Naša moralka kroz vekove

7 komentara

1. 19. oktobar 2016. u 12:17

   vojislav ananić

   Osnovi srpske narodne etike
   Tokom vekova u patništvu, trpljenju u ropstvu, srpski narod je u svojim umotvorinama postavio i utvrdio mnoge etičke norme i vrednosti. Kosovski boj je za njega bio najpotresniji događaj i najtragičnije nadahnuće, i istovremeno postao osnova čitave jedne etike.
   Srpski narodni etičar je u porazu Srba na Kosovu vidovito sagledao neprolazni simbol za zasnivanje moralne orijentacije, po kojoj čovek i ljudski kolektiv treba da podnose neprilike i nevolje što ih snalaze, a pritom odbacuju sve ponižavajuće kompromise, kao i psihička izobličavanja kukavičlukom i jadikovanjem. Jer, ako je sudbina dodelila Srbima da izgube carstvo na Kosovu, u njihovoj je moći da sačuvaju svoju dušu i nacionalnu svest. Ni kod stoičara nije sa toliko dostojanstva naglašeno, da se gvozdenom otpornošću treba suprostaviti nesreći. Taj naglašeni otpor zlu i nesreći dobija prkosni smer. U srpskim narodnim umotvorinama se ističe da ispravan i valjan čovek neće izgubiti, ni glavu, ni osećanje mere, ni pred srećom, ni pred nesrećom, jer poznaje njihovu prolaznost i trošnost. Kosovo je ishodište i prirodno mesto ovakve jedne etike ideala kod Srba. Ono je postalo nezavistan moralni zavet i osoben mitom prožet i narodnim sećanjem obojen kategorički imperativ, vezan za konkretan prostor – Kosovo polje i konkretno vreme – Vidovdan.
   U svojoj etici srpski narod naglašava da je strah duboko ukorenjen u čoveku, ali da ne treba činiti nikakve popuste strahu pred zlim. Heroizam se smatra za izuzetnu vrlinu, koju samo najbolje ličnosti poseduju. Srpske narodne epske pesme veličaju herojske podvige.
   Gorko podnošenje nepravde kod srpskog naroda stvara stavove da svetom vlada nepravda, koja teško ranjava svakoga koga pogodi. Po njemu pravda je davno umrla. Zato i narodna izreka, da Bog treba da kazni krivoga, pošto je prav već davno poginuo nosi u sebi neku tragičnu duhovnost. Nadmoćnost pravde nad nepravdom se često ističe u srpskim narodnim umotvorinama. Poslednju reč u svim stvarima i odnosima uvek ima Bog, u koga je najviša pravičnost. Zato, “ako pravda ne pomaže, krivda neće pomoći”. A nepravda se uvek okreće protiv onog ko je upotrebljava kao oružje. Ogrešenje o pravičnost proglašeno je za smrtan greh.
   Suprotnost između poštenja i nepoštenja je reljefno naglašena. Poštenju je dat veliki etički značaj. Međutim, pošten čovek je osuđen na patnju u ovome svetu, gde se rđavi najviše čuju i vide.
   Čast uslovljava i održava čistotu celoga čoveka i zato se smatra za retku dragocenost. U srpskim narodnim umotvorinama preporučuje se da nju, pre svega drugog, valja čuvati. Obraz treba čuvati više od svega, i za njega sve valja žrtvovati. Ali, nažalost, ovaj život je tako sazdan, da se u njemu muči i zlopati svaki ko časno živi.
   Preporuka u srpskim narodnim umotvorinama je da čovek živi i dela tako, da posle smrti ostavi častan spomen na sebe. Jer, dobar glas vredniji je od bogatstva, “bolji je dobar glas nego zlatan pas”. Narodni mudrac uči da čoveka mogu osramotiti samo njegova dela, a nikako ono što drugi o njemu govore.
   Kult slobode naročito je cenjen u srpskom narodu. Sloboda je najdraža: zato, i po cenu života, nju valja čuvati. Ni slavuj u ropstvu ne peva. U svakom slučaju, ostaje uteha, da tlačitelj ne može pokoriti i čovekovu dušu, koja ostaje nezavisna od svih spoljnih stega.
   Iz osnova srpskih narodnih umotvorina izvedene su i mnogobrojne i dosledno razvijene pojedinosti jedne etike viteštva, čestitosti, opiranja zlu, nezavisnosti i kretanja pravim, najsigurnijim putem u životu. To je etika koja čini čast srpskom narodu, i koja ga je, u čitavoj njegovoj teškoj i mučnoj istorijskoj borbi, održavala na nepokolebljivoj visini.

   Odgovori

2. 20. oktobar 2016. u 14:01

   vojislav ananić

   KAKO SU STVARANE MORALNE NORME KOD SRBA KROZ NARODNE EPSKE PESME

   Zidanje Skadra
   U pretkosovskom ciklusu se svojom lepotom ističe pesma Zidanje Skadra. U njoj je opevana stara misao da nema velikih dela bez velikih žrtava. Da bi se ostvarilo jedno veliko delo, kao što je to bilo podizanje grada Skadra, potrebna je tragična ljudska žrtva. Ta žrtva je oličena u mladoj Gojkovici, majci malog deteta.
   Osobenost pesme Zidanje Skadra je u opisu načina života najviše srpske feudalne aristokratije. Mrnjavčevići žive kao u nekoj seljačkoj patrijarhalnoj zadruzi, u kojoj se jetrve nedeljaju i same nose majstorima ručak. To je odraz one stalne težnje narodnog pevača da i u slike života feudalaca unese obeležje života kojim su živele narodne mase.

   Miloš Vojinović u narodnoj epskoj pesmi Ženidba Dušanova
   Miloš Vojinović je u narodnoj epskoj pesmi Ženidba Dušanova, iako visokog roda i sestrić cara, prikazan kao čovek iz naroda. Njegove osobine – junaštvo, snaga, duhovitost, lukavost – izgradile su jednog od najomiljenijih junaka epske narodne poezije.
   Miloš Vojinović nosi u sebi izrazito osećanje rodovske zajednice, zbog kojeg Vojinovići ne mogu da puste cara Dušana bez nekoga bliskoga po rodu, ko će mu se “naći u nevolji”. Tako se Miloš Vojinović, carev sestrić, koji čuva ovce u planini, prerušava u neuglednog slugu, Bugarina, i odlazi u svatove.
   Miloš Vojinović je prikazan kao veliki junak i dorastao svakoj prepreci i svakoj teškoći. On lako, gotovo igrajući, rešava sve zadatke kojima drugi nisu dorasli, a od njega niko ne očekuje da ih može rešiti.
   U lik Miloša Vojinovića narodni pevač je utkao veliko junaštvo i mudrost. Miloš je u narodnoj epskoj pesmi Ženidba cara Dušana, imao da pokaže Latinima – “starim varalicama” i uobraženim gospodičićima – i svima drugima za šta su sve kadri prezreni balkanski čobani, kakva se fizička i umna snaga krije u njima.
   A car Dušan je konačno shvatio da se nikada ne treba svoj rod odricati ili potcenjivati.

   Uroš i Mrnjavčevići
   U pretkosovskom ciklusu narodnih epskih pesama čest motiv je borba za presto. Narodni pevač je neslogu velikaša i njihovo otimanje o Dušanovo carstvo, shvatio kao glavni uzrok propasti srpske države.
   Vukašin Mrnjavčević je među prvim odbio poslušnost caru Urošu i proglasio se kraljem u kraju u kome je vladao.
   Čauši dolaze kod protopop Nedeljka da on kaže na kome je carstvo i neljudski se ophode prema njemu, šibaju ga kamdžijom. Pošto ne dobijaju odgovor čauši odlaze na dvore Kraljevića Marka kome se klanjaju, jer ga se boje i traže da on kaže na kome je carstvo. Majka Jevrosima savetuje sina Marka da govori “ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga”. Ona je spremna da za ideal pravde i nacionalnog jedinstva žrtvuje i svog rođenog sina.
   Narodni pesnik je kao branioca i zaštitnika pravde, stavio jednu neizmernu snagu i junaštvo. Toj snazi je dodao visoku svest o potrebi pravičnosti i ljubav prema pravdi. Tako umesto starog sveštenika na Kosovo stiže Marko Kraljević. Marko, čvrst u svojim uverenjima, ni za trenutak se ne koleba, iako narodni pevač njegovu moralnu svest stavlja u teška iskušenja pred primamljivim obećanjima oca i stričeva.
   Osećanje pravičnosti i patriotsku svest Mrnjavčevića je pomračila pohlepa za vlašću.
   U narodnoj epskoj pesmi Uroš i Mrnjavčevići ističe se saznanje, stečeno životnim iskustvom, da čovek biva često stavljan pred primamljiva obećanja, da može imati velike lične koristi, ako kaže neistinu. Međutim, Marko Kraljević se nije podao ličnim koristima i uživanjima. U njemu je bila jača ljubav prema istini i pravdi, kakvu je voleo i cenio narod.

