Други пишу: Срби нису „последњи Византинци“ Reviewed by Momizat on . Портал Порекло преноси интервју из ревије "Православље" са професором Радивојем Радићем, византологом, у којем он оспорава тврдње "квазисторичара" о Србима као Портал Порекло преноси интервју из ревије "Православље" са професором Радивојем Радићем, византологом, у којем он оспорава тврдње "квазисторичара" о Србима као Rating: 0
You Are Here: Home » Инфо » Медији » Други пишу: Срби нису „последњи Византинци“

Други пишу: Срби нису „последњи Византинци“

Портал Порекло преноси интервју из ревије „Православље“ са професором Радивојем Радићем, византологом, у којем он оспорава тврдње „квазисторичара“ о Србима као „народу најстаријем“

Универзитетски професор и научни радник проф Радивој Радић је један од наших најзначајнијих познавалаца византијске историје и цивилизације. Из обимне библиографије поменућемо докторску дисертацију „Време Јована V Палеолога (1332-1391)“, „Обласни господари у Византији крајем 12. и у првим деценијама 13. века“, „Страх у позној Византији“ и „Из Цариграда у српске земље. Студије из византијске и српске историје“.

Полемичким текстовима и књигама растајнио је фалсификате публициста који су памфлетима митологизовали Србе у „народ најстарији“. Осим академских радова посебно су значајне Радићеве књиге које су популаризовале византијску историју.

Криза деведесетих произвела је потпуну националну дезоријентацију у највиталнијим сегментима српског друштва. После грађанског рата настаје период великих фрустрација, сиромаштво и слом националног самопоштовања. Појављује се силесија књига квазиисторичара који буде свест о српству примамљивим заблудама. Како сте Ви у својим књигама и полемикама бранили историјску науку?

– Мене занима само историјска истина без обзира да ли ми се она свиђа или не. Сваку помисао на дотеривање и улепшавање историје сматрам скаредном и једном врстом светогрђа. У полемици са псеудоисторичарима сам бранио занат историчара, наслеђе наше критичке историографије и, коначно, методологију историјске науке. Уопште, постоји велики јаз између науке и квазинауке. Псеудоисторичари су без правих аргумената и врло бахато увредили историчаре од заната тврдећи да из неких разлога намерно сакривају „праву“ историју Срба, да су својеврсни таоци некакве „бечко-берлинске“ школе и, најзад, плаћеници Ватикана, па стога не виде истину која им је пред очима. То би било исто као када бисте банкара оптужили да користи лажни новац или златара оклеветали да уместо накита од племенитих метала подмеће некакву бижутерију. Књигу сам написао у полемичком тону, који не само дозвољава него и подразумева одређену иронију, и у њој сам оповргао и исмејао неке од њихових „аргумената“ који говоре о неизмерној старини српског народа и српском као прамајци свих језика.

„Новоромантичари“ су понудили бајковиту тезу „Срби народ најстарији“. Каква је штета начињена друштвеној свести српског народа овим злоупотребана и фалсификатима?

Radivoje Radic– То је један бесмислен и неутемељен мит који би био чак и смешан да међу Србима није стекао одређени број присталица који су га преозбиљно схватили. Приче о неизмерној старини српског рода, којима су поједини медији, па и неки центри моћи, засипали своју публику, код дела српског народа подгревали су аутизам, ксенофобију и неку врсту разметљиве самодовољности. У годинама санкција, беспарице и свеопште дезоријентације, помало збуњеном делу популације годиле су приче да смо старији и бољи од других које је нудила ова неозбиљна дружина новоромантичара. Није узалуд речено да је за истину најтеже време када све може да буде истина. Посебно је занимљиво колико је та небулозна теорија имала и још увек има присталица у српској дијаспори широм света. Утисак је да Србе у туђини притискају печалбарска меланхолија и осећање да су у својим новим домовинама заувек осуђени да буду грађани другог реда. Међутим, и тада, када је кренуо талас псеудоисторије, појединци су показали духовитост и искричавост српског духа, па су са подсмехом истицали како су најпре настали Срби, па онда амебе, па тек онда сви остали.

