Drugi pišu: Srbi nisu „poslednji Vizantinci“

Portal Poreklo prenosi intervju iz revije “Pravoslavlje” sa profesorom Radivojem Radićem, vizantologom, u kojem on osporava tvrdnje “kvazistoričara” o Srbima kao “narodu najstarijem”

Univerzitetski profesor i naučni radnik prof Radivoj Radić je jedan od naših najznačajnijih poznavalaca vizantijske istorije i civilizacije. Iz obimne bibliografije pomenućemo doktorsku disertaciju „Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391)“, „Oblasni gospodari u Vizantiji krajem 12. i u prvim decenijama 13. veka“, „Strah u poznoj Vizantiji“ i „Iz Carigrada u srpske zemlje. Studije iz vizantijske i srpske istorije“.

Polemičkim tekstovima i knjigama rastajnio je falsifikate publicista koji su pamfletima mitologizovali Srbe u „narod najstariji“. Osim akademskih radova posebno su značajne Radićeve knjige koje su popularizovale vizantijsku istoriju.

Kriza devedesetih proizvela je potpunu nacionalnu dezorijentaciju u najvitalnijim segmentima srpskog društva. Posle građanskog rata nastaje period velikih frustracija, siromaštvo i slom nacionalnog samopoštovanja. Pojavljuje se silesija knjiga kvaziistoričara koji bude svest o srpstvu primamljivim zabludama. Kako ste Vi u svojim knjigama i polemikama branili istorijsku nauku?

– Mene zanima samo istorijska istina bez obzira da li mi se ona sviđa ili ne. Svaku pomisao na doterivanje i ulepšavanje istorije smatram skarednom i jednom vrstom svetogrđa. U polemici sa pseudoistoričarima sam branio zanat istoričara, nasleđe naše kritičke istoriografije i, konačno, metodologiju istorijske nauke. Uopšte, postoji veliki jaz između nauke i kvazinauke. Pseudoistoričari su bez pravih argumenata i vrlo bahato uvredili istoričare od zanata tvrdeći da iz nekih razloga namerno sakrivaju „pravu“ istoriju Srba, da su svojevrsni taoci nekakve „bečko-berlinske“ škole i, najzad, plaćenici Vatikana, pa stoga ne vide istinu koja im je pred očima. To bi bilo isto kao kada biste bankara optužili da koristi lažni novac ili zlatara oklevetali da umesto nakita od plemenitih metala podmeće nekakvu bižuteriju. Knjigu sam napisao u polemičkom tonu, koji ne samo dozvoljava nego i podrazumeva određenu ironiju, i u njoj sam opovrgao i ismejao neke od njihovih „argumenata“ koji govore o neizmernoj starini srpskog naroda i srpskom kao pramajci svih jezika.

„Novoromantičari“ su ponudili bajkovitu tezu „Srbi narod najstariji“. Kakva je šteta načinjena društvenoj svesti srpskog naroda ovim zloupotrebana i falsifikatima?

– To je jedan besmislen i neutemeljen mit koji bi bio čak i smešan da među Srbima nije stekao određeni broj pristalica koji su ga preozbiljno shvatili. Priče o neizmernoj starini srpskog roda, kojima su pojedini mediji, pa i neki centri moći, zasipali svoju publiku, kod dela srpskog naroda podgrevali su autizam, ksenofobiju i neku vrstu razmetljive samodovoljnosti. U godinama sankcija, besparice i sveopšte dezorijentacije, pomalo zbunjenom delu populacije godile su priče da smo stariji i bolji od drugih koje je nudila ova neozbiljna družina novoromantičara. Nije uzalud rečeno da je za istinu najteže vreme kada sve može da bude istina. Posebno je zanimljivo koliko je ta nebulozna teorija imala i još uvek ima pristalica u srpskoj dijaspori širom sveta. Utisak je da Srbe u tuđini pritiskaju pečalbarska melanholija i osećanje da su u svojim novim domovinama zauvek osuđeni da budu građani drugog reda. Međutim, i tada, kada je krenuo talas pseudoistorije, pojedinci su pokazali duhovitost i iskričavost srpskog duha, pa su sa podsmehom isticali kako su najpre nastali Srbi, pa onda amebe, pa tek onda svi ostali.

Novokomponovana patriotska istorija štampa se u vrtoglavim tiražima. Postojeći priručnici za srpsku istoriju sa obimnim naučnim dokazima nisu zanimljivi delu srpske populacije. Da li je rešenje u izdavanju popularnih povesnica srpskog naroda utemeljenim u istorijskim izvorima, koje bi radili stručni istoričari?