   Ženidba kralja Vukašina
   Motiv izdaje (neverne ljube Vukosave) je glavna okosnica ove pesme.
   Narodna epska pesma Ženidba kralja Vukašina je u celini građena na oštrim i dramatičnim kontrastima: divovski junak Vojvoda Momčilo sa krilatim konjem suprostavljen je žgoljavom kralju Vukašinu, plemenita Jevrosima – nevernoj Vidosavi.
   Vukašin nema nikakvih moralnih dilema. On ne poštuje ni božanske, ni ljudske zakone. Svirepo i lukavo želi da prigrabi nešto što mu ne pripada.
   Nasuprot kralju Vukašinu, vojvoda Momčilo je prikazan kao veliki junak, obdaren i natprirodnim moćima. On jaše krilatog konja Jabučila, paše sablju sa očima, i ne boji se nikoga do Boga. Pod Durmitorom vojvoda Momčilo ima grad Pirlitor, i okružen je ljubavlju svoje braće i sestre Jevrosime.
   Slično biblijskoj Dalili, “kuja” Vidosava iskušava muža gde se krije tajna njegove nepobedivosti. Ne sluteći ništa on joj odaje tajnu. Osvojena ljuba Vidosava, spaljuje krila Jabučilu, da više ne može poleteti, i zatapa krvlju Momčilovu sablju sa očima, da se ne može iz korica izvaditi. Na taj način ona pomaže kralju Vukašinu koji sa svojom ordijom napada Momčila, baš kada je otišao u nedeljni lov. Nakon duge i teške borbe kralj Vukašin ubija njegovu braću i bratance. Momčilo, uprkos hrabrom otporu, spas traži bežeći uz zidine svoje kule, niz koju mu rođena sestra Jevrosima baca dugačko platno. Njegova neverna ljuba preseca platno, i Momčilo pada na mačeve i koplja Vukašinovih vojnika. Umesto očekivane mržnje i želje za osvetom, Momčilo na izdisaju svom krvniku upućuje prijateljski savet da se oženi njegovom sestrom, Jevrosimom.
   Tek pošto isproba Momčilovu odeždu, kralj Vukašin shvata koliko je telom i dušom nedorastao vojvodi Momčilu. On kažnjava surovo Vidosavu, vezuje je konjima za repove i razapinje kao ”kuju”. Kralj Vukašin se ženi ne ženom svog protivnika, nego njegovom sestrom i sa njom rađa junaka nad junacima Marka Kraljevića, koji nasleđuje junaštvo, snagu i plemenitost svoga ujaka.

   Kneževa večera
   Narodni pevač u ovoj pesmi iskazuje svoje neslaganje sa feudalnom dvorskom podelom na “gospodu i gospodičiće”. Najvećeg junaka Miloša Obilića knez Lazar stavlja na začelje stola, dok ga narodni pevač stavlja u centar pesme ističući njegovo junaštvo i najviše moralne osobine. Pesma pokazuje i da narod nije voleo najvišu vlastelu, zato što je bila dosta odvojena od naroda, a njihova vrhovna vrednost bilo je gospodstvo, koje je nasledno – novac, moć, vlast. Narod je mnogo više cenio junaštvo koje se stiče, i zato su mu bile milije vojvode – Kosančić Ivan, Toplica Milan, Miloš Obilić – koje su u to vreme i bile bliže običnom narodu.

   Car Lazar i carica Milica
   U njoj je posebno istaknuto junaštvo i čast, a rodoljublje je naglašeno kao najviša moralna vrednost koja je jača i od smrti.
   Likovi u pesmi su veoma reljefni i kroz njih je iskazano snažno osećanje borbe za slobodu kao najveću dužnost i čast.
   Knez Lazar, koji polazi u boj i sa sobom vodi sluge i vojvode, a na dvoru ne ostavlja nijednu mušku glavu. Carica ga moli da ne vodi svu njenu braću sa sobom, da joj ostavi “bar jednoga, jednog brata sestri od zakletve”. Car Lazar joj je uslišio molbu.
   Carica Milica veoma teško podnosi odbijanje svoje braće. Osetila je ogroman bol i pala iscrpljena na kamen. Zato knez Lazar naređuje slugi Golubanu da ostane. Sluga lijući suze, ispunjava naredbu i nosi caricu Milicu na kulu. Međutim, ni njegovo srce, nije moglo da izdrži, i on odlazi na Kosovo.
   U caričinom obraćanju slugi Milutinu nakon bitke “zar izdade cara na Kosovu”, naslućuje se motiv izdaje.
   Kroz reči sluge Golubana naglašava junaštvo Miloša Obilića i kaže: “Bog da prosti, ko ga je rodio! On ostavi spomen rodu srpskom, da se priča i pripovijeda dok je ljudi i dok je Kosova.” Istovremeno narodni pevač snažno osuđuje kroz kletvu sluge Golubana izdaju Vuka Brankovića: “Proklet bio i ko ga rodio! Prokleto mu pleme i koljeno! On izdade cara na Kosovu.”

   Miloš Obilić – simbol junaštva i viteške časti
   Sve junake iz kosovskog ciklusa narodnih epskih pesama nadvisuje gorostasna figura Miloša Obilića. Svojom ljubavlju prema slobodi, svojom viteškom čašću i junaštvom, on predstavlja tipičan herojski lik. Pesma i predanje su ga uzdigli i ovekovečili u hrabrosti i žrtvovanju za plemenite ciljeve.
   Miloša Obilića krase najdivnije i najuzvišenije osobine: hrabrost, otmena skromnost, častoljublje i spremnost za žrtvovanje za dobro naroda. On je beskompromisan, odlučan i svestan da se smrt smrću pobeđuje.
   Svojim junaštvom i časnom smrću se oslobađa kletve o izdaji i ispunjava svoju zakletvu.
   Narodni pevač nije hteo da Milošu Obiliću podari gospodsko poreklo. Miloš je seljak kome se feudalna gospoda podsmeva zbog niskog roda. Zato je u njegovoj mržnji prema Vuku Brankoviću izražena i mržnja seljaka prema feudalnoj gospodi, zbog čije je sebičnosti i propala srpska država. Na taj način Milošev lik je dobio osobine pravog narodnog borca i postao sinonim herojstva.

   Kosovka devojka
   U ovoj pesmi vizija poraza se prenosi sa kolektivnog na lični plan. Kosovka devojka, idealizovani tip srpske devojke postaje simbol sačuvane časti otadžbine i oličenje vernosti, dobrote, humanosti.
   Kosovka devojka posle Kosovskog boja luta po bojnom polju, na plećima nosi beli hleb, a u rukama dva kondira zlatna sa vodom i vinom. Najzad nailazi na teško ranjenog junaka, mladog barjaktara kneza Lazara, Orlovića Pavla. Da bi istakao hrabrost i junaštvo izginulih ratnika, narodni pevač Orloviću Pavlu daje biblijsko ime apostola Pavla, i prezime Orlović koje asocira na neustrašivu i snažnu pticu koja je i na grbu Srbije. I njega Kosovka devojka dariva “hlađanom vodicom, hlebom bijelijem i vinom crvenijem”, i obasjava humanošću i dobrotom. U završnim stihovima narodne epske pesme Kosovka devojka ne optužuje nikog, jer bi udarila na Božju odluku i zakone viteštva. Zato ona žali sebe i oplakuje svoju zlu sudbinu, i kaže: “Jao, jadna, hude sam ti sreće! Da se, jadna, za zelen bor ‘vatim, i on bi se zelen osušio!”
   U teškim trenucima posle poraza na Kosovu i sloma Srpske države Kosovka devojka se poistovećuje sa svojim narodom, deleći sa njim tešku sudbinu gubitka slobode.
   Smrt majke Jugovića
   Slikovito je prikazana herojska tragedija majke koja hrabro podnosi smrt svog muža i svih svojih sinova, do trenutka kada nagomilani, potiskivani bol raznosi celo njeno biće.
   U njenom karakteru umetnički su razlikovana dva najuzvišenija ljudska osećanja: patriotizam i materinstvo.
   Mati ne plače i ne utapa svoj plač u opšti bol. Ona je skamenjena, zanemela od bola koji ne može, ni suzama, ni plačem da izrazi.
   Mirna i dostojanstvena, kao majka, a posle poraza, i kao glava porodice, ona mora da pokaže najvišu moralnu čvrstinu.
   I dok u rukama drži istrgnutu ruku najmlađeg sina, majka jednostavnom i potresnom tugovankom prvi put glasno iskazuje svoj bol. Bol koji je bio dugo zadržavan se izliva i gasi život ponosne i nesrećne majke.
   Pesma o simbolu svih majki koje su doživele tragičan gubitak, o njenoj hrabrosti i njenom bolu bez suza ušla je u sve antologije srpske epske poezije.

