Пише: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић
Иако живимо у времену глобализације и европских интеграција, у ком је у плану нестајање националних држава, сви народи, па тако и српски, углавном ће задржати своје моралне норме које је вековима у себе уграђивао. Напокон, припадници сваког народа у својим генима носе индивидуалне културе и традиције, религију и спремност или неспремност ка међусобној толеранцији.
Народна религија са својим митовима и легендама, изнова привлачи истраживаче, јер се управо у њима карактеришу осећања, морал, нада у спас сваког народа. И сам Вук Караџић је био мишљења да народ као индивидуу обележавају језик, вера и обичаји. И данас, после толико векова, српског човека красе идеје Саве Немањића као што су слобода, правда, истина и љубав једнака за све. Још је Сава тврдио да српски народ мора бити свестан да је он за ЗАПАД ИСТОК, а за ИСТОК ЗАПАД и да ће трајно трпети ударце са обе стране. Нпр. само због свога православља, одвајкада је трн у оку и Ватикану и Европи, па и целом католичко–муслиманском свету. Између осталог, због тога је и Српска црква морала стално да узмиче и пред Турцима, Млецима, Аустроугарима… И поред Савине максиме «Брат је мио које вере био» па све до данашњих порука српског патријарха Павла да је боље да српски народ нестане, него да «огреши душу» о друге народе, Срби су вековима били подвргавани прогонима и геноциду. Баш су основна подручја Савиног хуманистичког и социјалног законодавства: заштита болесних и старих, немоћних и угрожених, хромих и немих…
Његов НОМОКАНОН негује високу свест о обавезама родитеља и деце, жене као супруге и мајке… Он налаже и хуман однос према странцима и заробљеницима. Тај хуманистички садржај НОМОКАНОНА је пренет и у Душанов ЗАКОНИК, чиме су ударени темељи Српске Цркве и државе, а народна заједница је уздигнута из патријархално – племенске у правну државу. Тиме су Срби, још тада, уведени у европску цивилизацију и културу. На Атосу су се два века пре Сорбоне писале и преписивале књиге. Сава је био «први морални творац садашњег српства». Он је био и остао кључна личност у формирању духовног идентитета српског народа. Његова морална начела постала су и правила живота и оцењивања свих вредности света. Савина МОРАЛКА је била усмерена против насиља, похлепе, хедонизма, угњетавања, са хришћанским нормама једнакости и братства међу људима и народима.
Два су основна обележја хришћанске етике: а) неограничена љубав, која у свој загрљај прима и непријатеља, и, б) етика истинске слободе. Са гордошћу, бори се смиреношћу; са грубошћу, бори се кроткошћу; са мржњом, бори се љубављу; са увредом, бори се праштањем; са клетвом, бори се молитвом. То је пут победе над свима.
Пораз на Косову 1389. год. за Србе је значио праву трагедију. Црквена књижевност је узрок тој трагедији видела у гресима народа и вођа, а народно предање у неслози великаша, у издаји и разједињености.
Српска народна епска поезија није се много задржавала на српским ПОБЕДАМА у време ДУШАНОВИХ освајања и о томе НЕМА НИ ЈЕДНЕ ПЕСМЕ, али је зато Косовска легенда оставила «небеске сфере» духовности у лику М. Обилића, Косовке Девојке, М. Краљевића, Мајке Југовића… У њима је народни песник видео и спремност на жртву за више духовне вредности као што су родољубље, правда, истина, хуманост… Тако је одржаван вековни дух слободарства и непокоравања туђину и светосавско–косовски поглед на свет.
Цела српска народна песма носи у себи панхумано обележје. Робујући вековима под Турцима, народни песник НИКАД НИЈЕ У ДУШМАНИНУ ПОГАЗИО ЧОВЕКА И ЉУДСКОСТ. Тако Марко Краљевић и над мртвим Мусом признаје да је Муса већи јунак од њега. Али зато, тим признањем, Марко је бољи човек од Мусе. Пун је највише човечности и тренутак кад Бановић Страхиња даје опрост својој неверној жени. Исто то и кад Момчило побеђује Вукашина, али му ипак намењује сестру за жену. Све је то ДУБОКА ФИЛОЗОФИЈА ОПРАШТАЊА. Бановић Страхиња израста у народној песми у тип средњевековног витеза, Краљевић Марко у балканског типа јунаштва и праведника, а Цар Лазар у тип народног светитеља. Он је централна личност целога Косовског епа. Битка на Косову није више само борба за слободу него битка за царство небеско или земаљско. Кнез је одабрао погибију и мучеништво потврдивши одговор нашег народа да слобода избора истиче из правде и из МОРАЛА. Иако је Лазар преклињао све да дођу и помогну за крст часни и за слободу, знао је да његов пут води испаштању и смрти.
Вечера уочи Косовске битке подсећа на ТАЈНУ ВЕЧЕРУ. Иста је симболична гозба баш уочи пропасти, исто је и последње наздрављање Христа и Лазара. Исто је и мистично причешће над главом сутрашњег издајника.
У песми када Марко дели правду након деобе царства Душановог, Марко је гласник истине, а мајка Јевросима праведности. Марка брани невидљиви анђео на вратима цркве која се склопише за њим и примају у себе мач расрђеног оца.
У нашој народној поезији Мајци Југовића се из рамена развијају два огромна лабудија крила и са њима прелеће до Косова. У њеном лику има неке сродности са МАТЕРОМ БОЖЈОМ, а њен бол са болом хришћанске ПИЈЕТЕ.
У многим песмама опевано је зидање задужбина. Тако нпр. Св. Сава брани свога родитеља, да народни капитал није проћердао. Наш народ је подижући многе задужбине сагоревао у жељи да иза себе остави виђени траг своме потомству. Радници су у тим зидањима наших светиња сматрани као и остала чељад у двору, а о њима су се бринуле и ручак им доносиле не слушкиње, но госпође, што казује да се нису огрешиле о домаћинску пристојност.
Историја се не понавља, као што се неће поновити ни време Краљевића Марка као оличења целог нашег народа. Али свест о истини која је наше потомке одушевљавала за ЧОВЕЧАНСКО У СЕБИ, та свест ће оживљавати чак и наше потомке. Тај осећај да је човек човеку највиша тајна, налази се у чудној души СРПСКЕ РАСЕ, као бисерна шкољка на дну океана. Али када се раскопају остаци ропства, синуће бисер, родиће се ЛЕПОТА којом ће се ВЕЧНОСТ загрлити.
Српски човек је најбље приказан у писању Јована Цвијића. Тај човек обично не признаје никог изнад себе и скоро увек хоће да се његово мишљење издвоји и оствари. Он је слободољубив по цену живота и обично се противи свакој глобалнијој друштвеној организацији, а нарочито ако је наметнута од странаца. То их и чини тешким за организовани живот и стварање државе јер је сваки појединац желео да је скроји по својој замисли. Срби су храбри и спремни на жртву за заједницу, али и хумани и неосветољубиви, са спремношћу на олако праштање и непријатељима. Још од давнина Србе красе особине гостопримљивости, добрих поступака према заробљеницима, а српске жене су симбол честитости и оданости породици. Српски народ цени нарочито историјске личности (Марко Краљевић, Раде Облачић, Кнез Милош…) који га у најтежим тренуцима не остављају, већ са њим деле и добро и зло. У менталитету српског народа је да је српски човек спреман пре да гине кад затреба, него да у миру ствара своју цивилизацију и културу. Навикли су да живе у заједници са другима, тако да данас нпр. у Србији живи трећина становника који нису Срби, који су припадници и других конфесија. Иначе, Срби су склони асимилацији, тако да је данас много више босанско-херцеговачких муслимана српског, а не хрватског порекла. Срби су се брзо утопили и међу Мађаре и Румуне за време Аустроугарске (где их је било преко милион).
У оне теже мане код Срба спадају подмитљивост, преваре, неодрживост дате речи, лична нетрпељивост, неодговорност, јавашлук и неорганизованост.
Наш је народ сам прихватио да чува идеју Европе пред страховитом навалом Азијата. Могао је и он да поступи другачије, али је примио да БУДЕ БРАНИТЕЉ те исте цивилизације за којом је из истог разлога и заостао. Многи га и данас сматрају некултурним, иако је својим духом и својим моралом и витештвом бранио и хришћанство и европску цивилизацију. «Одушевљење за свој народ је дивна врлина, али кад то одушевљење пређе у шовинизам, онда од врлине постаје страст, а страст је порок» (1).
Од римског доба до скорашњих дана, на Балканском полуострву ни један народ, вера, језик … нису успели да остваре превласт над свим осталим. «Неслога балканских народа увек је доводила на полуострво неку туђу силу и туђег освајача» (2).