– Mislim da je pisanje popularnih, ali naučno zasnovanih povesnica srpskog naroda jedan od načina da šira publika bolje upozna našu istoriju. Ipak, među Srbima će uvek će biti i onih koji vole da veruju u prikrivanje „prave“ istorije, u nekakve zavere, u ideju da ceo svet ništa drugo ne radi nego samo smišlja kako da napakosti srpskom narodu. Jedan kolega je napravio jasnu distinkciju i s pravom zaključio da istoričari pišu za one koji hoće da znaju, a pseudoistoričari za one koji hoće da veruju.

Akademik Sima Ćirković je u knjizi „Srbi među evropskim narodima“, čije srpsko izdanje nije prošlo zapaženo u Beogradu, obuhvata celovitu istoriju – od doseljavanja na Balkan, do devedesetih godina 20. veka. Knjiga je prevedena na nekoliko jezika. Zašto je gotovo ignorisana u srpskoj javnosti?

– Tu izvanrednu knjigu objavila je jedna mala, ali zbilja izvanredna izdavačka kuća, kuća koja nema mnogo načina i mogućnosti da reklamira svoja izdanja. Uz to, Ćirkovićeva knjiga nije jeftina, zbog svoje opreme ona zapravo i nije mogla da bude jeftina. Njen izlazak nije pratila agresivna kampanja kakva prati neka druga izdanja, tako da se na neki način izgubila u ogromnom broju knjiga koje svakodnevno izlaze. Naročito želim da naglasim da je u našoj sredini u poslednjih nekoliko decenija pok. prof. Ćirković verovatno bio jedini istoričar svetskog formata i da je samo on mogao da napiše istoriju Srba od doseljavanja na Balkansko poluostrvo do devedesetih godina prošlog veka.

Da li površnost i bahatost pseudoistoričara i danas utiče na deo srpske populacije?

– Odgovor na to pitanje je, na žalost, potvrdan. Njihove knjige, koje imaju prilično velike tiraže i koje nisu skupe, i dalje se neumorno štampaju. Na tribinama u pojedinim gradovima Srbije oni promovišu te knjige i svoje teorije o višemilenijumskoj starini srpskog roda. Uz to, na takvim okupljanjima jedan od korifeja među pseudostoričarima savremenoj Evropi „očinski“ upućuje dirljivu poruku: „Svi ste vi deca Srbije, a vi se ljutite koliko hoćete!“ Ta srceparajuća i groteskna scena kao da je istrgnuta iz neke od urnebesnih komedija Branislava Nušića ili Dušana Kovačevića.

Kako Jovan Deretić i Olga Luković-Pjanović na lingvistici i neobuzdanoj mašti grade tezu o Srbima kao „nebeskom narodu nastalom pre Adama“?

– Svoje „epohalne“ teze pseudoistoričari temelje na proizvoljnom poigravanju sa lingvistikom tako što reči iz savremenog srpskog jezika upodobljavaju nekim sazvučnim rečima iz starih jezika. Tako, na primer, kada su čuli da su Etrurci sebe nazivali Rasena, odmah su to povezali sa Rasom i Rašanima i „dokazali“ da su Etrurci zapravo Srbi. Sledeći tu „metodologiju“ sasvim lako ćemo dokazati da je južnoamerička država Čile takođe srpska jer njen naziv dolazi od naše reči čile koja je hipokoristik, odnosno ime iz milošte od čika ili čiča. Na sličan način se može „dokazati“ i da je ime afričke države Mali nastalo od srpskog prideva mali, pa je i to jedna od srpskih država.

„Novoromantičari“ su izmislili i podmetnuli reči Svetom Savi, koje, začudo, nekritički preuzimaju i istraživači. Radi se o tzv. odlomku Savinog pisma episkopu Irineju, koji zna svako od nas i pripisujemo ga svetitelju: „Istok misli da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga“. Kakvu vrstu intelektualne odgovornosti mora da ima istraživač duhovne i nacionalne prošlosti?