Новокомпонована патриотска историја штампа се у вртоглавим тиражима. Постојећи приручници за српску историју са обимним научним доказима нису занимљиви делу српске популације. Да ли је решење у издавању популарних повесница српског народа утемељеним у историјским изворима, које би радили стручни историчари?

– Мислим да је писање популарних, али научно заснованих повесница српског народа један од начина да шира публика боље упозна нашу историју. Ипак, међу Србима ће увек ће бити и оних који воле да верују у прикривање „праве“ историје, у некакве завере, у идеју да цео свет ништа друго не ради него само смишља како да напакости српском народу. Један колега је направио јасну дистинкцију и с правом закључио да историчари пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују.

Академик Сима Ћирковић је у књизи „Срби међу европским народима“, чије српско издање није прошло запажено у Београду, обухвата целовиту историју – од досељавања на Балкан, до деведесетих година 20. века. Књига је преведена на неколико језика. Зашто је готово игнорисана у српској јавности?

– Ту изванредну књигу објавила је једна мала, али збиља изванредна издавачка кућа, кућа која нема много начина и могућности да рекламира своја издања. Уз то, Ћирковићева књига није јефтина, због своје опреме она заправо и није могла да буде јефтина. Њен излазак није пратила агресивна кампања каква прати нека друга издања, тако да се на неки начин изгубила у огромном броју књига које свакодневно излазе. Нарочито желим да нагласим да је у нашој средини у последњих неколико деценија пок. проф. Ћирковић вероватно био једини историчар светског формата и да је само он могао да напише историју Срба од досељавања на Балканско полуострво до деведесетих година прошлог века.

Да ли површност и бахатост псеудоисторичара и данас утиче на део српске популације?

– Одговор на то питање је, на жалост, потврдан. Њихове књиге, које имају прилично велике тираже и које нису скупе, и даље се неуморно штампају. На трибинама у појединим градовима Србије они промовишу те књиге и своје теорије о вишемиленијумској старини српског рода. Уз то, на таквим окупљањима један од корифеја међу псеудосторичарима савременој Европи „очински“ упућује дирљиву поруку: „Сви сте ви деца Србије, а ви се љутите колико хоћете!“ Та срцепарајућа и гротескна сцена као да је истргнута из неке од урнебесних комедија Бранислава Нушића или Душана Ковачевића.

Како Јован Деретић и Олга Луковић-Пјановић на лингвистици и необузданој машти граде тезу о Србима као „небеском народу насталом пре Адама“?

– Своје „епохалне“ тезе псеудоисторичари темеље на произвољном поигравању са лингвистиком тако што речи из савременог српског језика уподобљавају неким сазвучним речима из старих језика. Тако, на пример, када су чули да су Етрурци себе називали Расена, одмах су то повезали са Расом и Рашанима и „доказали“ да су Етрурци заправо Срби. Следећи ту „методологију“ сасвим лако ћемо доказати да је јужноамеричка држава Чиле такође српска јер њен назив долази од наше речи чиле која је хипокористик, односно име из милоште од чика или чича. На сличан начин се може „доказати“ и да је име афричке државе Мали настало од српског придева мали, па је и то једна од српских држава.

„Новоромантичари“ су измислили и подметнули речи Светом Сави, које, зачудо, некритички преузимају и истраживачи. Ради се о тзв. одломку Савиног писма епископу Иринеју, који зна свако од нас и приписујемо га светитељу: „Исток мисли да смо ми Запад, а Запад да смо Исток. А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. Какву врсту интелектуалне одговорности мора да има истраживач духовне и националне прошлости?

– Историчар никада не сме да сметне с ума начело које је најјезгровитије сажео римски историчар Корнелије Тацит: sine ira et studio („без мржње и пристрасности“). Истраживач наше прошлости такође треба да се увек изнова враћа историјским изворима и да непрестано проверавају своје закључке. Ми са пуно разлога можемо бити поносни на нашу прошлост. Међутим, у последње време су неки појединци из хиперкритицизма или неких других разлога, у које овога пута не бих хтео да улазим, почели да „смањују“ и деградирају нашу историју. Тако су се појавиле тезе да је Косовска битка била сасвим безначајна, да се радило о неважном окршају некаквих феудалаца, да је посреди био широки савез балканских држава. Будући да се нама може приписати одређена болећивост када је у питању Косово и чувена битка, цитираћу енглеског византолога Доналда Никола, једног од најбољих познавалаца позновизантијске историје, који је записао: „Спољашњим деловима византијског света као што је била Србија, судбина је била наклоњена и пропали су у пламену славе, на Марици и Косову, у биткама које су ушле у легенду. Византинци су били осуђени на полагану смрт која није створила херојска дела. Једино на самом крају било је херојства – у Цариграду, маја 1453. године. Па ипак, Византинци у свом ропству нису певали херојске баладе (као Срби) већ тужбалице над изгубљеним градом и светом.“

Колико је у протеклом „заслађивању“ историје злоупотребљена духовна традиција и Црква?