Римско Царство је пропало «када су грађанске врлине скоро сасвим нестале»(3), а појавиле се корупција и развратан живот.
«Прошлост је водиља будућности свакоме паметном и разборитом човјеку… Народи, макар како били силни и велики, умру и нестају, чим изгубе свој понос, чим занемаре и забораве своју прошлост, своју – народну повјесницу… И како ће други свијет знати за Србина, ако Србин сам за се не зна и сам на се заборавља. И по чему ће нас туђин вољети и поштовати, ако се ми сами не волимо и не поштујемо?» (4).
«Да бисмо се могли ОДРЖАТИ, морамо САЧУВАТИ и будућим нашим поколењима ЗАВЕТ ОСТАВИТИ да и она сачувају то што нам је најсветије и најдрагоценије – благо које нам је од наших предака остало, а родитељи НАМА предадоше и у дужност ставише да и ми својим млађим предамо – а то је :
ВЕРА,
ИМЕ,
НАРОДНОСТ,
ТРАДИЦИЈА,
и МАТЕРЊИ ЈЕЗИК!
За ово су се наши преци вековима борили, патили и страдали, да би се одржали. И под туђином, столећима су приносили своје жртве за све то и СЛОБОДУ!» (5).
Цитати бр. 1, 2 и 3 су из књиге Филозофија историје код Срба, од Андрије Стојковића, ИП «Завет», Београд, 2002, стране: 209, 296. и 318, а цитати под бројем 4, Кратка повјесница Срба од Симе Лукина Лазића, Загреб 1894; Београд 2000, стр. 3, 4, 5, док је цитат под бројем 5, са задње стране омота књиге ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У АМЕРИЦИ И КАНАДИ 1891 – 1941, издање «Каленића», издавачке установе Епархије шумадијске СПЦ, Крагујевац, 1994, написао САВА, епископ шумадијски, а поводом освећења Цркве Раванице у Детроиту, 17. јуна 1934. године.
Уз наведено, за текст су коришћене и књиге:
1. Културна мисија Словена, Милош Ђурић, Српски књижевни гласник, књига 11, број 7 и 8; 1. април 1924.
2. Народна реч и геније хришћанства, Растко Петровић, Српски књижевни гласник, књига 13, број 7; 1. децембар 1924. и број 8; 16. децембар 1924.
ПРИРЕДИО: Војислав Ананић
19. октобар 2016. у 12:17
vojislav ananić
Основи српске народне етике
Током векова у патништву, трпљењу у ропству, српски народ је у својим умотворинама поставио и утврдио многе етичке норме и вредности. Косовски бој је за њега био најпотреснији догађај и најтрагичније надахнуће, и истовремено постао основа читаве једне етике.
Српски народни етичар је у поразу Срба на Косову видовито сагледао непролазни симбол за заснивање моралне оријентације, по којој човек и људски колектив треба да подносе неприлике и невоље што их сналазе, а притом одбацују све понижавајуће компромисе, као и психичка изобличавања кукавичлуком и јадиковањем. Јер, ако је судбина доделила Србима да изгубе царство на Косову, у њиховој је моћи да сачувају своју душу и националну свест. Ни код стоичара није са толико достојанства наглашено, да се гвозденом отпорношћу треба супроставити несрећи. Тај наглашени отпор злу и несрећи добија пркосни смер. У српским народним умотворинама се истиче да исправан и ваљан човек неће изгубити, ни главу, ни осећање мере, ни пред срећом, ни пред несрећом, јер познаје њихову пролазност и трошност. Косово је исходиште и природно место овакве једне етике идеала код Срба. Оно је постало независтан морални завет и особен митом прожет и народним сећањем обојен категорички императив, везан за конкретан простор – Косово поље и конкретно време – Видовдан.
У својој етици српски народ наглашава да је страх дубоко укорењен у човеку, али да не треба чинити никакве попусте страху пред злим. Хероизам се сматра за изузетну врлину, коју само најбоље личности поседују. Српске народне епске песме величају херојске подвиге.
Горко подношење неправде код српског народа ствара ставове да светом влада неправда, која тешко рањава свакога кога погоди. По њему правда је давно умрла. Зато и народна изрека, да Бог треба да казни кривога, пошто је прав већ давно погинуо носи у себи неку трагичну духовност. Надмоћност правде над неправдом се често истиче у српским народним умотворинама. Последњу реч у свим стварима и односима увек има Бог, у кога је највиша правичност. Зато, “ако правда не помаже, кривда неће помоћи”. А неправда се увек окреће против оног ко је употребљава као оружје. Огрешење о правичност проглашено је за смртан грех.
Супротност између поштења и непоштења је рељефно наглашена. Поштењу је дат велики етички значај. Међутим, поштен човек је осуђен на патњу у овоме свету, где се рђави највише чују и виде.
Част условљава и одржава чистоту целога човека и зато се сматра за ретку драгоценост. У српским народним умотворинама препоручује се да њу, пре свега другог, ваља чувати. Образ треба чувати више од свега, и за њега све ваља жртвовати. Али, нажалост, овај живот је тако саздан, да се у њему мучи и злопати сваки ко часно живи.
Препорука у српским народним умотворинама је да човек живи и дела тако, да после смрти остави частан спомен на себе. Јер, добар глас вреднији је од богатства, “бољи је добар глас него златан пас”. Народни мудрац учи да човека могу осрамотити само његова дела, а никако оно што други о њему говоре.
Култ слободе нарочито је цењен у српском народу. Слобода је најдража: зато, и по цену живота, њу ваља чувати. Ни славуј у ропству не пева. У сваком случају, остаје утеха, да тлачитељ не може покорити и човекову душу, која остаје независна од свих спољних стега.
Из основа српских народних умотворина изведене су и многобројне и доследно развијене појединости једне етике витештва, честитости, опирања злу, независности и кретања правим, најсигурнијим путем у животу. То је етика која чини част српском народу, и која га је, у читавој његовој тешкој и мучној историјској борби, одржавала на непоколебљивој висини.
20. октобар 2016. у 14:01
vojislav ananić
КАКО СУ СТВАРАНЕ МОРАЛНЕ НОРМЕ КОД СРБА КРОЗ НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ
Зидање Скадра
У преткосовском циклусу се својом лепотом истиче песма Зидање Скадра. У њој је опевана стара мисао да нема великих дела без великих жртава. Да би се остварило једно велико дело, као што је то било подизање града Скадра, потребна је трагична људска жртва. Та жртва је оличена у младој Гојковици, мајци малог детета.
Особеност песме Зидање Скадра је у опису начина живота највише српске феудалне аристократије. Мрњавчевићи живе као у некој сељачкој патријархалној задрузи, у којој се јетрве недељају и саме носе мајсторима ручак. То је одраз оне сталне тежње народног певача да и у слике живота феудалаца унесе обележје живота којим су живеле народне масе.
Милош Војиновић у народној епској песми Женидба Душанова
Милош Војиновић је у народној епској песми Женидба Душанова, иако високог рода и сестрић цара, приказан као човек из народа. Његове особине – јунаштво, снага, духовитост, лукавост – изградиле су једног од најомиљенијих јунака епске народне поезије.
Милош Војиновић носи у себи изразито осећање родовске заједнице, због којег Војиновићи не могу да пусте цара Душана без некога блискога по роду, ко ће му се “наћи у невољи”. Тако се Милош Војиновић, царев сестрић, који чува овце у планини, прерушава у неугледног слугу, Бугарина, и одлази у сватове.
Милош Војиновић је приказан као велики јунак и дорастао свакој препреци и свакој тешкоћи. Он лако, готово играјући, решава све задатке којима други нису дорасли, а од њега нико не очекује да их може решити.
У лик Милоша Војиновића народни певач је уткао велико јунаштво и мудрост. Милош је у народној епској песми Женидба цара Душана, имао да покаже Латинима – “старим варалицама” и уображеним господичићима – и свима другима за шта су све кадри презрени балкански чобани, каква се физичка и умна снага крије у њима.
A цар Душан је коначно схватио да се никада не треба свој род одрицати или потцењивати.
Урош и Мрњавчевићи
У преткосовском циклусу народних епских песама чест мотив је борба за престо. Народни певач је неслогу великаша и њихово отимање о Душаново царство, схватио као главни узрок пропасти српске државе.
Вукашин Мрњавчевић је међу првим одбио послушност цару Урошу и прогласио се краљем у крају у коме је владао.
Чауши долазе код протопоп Недељка да он каже на коме је царство и нељудски се опходе према њему, шибају га камџијом. Пошто не добијају одговор чауши одлазе на дворе Краљевића Марка коме се клањају, јер га се боје и траже да он каже на коме је царство. Мајка Јевросима саветује сина Марка да говори “ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”. Она је спремна да за идеал правде и националног јединства жртвује и свог рођеног сина.