   Pomalo je takijeh junaka, Ka’ što bješe Strahiniću bane
   To je jedna od najlepših pesama o čovekovoj slobodi i dostojanstvu, ljubavi, praštanju i velikom junaštvu. U osnovi pesme je viteška etika njenog glavnog junaka, Banović Strahinje.
   Banović Strahinja je prikazan kao veliki junak koji se svojom hrabrošću ističe u boju sa Turcima. I kada mu je Turčin Vlah-Alija spalio dom, oterao sluge i odveo ženu u Kosovo polje on nije klonuo duhom. Od ženine rodbine traži pomoć da je izbavi, ali je ne dobija. Iako ostavljen od prijatelja i od ženine rodbine ne koleba se, i kreće sam na Kosovo da povrati svoju ljubu i opere ukaljanu čast.
   Pošto je Banović Strahinja našao Vlah-Aliju sa svojom ženom, koja mu je u međuvremenu postala i ljubavnica, zove ga na megdan. Megdan je trajao letnji dan do podne. Iako napušten i od svoje žene, koja ga čak i izdaje udarajući ga mačem po glavi, nalazi u sebi dovoljno snage da savlada Vlah-Aliju. Nakon pobede dovodi svoju ženu u porodični dvorac gde se očekuje da upravo on preljubnici iskopa oči, ali kod njega preovladava ljubav nad patrijarhalnim kodeksom. On je bio sposoban i da oprosti neprijatelju, ali i da svojoj ženi oprosti prevaru i izdaju, i odvede je svojoj kući.
   Banović Strahinja nije samo veliki junak, on se ističe i ljudskim dostojanstvom. Njegova veličina je pre svega u praštanju. Praštanje zapravo zahteva mnogo više čovečnosti i snage nego osveta.
   Dioba Jakšića
   Tema pesme Dioba Jakšića je podela nasledstva između braće Dmitra i Bogdana Jakšića. Kroz njihovu deobu jasno se prikazuje slika rascepkanosti srpske vlastele posle kosovskog poraza. Braća su uspela da podele zemlju, ali su se posvađala oko deobe konja i sokola, simbola gospodstva i otmenosti. Inat koji se stvara između njih pretvara bratsku ljubav u mržnju. Tako gonjen mržnjom stariji brat Dmitar nagovara svoju ženu Anđeliju da otruje njegovog brata, kako bi on postao vlasnik i konja i sokola.
   Anđeliju krasi velika moralna snaga i čvrstina i zato ona pokušava da pobedi inadžijsku strast između dva brata i pomiri ih.
   Dmitar tek u lovu kada je njegov soko povredio krilo, shvata da je pogrešio i da je bratska ljubav mnogo vrednija od bilo kog blaga. Na njegovu sebičnost opominje lepo poređenje kojim soko izražava bol zbog slomljenog krila: “Meni jeste bez krila mojega kao bratu jednom bez drugoga”. Prepoznavši u sokolovim rečima svoju zlu sudbinu, on žuri kući. Njega goni bratska ljubav i strah da će Anđelija izvršiti njegovu naredbu. Anđelija nije otrovala njegovog brata. Ona je svojom plemenitošću uspela da pobedi inat zavađene braće i da ih pomiri.
   Pesma Dioba Jakšića naglašava izrazitu moralnu snagu žene. Tako lik Anđelije svojom moralnom snagom i lepotom nadvisuje ostale likove. Ona nosi u sebi jednostavnu poruku da plemenitost i moralna snaga pobeđuju svaki inat. Takođe, ova pesma naglašava vrednost bratske ljubavi kao najvećeg blaga.

   Marko Kraljević
   Srpsko narodno stvaralaštvo je Marka Kraljevića uzdiglo do simbola snage i neustrašivosti.
   Zato se i pripoveda da je blagopočivši Marko kao vazal, uoči Bitke na Rovinama, rekao Konstantinu: – Ja mogu reći da molim Gospoda da pomogne hrišćanima, makar ja prvi poginuo u ovom boju.”
   Velika popularnost Marka Kraljevića je ostala zagonetka sve do današnjih dana. Postavlja se pitanje kako je jedan neznatni lokalni vladar, a uz to turski vazal, postao srpski nacionalni heroj, branilac i zaštitnik? Postoje razna objašnjenja i pretpostavke. Tako postoje pretpostavke da je Marko svoje podanike štitio od turskog nasilja i da je zaista bio hrabar i fizički veoma jak. Drugi govore da je mnogo pomagao crkve i da su crkveni ljudi razneli njegovu slavu po narodu. Treći misle da su Turci zabranjivali da se peva o Milošu Obiliću, koji je ubio turskog cara na Kosovu, i o drugim srpskim junacima, a dozvoljavali su da se peva o Marku Kraljeviću, jer je bio turski vazal, pa da je zato o Marku nastalo toliko pesama i priča u narodu.

   Marko Kraljević i beg Kostadin
   U pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin naglašena je humanost i čovečnost Marka Kraljevića. Beg Kostadin zove Marka da mu dođe na jesen na Mitrovdan, krsnu slavu gde će ga lepo ugostiti. Tu on svome pobratimu begu Kostadinu zamera zbog tri nečovečna dela koja je primetio kada se zadesio u kući bega baš na Mitrovdan. Ova dela se kose sa narodnom tradicijom i osećanjem poštenja i pravičnosti.
   Marko Kraljević je u narodnoj epskoj pesmi Marko Kraljević i beg Kostadin prikazan kao zaštitnik sirotinje, ali i kao pravedan čovek koji poštuje tradicionalne vrednosti i starije, posebno roditelje. U ovu pesmu su utkane univerzalne humanističke poruke i savremene asocijacije.

   Marko Kraljević i Musa Kesedžija
   U narodnoj epskoj pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija narodni pevač ističe razliku između snage Muse Kesedžije i Marka Kraljevića, ali istovremeno i razliku između njihovih klasnih interesa. Sam Musa Kesedžija naglašava suprotnost svog i Markovog porekla. Tako je Musa rođen na ploči studenoj, u prirodi, i otuda potiče njegova čudovišna snaga. Marko je rođen na meku dušeku, i zato je manje snažan, otporan, izdržljiv. Na toj osnovnoj suprotnosti između ogromne Musine i nedovoljne Markove snage narodni pevač izgrađuje čitavu pesmu. Musina snaga je toliko uvećana koliko je narodni pevač želeo da kroz Markov podvig naglasi nadmoćnost nad Turcima. Tako je Musa imao troja rebra i tri srca, polomio hiljade carevih vojnika i oborio Marka. Ipak Marko na kraju pokazuje izuzetnu spretnost, snagu, mudrost i pobeđuje Musu Kesedžiju uz pomoć svoje posestrime vile. On govori da mu je žao što je morao ubiti takvog junaka, gde pogubi od sebe boljega.
   Marko Kraljević ukida svadbarinu
   Herojski i osvetnički lik Marka Kraljevića je naslikan u svetlosti njegove legendarne uloge zaštitnika sirotinje raje u narodnoj epskoj pesmi Marko Kraljević ukida svadbarinu.
   U narodnoj epskoj pesmi Marko Kraljević ukida svadbarinu lik Marka Kraljevića je veoma reljefno prikazan sa njegovim osobinama ljutog megdandžije i osvetnika. Ali, naglašena je i njegova uloga kao zaštitnika sirotinje i svog naroda.

   Ropstvo Janković Stojana
   Pesma Ropstvo Janković Stojana je prekrasna narodna balada u kojoj je heroika spojena sa snažnim porodičnim osećanjima.
   Ono što karakteriše velikog junaka Janković Stojana je i duboka vezanost za porodicu. Ova povezanost je prisutna u celoj porodici. Tako i njegova majka od prevelike radosti kada shvati da joj je sin došao umire. Janković Stojan nosi u sebi najviše moralne i tradicionalne vrednosti. Njegov lik šalje večne poruke. Ljubav prema porodici i sloboda ostaju večite vrednosti koje osmišljavaju život čoveka.
   Stari Vujadin
   Kroz njegov lik su vidno istaknuti hajdučki ponos, viteško dostojanstvo i dubok prezir prema neprijatelju.
   Svoje junaštvo Stari Vujadin dokazuje velikom hrabrošću u trenucima kada ga Turci u Lijevnu muče. Muke su bile neizdržljive, ali on nijednog trena ne posustaje. Starom Vujadinu Turci se obraćaju podsmešljivo i grubo, prebijaju mu noge i ruke. On žali svoje “hitre noge” jer su “konjma utjecale”, a još više žali “junačke ruke” jer su “koplja prelamale i na gole sablje udarale”. Kada su mu Turci zapretili da će mu izvaditi i oči ako ne kaže gde su hajduci on im poručuje da “ne luduju”. Govori im da čak ni zbog svojih lažljivih očiju koje su ga “na zlo navodile gledajući dolje na drumove, kud prolaze Turci i trgovci” neće izdati sebe i svoj narod.
   Narodna epska pesma Stari Vujadin pruža podatke o herojskoj moralnoj snazi hajduka, kao i o surovoj stvarnosti njihovog života. Stari Vujadin postao je uzor mudrosti, ali i simbol snage i hrabrosti pravog srpskog hajduka, koji je bio spreman da se žrtvuje za druge i slobodu, čak i po cenu sopstvenog života.