– Псеудоисторичари се радо позивају на Српску Православну Цркву и нашу духовну традицију. Наравно, уопште није спорна велика улога коју је наша Црква одиграла у српској историји. На другој страни, људи из Цркве, барем они чији се глас у јавности чује, колико знам никада нису подгревали идеје о Србима као најстаријем народу на планети. У нашој Цркви постоји читав низ људи који изванредно познају историју Срба у средњем веку и узалудно је њима подастирати такве ненаучне теорије.

После деценијског југословенства, па нагло пробуђеног српства паранаучним произвољностима ових „истраживача“, како данас српство доживљавају генерације младих људи?

– Синтагма „млади људи“ означава веома хетерогену групацију, а древна истина да људи више личе на своје време него на своје очеве уверава нас да се и народи мењају. Мислим да већина младих људи има одмерен и исправан став према српству, али један део прихвата теорије псеудоисторичара и остаје заробљеник националних фрустрација. Оно што мислим да је добро код младих генерација је окренутост будућности. Премда сам историчар и по природи ствари загледан у прошлост, сматрам да су Срби често превише окренути прошлости уместо да гледају напред, у будућност. Наравно, треба познавати прошлост и не сме се запоставити, али се ипак живи у садашњости која је била дојучерашња будућност.

Да ли ново кризно време доноси нову опасност, па патриотску историју смењује нови талас одрицања националног и духовног идентитета?

– Мислим да у свеопштој глобализацији имамо један талас одрицања националног и духовног идентитета, али хоћу да верујем да он није толико јак. Француз и Немац су најпре Француз и Немац, па тек онда хуманисти, Европљани или грађани света. И мислим да је то у реду.

Бавећи се позновизантијском историјом, осим академских дела, написали сте књиге које нам на научно популаран начин објашњавају историју Византије. Какво трајање византијских вредности имамо у српској историји некад и сад?

– Срби су у средњем веку били део тзв. „византијског комонвелта“, јединствене заједнице народа чија се култура одвијала под утицајима рафиниране и надмоћне византијске цивилизације. Међутим, бесмислене су приче да су „Срби заправо последњи Византинци“. Православље је највеће и најтрајније наслеђе које је Византија завештала многим народима. Наравно, одсјаји византијске цивилизације приметни су у неким уметничким правцима и неким књижевним жанровима.

Какве путоказе исчитавамо у везама Византије и Србије? Зашто је важно да проширујемо и обогаћујемо познавање и разумевање византијског света?

– Познавајући византијску историју боље ћемо разумети историју наших предака у средњем веку. С друге стране, да не постоје византијски историјски извори, наша знања о прошлости Срба била би далеко сиромашнија.

Георгије Острогорски каже да је Византија као најзначајније наслеђе словенским народима оставила хришћанску веру, грчку културу и римска државна начела. Колико су за историјску и духовну виталност српског народа и државе данас важна ова начела?

– Срби нису „последњи Византинци“ како се може чути од појединих занесених родољуба или помодних ексцентрика, или, уопште, неких који нису довољно упућени у средњовековну историју. Међутим, остаје чињеница да су они у великој мери следили византијске цивилизацијске обрасце. Истина, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и одређене утицаје из латинског света западне Европе, али остаје чињеница да су византијски ипак били пресудни.

Блиско Вам је становиште о константности одређених појава у људској историји и немоћи човека да се супротстави усуду историје. Колико нам трагична историјска судбина даје смернице пред искушењима времена?