Народни песник је као браниоца и заштитника правде, ставио једну неизмерну снагу и јунаштво. Тој снази је додао високу свест о потреби правичности и љубав према правди. Тако уместо старог свештеника на Косово стиже Марко Краљевић. Марко, чврст у својим уверењима, ни за тренутак се не колеба, иако народни певач његову моралну свест ставља у тешка искушења пред примамљивим обећањима оца и стричева.
Осећање правичности и патриотску свест Мрњавчевића је помрачила похлепа за влашћу.
У народној епској песми Урош и Мрњавчевићи истиче се сазнање, стечено животним искуством, да човек бива често стављан пред примамљива обећања, да може имати велике личне користи, ако каже неистину. Међутим, Марко Краљевић се није подао личним користима и уживањима. У њему је била јача љубав према истини и правди, какву је волео и ценио народ.
Женидба краља Вукашина
Мотив издаје (неверне љубе Вукосаве) је главна окосница ове песме.
Народна епска песма Женидба краља Вукашина је у целини грађена на оштрим и драматичним контрастима: дивовски јунак Војвода Момчило са крилатим коњем супростављен је жгољавом краљу Вукашину, племенита Јевросима – неверној Видосави.
Вукашин нема никаквих моралних дилема. Он не поштује ни божанске, ни људске законе. Свирепо и лукаво жели да приграби нешто што му не припада.
Насупрот краљу Вукашину, војвода Момчило је приказан као велики јунак, обдарен и натприродним моћима. Он јаше крилатог коња Јабучила, паше сабљу са очима, и не боји се никога до Бога. Под Дурмитором војвода Момчило има град Пирлитор, и окружен је љубављу своје браће и сестре Јевросиме.
Слично библијској Далили, “куја” Видосава искушава мужа где се крије тајна његове непобедивости. Не слутећи ништа он јој одаје тајну. Освојена љуба Видосава, спаљује крила Јабучилу, да више не може полетети, и затапа крвљу Момчилову сабљу са очима, да се не може из корица извадити. На тај начин она помаже краљу Вукашину који са својом ордијом напада Момчила, баш када је отишао у недељни лов. Након дуге и тешке борбе краљ Вукашин убија његову браћу и братанце. Момчило, упркос храбром отпору, спас тражи бежећи уз зидине своје куле, низ коју му рођена сестра Јевросима баца дугачко платно. Његова неверна љуба пресеца платно, и Момчило пада на мачеве и копља Вукашинових војника. Уместо очекиване мржње и жеље за осветом, Момчило на издисају свом крвнику упућује пријатељски савет да се ожени његовом сестром, Јевросимом.
Тек пошто испроба Момчилову одежду, краљ Вукашин схвата колико је телом и душом недорастао војводи Момчилу. Он кажњава сурово Видосаву, везује је коњима за репове и разапиње као ”кују”. Краљ Вукашин се жени не женом свог противника, него његовом сестром и са њом рађа јунака над јунацима Марка Краљевића, који наслеђује јунаштво, снагу и племенитост свога ујака.
Кнежева вечера
Народни певач у овој песми исказује своје неслагање са феудалном дворском поделом на “господу и господичиће”. Највећег јунака Милоша Обилића кнез Лазар ставља на зачеље стола, док га народни певач ставља у центар песме истичући његово јунаштво и највише моралне особине. Песма показује и да народ није волео највишу властелу, зато што је била доста одвојена од народа, а њихова врховна вредност било је господство, које је наследно – новац, моћ, власт. Народ је много више ценио јунаштво које се стиче, и зато су му биле милије војводе – Косанчић Иван, Топлица Милан, Милош Обилић – које су у то време и биле ближе обичном народу.
Цар Лазар и царица Милица
У њој је посебно истакнуто јунаштво и част, а родољубље је наглашено као највиша морална вредност која је јача и од смрти.
Ликови у песми су веома рељефни и кроз њих је исказано снажно осећање борбе за слободу као највећу дужност и част.
Kнез Лазар, који полази у бој и са собом води слуге и војводе, а на двору не оставља ниједну мушку главу. Царица га моли да не води сву њену браћу са собом, да јој остави “бар једнога, једног брата сестри од заклетве”. Цар Лазар јој је услишио молбу.
Царица Милица веома тешко подноси одбијање своје браће. Осетила је огроман бол и пала исцрпљена на камен. Зато кнез Лазар наређује слуги Голубану да остане. Слуга лијући сузе, испуњава наредбу и носи царицу Милицу на кулу. Међутим, ни његово срце, није могло да издржи, и он одлази на Косово.
У царичином обраћању слуги Милутину након битке “зар издаде цара на Косову”, наслућује се мотив издаје.
Кроз речи слуге Голубана наглашава јунаштво Милоша Обилића и каже: “Бог да прости, ко га је родио! Он остави спомен роду српском, да се прича и приповиједа док је људи и док је Косова.” Истовремено народни певач снажно осуђује кроз клетву слуге Голубана издају Вука Бранковића: “Проклет био и ко га родио! Проклето му племе и кољено! Он издаде цара на Косову.”
Милош Обилић – симбол јунаштва и витешке части
Све јунаке из косовског циклуса народних епских песама надвисује горостасна фигура Милоша Обилића. Својом љубављу према слободи, својом витешком чашћу и јунаштвом, он представља типичан херојски лик. Песма и предање су га уздигли и овековечили у храбрости и жртвовању за племените циљеве.
Милоша Обилића красе најдивније и најузвишеније особине: храброст, отмена скромност, частољубље и спремност за жртвовање за добро народа. Он је бескомпромисан, одлучан и свестан да се смрт смрћу побеђује.
Својим јунаштвом и часном смрћу се ослобађа клетве о издаји и испуњава своју заклетву.
Народни певач није хтео да Милошу Обилићу подари господско порекло. Милош је сељак коме се феудална господа подсмева због ниског рода. Зато је у његовој мржњи према Вуку Бранковићу изражена и мржња сељака према феудалној господи, због чије је себичности и пропала српска држава. На тај начин Милошев лик је добио особине правог народног борца и постао синоним херојства.
Косовка девојка
У овој песми визија пораза се преноси са колективног на лични план. Косовка девојка, идеализовани тип српске девојке постаје симбол сачуване части отаџбине и оличење верности, доброте, хуманости.
Косовка девојка после Косовског боја лута по бојном пољу, на плећима носи бели хлеб, а у рукама два кондира златна са водом и вином. Најзад наилази на тешко рањеног јунака, младог барјактара кнеза Лазара, Орловића Павла. Да би истакао храброст и јунаштво изгинулих ратника, народни певач Орловићу Павлу даје библијско име апостола Павла, и презиме Орловић које асоцира на неустрашиву и снажну птицу која је и на грбу Србије. И њега Косовка девојка дарива “хлађаном водицом, хлебом бијелијем и вином црвенијем”, и обасјава хуманошћу и добротом. У завршним стиховима народне епске песме Косовка девојка не оптужује никог, јер би ударила на Божју одлуку и законе витештва. Зато она жали себе и оплакује своју злу судбину, и каже: “Јао, јадна, худе сам ти среће! Да се, јадна, за зелен бор ‘ватим, и он би се зелен осушио!”
У тешким тренуцима после пораза на Косову и слома Српске државе Косовка девојка се поистовећује са својим народом, делећи са њим тешку судбину губитка слободе.
Смрт мајке Југовића
Сликовито је приказана херојска трагедија мајке која храбро подноси смрт свог мужа и свих својих синова, до тренутка када нагомилани, потискивани бол разноси цело њено биће.
У њеном карактеру уметнички су разликована два најузвишенија људска осећања: патриотизам и материнство.
Мати не плаче и не утапа свој плач у општи бол. Она је скамењена, занемела од бола који не може, ни сузама, ни плачем да изрази.
Мирна и достојанствена, као мајка, а после пораза, и као глава породице, она мора да покаже највишу моралну чврстину.
И док у рукама држи истргнуту руку најмлађег сина, мајка једноставном и потресном тугованком први пут гласно исказује свој бол. Бол који је био дуго задржаван се излива и гаси живот поносне и несрећне мајке.
Песма о симболу свих мајки које су доживеле трагичан губитак, о њеној храбрости и њеном болу без суза ушла је у све антологије српске епске поезије.
Помало је такијех јунака, Ка’ што бјеше Страхинићу бане
То је једна од најлепших песама о човековој слободи и достојанству, љубави, праштању и великом јунаштву. У основи песме је витешка етика њеног главног јунака, Бановић Страхиње.
Бановић Страхиња је приказан као велики јунак који се својом храброшћу истиче у боју са Турцима. И када му је Турчин Влах-Алија спалио дом, отерао слуге и одвео жену у Косово поље он није клонуо духом. Од женине родбине тражи помоћ да је избави, али је не добија. Иако остављен од пријатеља и од женине родбине не колеба се, и креће сам на Косово да поврати своју љубу и опере укаљану част.