– Istoričar nikada ne sme da smetne s uma načelo koje je najjezgrovitije sažeo rimski istoričar Kornelije Tacit: sine ira et studio („bez mržnje i pristrasnosti“). Istraživač naše prošlosti takođe treba da se uvek iznova vraća istorijskim izvorima i da neprestano proveravaju svoje zaključke. Mi sa puno razloga možemo biti ponosni na našu prošlost. Međutim, u poslednje vreme su neki pojedinci iz hiperkriticizma ili nekih drugih razloga, u koje ovoga puta ne bih hteo da ulazim, počeli da „smanjuju“ i degradiraju našu istoriju. Tako su se pojavile teze da je Kosovska bitka bila sasvim beznačajna, da se radilo o nevažnom okršaju nekakvih feudalaca, da je posredi bio široki savez balkanskih država. Budući da se nama može pripisati određena bolećivost kada je u pitanju Kosovo i čuvena bitka, citiraću engleskog vizantologa Donalda Nikola, jednog od najboljih poznavalaca poznovizantijske istorije, koji je zapisao: „Spoljašnjim delovima vizantijskog sveta kao što je bila Srbija, sudbina je bila naklonjena i propali su u plamenu slave, na Marici i Kosovu, u bitkama koje su ušle u legendu. Vizantinci su bili osuđeni na polaganu smrt koja nije stvorila herojska dela. Jedino na samom kraju bilo je herojstva – u Carigradu, maja 1453. godine. Pa ipak, Vizantinci u svom ropstvu nisu pevali herojske balade (kao Srbi) već tužbalice nad izgubljenim gradom i svetom.“

Koliko je u proteklom „zaslađivanju“ istorije zloupotrebljena duhovna tradicija i Crkva?

– Pseudoistoričari se rado pozivaju na Srpsku Pravoslavnu Crkvu i našu duhovnu tradiciju. Naravno, uopšte nije sporna velika uloga koju je naša Crkva odigrala u srpskoj istoriji. Na drugoj strani, ljudi iz Crkve, barem oni čiji se glas u javnosti čuje, koliko znam nikada nisu podgrevali ideje o Srbima kao najstarijem narodu na planeti. U našoj Crkvi postoji čitav niz ljudi koji izvanredno poznaju istoriju Srba u srednjem veku i uzaludno je njima podastirati takve nenaučne teorije.

Posle decenijskog jugoslovenstva, pa naglo probuđenog srpstva paranaučnim proizvoljnostima ovih „istraživača“, kako danas srpstvo doživljavaju generacije mladih ljudi?

– Sintagma „mladi ljudi“ označava veoma heterogenu grupaciju, a drevna istina da ljudi više liče na svoje vreme nego na svoje očeve uverava nas da se i narodi menjaju. Mislim da većina mladih ljudi ima odmeren i ispravan stav prema srpstvu, ali jedan deo prihvata teorije pseudoistoričara i ostaje zarobljenik nacionalnih frustracija. Ono što mislim da je dobro kod mladih generacija je okrenutost budućnosti. Premda sam istoričar i po prirodi stvari zagledan u prošlost, smatram da su Srbi često previše okrenuti prošlosti umesto da gledaju napred, u budućnost. Naravno, treba poznavati prošlost i ne sme se zapostaviti, ali se ipak živi u sadašnjosti koja je bila dojučerašnja budućnost.

Da li novo krizno vreme donosi novu opasnost, pa patriotsku istoriju smenjuje novi talas odricanja nacionalnog i duhovnog identiteta?

– Mislim da u sveopštoj globalizaciji imamo jedan talas odricanja nacionalnog i duhovnog identiteta, ali hoću da verujem da on nije toliko jak. Francuz i Nemac su najpre Francuz i Nemac, pa tek onda humanisti, Evropljani ili građani sveta. I mislim da je to u redu.

Baveći se poznovizantijskom istorijom, osim akademskih dela, napisali ste knjige koje nam na naučno popularan način objašnjavaju istoriju Vizantije. Kakvo trajanje vizantijskih vrednosti imamo u srpskoj istoriji nekad i sad?

– Srbi su u srednjem veku bili deo tzv. „vizantijskog komonvelta“, jedinstvene zajednice naroda čija se kultura odvijala pod uticajima rafinirane i nadmoćne vizantijske civilizacije. Međutim, besmislene su priče da su „Srbi zapravo poslednji Vizantinci“. Pravoslavlje je najveće i najtrajnije nasleđe koje je Vizantija zaveštala mnogim narodima. Naravno, odsjaji vizantijske civilizacije primetni su u nekim umetničkim pravcima i nekim književnim žanrovima.

Kakve putokaze isčitavamo u vezama Vizantije i Srbije? Zašto je važno da proširujemo i obogaćujemo poznavanje i razumevanje vizantijskog sveta?

– Poznavajući vizantijsku istoriju bolje ćemo razumeti istoriju naših predaka u srednjem veku. S druge strane, da ne postoje vizantijski istorijski izvori, naša znanja o prošlosti Srba bila bi daleko siromašnija.

Georgije Ostrogorski kaže da je Vizantija kao najznačajnije nasleđe slovenskim narodima ostavila hrišćansku veru, grčku kulturu i rimska državna načela. Koliko su za istorijsku i duhovnu vitalnost srpskog naroda i države danas važna ova načela?

