На данашњи дан: Рођен филолог Милан Будимир

2. новембра 2012.

коментара: 1

2. новембра 1891. – Рођен Милан Будимир, филолог, историчар књижевности, професор Филозофског факултета у Београду, један од оснивача Балканолошког института у Београду, академик.

Рођен је 1891. године у Варцар Вакуфу (данашњем Мркоњић Граду). Школовао се у Сарајеву, а студирао је класичну филологију на Универзитету у Бечу где је и докторирао 1920. године са тезом „О олујним демонима код индоевропских народа“. Исте године, изабран је најпре за асистента, а убрзо потом и за доцента на Катедри за класичну филологију Филозофског факултета у Београду. За ванредног професора је изабран 1928., а за редовног 1938. године и као професор и шеф Катедре за класичну филологију радио је са прекидом за време немачке окупације земље током Другог светског рата, све до пензионисања 1962. године.

Као студент, био је политички ангажован у националним круговима српских омладинаца и члан Младе Босне. У то време објављивао је и чланке у загребачком Србобрану и београдском Одјеку, уређивао је Словенски југ и Ново дјело. Милан Будимир је био ратни инвалид, односно од 1922. године је био потпуно слеп. Библиотека Савеза слепих Србије носи његово име.

Као истраживач високог ранга изабран је 1948. године за дописног, а 1955. за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Бавио се истраживањима у области класичне филологије у свим њеним гранама: историји класичних језика, посебно грчког, историји грчке и римске књижевности. Такође, бавио се истраживањима старобалканских и словенских језика, историје религије, античког наслеђа у Срба, посебно у језику, књижевности и фолклору, као и истраживањима у области опште лингвистике.

Са Петром Скоком покренуо је и уређивао између два рата балкански часопис Revue internationale des Études balkaniques, а са најугледнијим југословенским класичним филолозима био је оснивач и коуредник некадашњег главног гласила југословенских филолога – Живе антике, чији је издавач Институт за класичне студије Филозофског факултета Универзитета у Скопљу.

Научна истраживања Праиндоевропљана

Научни опус Милана Будимира броји неколико стотина радова, књига, студија, расправа и чланака, од којих су неки ушли у најпознатије енциклопедије, речнике и приручнике. У главним цртама радови Милана Будимира се могу поделити на пет великих скупина.

Првој скупини припадају радови који се односе на истраживања докласичних језика и култура на балканском, малоазијском и апенинском простору. Главна заслуга Милана Будимира у овој области лежи у сакупљању и тумачењу обимног лексичког материјала из језика догрчких Индоевропљана, као и у утврђивању гласовних законитости ових језика. Те догрчке старинце, који су иначе према литерарној традицији називани Пелазгима (грч. Πελασγοί’), Милан Будимир назива Πελα’σται, полазећи од облика Πελαστικε’ (који се јавља у схолијама уз Хомерову Илијаду 16, 233), затим од ономастичког материјала на терену (Παλαιστή’, топоним у Епиру; Palaestinus, старије име за Стримон итд), као и од неких апелатива са високом доказном вредношћу (Πενε’σται, назив за покорено становништво у античкој Тесалији; Πελα’σται назив за земљораднике везане за земљу у Атици).

Другу скупину чине радови у којима су приказана истраживања посебних веза између ових догрчких индоевропских идиома и словенских језика, тачније протословенског језика.

Трећу скупину чине радови који се односе на испитивање општих фонетских законитости и појава у индоевропским језицима, посебно у језицима у контакту.

Четврту групу чине истраживања у области античких књижевности са посебним нагласком на догрчко порекло појединих књижевних родова и европске сцене.

Пету групу чине радови који испитују посебне културне везе у фолклору јужних Словена и античког света и они стоје у тесној вези са другом скупином Будимирових радова.

Милан Будимир умро је у Београду, 17. октобра 1975.  године.