Пошто је Бановић Страхиња нашао Влах-Алију са својом женом, која му је у међувремену постала и љубавница, зове га на мегдан. Мегдан је трајао летњи дан до подне. Иако напуштен и од своје жене, која га чак и издаје ударајући га мачем по глави, налази у себи довољно снаге да савлада Влах-Алију. Након победе доводи своју жену у породични дворац где се очекује да управо он прељубници ископа очи, али код њега преовладава љубав над патријархалним кодексом. Он је био способан и да опрости непријатељу, али и да својој жени опрости превару и издају, и одведе је својој кући.
Бановић Страхиња није само велики јунак, он се истиче и људским достојанством. Његова величина је пре свега у праштању. Праштање заправо захтева много више човечности и снаге него освета.
Диоба Јакшића
Тема песме Диоба Јакшића је подела наследства између браће Дмитра и Богдана Јакшића. Кроз њихову деобу јасно се приказује слика расцепканости српске властеле после косовског пораза. Браћа су успела да поделе земљу, али су се посвађала око деобе коња и сокола, симбола господства и отмености. Инат који се ствара између њих претвара братску љубав у мржњу. Тако гоњен мржњом старији брат Дмитар наговара своју жену Анђелију да отрује његовог брата, како би он постао власник и коња и сокола.
Анђелију краси велика морална снага и чврстина и зато она покушава да победи инаџијску страст између два брата и помири их.
Дмитар тек у лову када је његов соко повредио крило, схвата да је погрешио и да је братска љубав много вреднија од било ког блага. На његову себичност опомиње лепо поређење којим соко изражава бол због сломљеног крила: “Мени јесте без крила мојега као брату једном без другога”. Препознавши у соколовим речима своју злу судбину, он жури кући. Њега гони братска љубав и страх да ће Анђелија извршити његову наредбу. Анђелија није отровала његовог брата. Она је својом племенитошћу успела да победи инат завађене браће и да их помири.
Песма Диоба Јакшића наглашава изразиту моралну снагу жене. Тако лик Анђелије својом моралном снагом и лепотом надвисује остале ликове. Она носи у себи једноставну поруку да племенитост и морална снага побеђују сваки инат. Такође, ова песма наглашава вредност братске љубави као највећег блага.
Марко Краљевић
Српско народно стваралаштво је Марка Краљевића уздигло до симбола снаге и неустрашивости.
Зато се и приповеда да је благопочивши Марко као вазал, уочи Битке на Ровинама, рекао Константину: – Ја могу рећи да молим Господа да помогне хришћанима, макар ја први погинуо у овом боју.”
Велика популарност Марка Краљевића је остала загонетка све до данашњих дана. Поставља се питање како је један незнатни локални владар, а уз то турски вазал, постао српски национални херој, бранилац и заштитник? Постоје разна објашњења и претпоставке. Тако постоје претпоставке да је Марко своје поданике штитио од турског насиља и да је заиста био храбар и физички веома јак. Други говоре да је много помагао цркве и да су црквени људи разнели његову славу по народу. Трећи мисле да су Турци забрањивали да се пева о Милошу Обилићу, који је убио турског цара на Косову, и о другим српским јунацима, а дозвољавали су да се пева о Марку Краљевићу, јер је био турски вазал, па да је зато о Марку настало толико песама и прича у народу.
Марко Краљевић и бег Костадин
У песми Марко Краљевић и бег Костадин наглашена је хуманост и човечност Марка Краљевића. Бег Костадин зове Марка да му дође на јесен на Митровдан, крсну славу где ће га лепо угостити. Ту он своме побратиму бегу Костадину замера због три нечовечна дела која је приметио када се задесио у кући бега баш на Митровдан. Ова дела се косе са народном традицијом и осећањем поштења и правичности.
Марко Краљевић је у народној епској песми Марко Краљевић и бег Костадин приказан као заштитник сиротиње, али и као праведан човек који поштује традиционалне вредности и старије, посебно родитеље. У ову песму су уткане универзалне хуманистичке поруке и савремене асоцијације.
Марко Краљевић и Муса Кесеџија
У народној епској песми Марко Краљевић и Муса Кесеџија народни певач истиче разлику између снаге Мусе Кесеџије и Марка Краљевића, али истовремено и разлику између њихових класних интереса. Сам Муса Кесеџија наглашава супротност свог и Марковог порекла. Тако је Муса рођен на плочи студеној, у природи, и отуда потиче његова чудовишна снага. Марко је рођен на меку душеку, и зато је мање снажан, отпоран, издржљив. На тој основној супротности између огромне Мусине и недовољне Маркове снаге народни певач изграђује читаву песму. Мусина снага је толико увећана колико је народни певач желео да кроз Марков подвиг нагласи надмоћност над Турцима. Тако је Муса имао троја ребра и три срца, поломио хиљаде царевих војника и оборио Марка. Ипак Марко на крају показује изузетну спретност, снагу, мудрост и побеђује Мусу Кесеџију уз помоћ своје посестриме виле. Он говори да му је жао што је морао убити таквог јунака, где погуби од себе бољега.
Марко Краљевић укида свадбарину
Херојски и осветнички лик Марка Краљевића је насликан у светлости његове легендарне улоге заштитника сиротиње раје у народној епској песми Марко Краљевић укида свадбарину.
У народној епској песми Марко Краљевић укида свадбарину лик Марка Краљевића је веома рељефно приказан са његовим особинама љутог мегданџије и осветника. Али, наглашена је и његова улога као заштитника сиротиње и свог народа.
Ропство Јанковић Стојана
Песма Ропство Јанковић Стојана је прекрасна народна балада у којој је хероика спојена са снажним породичним осећањима.
Оно што карактерише великог јунака Јанковић Стојана је и дубока везаност за породицу. Ова повезаност је присутна у целој породици. Тако и његова мајка од превелике радости када схвати да јој је син дошао умире. Јанковић Стојан носи у себи највише моралне и традиционалне вредности. Његов лик шаље вечне поруке. Љубав према породици и слобода остају вечите вредности које осмишљавају живот човека.
Стари Вујадин
Кроз његов лик су видно истакнути хајдучки понос, витешко достојанство и дубок презир према непријатељу.
Своје јунаштво Стари Вујадин доказује великом храброшћу у тренуцима када га Турци у Лијевну муче. Муке су биле неиздржљиве, али он ниједног трена не посустаје. Старом Вујадину Турци се обраћају подсмешљиво и грубо, пребијају му ноге и руке. Он жали своје “хитре ноге” јер су “коњма утјецале”, а још више жали “јуначке руке” јер су “копља преламале и на голе сабље ударале”. Када су му Турци запретили да ће му извадити и очи ако не каже где су хајдуци он им поручује да “не лудују”. Говори им да чак ни због својих лажљивих очију које су га “на зло наводиле гледајући доље на друмове, куд пролазе Турци и трговци” неће издати себе и свој народ.
Народна епска песма Стари Вујадин пружа податке о херојској моралној снази хајдука, као и о суровој стварности њиховог живота. Стари Вујадин постао је узор мудрости, али и симбол снаге и храбрости правог српског хајдука, који је био спреман да се жртвује за друге и слободу, чак и по цену сопственог живота.
Мали Радојица
Држање хајдука Малог Радојице пред непријатељем приказано је као да је то свакодневна животна појава на коју је хајдук увек спреман. Својим јуначким делом Радојица је показао да храброст, издржљивост и жеља за слободом могу победити свако зло. Народна епска песма је испевана живим ритмом, кроз неочекиване обрте и у полетној драмској напетости. Чињеница да се хајдук није одао ни при најтежим мукама, а да при том није могао да се уздржи пред девојачком лепотом, показује да је непознати стваралац ове песме поседовао веома истанчану природу и развијен песнички таленат.
Смрт војводе Пријезде
У њој је опеван трагичан крај Тодора од Сталаћа и његове љубе Јелице.
Војвода Пријезда одлази својој љуби Јелици, узима је за руку и казује шта је наумио. Назива је “госпођо разумна” и “верна љубо” и даје јој могућност да бира између ропства и достојанствене смрти, уздајући се у њен здрав разум. Јелица више воли часну смрт са својим мужем, него да љуби “на срамоту Турке”. Она плачући бесједи: “Морава нас вода одранила, нек Морава вода и сарани.” Војвода Пријезда са својом верном љубом скаче у хладну набујалу Мораву. Иако губи живот остаје достајанство.
У народној епској песми Смрт војводе Пријезде опевају се неустрашиви људи “који више воле да умру стојећи, него да живе клечећи” пред непријатељем. Војвода Пријезда и његова љуба Јелица постају вековни пример борбе за очување части и поноса српског народа.