   Mali Radojica
   Držanje hajduka Malog Radojice pred neprijateljem prikazano je kao da je to svakodnevna životna pojava na koju je hajduk uvek spreman. Svojim junačkim delom Radojica je pokazao da hrabrost, izdržljivost i želja za slobodom mogu pobediti svako zlo. Narodna epska pesma je ispevana živim ritmom, kroz neočekivane obrte i u poletnoj dramskoj napetosti. Činjenica da se hajduk nije odao ni pri najtežim mukama, a da pri tom nije mogao da se uzdrži pred devojačkom lepotom, pokazuje da je nepoznati stvaralac ove pesme posedovao veoma istančanu prirodu i razvijen pesnički talenat.
   Smrt vojvode Prijezde
   U njoj je opevan tragičan kraj Todora od Stalaća i njegove ljube Jelice.
   Vojvoda Prijezda odlazi svojoj ljubi Jelici, uzima je za ruku i kazuje šta je naumio. Naziva je “gospođo razumna” i “verna ljubo” i daje joj mogućnost da bira između ropstva i dostojanstvene smrti, uzdajući se u njen zdrav razum. Jelica više voli časnu smrt sa svojim mužem, nego da ljubi “na sramotu Turke”. Ona plačući besjedi: “Morava nas voda odranila, nek Morava voda i sarani.” Vojvoda Prijezda sa svojom vernom ljubom skače u hladnu nabujalu Moravu. Iako gubi život ostaje dostajanstvo.
   U narodnoj epskoj pesmi Smrt vojvode Prijezde opevaju se neustrašivi ljudi “koji više vole da umru stojeći, nego da žive klečeći” pred neprijateljem. Vojvoda Prijezda i njegova ljuba Jelica postaju vekovni primer borbe za očuvanje časti i ponosa srpskog naroda.
   Hasanaginica
   U sadržaju Hasanaginice leži surova istina o obespravljenom i ropskom položaju žena u prošlosti. Nepisani patrijahalni zakoni, kojima su nekada određivani odnosi porodičnog i društvenog života, surovo su ponižavali udatu ženu i stavljali je u beznadežno obespravljen položaj pred muškarcem. Volja muškarca bila je za ženu neprikosnoven zakon, i svako suprostavljanje njegovoj volji, čak i kada ona nije u skladu sa uobičajenim redom i utvrđenim običajima, moralo je da bude surovo kažnjeno. Takva istina dobila je izuzetno sugestivno umetničko ostvarenje u opisu tragične sudbine mlade Hasanaginice.
   Moćni i silni Hasanaga boluje od ljutih rana daleko od dvora, obilaze ga mati i sestrica. On očekuje da ga, mimo običaja, dvori i mlada žena, majka petoro dece. Međutim, odlazak agi pod šator bio bi za Hasanaginicu veliki prestup i ogrešenje o patrijahalne norme, ali i velika sramota. Nemoćna pred silom patrijahalnog reda, ona od stida to nije mogla da učini. Uvređeni Hasanaga joj poručuje da ga ne čeka, ni u dvoru, ni u rodu njegovome. Muževljeva volja je razdvaja od dece i progoni iz porodičnog doma. Brat je odvodi svome domu, u kome je i dalje obespravljeno ljudsko biće. Iako su njena osećanja neraskidivo vezana za napušteni dom i decu, ona i u bratovu dvoru mora da se povinuje tuđoj volji, i da se preuda za čoveka koga ne voli. U tom njegovom postupku se vidi izraz muške samovolje i gospodarenja životom i sudbinom sestre. Kada su svatovi prolazili pored Hasanaginog dvora, pred Hasanaginicu izlaze sinovi i mole je da svrati u kuću. Ona zaustavlja svatove i daruje svoju decu, a Hasanaga ih poziva da se vrate u dvor. On kaže da se neće smilovati na njih majka srca kamenoga. Ove reči su snažno pogodile Hasanaginicu, i ona umire od tuge.
   Srce Hasanaginice nije izdržalo gubitak dece i doma, i u svojoj nemoći da nešto menja puca.
   Smrt Omera i Merime
   Tema narodne balade Smrt Omera i Merime je tragika života i ljubavi kojoj se protive neumoljivi zakoni patrijahalne etike. Narodni pevač se uzbuđeno suprostavlja konzervativnom shvatanju o pravu starijih da samovoljno odlučuju o sudbini mladih, a istovremeno osuđuje i pohlepu njihovih roditelja na novac i bogatstvo.
   U toj na izgled neobičnoj smrti mladića i devojke narodni pevač je želeo da istakne snagu iskrene ljubavi i lepotu njene postojanosti. Tu svoju misao narodni pevač će ilustrovati i njihovim zajedničkim grobom. Tako povezana smrt Omera i Merime postaje simbol sudbinske povezanosti dvoje zaljubljenih i na silu rastavljenih koji su samo u smrti mogli da budu zajedno. Završna slika dve unesrećene majke, koje nad grobovima svoje dece u dubokom bolu “proklinju i staro i mlado, ko rastavi i milo i drago”, je rečita optužba onih koji zasplepljeni mržnjom, bogatstvom i novcem, uništavaju sreću mladih i tok njihovog života skreću fatalnim stranputicama.
   ……………………
   ………………..

   Odgovori

3. 21. decembar 2017. u 13:01

   Vojislav Ananić

   NARODNA KNJIŽEVNOST KAO MORALNI PUTOKAZ

   Kraljević Marko u narodnoj tradiciji druguje sa svim važnijim epskim junacima raznih vremena ili im se suprotstavlja i svojim prisustvom postaje merilo važnosti i tih junaka i tih događaja, sve do oslobodilačkih ratova. On se pojavljuje u svim vrstama narodnih usmenih tvorevina, lirskim pesmama i baladama, epici i mitskim i istorijskim predanjima, poslovicama i izrekama.

   U nizu pesama o Kraljeviću Marku dominiraju one u kojima ovaj junak ukida porez koji su nametnuli Turci na udaju srpske devojke, oslobađa narod tlačitelja Đeme Brđanina, ore carske drumove i tako onemogućuje Turcima kretanje kroz srpsku zemlju, krši propise turskog sultana i u vreme Ramazana čini sve što im je suprotno, a onda se na prekor carev pravda: „Ako pijem uz ramazan vino/ ako pijem/ vera mi donosi”. Zato u bugarštici, opet ostajući veran svojoj religiji, Marko, po majčinom savetu, ide prvo na venčano kumstvo („Tamo pođe Kraljeviću u te crkve svete Petke”), pa tek onda odgovara na sultanov poziv za vojevanje protiv Arapa, savršeno svestan da je caru, kao vazal, neophodan. Ovaj veliki, plahoviti usamljenik svojim likom povezuje razne periode srpske istorije. U okviru nemanjićkog doba, Marko se pojavljuje kao zaštitnik legitimiteta carske loze i čuvar „nejakog Uroša”, sina cara Dušana. U čuvenoj pesmi o Urošu i Mrnjavčevićima suprotstavlja se rođenom ocu i stričevima, koji se otimaju o tuđe carstvo, a sluša svoju majku Jevrosimu, čiji časni saveti dobijaju poslovičnu funkciju („Nemoj, sine, govoriti krivo,(Ni po babu, ni po stričevima,) Već po pravdi Boga istinoga!) Nemoj, sine, izgubiti duše:) bolje ti je izgubiti glavu,) Nego svoju ogr’ješiti dušu!”) Markova poetska biografija postaje svojevrstan okvir psiholoških osobina čitavog naroda, sinteza usmeno-poetskog doživljaja mita, istorije i svakodnevne realnosti i, najzad, magnetsko polje za internacionalne motive, na kojima se takva biografija i gradi.

   Preuzeto iz http://www.snnovine.com/viewer/2016/50/pdfs/sm05.pdf

   Odgovori

4. 24. decembar 2017. u 12:29

   Vojislav Ananić

   Rade S. N. Rajić, O DUHU OBILIĆA KROZ PREDAČKI VIDOVDANSKI KULT

   Ovaj članak posvećujem pre svega senima naših znanih i neznanih palih junaka, ali i svim ostalim ranjenicima, oficirima, podoficirima, vojnicima i dobrovoljcima u ratovima od 1991- 99. godine koji su vođeni Obilića duhom, časno branili srpske teritorije, ognjišta i naš narod. Neka znaju da nisu zaboravljeni. SLAVA IM I HVALA.