ИЗВОР: Википедија

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Будимир, Милан Ђ., класични филолог, лингвиста, универзитетски професор (Мркоњић Град, 2. XI 1891 — Београд, 17. X 1975)

    Пореклом је из сиромашне породице. С неписменом мајком Јованком која је говорила икавски и оцем Ђорђем, берберином и ситним трговцем, који је говорио иј екавски, рано се заинтересовао за ј езичка питања. После српско-православне основне школе у родном месту, са стипендијом Градске општине завршио је Класичну гимназију у Сарајеву (1902—1910). Као најбољи од 800 матураната добија стипендију босанске владе за студије класичних језика на Философском факултету у Бечу. После учешћа у демонстрацијама против Аустрије губи стипендију. За време Првог светског рата због слабог вида мобилисан је у коморџије. Прогањан, хапшен и затваран у петнаестак затвора у Босни, Мађарској и Аустрији, убрзо губи вид. Захваљујући својим професорима из Беча, Лудвигу Радермахеру и Хансу фон Арниму, брани докторску тезу у Бечу 1920. написану на латинском под насловом De tempestatum daemonibus capita IV (О олујним демонима), делом објављену у преводу у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву (32, 3—4, 1920, 295—327). Кратко ради као суплент у Мостару, Бихаћу и Сарајеву, а од 1921. је асистент и доцент на Филозофском факултету у Београду, 1928. ванредни професор, а 1938. редовни професор. Пензионисан је од окупатора 1942. за време Другог светског рата, и преузет на факултет 1945, где је као професор и шеф катедре за класичне науке остао све до пензионисања 1962. Од 1948. је дописни члан САН, редовни од 1951, дописни члан ЈАЗУ од 1952. и АНУБиХ 1969.
    Као млад човек био ј е ангажован у ј авним активностима, основао ј е Радикалско- демократску напредњачку странку (РАДЕНА), покретао је више листова у Сарајеву 1918. и 1919 (Словенски југ, Ново дјело, Око). Са Петром Скоком покренуо је и уређивао међународну научну публикацију Revue Internationale des Etudes Balkaniques (1934—1937) у Балканолошком институту у Београду, који су они основали 1933, после рата Живу антику у Скопљу и Ономастичке прилоге у САНУ у Београду. Учествовао на многим међународним скуповима у иностранству, углавном пре Другог светског рата. Био је ожењен биологом др Цвијетом Будимир, са којом је имао кћер Радену.
    Његова свестрана и интердисциплинарна научна делатност укључивала је класичне језике и класичне књижевности, компаративне студије опште, грчке, латинске и словенске лингвистике, компаративну историју религије и фолклора, археологију, балканску топономастику, византологију, етнологију, античку и савремену
    балканологију, етимологије из области класичних и других језика (македонски, албански, илирски). Објавио је преко 200 радова и 500 етимологија. Открио је и проучио најстарији индоевропски дијалекат — пеластички, описујући многе појаве из духовне и материјалне културе докласичних народа на Балкану, као и везе са словенском лексиком и ономастиком. У индоевропској и балканској палеолингвистици дао је многа оригинална решења. Утемељио је код нас палеобалканологију, утврђујући језичке, културно-историјске и друге особености догрчких старинаца на Балкану, Анадолији и Апенинском полуострву, које назива Пеластима. Такође је изучавао везе између тих старинаца и словенских Индоевропљана, указујући и на протословенске елементе у грчком речнику. Проучавао је и питање најстарије индоевропске и словенске постојбине, противећи се тзв. „нордистичкој теорији” о пореклу Индоевропљана са далеког севера Европе. На основу оригиналне анализе три реда гутурала, извршио је нову поделу индоевропских језика. Новија археолошка и друга научна открића пружају нове потврде за његове давне предлоге. Оспоравање које је 1973. доживео од неких партијских личности у Босни тешко га је погодило, пао је у постељу и убрзо умро.
    Био је учитељ најбољим класичним стручњацима свих профила из целе некадашње Југославије више од пола века, са многим ђацима у иностранству, сматран једним од најученијих, најобразованијих и најумнијих људи код Срба у XX в. Био је велики патриота и козмополита, хуманиста и истрај ни борац за правду и истину, а извор поруке љубави према човеку и човечанству тражио је у древним источницима балканске цивилизације. Више од пола века проводећи у потпуној тами без вида, он је стоички и с невероватним оптимизмом учио да се „до истине долази радом и размишљањем”, да „сваку мисао треба домислити до краја” и да наука и филозофија треба да служе човеку и унапређивању људског живота.
    Добитник је више награда: Октобарске, Седмојулске, Филипа Вишњића, Повеље Коларчеве задужбине и др. По њему је названа библиотека Савеза слепих и слабовидих Србиј е у Београду.

    Ксенија Марицки Г ађански