– Наравно, није све што се дешавало, што се дешава или што ће се тек десити предодређено још у прамаглини. Читав сплет различитих чинилаца утиче на историјске токове. Неке ситуације се понављају, има закономерних процеса, али нешто зависи и од људи који су у прилици да делују на историјске процесе. С тим у вези, неко је лепо приметио да се историја понавља само у главама историчара. Мало ћу да се нашалим позивањем на један сјајан и мени врло омиљен афоризам нашег писца Милована Витезовића који вели да се историја понавља јер човечанство никако да схвати пређено градиво.

Шта значи када кажете да је снага убеђења и снага истинске вере од пресудне важности у људској историји?

– Не само велики људи, они који су стварали историју, него и огромна армија обичних људи, њихових следбеника, ношени одређеним идејама, мењали су и преусмеравали повесне токове. Добар пример су рани хришћани. Веома је импресивно како је једна мањина, временом, израсла у надмоћну већину. Снажан утисак остављају њихова морална чврстина, сјајна организација, солидарност и изузетан смисао за заједништво. И цар Јулијан Отпадник, један од највећих хришћанских противника, потиштено, али стога не мање задивљено, признаје како су у најтежим ситуацијама, приликом епидемија опасних болести, хришћани подједнако помагали како својима тако и паганима, док би се ови други одмах разбежали. Утисак је да су тада хришћани живели у уверењу да њихово време неумитно долази, па су се прилагодили ондашњем свету у којем су живели свесни да ће доћи време када ће по својим начелима они мењати тај свет.

Како су мисао о Богу, Божанској вољи и страху од Бога који је истовремено и љубав према Богу, очували човека средњег века, све до пропасти цивилизације пред другим врстама страха и какав је одговор на исто питање данас?

– Данашњи људи, па и најмеродавнији стручњаци, могу само делимично да разумеју средњовековног човека и проникну у његов мисаони систем. Доста дуго је средњовековни човек потцењиван као неко ко је биготан, верски затуцан и мрачан. То је само део предрасуда о средњем веку који је на неки начин остао пасторче историје. Остаци таквих предрасуда постоје и данас, па када неког хоћете да увредите ви му кажете да је из средњег века. У ствари, средњи век је био доба вере у најплеменитијем значењу те речи.

У СУСРЕТ НОВИМ ИЗАЗОВИМА

У којој мери је православно хришћанство окосница укупног друштвеног живота у Србији данас?

– Српска Црква има своје важно место у укупном друштвеном животу Србије данас. Православље је важан део нашег националног идентитета, тако да и неки атеисти најискреније истичу да се осећају припадницима православне хришћанске цивилизације. Попут осталих цркава у земљама некадашњег источног лагера, Русији или Бугарској на пример, наша Црква је показала своју виталност и прошла нимало лаке деценије у другој половини XX века. Сада је за њу стање неупоредиво лагодније и пред Српском Црквом се отварају разнолике могућности.

ИЗВОР: Православље, новине Српске Патријаршије, бр. 1054, аутор: Славица Лазић


Коментари (9)

  • Milos

    Zasto prenosite misljenja nebitnih ljudi. Taj Radic je vizanotolog, a pojma nema ni sta je Vizantija. Ako vec insistirate na istoriji Srba i nacionalnim korenima, onda kopirajte pregrst internet stranica koji o tome pisu. Radicevi „novoromanticari“ su clanovi Ruske akademije nauka (PANI), a sam Radic kao „staroromanticar“ verovatno je i dalje na platnom spisku UDBE.

    Одговори
    • Mix

      Novoromanticari nisu clanovi Ruske akademije nauka sto moze svako da proveri na sajtu doticne ustanove. Oni (tj. neki od njih) su clanovi Ruske carske akademije koja je udruzenje gradjana koje svako moze da osnuje i deli titule akademika kome hoce.
      Radic je naucnik, i za razliku od novoromanticara ne pise bajke vec istorijske cinjenice bez obzira da li se one svidele siroj citalackoj publici ili ne. Pa kome su draze bajke neka ih slobodno cita i pise, ali ne sme da ih potura kao naucnu literaturu.

      Одговори
  • Aleksa Popadic

    Ма да, пази молим те, да су ти византолози неки научници, променили би име самој науци, јер изучавају науку о држави која се тако никад није звала.