Хасанагиница
У садржају Хасанагинице лежи сурова истина о обесправљеном и ропском положају жена у прошлости. Неписани патријахални закони, којима су некада одређивани односи породичног и друштвеног живота, сурово су понижавали удату жену и стављали је у безнадежно обесправљен положај пред мушкарцем. Воља мушкарца била је за жену неприкосновен закон, и свако супростављање његовој вољи, чак и када она није у складу са уобичајеним редом и утврђеним обичајима, морало је да буде сурово кажњено. Таква истина добила је изузетно сугестивно уметничко остварење у опису трагичне судбине младе Хасанагинице.
Моћни и силни Хасанага болује од љутих рана далеко од двора, обилазе га мати и сестрица. Он очекује да га, мимо обичаја, двори и млада жена, мајка петоро деце. Међутим, одлазак аги под шатор био би за Хасанагиницу велики преступ и огрешење о патријахалне норме, али и велика срамота. Немоћна пред силом патријахалног реда, она од стида то није могла да учини. Увређени Хасанага јој поручује да га не чека, ни у двору, ни у роду његовоме. Мужевљева воља је раздваја од деце и прогони из породичног дома. Брат је одводи своме дому, у коме је и даље обесправљено људско биће. Иако су њена осећања нераскидиво везана за напуштени дом и децу, она и у братову двору мора да се повинује туђој вољи, и да се преуда за човека кога не воли. У том његовом поступку се види израз мушке самовоље и господарења животом и судбином сестре. Када су сватови пролазили поред Хасанагиног двора, пред Хасанагиницу излазе синови и моле је да сврати у кућу. Она зауставља сватове и дарује своју децу, а Хасанага их позива да се врате у двор. Он каже да се неће смиловати на њих мајка срца каменога. Ове речи су снажно погодиле Хасанагиницу, и она умире од туге.
Срце Хасанагинице није издржало губитак деце и дома, и у својој немоћи да нешто мења пуца.
Смрт Омера и Мериме
Тема народне баладе Смрт Омера и Мериме је трагика живота и љубави којој се противе неумољиви закони патријахалне етике. Народни певач се узбуђено супроставља конзервативном схватању о праву старијих да самовољно одлучују о судбини младих, а истовремено осуђује и похлепу њихових родитеља на новац и богатство.
У тој на изглед необичној смрти младића и девојке народни певач је желео да истакне снагу искрене љубави и лепоту њене постојаности. Ту своју мисао народни певач ће илустровати и њиховим заједничким гробом. Тако повезана смрт Омера и Мериме постаје симбол судбинске повезаности двоје заљубљених и на силу растављених који су само у смрти могли да буду заједно. Завршна слика две унесрећене мајке, које над гробовима своје деце у дубоком болу “проклињу и старо и младо, ко растави и мило и драго”, је речита оптужба оних који засплепљени мржњом, богатством и новцем, уништавају срећу младих и ток њиховог живота скрећу фаталним странпутицама.
……………………
………………..
21. децембар 2017. у 13:01
Војислав Ананић
НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ КАО МОРАЛНИ ПУТОКАЗ
Краљевић Марко у народној традицији другује са свим важнијим епским јунацима разних времена или им се супротставља и својим присуством постаје мерило важности и тих јунака и тих догађаја, све до ослободилачких ратова. Он се појављује у свим врстама народних усмених творевина, лирским песмама и баладама, епици и митским и историјским предањима, пословицама и изрекама.
У низу песама о Краљевићу Марку доминирају оне у којима овај јунак укида порез који су наметнули Турци на удају српске девојке, ослобађа народ тлачитеља Ђеме Брђанина, оре царске друмове и тако онемогућује Турцима кретање кроз српску земљу, крши прописе турског султана и у време Рамазана чини све што им је супротно, а онда се на прекор царев правда: „Ако пијем уз рамазан вино/ ако пијем/ вера ми доноси”. Зато у бугарштици, опет остајући веран својој религији, Марко, по мајчином савету, иде прво на венчано кумство („Тамо пође Kраљевићу у те цркве свете Петке”), па тек онда одговара на султанов позив за војевање против Арапа, савршено свестан да је цару, као вазал, неопходан. Овај велики, плаховити усамљеник својим ликом повезује разне периоде српске историје. У оквиру немањићког доба, Марко се појављује као заштитник легитимитета царске лозе и чувар „нејаког Уроша”, сина цара Душана. У чувеној песми о Урошу и Мрњавчевићима супротставља се рођеном оцу и стричевима, који се отимају о туђе царство, а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну функцију („Немој, сине, говорити криво,(Ни по бабу, ни по стричевима,) Већ по правди Бога истинога!) Немој, сине, изгубити душе:) боље ти је изгубити главу,) Него своју огр’јешити душу!”) Маркова поетска биографија постаје својеврстан оквир психолошких особина читавог народа, синтеза усмено-поетског доживљаја мита, историје и свакодневне реалности и, најзад, магнетско поље за интернационалне мотиве, на којима се таква биографија и гради.
Преузето из http://www.snnovine.com/viewer/2016/50/pdfs/sm05.pdf
24. децембар 2017. у 12:29
Војислав Ананић
Раде С. Н. Рајић, О ДУХУ ОБИЛИЋА КРОЗ ПРЕДАЧКИ ВИДОВДАНСКИ КУЛТ
Овај чланак посвећујем пре свега сенима наших знаних и незнаних палих јунака, али и свим осталим рањеницима, официрима, подофицирима, војницима и добровољцима у ратовима од 1991- 99. године који су вођени Обилића духом, часно бранили српске територије, огњишта и наш народ. Нека знају да нису заборављени. СЛАВА ИМ И ХВАЛА.
Подстакнут изданом књигом „Битка за Косово 1389 – албански мит“ ауторке Ане Ди Лељо у којој се развија „фантастична прича“ о Муратовом нападу на Косово и његово убиство од стране „албанског витеза Милоша Копилика“, нудим заинтересованим читаоцима шира објашњења. Попут наведене књиге, оваква тумачења историјских догађаја из наше прошлости јављају се кроз разне форме прекрајања и присвајања истине, поготово код неких наших сународника чији су преци били Срби. Наиме, ваља имати у виду да је не мали проценат данашњих Албанаца српског етничког корена, те да су по том основу задржали неке битне спомене из своје предачке историје, поред осталог и трагове који се односе на Косовски бој и његове јунаке. (Према наводима Бранислава Нушића из прве деценије 20. века када је био у Приштини као дипломата Краљевине Србије, око ¾ ондашњих Арнаута је било српског етничког корена. Они су знали која им је била породична крсна слава и када су им стари преведени у ислам и арбанизовани. Прилично висок проценат поарбанашених Срба се налази и на просторима Скадра, односно северне Албаније.)
Уз претходно ваља подсетити да је Косовска битка 1389. године била на Видовдан; дакле на дан и светковину једног од врховних богова наше предачке вере Бога Вида, херојског родоначелника нашег народа и свих наших јунака. Битку на тај дан је изабрао и одредио Мурат, да би пораз по Србе био трагичнији а његова победа, односно намера да се прослави стогодишњица турског царства; била величанственија. Са Албанцима (када су у питању њихова национална осећања), Видовдан нема ништа заједничко као кључни (бирани) дан одигране битке. У том контексту, ни дело и лик Милоша Обилића како се он представља у споменутој књизи ауторке Ане Ди Лељо, нема утемељење, поготово због тога што је Милош Обилић управо представник видовданског култа из српске предачке вере у којој је знатније придавана важност јунаштву него што је то у хришћанској вери.
Но вратимо се основном садржају теме чланка. Из комплексног косовског феномена, односно косовског завета у најширем смислу значења, један од његових делова је посвећен Милошу Обилићу. Наиме, наш народни дух, свест и осећање, афирмисали су и овековечили изузетне вредности витешке части Милоша Обилића издвајајући га као једну светињу која је била, и морала би увек бити у нашем народу као таква поштована и уважавана.
С друге стране, треба имати у виду да се косовски феномен јавља у косовском миту, култу и завету, док се у историјском контексту он може сагледавати кроз световну и свештену историју. Тежња да се свештеној историји Косовског боја дају хришћански садржаји са хришћанском етиком и духом, једним делом су се негативно одразили на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства цара Мурата. Ова тежња је делом ишла на руку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Чак је упрошћен витешки чин Милоша Обилића кроз опис убиства цара Мурата, мада је, што се мора поштовати, истакнут Милошев идеал ратника и витеза.