   Podstaknut izdanom knjigom „Bitka za Kosovo 1389 – albanski mit“ autorke Ane Di Leljo u kojoj se razvija „fantastična priča“ o Muratovom napadu na Kosovo i njegovo ubistvo od strane „albanskog viteza Miloša Kopilika“, nudim zainteresovanim čitaocima šira objašnjenja. Poput navedene knjige, ovakva tumačenja istorijskih događaja iz naše prošlosti javljaju se kroz razne forme prekrajanja i prisvajanja istine, pogotovo kod nekih naših sunarodnika čiji su preci bili Srbi. Naime, valja imati u vidu da je ne mali procenat današnjih Albanaca srpskog etničkog korena, te da su po tom osnovu zadržali neke bitne spomene iz svoje predačke istorije, pored ostalog i tragove koji se odnose na Kosovski boj i njegove junake. (Prema navodima Branislava Nušića iz prve decenije 20. veka kada je bio u Prištini kao diplomata Kraljevine Srbije, oko ¾ ondašnjih Arnauta je bilo srpskog etničkog korena. Oni su znali koja im je bila porodična krsna slava i kada su im stari prevedeni u islam i arbanizovani. Prilično visok procenat poarbanašenih Srba se nalazi i na prostorima Skadra, odnosno severne Albanije.)
   Uz prethodno valja podsetiti da je Kosovska bitka 1389. godine bila na Vidovdan; dakle na dan i svetkovinu jednog od vrhovnih bogova naše predačke vere Boga Vida, herojskog rodonačelnika našeg naroda i svih naših junaka. Bitku na taj dan je izabrao i odredio Murat, da bi poraz po Srbe bio tragičniji a njegova pobeda, odnosno namera da se proslavi stogodišnjica turskog carstva; bila veličanstvenija. Sa Albancima (kada su u pitanju njihova nacionalna osećanja), Vidovdan nema ništa zajedničko kao ključni (birani) dan odigrane bitke. U tom kontekstu, ni delo i lik Miloša Obilića kako se on predstavlja u spomenutoj knjizi autorke Ane Di Leljo, nema utemeljenje, pogotovo zbog toga što je Miloš Obilić upravo predstavnik vidovdanskog kulta iz srpske predačke vere u kojoj je znatnije pridavana važnost junaštvu nego što je to u hrišćanskoj veri.
   No vratimo se osnovnom sadržaju teme članka. Iz kompleksnog kosovskog fenomena, odnosno kosovskog zaveta u najširem smislu značenja, jedan od njegovih delova je posvećen Milošu Obiliću. Naime, naš narodni duh, svest i osećanje, afirmisali su i ovekovečili izuzetne vrednosti viteške časti Miloša Obilića izdvajajući ga kao jednu svetinju koja je bila, i morala bi uvek biti u našem narodu kao takva poštovana i uvažavana.
   S druge strane, treba imati u vidu da se kosovski fenomen javlja u kosovskom mitu, kultu i zavetu, dok se u istorijskom kontekstu on može sagledavati kroz svetovnu i sveštenu istoriju. Težnja da se sveštenoj istoriji Kosovskog boja daju hrišćanski sadržaji sa hrišćanskom etikom i duhom, jednim delom su se negativno odrazili na utvrđivanje istinitosti događanja oko same bitke, a naročito oko cilja i načina ubistva cara Murata. Ova težnja je delom išla na ruku pojednostavljenoj verziji tumačenja toka i konačnog rezultata Kosovske bitke. Čak je uprošćen viteški čin Miloša Obilića kroz opis ubistva cara Murata, mada je, što se mora poštovati, istaknut Milošev ideal ratnika i viteza.
   Najveća nepoznanica Kosovske bitke vezana za njen centralni deo koji se odnosi na pogibiju cara Murata. Po specifičnom značaju Sa vojničkog aspekta, to je bio ključni deo bitke. Upravo ovaj deo bitke za koji je vezano viteško delo i ime Miloša Obilića obavijen je najvećim velom tajne. Iako su Turci znali šta se zaista desilo oko stradanja njihovog cara, sve su učinili da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su bila izražena turska interpretiranja događaja u kojima se pokušavala opravdati Muratova pogibija zbog podmuklog ubistva, odnosno, ubistva na prevaru. Ona je bila nametana zahtevima i pretnjama po osnovu prihvaćenog vazalnog odnosa a kasnije položaja koji su imali Srbi pod turskom vlašću.
   U vezi s tim postavlja se nekoliko karakterističnih pitanja:
   1. Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?
   2. Šta se to tako i toliko važno desilo da to Turci uporno vekovima kriju?
   3. Da li su Turci neki drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od svetla javnosti i istorijske ocene?
   Odgovori na ova pitanja ukazuju na specifičan motiv, a on jednostavno glasi:
   NA KOSOVU POLJU DESILO SE ZA TURKE NEŠTO PORAŽAVAJUĆE, NEŠTO ŠTO SE NIJE PONOVILO NI U KOJOJ DRUGOJ NJIHOVOJ BICI IZ OBILJA BITAKA KOJE SU ONI VODILI PO EVROPI, AZIJI I AFRICI.
   Ukoliko uzmemo za pretpostavku navedeni motiv, onda sledi da je ono kako je stradao car Murat sa vojničke i nacionalne strane bilo za njih ne samo sramotno, već i poražavajuće posebno u kontekstu namera proslave stogodišnjice turskog carstva zbog koje je te 1389. godine planirana Kosovska bitka. (Bitno je znati da je tursko carstvo osnovano 1288/9. godine kada je osnovana dinastija Osmanlija a turska postala ozbiljna država.) Imajući u vidu sav sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak mogao bi biti sledeći:
   Kako su po turskim izvorima, Srbi na nekoliko mesta probili tursku odbranu, to je jedan od napadnih klinova uspeo da se probije u centar brojnije turske vojske i zarobi cara Murata. (Po istom motivu i cilju bitke na Velbuždu 1330. godine, Dušan je zarobio bugarskog cara Šišmana. Kao turski vazal Despot Stefan je sa 5000 oklopnih konjanika prodorom ka centru u bici kod Nikopolja 1395. preokrenuo bitku iz poraza u pobedu, razbivši vojsku evropskih vitezova pri čemu se kralj Žigmund spasao bekstvom galijom niz Dunav. Ima i drugih sličnih primera.)
   Stvorenom pat pozicijom po osnovu zarobljenog Murata, nastavak događaja koji je usledio vodili su neminovnoj smrti turskog cara u smislu da bira između ubistva osecanjem glave – što je njega kao cara krajnje nedostojno; ili časna ponuda srpskih vitezova na samoubistvo handžarom – kao izraz poštovanja njegovog carskog dostojanstva. (Naravno da je ovo teško danas razumeti, tim pre što se kod nas ne razumeju ni osnovni izvori, sadržaji, zakoni, vrste i kult časti, a kamoli da se tek razumeju duh, kult i moć srednjovekovne viteške časti koja je imala snažan uticaj ne samo u Kosovskoj bitki, nego u kosovskom fenomenu, odnosno kosovskom zavetu u celini.) Šta je potom bilo sa tim našim odredom Miloša Obilića u pokušaju izvlačenja, i u kom obimu je on izginuo, nije više toliko bitno. Cilj za koji je namenjen bio je ostvaren.