– Srbi nisu „poslednji Vizantinci“ kako se može čuti od pojedinih zanesenih rodoljuba ili pomodnih ekscentrika, ili, uopšte, nekih koji nisu dovoljno upućeni u srednjovekovnu istoriju. Međutim, ostaje činjenica da su oni u velikoj meri sledili vizantijske civilizacijske obrasce. Istina, kao najzapadniji pravoslavni narod, Srbi su pretrpeli i određene uticaje iz latinskog sveta zapadne Evrope, ali ostaje činjenica da su vizantijski ipak bili presudni.

Blisko Vam je stanovište o konstantnosti određenih pojava u ljudskoj istoriji i nemoći čoveka da se suprotstavi usudu istorije. Koliko nam tragična istorijska sudbina daje smernice pred iskušenjima vremena?

– Naravno, nije sve što se dešavalo, što se dešava ili što će se tek desiti predodređeno još u pramaglini. Čitav splet različitih činilaca utiče na istorijske tokove. Neke situacije se ponavljaju, ima zakonomernih procesa, ali nešto zavisi i od ljudi koji su u prilici da deluju na istorijske procese. S tim u vezi, neko je lepo primetio da se istorija ponavlja samo u glavama istoričara. Malo ću da se našalim pozivanjem na jedan sjajan i meni vrlo omiljen aforizam našeg pisca Milovana Vitezovića koji veli da se istorija ponavlja jer čovečanstvo nikako da shvati pređeno gradivo.

Šta znači kada kažete da je snaga ubeđenja i snaga istinske vere od presudne važnosti u ljudskoj istoriji?

– Ne samo veliki ljudi, oni koji su stvarali istoriju, nego i ogromna armija običnih ljudi, njihovih sledbenika, nošeni određenim idejama, menjali su i preusmeravali povesne tokove. Dobar primer su rani hrišćani. Veoma je impresivno kako je jedna manjina, vremenom, izrasla u nadmoćnu većinu. Snažan utisak ostavljaju njihova moralna čvrstina, sjajna organizacija, solidarnost i izuzetan smisao za zajedništvo. I car Julijan Otpadnik, jedan od najvećih hrišćanskih protivnika, potišteno, ali stoga ne manje zadivljeno, priznaje kako su u najtežim situacijama, prilikom epidemija opasnih bolesti, hrišćani podjednako pomagali kako svojima tako i paganima, dok bi se ovi drugi odmah razbežali. Utisak je da su tada hrišćani živeli u uverenju da njihovo vreme neumitno dolazi, pa su se prilagodili ondašnjem svetu u kojem su živeli svesni da će doći vreme kada će po svojim načelima oni menjati taj svet.

Kako su misao o Bogu, Božanskoj volji i strahu od Boga koji je istovremeno i ljubav prema Bogu, očuvali čoveka srednjeg veka, sve do propasti civilizacije pred drugim vrstama straha i kakav je odgovor na isto pitanje danas?

– Današnji ljudi, pa i najmerodavniji stručnjaci, mogu samo delimično da razumeju srednjovekovnog čoveka i proniknu u njegov misaoni sistem. Dosta dugo je srednjovekovni čovek potcenjivan kao neko ko je bigotan, verski zatucan i mračan. To je samo deo predrasuda o srednjem veku koji je na neki način ostao pastorče istorije. Ostaci takvih predrasuda postoje i danas, pa kada nekog hoćete da uvredite vi mu kažete da je iz srednjeg veka. U stvari, srednji vek je bio doba vere u najplemenitijem značenju te reči.

U SUSRET NOVIM IZAZOVIMA

U kojoj meri je pravoslavno hrišćanstvo okosnica ukupnog društvenog života u Srbiji danas?

– Srpska Crkva ima svoje važno mesto u ukupnom društvenom životu Srbije danas. Pravoslavlje je važan deo našeg nacionalnog identiteta, tako da i neki ateisti najiskrenije ističu da se osećaju pripadnicima pravoslavne hrišćanske civilizacije. Poput ostalih crkava u zemljama nekadašnjeg istočnog lagera, Rusiji ili Bugarskoj na primer, naša Crkva je pokazala svoju vitalnost i prošla nimalo lake decenije u drugoj polovini XX veka. Sada je za nju stanje neuporedivo lagodnije i pred Srpskom Crkvom se otvaraju raznolike mogućnosti.

IZVOR: Pravoslavlje, novine Srpske Patrijaršije, br. 1054, autor: Slavica Lazić