Највећа непознаница Косовске битке везана за њен централни део који се односи на погибију цара Мурата. По специфичном значају Са војничког аспекта, то је био кључни део битке. Управо овај део битке за који је везано витешко дело и име Милоша Обилића обавијен је највећим велом тајне. Иако су Турци знали шта се заиста десило око страдања њиховог цара, све су учинили да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су била изражена турска интерпретирања догађаја у којима се покушавала оправдати Муратова погибија због подмуклог убиства, односно, убиства на превару. Она је била наметана захтевима и претњама по основу прихваћеног вазалног односа а касније положаја који су имали Срби под турском влашћу.
У вези с тим поставља се неколико карактеристичних питања:
1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да то Турци упорно вековима крију?
3. Да ли су Турци неки други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од светла јавности и историјске оцене?
Одговори на ова питања указују на специфичан мотив, а он једноставно гласи:
НА КОСОВУ ПОЉУ ДЕСИЛО СЕ ЗА ТУРКЕ НЕШТО ПОРАЖАВАЈУЋЕ, НЕШТО ШТО СЕ НИЈЕ ПОНОВИЛО НИ У КОЈОЈ ДРУГОЈ ЊИХОВОЈ БИЦИ ИЗ ОБИЉА БИТАКА КОЈЕ СУ ОНИ ВОДИЛИ ПО ЕВРОПИ, АЗИЈИ И АФРИЦИ.
Уколико узмемо за претпоставку наведени мотив, онда следи да је оно како је страдао цар Мурат са војничке и националне стране било за њих не само срамотно, већ и поражавајуће посебно у контексту намера прославе стогодишњице турског царства због које је те 1389. године планирана Косовска битка. (Битно је знати да је турско царство основано 1288/9. године када је основана династија Османлија а турска постала озбиљна држава.) Имајући у виду сав склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак могао би бити следећи:
Како су по турским изворима, Срби на неколико места пробили турску одбрану, то је један од нападних клинова успео да се пробије у центар бројније турске војске и зароби цара Мурата. (По истом мотиву и циљу битке на Велбужду 1330. године, Душан је заробио бугарског цара Шишмана. Као турски вазал Деспот Стефан је са 5000 оклопних коњаника продором ка центру у бици код Никопоља 1395. преокренуо битку из пораза у победу, разбивши војску европских витезова при чему се краљ Жигмунд спасао бекством галијом низ Дунав. Има и других сличних примера.)
Створеном пат позицијом по основу заробљеног Мурата, наставак догађаја који је уследио водили су неминовној смрти турског цара у смислу да бира између убиства осецањем главе – што је њега као цара крајње недостојно; или часна понуда српских витезова на самоубиство ханџаром – као израз поштовања његовог царског достојанства. (Наравно да је ово тешко данас разумети, тим пре што се код нас не разумеју ни основни извори, садржаји, закони, врсте и култ части, а камоли да се тек разумеју дух, култ и моћ средњовековне витешке части која је имала снажан утицај не само у Косовској битки, него у косовском феномену, односно косовском завету у целини.) Шта је потом било са тим нашим одредом Милоша Обилића у покушају извлачења, и у ком обиму је он изгинуо, није више толико битно. Циљ за који је намењен био је остварен.
Сваки даљи ток битке за Турке постао је нецелисходан, опасан и губио је смисао. Турска војска се уместо жељене величанствене победе, морално поражена са Муратовим телом вратила тамо одакле је помпезно кренула у освајачки поход. Намеру прославе стогодишњицe турског царства обележила и платила Муратовом главом, и то баш на Видовдан, дан који је он на своју несрећу изабрао. (У контексту Муратова страдања, ваља имати у виду, да је уместо јагњета које је по старом култном обичају светковања на тај дан жртвовано Богу Виду, његова глава као насилиника и освајача биће принета херојском родоначелнику српског народа. С друге стране, треба имати у виду да је Видовдански јуначки култ имао у тадашње време у Срба далеко израженију присутност како у свести вере и духа тако и у смислу пожртвовања. Наиме, видовдански култ је представљао митско језгро бројних прехришћанских епских спевова по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у виши свет Бога Вида, да се њим посвећује и даље настваља вечни живот уз могућност поновног рађања у овом свету. Из наведеног се јасно види да је значај пожртвовања и јунаштва у боју далеко израженији у предачкој вери Бога Вида, херојског родоначелника српског народа, него што је то у хришћанској. Отуда је Милош Обилић, више представник тог Видовданског јуначког култа него што је представник Светог ратника православне вере. У осталом, он је тај који ће допринети да се Муратова глава принесе Богу Виду уместо жртвовања јагњета.)
Српска војска, и поред страдања цара Лазара и дела властеле, стојички је издржала битку, сломила је наставак годишњег ратног похода турске војске, те као победница остаје на Косову пољу што је и објављено у Европи. (Тај освајачки поход обухватао је продор на север до Дунава и Саве, Савом узводно до Врбаса, узводно Врбасом ка Јадранском мору, и преко Херцеговине, Зете и Рашке назад у Турску.) Ако је била оваква или слична могућност догађања која по духу части одговара за обе стране, она је по последицама за Турке неминовно захтевала прикривање таквог догађаја.
Све ово је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром је било неопходно побити. Турцима је запрећено најсуровијим казнама ако било што о томе кажу, запишу или на било који други начин одају. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла. Ретке су војске које су по губљењу војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису изузеци, посебно ако су на туђој територији где увек постоји могућност даљих трагичних последица. Чак је постојала опасност од расула турске војске. Имајући све то у виду, Бајазит је морао да одустане од годишњег ратног похода тако да је сутрадан повукао војску са Косова.
У целовитости Косовске битке и њеног централног догађања око Муратове смрти, посматране кроз наведене али и веома могуће претпоставке; витештво и част Милоша Обилића има најузвишеније вредности. (“Милошев одлазак на Косово поље да убије Турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (је) тако идеалан и јединствен пример у историји човечанства.“ како наводи Ђорђе Бакић у књизи Његошева филозофија права.
У контексту претходног, Муратова смрт 28.06.1389. године посматрана у духу витешке части, заслужује додатно објашњење. Пратећи логичан след могућности Муратове смрти долази се до интересантних и веома прихватљивих закључака.
Прво, Мурат је могао да на сам дан битке изненада премине, или на неки насилан начин изгуби живот. Међутим, позната је чињеница да није умро природном смрћу већ на други начин – насилним путем. Ако је изгубио живот насилним путем то је могло да буде да је убијен или да је извршио самоубиство.
Ако пратимо варијанте да је убијен, онда је могао бити убијен у битки или да је заробљен па погубљен од Срба. За могућност да је убијен у битки, то су могли у јеку борбе да учине Срби, или да су га убили Турци као крајњу меру да цар Мурат не падне жив Србима у руке. Ова друга варијанта је ипак нереална, тако да се може искључити. Посматрајући могућност да су га Срби убили, наводи на три познате верзије: прва, да су га Срби убили у јеку борбе; друга, да је Милош као пербег отишао у турску војску и на превару у погодном моменту убио Мурата; и трећа, да је Мурата убио неки “каурин” који се притајио правећи се мртвим док је Мурат обилазио бојиште. Прва, да је Милош са својих дванаест витезова (12 је христијанизовани, а 24 је број по витешкој матрици) пробивши се до Мурата извршио наведено дело; и друга, да је Милош као пребеглица на турску страну изненадио све и убио Мурата, прихваћене су код Срба и као тако опеване, ушле у предања, слике уџбенике и слично. Турцима је била најприхватљивија трећа варијанта. Они у њој истичу Муратову хуманост и бригу за рањенике, при чему је подмукло убијен.
На тај начин је уствари нађено компромисно решење условљено притиском турске стране и вазалне зависности Срба од њихове власти. Срби су тако преузели частан пораз дижући га високо у етички план истичући у њему у хришћанском (страдалном) духу посебно личност цара Лазара. То хришћанско опредељење за Царстсво Небеско преноси се и на славне војводе и побратиме где је наравно и Обилић, те породицу Југовића, односно на целу војску, уз издају у лику Јуде која се приказује у делу Вука Бранковића. У том контексту, великани Косовског боја постају најзначајније личности у косовском култу и миту, предању и епским песмама. У њима се интерпретација и тумачења косовских догађаја због јаког турског утицаја, све више померала у духовни (свештени) и високо морални етички план при чему је части по свим њеним садржајима и врстама дата примарна вредност. С друге стране, Турци прикривају истину око Муратове смрти а прихватају сумњиву победу као сатисфакцију за страдалим царем и оправдање прекинутог годишњег ратног похода.
Иако Срби прихватају оне једноставне верзије Милошевог дела, као услов наметан од турске стране, они као да осећају да то ипак није било тако. Наш народ као да је знао да турска тајновитост крије нешто много важније, часније и витешки достојанственије. Отуда у народу Милошево уздизање на виши етички и морални план јер је Милош Обилић национални представник идеалне витешке славе и части.