   Svaki dalji tok bitke za Turke postao je necelishodan, opasan i gubio je smisao. Turska vojska se umesto željene veličanstvene pobede, moralno poražena sa Muratovim telom vratila tamo odakle je pompezno krenula u osvajački pohod. Nameru proslave stogodišnjice turskog carstva obeležila i platila Muratovom glavom, i to baš na Vidovdan, dan koji je on na svoju nesreću izabrao. (U kontekstu Muratova stradanja, valja imati u vidu, da je umesto jagnjeta koje je po starom kultnom običaju svetkovanja na taj dan žrtvovano Bogu Vidu, njegova glava kao nasilinika i osvajača biće prineta herojskom rodonačelniku srpskog naroda. S druge strane, treba imati u vidu da je Vidovdanski junački kult imao u tadašnje vreme u Srba daleko izraženiju prisutnost kako u svesti vere i duha tako i u smislu požrtvovanja. Naime, vidovdanski kult je predstavljao mitsko jezgro brojnih prehrišćanskih epskih spevova po kojima se verovalo da se junačkom smrću na bojnom polju prelazi u viši svet Boga Vida, da se njim posvećuje i dalje nastvalja večni život uz mogućnost ponovnog rađanja u ovom svetu. Iz navedenog se jasno vidi da je značaj požrtvovanja i junaštva u boju daleko izraženiji u predačkoj veri Boga Vida, herojskog rodonačelnika srpskog naroda, nego što je to u hrišćanskoj. Otuda je Miloš Obilić, više predstavnik tog Vidovdanskog junačkog kulta nego što je predstavnik Svetog ratnika pravoslavne vere. U ostalom, on je taj koji će doprineti da se Muratova glava prinese Bogu Vidu umesto žrtvovanja jagnjeta.)
   Srpska vojska, i pored stradanja cara Lazara i dela vlastele, stojički je izdržala bitku, slomila je nastavak godišnjeg ratnog pohoda turske vojske, te kao pobednica ostaje na Kosovu polju što je i objavljeno u Evropi. (Taj osvajački pohod obuhvatao je prodor na sever do Dunava i Save, Savom uzvodno do Vrbasa, uzvodno Vrbasom ka Jadranskom moru, i preko Hercegovine, Zete i Raške nazad u Tursku.) Ako je bila ovakva ili slična mogućnost događanja koja po duhu časti odgovara za obe strane, ona je po posledicama za Turke neminovno zahtevala prikrivanje takvog događaja.
   Sve ovo je trebalo izbrisati iz priča i prepričavanja. Zarobljene srpske vitezove sa knezom Lazarom je bilo neophodno pobiti. Turcima je zaprećeno najsurovijim kaznama ako bilo što o tome kažu, zapišu ili na bilo koji drugi način odaju. Voditi dalje bitku sa ostalim delom srpske vojske nije bilo potrebno niti je imalo smisla. Retke su vojske koje su po gubljenju vojskovođe ostajale vojnički homogene i izvojevale pobedu. Ni Turci tu nisu izuzeci, posebno ako su na tuđoj teritoriji gde uvek postoji mogućnost daljih tragičnih posledica. Čak je postojala opasnost od rasula turske vojske. Imajući sve to u vidu, Bajazit je morao da odustane od godišnjeg ratnog pohoda tako da je sutradan povukao vojsku sa Kosova.
   U celovitosti Kosovske bitke i njenog centralnog događanja oko Muratove smrti, posmatrane kroz navedene ali i veoma moguće pretpostavke; viteštvo i čast Miloša Obilića ima najuzvišenije vrednosti. (“Milošev odlazak na Kosovo polje da ubije Turskog cara Murata i da razbije i pobedi tursku silu te tako da sačuva čast, obraz i dostojanstvo svoje nacije, (je) tako idealan i jedinstven primer u istoriji čovečanstva.“ kako navodi Đorđe Bakić u knjizi Njegoševa filozofija prava.
   U kontekstu prethodnog, Muratova smrt 28.06.1389. godine posmatrana u duhu viteške časti, zaslužuje dodatno objašnjenje. Prateći logičan sled mogućnosti Muratove smrti dolazi se do interesantnih i veoma prihvatljivih zaključaka.
   Prvo, Murat je mogao da na sam dan bitke iznenada premine, ili na neki nasilan način izgubi život. Međutim, poznata je činjenica da nije umro prirodnom smrću već na drugi način – nasilnim putem. Ako je izgubio život nasilnim putem to je moglo da bude da je ubijen ili da je izvršio samoubistvo.
   Ako pratimo varijante da je ubijen, onda je mogao biti ubijen u bitki ili da je zarobljen pa pogubljen od Srba. Za mogućnost da je ubijen u bitki, to su mogli u jeku borbe da učine Srbi, ili da su ga ubili Turci kao krajnju meru da car Murat ne padne živ Srbima u ruke. Ova druga varijanta je ipak nerealna, tako da se može isključiti. Posmatrajući mogućnost da su ga Srbi ubili, navodi na tri poznate verzije: prva, da su ga Srbi ubili u jeku borbe; druga, da je Miloš kao perbeg otišao u tursku vojsku i na prevaru u pogodnom momentu ubio Murata; i treća, da je Murata ubio neki “kaurin” koji se pritajio praveći se mrtvim dok je Murat obilazio bojište. Prva, da je Miloš sa svojih dvanaest vitezova (12 je hristijanizovani, a 24 je broj po viteškoj matrici) probivši se do Murata izvršio navedeno delo; i druga, da je Miloš kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio Murata, prihvaćene su kod Srba i kao tako opevane, ušle u predanja, slike udžbenike i slično. Turcima je bila najprihvatljivija treća varijanta. Oni u njoj ističu Muratovu humanost i brigu za ranjenike, pri čemu je podmuklo ubijen.
   Na taj način je ustvari nađeno kompromisno rešenje uslovljeno pritiskom turske strane i vazalne zavisnosti Srba od njihove vlasti. Srbi su tako preuzeli častan poraz dižući ga visoko u etički plan ističući u njemu u hrišćanskom (stradalnom) duhu posebno ličnost cara Lazara. To hrišćansko opredeljenje za Carstsvo Nebesko prenosi se i na slavne vojvode i pobratime gde je naravno i Obilić, te porodicu Jugovića, odnosno na celu vojsku, uz izdaju u liku Jude koja se prikazuje u delu Vuka Brankovića. U tom kontekstu, velikani Kosovskog boja postaju najznačajnije ličnosti u kosovskom kultu i mitu, predanju i epskim pesmama. U njima se interpretacija i tumačenja kosovskih događaja zbog jakog turskog uticaja, sve više pomerala u duhovni (svešteni) i visoko moralni etički plan pri čemu je časti po svim njenim sadržajima i vrstama data primarna vrednost. S druge strane, Turci prikrivaju istinu oko Muratove smrti a prihvataju sumnjivu pobedu kao satisfakciju za stradalim carem i opravdanje prekinutog godišnjeg ratnog pohoda.
   Iako Srbi prihvataju one jednostavne verzije Miloševog dela, kao uslov nametan od turske strane, oni kao da osećaju da to ipak nije bilo tako. Naš narod kao da je znao da turska tajnovitost krije nešto mnogo važnije, časnije i viteški dostojanstvenije. Otuda u narodu Miloševo uzdizanje na viši etički i moralni plan jer je Miloš Obilić nacionalni predstavnik idealne viteške slave i časti.
   Dakle, s aspekta časti Miloš Obilić je centralna figura kulta Kosova i Vidovdana, zauzimajući po tom osnovu u svesti Srba jedinstveno mesto. Ime MILOŠ je specifično po uzvišenom i tajanstvenom značenju u nacionalnim okvirima. Svodeći njegovo tumačenje na – čovek od milja, odnosno milošte, je ipak uprošćeno. Naime, njegovo značenje se mora vezivati za čast kao najveći postulat čovekovog zemaljskog života, tako da Miloš simbolizuje i znači: čast duše srbskog naroda. Po tom duhu ovo ime je u Srbstvu s jedne strane najlepše i najmoćnije ime, ali i uzorni predvodnik svih naših imena i prezimena.