    И да, као зна он шта је историја… Па Деретић би га појео за ужину, уколико би се састали негде и полемисали о Истини. Како да не. Па Аутохтона је историја последица санкција, деведесетих, ватреног национализма, дијаспоре… А шта је са читавом плејадом историчара из 19. века? Ма овај Радић је пресмешан. Имао бих да пишем и коментаришем овај његов интервју цео дан, али немам времена.

    Ја волим историју од малих ногу. Освајао сам општинска такмичења и сјајно сам био упућен, и данас сам у званичну србску историју, и исто тако, сам омаловажавао аутохтону, иако сам сумњао у званичну историју.

    Али десило се да у њу поверујем, и прочитам дела Деретића и других… И уверим се да је ту историјска истина.

    Ја сам присталица Србске Историјске Аутохтоне Школе, и где год могу оспораваћу србску историју која њој није компактна и борићу се за ту науку.

    Свима топло препоручујем да читају и ишчитавају књиге Милојевића, Николајевића, Пјановићке, Деретића, Јарчевића и др. Ту лежи и истина и знање.

    Одговори
    • Andrej

      Ajde ti na lecenje majstore! Masinski inzenjer Deretic i Pjanovicka na drogama da uce pameti ljude od integriteta i morala…Boze me sacuvaj sta sve neki umeju da izmisle i prodaju ljudima zdravo za gotovo!
      P.S. Nisam siguran da li je uopste potreban i poseban osvrt na upotrebu lingvisticki neprihvatljivog termina „srbski“, sto je vec 1000 puta objasnjeno u javnosti…

      Одговори
  • Nebojsa

    Слажем се са претходним коментарима! 🙂

    Одговори
  • Mmilorad Marinković

    А, РЕЉА НОВАКОВИЋ?
    П0З.

    Одговори
  • Dejan

    Dragi moji zemljaci!Pročitajte lijepo DNK geneanologiju ruskog naučnika Anatolija A. Kljosova koja je sa naučnog stanovišta neoboriva.Praslaveni,Praarijevci roda R1A1(to vam je genetski halpotip) su porijeklom sa Balkana i to iz Bosne,Srbije i Makedonije.Starost njihovih primjeraka R1A1 iznosi 12200(dvanaesthiljadadvjesta) godina.To je ustanovio preko Y hromozoma koji se sa oca na sina prenosi hiljadama godina nepromijenjen.Na svakih 500 godina prosječno desi se mala mutacija na Y hromozomu.Tako se zna po broju mutacija koliko je star gen koji nosi današnji živi čovjek-Mi!Srbi ovog gena R1A1 imaju oko 20%.Govorimo slavenskim jezikom,smatramo se slavenima i dobro razumijemo sa drugim slavenima.Po ovome ,Deretić je mnogo bliže istini.U bajku,o našem dolasku u 7. vijeku na Balkan,ni mala djeca više ne vjeruju!

    Одговори
  • Логданов

    Моја хаплогрупа је R1A1. Моји преци су дошли као освајачи, населили се и асимиловали староседеоце. Како је администрација, књижевност и нарочито богослужење било на језику мојих предака, процес асимилације је био супротан од оног у Француској, Шпанији или Италији. Тамо су освајачи асимиловани у Романе јер су се служили латинским језиком и у цркви и у државним пословима. А сасвим је нормално да народи долазе или да напуштају неку територију.

    Одговори
  • Аутистик

    Braćo da razumemo samo jednu jedinu stvar, Stvar koju vidi svako dete u osnovnoj školi i koju samo lud ili mnogo pokvaren čovek ne vidi ili ne želi da vidi.
    Grčki i latinski nisu jezici nego PREVODI.. Obeležen naglasak i pravila za čitanje (za maternji jezik), član ispred imenica, prideva, participa, infinitiva čak i zamenica i brojeva, pomoćni , modalni glagoli i druge poštapalice OTVARAJU OZBILJNO PITANJE???
    Ili su najveći umovi antičke istorije bili AUTISTIČNI ??
    Ili je sve to samo jevtin prevod i transkripcija sa nekog savršenog jezika SERBSKOG JEZIKA?
    Treće ne postoji!
    Samo pokvarenjak ili zaostao čovek može da kaže da je KRALJEVSTVO SLOVENA prevod od REGNUM DES SLAVES a ne obratno!

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top