Дакле, с аспекта части Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Име МИЛОШ је специфично по узвишеном и тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на – човек од миља, односно милоште, је ипак упрошћено. Наиме, његово значење се мора везивати за част као највећи постулат човековог земаљског живота, тако да Милош симболизује и значи: част душе србског народа. По том духу ово име је у Србству с једне стране најлепше и најмоћније име, али и узорни предводник свих наших имена и презимена.
Милошево презиме се временом мењало, да би коначно у народу било опште прихваћено као Обилић. Турске верзије презимена као „Кобила”, „Кобиловић” или „Копиловић” имали су подругљив и потцењивачки смисао ради обезвређивања нашег јунака као и свих осталих јунака и витезова са Косова. Уколико су Турци хтели да његово презиме вежу за „кобилу” дајући наведена подругљива презимена, Срби су само изостављањем првог слова „К” добили основу фонетски сличну појму „обиља” што је једно од три посвећености или моћи Бога Вида (Бог обиља, светлости и јунаштва, односно рата). На тај начин народ је у Милошу Обилићу повезао култно и јуначко са Видом и Видовданом. Стиче се утисак да је народна свест направила идеалну целину кроз спој: култа славе старе српске вере, видовданског ратничког култа херојског родоначелника српског народа – Бога Вида, нашег светосавља, и јуначког духа части српског средњовековног витешког кодекса.
Иако не постоје историјски докази да је постојао један такав властелин, или позната личност из тог доба, ипак је временом кроз народне песме о Милошу Обилићу стваран и створен јединствен и заветан узор мушкарца, витеза и националног јунака. У њему се исказује отменост аристократског духа пуна достојанства, озбиљности и честитости карактера са високом чашћу, снажном вољом и јунаштвом. То је личност пуна родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Он је човек мушке снаге и мужевне лепоте. Његова храброст се испољава на прави начин са пуно моралног садржаја и циљева. Милошева храброст је веома ефикасна, мудра и разложна; то је храброст која краси његов витешки и ратнички дух.
Узор и идеал Милоша Обилића је негован, одржаван и поштован и у народној свести мудрошћу, митом, предањем и поруком. Он није космополита или интернационалиста, већ јасно и недвосмислено Србин. По том заветном народном основу, Милош је уобличен у трајан образац сваком Србину мушкарцу и војнику какав би као човек требао да буде; свакој мајци и оцу каквог сина треба да одгоје и васпитају; али и свакој Српкињи каквог мушкарца треба да поштује, воли и љуби. Витештво Милоша Обилића је разлог што се Срби њиме поносе, диче и одушевљавају. “Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог Лазара, што значи, стајао је верно уз политику националну.“ како то истиче Николај Велимировић. Може се рећи да је он, ако не једина а оно наша највећа звезда током робовања под Турцима, која носи “Свету Милошеву Правду”. Таква истинска веза између јунаштва и правде исказана је кроз мисли владике Николаја који каже „Јунак се не свети, но он свети Правду! “, „Освета! Да освета правде. Херој се не свети но он свети!“
Милош је тако представљен и прихваћен као витез и најузвишенијем смислу, витез који је сав усмерен правди. Његова душа је чиста, прека, истинита, праведна, бескромпомисна али и продуховљена, побожна; и као таква она представља идеалну целину. Управо због тога Милош ће увек бити слављен међу јунацима. Њему ће се сви дивити. То казује и Његошев стих:
„Обилићу змају огњевити,
Ко те гледа блијеште му очи,
Свагда ће те светковат јунаци. “
У српској и црногорској војсци су биле уведене златна и сребрна Обилића медаља за храброст. Оне су додељиване само у рату за дела у којима се показивала изузетна храброст и јунаштво. Милош је приказан полуокренут леђима јер иде путем узвишених идеала националне части, са ликом са профила, са троструком перјаницом и оклопом са штитником за раме у рељефном облику главе лава. Његов лик као да опомиње и храбри; да покреће и подстиче на јуначка дела. Али тај лик као да прекорева колебљиве и плашљиве, као да сажаљева кукавице, и као да презире издајнике. Није заиста случајно што му је лик на медаљи овако представљен.
Уз Обилића медаље за храброст, мора се истаћи чињеница да у Српској и Црногорској војсци нису биле установљене Медаље части, иако је част као морална и етичка, заветна и војничка вредност постојала. Наиме, како је храброст основна, пресудна и најважнија врлина у части, то је Обилића медаља у Српству индиректно имала и носила неписане прерогативе части. Другим речима, ако би се установила Медаља части, онда би она деградирала Обилића медаљу што није смело да се прихвати. Због духа идеала части коју у себи по природи носи, Обилића медаља је у Срба била и остала изузетно цењена и поред других установљених виших одликовања. Дакле, Обилића медаља у Српству је ипак нешто посебно – не само храбрости, већ пре свега части достојна.
Треба при том имати у виду да је Његош иницирао установљење Обилића медаље, поред осталог и због тога што је по њему али и у Српству – Милош Обилић НЕСАЛОМИВ ДУХ ЧАСТИ НАЦИЈЕ. Уз претходно, мора се имати у виду да Његош у Горском вијенцу уздиже Милоша Обилића на ниво божанства, док Марку Краљевићу посвећује само један стих у смислу „нагнуте“ (припите) „делије“. Дакле, Обилић је, а не Марко Краљевић, идеални представник националне и витешке части. По том основу, Милошев дух части са својим етичким вредностима, као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу на нашим вековним просторима и огњиштима. Дух Обилића ће се јасно показивати током Првог и Другог српског устанка, кроз дугу витешку борбу Црногораца против Турака, у балканским а нарочито током Првог светског рата, али се показао и током рата на просторима бивше Југославије од 1991. закључно са агресијом НАТО на СРЈ.
Да подсетим и споменем следеће: У Београду и данас постоји „Обилића капија“ а да то многи и не знају. Наиме, на главном улазу бивше касарне Гардијског пука која се налази на раскрсници улица Немањине и Генерал Жданове, а који чине средња већа врата са двоја бочна и мања уз по једну стражарницу са обе стране улаза, и низ витешких орнамената по фасади целе зграде, стоји изнад централног дела капије Милошева глава. Она је својевремено стално посматрала своје гардијске официре, подофицире и војнике који долазе, пролазе или излазе кроз ове вратнице, односно капију, осењујући их најплеменитим и витешким духом части Српства – Јединственим Духом Милоша Обилића.
Наук
Коначно, многи народи имају своје личности којима се они диче и поносе, али то је њихова ствар уз поштовање њихове историје културе и традиције онолико колико част то потврђује. СРБИ ИМАЈУ ОБИЛИЋА. Његов пут је дозвољен свима без обзира на звање и знање, на струку и професију, на порекло и статус, на богатство или сиромаштво, на друштвени углед или друштвену периферност, на младићке године или зрело доба. За нас као народ увек постоји пут части, пут пожртвовања за веру, слободу, отаџбину и Српство, свакако у духу реалности и захтева данашњег и будућег времена с једне, али и национално-патриотских осећања с друге стране.
Из моћног косовског феномена, или косовског завета, Обилића дух као несаломиви дух нације, и даље у Српству живи и подстиче част и частољубље пре свега код оних људи који имају осећања великодушности, родољубља, патриотизма и националног поноса.
31. мај 2018. у 19:21
Војислав Ананић
КОСОВСКА БИТКА (15/6. 1389). Послије смрти цара Уроша, посљедњег директног потомка Немањине династије (1371), настало је опће расуло у српским покрајинама сјеверно од Шаре. Док су се поједини династе у међусобним распрама слабили, Турци су напредовали и, заузимајући грчке земље, све се више ближили српским границама. Кнез Лазар, и по географском положају своје државе, и по ауторитету и по политичком таленту, имао је највише изгледа да обнови Немањићку државу. У том правцу он је радио смишљено и устрајно. Он је на разне начине свладавао властелу, која је била остала самостална, али у том послу није био потпуно слободан, јер је опасност за његову државу од Турака с југа бивала све већа. Стога је он систематски радио и старао се, да око себе и своје државе окупи све оне династе, које није могао покорити, а с друге стране да и остале народе увуче у савез против Турака. Међутим Турци су стално напредовали и пљачкали. Лазар је донекле успјешно сузбијао поједина пљачкашка одјељења, но није их могао сасвим сузбити, и они су 1386. заузели чак и Ниш. По ратном плану Турци су хтјели прво да туку Бугаре, па онда Србе и Босанце. Они су и подузели операције против Бугара 1388, али Лазар за то вријеме заузме Пирот. Знајући да ће сад Турци ударити на њега, Лазар се спремао за рат, али је цјелокупну његову акцију у том правцу знатно слабило, што је он у то доба, у савезу са краљем Твртком I почео помагати у Угарској и Хрватској устанике, који су се дигли на Људевитову кћер Марију и њеног мужа Сигисмунда. У љето 1389. цар Мурат се са великом војском кренуо на Лазареву државу, што је и довело до К. Б.