   Miloševo prezime se vremenom menjalo, da bi konačno u narodu bilo opšte prihvaćeno kao Obilić. Turske verzije prezimena kao „Kobila”, „Kobilović” ili „Kopilović” imali su podrugljiv i potcenjivački smisao radi obezvređivanja našeg junaka kao i svih ostalih junaka i vitezova sa Kosova. Ukoliko su Turci hteli da njegovo prezime vežu za „kobilu” dajući navedena podrugljiva prezimena, Srbi su samo izostavljanjem prvog slova „K” dobili osnovu fonetski sličnu pojmu „obilja” što je jedno od tri posvećenosti ili moći Boga Vida (Bog obilja, svetlosti i junaštva, odnosno rata). Na taj način narod je u Milošu Obiliću povezao kultno i junačko sa Vidom i Vidovdanom. Stiče se utisak da je narodna svest napravila idealnu celinu kroz spoj: kulta slave stare srpske vere, vidovdanskog ratničkog kulta herojskog rodonačelnika srpskog naroda – Boga Vida, našeg svetosavlja, i junačkog duha časti srpskog srednjovekovnog viteškog kodeksa.
   Iako ne postoje istorijski dokazi da je postojao jedan takav vlastelin, ili poznata ličnost iz tog doba, ipak je vremenom kroz narodne pesme o Milošu Obiliću stvaran i stvoren jedinstven i zavetan uzor muškarca, viteza i nacionalnog junaka. U njemu se iskazuje otmenost aristokratskog duha puna dostojanstva, ozbiljnosti i čestitosti karaktera sa visokom čašću, snažnom voljom i junaštvom. To je ličnost puna rodoljublja, otačestvoljublja, i nacionalnog ponosa. On je čovek muške snage i muževne lepote. Njegova hrabrost se ispoljava na pravi način sa puno moralnog sadržaja i ciljeva. Miloševa hrabrost je veoma efikasna, mudra i razložna; to je hrabrost koja krasi njegov viteški i ratnički duh.
   Uzor i ideal Miloša Obilića je negovan, održavan i poštovan i u narodnoj svesti mudrošću, mitom, predanjem i porukom. On nije kosmopolita ili internacionalista, već jasno i nedvosmisleno Srbin. Po tom zavetnom narodnom osnovu, Miloš je uobličen u trajan obrazac svakom Srbinu muškarcu i vojniku kakav bi kao čovek trebao da bude; svakoj majci i ocu kakvog sina treba da odgoje i vaspitaju; ali i svakoj Srpkinji kakvog muškarca treba da poštuje, voli i ljubi. Viteštvo Miloša Obilića je razlog što se Srbi njime ponose, diče i oduševljavaju. “Obilić, vitez bez mane, stajao je verno uz svetog Lazara, što znači, stajao je verno uz politiku nacionalnu.“ kako to ističe Nikolaj Velimirović. Može se reći da je on, ako ne jedina a ono naša najveća zvezda tokom robovanja pod Turcima, koja nosi “Svetu Miloševu Pravdu”. Takva istinska veza između junaštva i pravde iskazana je kroz misli vladike Nikolaja koji kaže „Junak se ne sveti, no on sveti Pravdu! “, „Osveta! Da osveta pravde. Heroj se ne sveti no on sveti!“
   Miloš je tako predstavljen i prihvaćen kao vitez i najuzvišenijem smislu, vitez koji je sav usmeren pravdi. Njegova duša je čista, preka, istinita, pravedna, beskrompomisna ali i produhovljena, pobožna; i kao takva ona predstavlja idealnu celinu. Upravo zbog toga Miloš će uvek biti slavljen među junacima. Njemu će se svi diviti. To kazuje i Njegošev stih:
   „Obiliću zmaju ognjeviti,
   Ko te gleda bliješte mu oči,
   Svagda će te svetkovat junaci. “
   U srpskoj i crnogorskoj vojsci su bile uvedene zlatna i srebrna Obilića medalja za hrabrost. One su dodeljivane samo u ratu za dela u kojima se pokazivala izuzetna hrabrost i junaštvo. Miloš je prikazan poluokrenut leđima jer ide putem uzvišenih ideala nacionalne časti, sa likom sa profila, sa trostrukom perjanicom i oklopom sa štitnikom za rame u reljefnom obliku glave lava. Njegov lik kao da opominje i hrabri; da pokreće i podstiče na junačka dela. Ali taj lik kao da prekoreva kolebljive i plašljive, kao da sažaljeva kukavice, i kao da prezire izdajnike. Nije zaista slučajno što mu je lik na medalji ovako predstavljen.
   Uz Obilića medalje za hrabrost, mora se istaći činjenica da u Srpskoj i Crnogorskoj vojsci nisu bile ustanovljene Medalje časti, iako je čast kao moralna i etička, zavetna i vojnička vrednost postojala. Naime, kako je hrabrost osnovna, presudna i najvažnija vrlina u časti, to je Obilića medalja u Srpstvu indirektno imala i nosila nepisane prerogative časti. Drugim rečima, ako bi se ustanovila Medalja časti, onda bi ona degradirala Obilića medalju što nije smelo da se prihvati. Zbog duha ideala časti koju u sebi po prirodi nosi, Obilića medalja je u Srba bila i ostala izuzetno cenjena i pored drugih ustanovljenih viših odlikovanja. Dakle, Obilića medalja u Srpstvu je ipak nešto posebno – ne samo hrabrosti, već pre svega časti dostojna.
   Treba pri tom imati u vidu da je Njegoš inicirao ustanovljenje Obilića medalje, pored ostalog i zbog toga što je po njemu ali i u Srpstvu – Miloš Obilić NESALOMIV DUH ČASTI NACIJE. Uz prethodno, mora se imati u vidu da Njegoš u Gorskom vijencu uzdiže Miloša Obilića na nivo božanstva, dok Marku Kraljeviću posvećuje samo jedan stih u smislu „nagnute“ (pripite) „delije“. Dakle, Obilić je, a ne Marko Kraljević, idealni predstavnik nacionalne i viteške časti. Po tom osnovu, Milošev duh časti sa svojim etičkim vrednostima, kao da univerzalno važi za sva vremena i prema svakom neprijatelju na našim vekovnim prostorima i ognjištima. Duh Obilića će se jasno pokazivati tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka, kroz dugu vitešku borbu Crnogoraca protiv Turaka, u balkanskim a naročito tokom Prvog svetskog rata, ali se pokazao i tokom rata na prostorima bivše Jugoslavije od 1991. zaključno sa agresijom NATO na SRJ.
   Da podsetim i spomenem sledeće: U Beogradu i danas postoji „Obilića kapija“ a da to mnogi i ne znaju. Naime, na glavnom ulazu bivše kasarne Gardijskog puka koja se nalazi na raskrsnici ulica Nemanjine i General Ždanove, a koji čine srednja veća vrata sa dvoja bočna i manja uz po jednu stražarnicu sa obe strane ulaza, i niz viteških ornamenata po fasadi cele zgrade, stoji iznad centralnog dela kapije Miloševa glava. Ona je svojevremeno stalno posmatrala svoje gardijske oficire, podoficire i vojnike koji dolaze, prolaze ili izlaze kroz ove vratnice, odnosno kapiju, osenjujući ih najplemenitim i viteškim duhom časti Srpstva – Jedinstvenim Duhom Miloša Obilića.
   Nauk
   Konačno, mnogi narodi imaju svoje ličnosti kojima se oni diče i ponose, ali to je njihova stvar uz poštovanje njihove istorije kulture i tradicije onoliko koliko čast to potvrđuje. SRBI IMAJU OBILIĆA. Njegov put je dozvoljen svima bez obzira na zvanje i znanje, na struku i profesiju, na poreklo i status, na bogatstvo ili siromaštvo, na društveni ugled ili društvenu perifernost, na mladićke godine ili zrelo doba. Za nas kao narod uvek postoji put časti, put požrtvovanja za veru, slobodu, otadžbinu i Srpstvo, svakako u duhu realnosti i zahteva današnjeg i budućeg vremena s jedne, ali i nacionalno-patriotskih osećanja s druge strane.
   Iz moćnog kosovskog fenomena, ili kosovskog zaveta, Obilića duh kao nesalomivi duh nacije, i dalje u Srpstvu živi i podstiče čast i častoljublje pre svega kod onih ljudi koji imaju osećanja velikodušnosti, rodoljublja, patriotizma i nacionalnog ponosa.

