичике на висини око 2.000 м. планинског масива Пиндоса. Серпентинама успоном и исто спуштањем, поново се нађосмо на обали Јонског мора. Морском обалом стижемо у најјужнији градић Албаније, Саранда,! Крф са својим архипелагом из Саранде назире се. Дели нас двадесетак километра ваздушне линије. До Игуменице, Грчког града, места укрцавања за Крф, остало још око четрдесет километара! Неиспоштоваше ту предност близине Крфа наши водичи, него заобилазно још 200 км преко обронака Пиндоса ? Останам да још мало видимо тај најјужнији део Албаније! Пут од Саранде источно, водио је преко планине Ђире у котлину близу града Ђирокастре, родно место харизматичног Енвер Хоџе. Десетак километара дели нас од границе Грчке. Преко Јањине, Игуменице, ноћном вожњом трајектом на Крф, стигосмо око поноћи.
    Дводневним боравком на Крфу и државним комеморативним скупом на Виду, одасмо дужну пошту тим нашим много поштованим напаћеним прецима што нам оставише слободу! Са Крфа пут је водио преко Јањине, Метеора до обале Егејског мора, у Солунски залив. Дводневни боравак у заливу и обилазак Олимпа, Диона и Солуна уз купање, добро дође одмор од дугог пута. Комеморативним скупом на „светилиштем“ солунским, Зејнтинликом, међудржавним делегацијама, савезницама и после више година и Руске
    делегације, обележисмо 95 година од историјских догађања у Првом светском рату.
    Исти скуп одржа се и на Поликастрону по дно Кајмакчалана, где Савезници донеше одлуку о пробоју Солунског фронта 1918.године. Наш пут настави даље регионом Балкана, северном Грчком, према Едеси и Флорини. Лаганим „пењањем“ нашег аутобуса серпентинама планином Ниџа са Грчке стране, према врху Кајмакчалана је импресивног погледа. Стигосмо при врху на неких 5 км од Спомен црквице и костурнице на чувеној коти 2521метар. Пешачењем тих 5 км до врха са Грчке стране нимало лако али поносно! Ров до рова, траншеи нигде краја.Грудобрани, меци и шрапнели од граната и сад се виде! То су ровови Српске војске! Црквица и костурница на самом врху и данас „бију битку“ са временом и онима који би да забораве и скрнаве праве и националне вредности !
    Силаском са те наше „Свете горе“ након краћег пута нађосмо се у историјском Битољу. Одмор у хотелу Националног парка, „Молика“ на планини Пелистер пожелесмо да потраје дуже. Програмом није могло, чекала нас још једна наша светиња, Битољско гробље и још један комеморативни скуп са делегацијом Српско-Македонског друштва и амбасадором наше земље. Након комеморације и обиласка античке Хераклеје, настависмо према Охриду и Охридском језеру граду историје, писмености и културе. Граду Ћирила и Методија, Климента и Наума, цара Самуила, Охридског лета, прелепе архитектуре, светиња и охридских бисера.
    Пут из Охрида преко Кичева, Гостивара, Тетова, Скопља,Куманова, Ниша је пут повратка потомака кући. Али не само потомака, то је и траг предака који прођоше голготу попут Феникса Балканском регијом и донеше слободу! Понесмо „њихов“ по који камичак из Драча, Валоне, Вида Солуна , Кајмакчалана и где још прођоше и осташе. Да се сећамо њих, када нас „оно сутра“ питају, а од куда је тај камичак ! Свакако да им морамо рећи, да је то камичак громаде наше.

    Извор: ПРАВОСЛАВЉЕ У ХОЛАНДИЈИ