Бојни простор је чинило Косово Поље, чија је стратегијска важност, због централног положаја, од вајкада била велика, те су се на њему укрштавали правци разних најезда и војних похода, који су ишли са сјевера на југ, са запада на исток и обратно. Она је ограничена с југа Качаничким тјеснацем, са сјевера Звечанским, са истока Козничким и са запада Девичким, тако да представља посебно бојиште. У ужем смислу бојни је простор била непосредна долина ријеке Лаба између Ситнице, Грдеч-планине, Самодрже ријеке и Бутовца потока. Земљиште је на том дијелу равно, погодно за све родове војске, нарочито за коњицу. Простор је испресијецан потоцима и ријекама, које су све газне, осим Лаба, чије су обале око села Софалије (гдје је било лијево српско, а десно турско крило) јако урезане, високе, те је пријелаз веома отежан. Више утока пак десна обала Лаба надвисује лијеву. Обје ове околности имале су утјецаја на ток К. Б. На овај простор избијало је неколико добрик путева са свик страна. Центар свих тих путева била је Приштина.
У К. Б. је однос српских снага према турским био као 1: 3. Срби су имали око 35.000 људи, Турци око 100.000. Од Срба су судјеловали у К. Б. из Мораве, из Старог Влаха, из Подриња, Браничева, Кучева, Босанци, Хумљани, Косовљани и Подринци. На страни Турака, биле су азијске и европске трупе и неки вазали са својим трупама.
Концентрација српске војске изведена је у Крушевцу, као централном положају према вјеројатним операцијским правцима Турака, кад су прикупљени подаци о турском операцијском правцу, (првих дана јуна), кнез Лазар је кренуо своју војску правцем кроз Јанкову Клисуру, преко Куршумлије (Беле Цркве) и Мрдара, к Приштини, и код Самодрже је поставио логор. Концентрација турске војске изведена је у Пловдиву. Почетком маја Мурат је кренуо преко Ихтимана. Ту у Ихтиманској равни држат је ратни савјет, који је одлучио, да се узме операцијски правац преко Ћустендила, Кратова, Куманова, низ Моравицу на Прешево, село Мрамор, Приштину.
Како су се Срби били одлучили на дефензиву, поставили су свој бојни ред на десној обали Лаба, десним крилом наслоњени на Ситницу, а лијевим на планине. У центру је био кнез Лазар са својом гардом, Југ Богдан, Стеван и Лазар Мусићи, Крајимир и Дамјан Оливеровићи са својим одјељењима. Десно крило чинио је Димитрије Војиновић са својом коњицом и пјешадијом (међу којима Обилић), Топлица, Косанчић, Павле Орловић, Дамјан Шахиновић, и други). Лијево крило били су Босанци под Влатком Вуковићем (код њега је био и бан Иван Хорват). Резерва (6—8.000 људи) под Вуком Бранковићем била је позади центра. Пред фронтом су били избачени стријелци и (по некима) коњица.
Турци, одлучивши напасти, поставили су свој бојни ред према српском, на лијевој обали Лаба, наслоњени лијевим крилом на Ситницу, а десним на планине. У центру је био Султан Мурат са гардом, десно од њега био је велики везир Али-паша, лијево беглербег Тимурташ. Десно крило сачињавао је принц Бајазит са европским (румелским) трупама (Бвренос-бег, Курд-ага, Јакши-бег и Балабан-ага), а лијево крило, принц Јакуб са азијским трупама (Сариџе-паша, Ајне-бег, Идит-паша, Тавуџ-балабан и Хемза). Пред лијевом фронтом било је 2.000 стријелаца. Резерва је била иза центра.
15/6. око 8 сати, Турци су подузели напад и прешли су Лаб својим лијевим крилом (јер се свуда није могао прећи), те се заметнуо крвав бој око брежуљака на десној обали Лаба. Српско десно крило одбило је турски напад и пребацило Турке преко Лаба. И Срби су подузели напад, али, такођер из топографских узрока, прешли су Лаб само десним крилом, пробили турско лијево крило и набацили га на резерву. Центар турски, због доласка српског десног крила у бок, такођер је изгубио свој правилан строј и донекле се пореметио. Срби су на тај начин дошли до ближе околине Муратове. Милош Обилић у том критичном моменту по Турке, допро је до султана Мурата, ножем га смртно ранио и послије очајне борбе и сам погинуо. У том моменту, око 10 сати, принц Бајазит оцијенив опасност на лијевом крилу и донекле у центру, а видећи да на десном крилу нема опасности, јер тамо Срби нису могли у маси прећи Лаб, са већим дијелом својих трупа поврнуо је фронту к Ситници и напао српско десно крило у лијеви бок, а резерви наредио, да и она нападне српско десно крило (вјеројатно у десни бок). Ту, око брда Мазгита и Газиместана, завезао се крвав бој. У том одлучном моменту по цијелу битку (око подне), кнез Лазар нареди резерви да и она ступи у бој. Док је ова улазила у бој, српска одјељења на крајњем десном крилу морала су подлећи обухватном маневру и бројној премоћи свјежих турских трупа. Нешто бројна слабост српског десног крила, нешто лажни гласови, које су Турци пустили да »непријатељ бјежи«, нешто мијењање Лазаревих рањених коња, утјецало је, да десно српско крило попусти и почне да се повлачи. Тада је требала да интервенира српска резерва. Да ли је она то учинила, па није успјела, или ју је повукло десно крило, које је узмицало, или је прерано узмицала, не може се позитивно утврдити. Бројна надмоћност Турака, неред на десном српском крилу, лабавост резерве (која је, по свему, почела брзо да узмиче), неактивност лијевог српског крила, обухватно дјеловање Бајазитово, — претворило је српско повлачење у бијег, чиме је и битка била изгубљена. Влатко Вуковић и Вук Бранковић са својим трупама брзо су се повукли, први преко Митровице, посљедњи преко Грдеча. Остали, измијешани са Турцима, изгинули су или били заробљени. У повлачењу је заробљен и кнез Лазар, и са још неким војводама одведен султану, гдје сви буду посијечени. Цар Мурат такођер је подлегао рани још за вријеме битке.
Резултати Косовске битке су материјални и нарочито морални пораз Срба. Посљедице њене су: Србија је постала вазал турског султана. Пропаст Србије на Косову олакшала је и убрзала пропаст и осталих балканских држава, па чак и Угарске. У моралном погледу дјеловање је било огромно.
Литература: Ј. Мишковић, Косовска битка (1889); Годишњица Чупића, 10; Летопис Матице Српске, 102; Рад, 97; Отаџбина, 82 и 83; Ратник, 1870. и 1880; Српске народне песме.
В. Белић
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР- ЕРИК МОСЦХЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
2. јун 2018. у 06:21
Војислав Ананић
ОБЛАЧИЋ РАДЕ (ОБЛАК РАДОСЛАВ). У народним пјесмама, које опијевају догађаје из времена деспота Ђурђа, 0. је приказан као изванредан јунак, нарочито истакнут у борбама против Турака, али и као најизразитији противник деспотове жене Јерине. 0. народних пјесама највјеројатније је велики челник Радич (Поступовић), који је живио у 15. вијеку. Спомиње се од 1418. као један од главних заповједника српске војске, која је помагала султана Мухамеда против његовога брата Мусе. Описују га као веома храбра и мудра, и као човјека, који је свршавао послове са мало објашњавања. 0. је имао до 70 својих села у сјеверној Србији, која му је поклонио деспот Стеван и потврдио деспот Ђурађ. Маџарски краљ Сигисмунд поклонио му је град Купиник на Сави. 0. је задужбина манастир Враћевшница. Под старост је 0. походио Свету Гору, обновио манастир Ивастамонит и постао му ктитор. Посљедњи је спомен о њему из 1435. У 17. вијеку постојала је записана традиција код Дубровчана да је 0. 1448. заробио Јанка Хуњадиа на повратку са Косова. Постоји и друго мишљење о 0.: да је то војвода Радослав Михаљевић (4/1. 1436). који је подигао Богородичин манастир у Радешину.
Литература; Ст. Новаковић. Велики челник Радич (Гласник, 50, 1881); И. Руварац, Годишњица, 20, 1900.
В. Ћоровић.
ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.
18. јун 2018. у 10:30
Војислав Ананић
СРПСКО ПЛЕМЕ МИЈАЦИ
http://www.opanak.net/srpsko-pleme-mijaci-u-makedoniji/