   Odgovori

5. 31. maj 2018. u 19:21

   Vojislav Ananić

   KOSOVSKA BITKA (15/6. 1389). Poslije smrti cara Uroša, posljednjeg direktnog potomka Nemanjine dinastije (1371), nastalo je opće rasulo u srpskim pokrajinama sjeverno od Šare. Dok su se pojedini dinaste u međusobnim rasprama slabili, Turci su napredovali i, zauzimajući grčke zemlje, sve se više bližili srpskim granicama. Knez Lazar, i po geografskom položaju svoje države, i po autoritetu i po političkom talentu, imao je najviše izgleda da obnovi Nemanjićku državu. U tom pravcu on je radio smišljeno i ustrajno. On je na razne načine svladavao vlastelu, koja je bila ostala samostalna, ali u tom poslu nije bio potpuno slobodan, jer je opasnost za njegovu državu od Turaka s juga bivala sve veća. Stoga je on sistematski radio i starao se, da oko sebe i svoje države okupi sve one dinaste, koje nije mogao pokoriti, a s druge strane da i ostale narode uvuče u savez protiv Turaka. Međutim Turci su stalno napredovali i pljačkali. Lazar je donekle uspješno suzbijao pojedina pljačkaška odjeljenja, no nije ih mogao sasvim suzbiti, i oni su 1386. zauzeli čak i Niš. Po ratnom planu Turci su htjeli prvo da tuku Bugare, pa onda Srbe i Bosance. Oni su i poduzeli operacije protiv Bugara 1388, ali Lazar za to vrijeme zauzme Pirot. Znajući da će sad Turci udariti na njega, Lazar se spremao za rat, ali je cjelokupnu njegovu akciju u tom pravcu znatno slabilo, što je on u to doba, u savezu sa kraljem Tvrtkom I počeo pomagati u Ugarskoj i Hrvatskoj ustanike, koji su se digli na Ljudevitovu kćer Mariju i njenog muža Sigismunda. U ljeto 1389. car Murat se sa velikom vojskom krenuo na Lazarevu državu, što je i dovelo do K. B.
   Bojni prostor je činilo Kosovo Polje, čija je strategijska važnost, zbog centralnog položaja, od vajkada bila velika, te su se na njemu ukrštavali pravci raznih najezda i vojnih pohoda, koji su išli sa sjevera na jug, sa zapada na istok i obratno. Ona je ograničena s juga Kačaničkim tjesnacem, sa sjevera Zvečanskim, sa istoka Kozničkim i sa zapada Devičkim, tako da predstavlja posebno bojište. U užem smislu bojni je prostor bila neposredna dolina rijeke Laba između Sitnice, Grdeč-planine, Samodrže rijeke i Butovca potoka. Zemljište je na tom dijelu ravno, pogodno za sve rodove vojske, naročito za konjicu. Prostor je ispresijecan potocima i rijekama, koje su sve gazne, osim Laba, čije su obale oko sela Sofalije (gdje je bilo lijevo srpsko, a desno tursko krilo) jako urezane, visoke, te je prijelaz veoma otežan. Više utoka pak desna obala Laba nadvisuje lijevu. Obje ove okolnosti imale su utjecaja na tok K. B. Na ovaj prostor izbijalo je nekoliko dobrik puteva sa svik strana. Centar svih tih puteva bila je Priština.
   U K. B. je odnos srpskih snaga prema turskim bio kao 1: 3. Srbi su imali oko 35.000 ljudi, Turci oko 100.000. Od Srba su sudjelovali u K. B. iz Morave, iz Starog Vlaha, iz Podrinja, Braničeva, Kučeva, Bosanci, Humljani, Kosovljani i Podrinci. Na strani Turaka, bile su azijske i evropske trupe i neki vazali sa svojim trupama.
   Koncentracija srpske vojske izvedena je u Kruševcu, kao centralnom položaju prema vjerojatnim operacijskim pravcima Turaka, kad su prikupljeni podaci o turskom operacijskom pravcu, (prvih dana juna), knez Lazar je krenuo svoju vojsku pravcem kroz Jankovu Klisuru, preko Kuršumlije (Bele Crkve) i Mrdara, k Prištini, i kod Samodrže je postavio logor. Koncentracija turske vojske izvedena je u Plovdivu. Početkom maja Murat je krenuo preko Ihtimana. Tu u Ihtimanskoj ravni držat je ratni savjet, koji je odlučio, da se uzme operacijski pravac preko Ćustendila, Kratova, Kumanova, niz Moravicu na Preševo, selo Mramor, Prištinu.
   Kako su se Srbi bili odlučili na defenzivu, postavili su svoj bojni red na desnoj obali Laba, desnim krilom naslonjeni na Sitnicu, a lijevim na planine. U centru je bio knez Lazar sa svojom gardom, Jug Bogdan, Stevan i Lazar Musići, Krajimir i Damjan Oliverovići sa svojim odjeljenjima. Desno krilo činio je Dimitrije Vojinović sa svojom konjicom i pješadijom (među kojima Obilić), Toplica, Kosančić, Pavle Orlović, Damjan Šahinović, i drugi). Lijevo krilo bili su Bosanci pod Vlatkom Vukovićem (kod njega je bio i ban Ivan Horvat). Rezerva (6—8.000 ljudi) pod Vukom Brankovićem bila je pozadi centra. Pred frontom su bili izbačeni strijelci i (po nekima) konjica.
   Turci, odlučivši napasti, postavili su svoj bojni red prema srpskom, na lijevoj obali Laba, naslonjeni lijevim krilom na Sitnicu, a desnim na planine. U centru je bio Sultan Murat sa gardom, desno od njega bio je veliki vezir Ali-paša, lijevo beglerbeg Timurtaš. Desno krilo sačinjavao je princ Bajazit sa evropskim (rumelskim) trupama (Bvrenos-beg, Kurd-aga, Jakši-beg i Balaban-aga), a lijevo krilo, princ Jakub sa azijskim trupama (Saridže-paša, Ajne-beg, Idit-paša, Tavudž-balaban i Hemza). Pred lijevom frontom bilo je 2.000 strijelaca. Rezerva je bila iza centra.
   15/6. oko 8 sati, Turci su poduzeli napad i prešli su Lab svojim lijevim krilom (jer se svuda nije mogao preći), te se zametnuo krvav boj oko brežuljaka na desnoj obali Laba. Srpsko desno krilo odbilo je turski napad i prebacilo Turke preko Laba. I Srbi su poduzeli napad, ali, također iz topografskih uzroka, prešli su Lab samo desnim krilom, probili tursko lijevo krilo i nabacili ga na rezervu. Centar turski, zbog dolaska srpskog desnog krila u bok, također je izgubio svoj pravilan stroj i donekle se poremetio. Srbi su na taj način došli do bliže okoline Muratove. Miloš Obilić u tom kritičnom momentu po Turke, dopro je do sultana Murata, nožem ga smrtno ranio i poslije očajne borbe i sam poginuo. U tom momentu, oko 10 sati, princ Bajazit ocijeniv opasnost na lijevom krilu i donekle u centru, a videći da na desnom krilu nema opasnosti, jer tamo Srbi nisu mogli u masi preći Lab, sa većim dijelom svojih trupa povrnuo je frontu k Sitnici i napao srpsko desno krilo u lijevi bok, a rezervi naredio, da i ona napadne srpsko desno krilo (vjerojatno u desni bok). Tu, oko brda Mazgita i Gazimestana, zavezao se krvav boj. U tom odlučnom momentu po cijelu bitku (oko podne), knez Lazar naredi rezervi da i ona stupi u boj. Dok je ova ulazila u boj, srpska odjeljenja na krajnjem desnom krilu morala su podleći obuhvatnom manevru i brojnoj premoći svježih turskih trupa. Nešto brojna slabost srpskog desnog krila, nešto lažni glasovi, koje su Turci pustili da »neprijatelj bježi«, nešto mijenjanje Lazarevih ranjenih konja, utjecalo je, da desno srpsko krilo popusti i počne da se povlači. Tada je trebala da intervenira srpska rezerva. Da li je ona to učinila, pa nije uspjela, ili ju je povuklo desno krilo, koje je uzmicalo, ili je prerano uzmicala, ne može se pozitivno utvrditi. Brojna nadmoćnost Turaka, nered na desnom srpskom krilu, labavost rezerve (koja je, po svemu, počela brzo da uzmiče), neaktivnost lijevog srpskog krila, obuhvatno djelovanje Bajazitovo, — pretvorilo je srpsko povlačenje u bijeg, čime je i bitka bila izgubljena. Vlatko Vuković i Vuk Branković sa svojim trupama brzo su se povukli, prvi preko Mitrovice, posljednji preko Grdeča. Ostali, izmiješani sa Turcima, izginuli su ili bili zarobljeni. U povlačenju je zarobljen i knez Lazar, i sa još nekim vojvodama odveden sultanu, gdje svi budu posiječeni. Car Murat također je podlegao rani još za vrijeme bitke.
   Rezultati Kosovske bitke su materijalni i naročito moralni poraz Srba. Posljedice njene su: Srbija je postala vazal turskog sultana. Propast Srbije na Kosovu olakšala je i ubrzala propast i ostalih balkanskih država, pa čak i Ugarske. U moralnom pogledu djelovanje je bilo ogromno.

   Literatura: J. Mišković, Kosovska bitka (1889); Godišnjica Čupića, 10; Letopis Matice Srpske, 102; Rad, 97; Otadžbina, 82 i 83; Ratnik, 1870. i 1880; Srpske narodne pesme.
   V. Belić

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, II KNJIGA , I—M, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

6. 2. jun 2018. u 06:21

   Vojislav Ananić

   OBLAČIĆ RADE (OBLAK RADOSLAV). U narodnim pjesmama, koje opijevaju događaje iz vremena despota Đurđa, 0. je prikazan kao izvanredan junak, naročito istaknut u borbama protiv Turaka, ali i kao najizrazitiji protivnik despotove žene Jerine. 0. narodnih pjesama najvjerojatnije je veliki čelnik Radič (Postupović), koji je živio u 15. vijeku. Spominje se od 1418. kao jedan od glavnih zapovjednika srpske vojske, koja je pomagala sultana Muhameda protiv njegovoga brata Muse. Opisuju ga kao veoma hrabra i mudra, i kao čovjeka, koji je svršavao poslove sa malo objašnjavanja. 0. je imao do 70 svojih sela u sjevernoj Srbiji, koja mu je poklonio despot Stevan i potvrdio despot Đurađ. Madžarski kralj Sigismund poklonio mu je grad Kupinik na Savi. 0. je zadužbina manastir Vraćevšnica. Pod starost je 0. pohodio Svetu Goru, obnovio manastir Ivastamonit i postao mu ktitor. Posljednji je spomen o njemu iz 1435. U 17. vijeku postojala je zapisana tradicija kod Dubrovčana da je 0. 1448. zarobio Janka Hunjadia na povratku sa Kosova. Postoji i drugo mišljenje o 0.: da je to vojvoda Radoslav Mihaljević (4/1. 1436). koji je podigao Bogorodičin manastir u Radešinu.
   Literatura; St. Novaković. Veliki čelnik Radič (Glasnik, 50, 1881); I. Ruvarac, Godišnjica, 20, 1900.
   V. Ćorović.

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

7. 18. jun 2018. u 10:30

   Vojislav Ananić

   SRPSKO PLEME MIJACI

   http://www.opanak.net/srpsko-pleme-mijaci-u-makedoniji/

   Odgovori