Марија Терезија: Срби не љубе оне који их држе под јармом

12. октобар 2012.

коментара: 3

МИСАО ДАНА

 

Господо, не заваравајте се! Срби не љубе оне који их држе под јармом.

* * *

Немам поверења у Србе и њихове вође чак и када ми овде, у Бечу, љубе скуте. Немам вере у њих, али су ми потребни.

* * *

Тешко је Србе ставити у своју службу и преговори са њима су напорни. Напорнији чак од преговора са много већим европским силама. 

* * *

Моји поданици су углавном задовољни мојом владом. То не важи само за српске крајишнике који су веома захтевни и стално траже културне, политичке и верске слободе, као да их ми нисмо примили к нашој царевини да би бранили наше границе од Турака, већ да им доделимо у власништво део државне територије Монархије. 

* * *

Треба се чувати Срба. Они јесу земљорадничко-ратнички народ, али лукавштина им вири из очију. 

Марија Терезија

Коментари (3)

Одговорите

3 коментара

  1. Пеђа

    Скоро, потпуно тачно.

  2. Anonimno

    * Izmedju ostalih,malo po malo,delovanje da bude obostrano poštovanje i ljubav izmedju Muslimana i Srba.Biblija jeste puna muslimanskih imena,odnosno i Muslimani jesu Božiji narod i jesu Bogom blagosloveni,ljubljeni i voljeni.Kada jesmo kršteni u ime Oca,Sina i Svetoga Duha,onda jesmo u Hristu,i nismo svoji,jer smo drugačiji,i jesmo predivni dar Gospodnji.Budimo predivni pred Bogom,ugadjajući Bogu,jer ko ugodi Bogu,izvrstan je ljudima.Na svemu,za sve i zbog svega hvala i slava Bogu i Hristu *

  3. vojislav ananić

    Поводом 300. годишњице рођења Марије Терезије

    Реформаторка српске граничаре претворила у кметове

    Навршила су се три века од рођења Марије Терезије, чувеног државника и реформатора хабзбуршке империје. Јужне крајеве монархије, настањене Србима, култивисала је копањем канала, правећи од мочваре житницу и ушорила села, али је Срби памте и као владарку која им је учинила велику неправду, због које су се многи иселили у Русију
    Далековида владарка, једина жена на владарском престолу у историји Хабзбуршке монархије, царица без круне, мајка тринаесторо деце… У таквом историјском раму Марију Терезију (1717-1780) памти већи део Европе и низом пригодних свечаности ове године обележава три века од њеног рођења.
    Мада је знатно утицала на историју дела Срба, на нашем језику, из пера српских историчара, не постоји ниједна биографија која би се у стручном погледу могла назвати прихватљивом.
    – Истина, на српски језик преведена су два романсирана животописа о Марији Терезији аутора Гертруде Фусенегер и Ен Тиција Лејтиха. У тим књигама може се прочитати понешто о политичком значају царице, а ни речи о Србима – каже др Бранко Бешлин, професор на Филозофском факултету у Новом Саду, потпредседник Матице српске и аутор, међу осталима, и књиге „Евгеније Савојски и његово доба”.
    Марија Терезија била је легендарна личност не само Хабзбуршке монархије, него и европских размера. Европа, укључујући и Србе, памти углавном два хабзбуршка владара Терезију и њеног потомка Фрању Јосифа, који су већ самом дужином владавине обележили епоху. Она је на престолу провела 40, а Фрањо Јосиф 68 година.
    По много чему Марија Терезија била је нетипичан изданак своје лозе. За разлику од претходних генерација Хабзбурговаца који су се кроз низ генерација међусобно женили и удавали већ у другом колену, Маријини родитељи нису били сродници. Отац јој је био католик, а мајка протестанткиња са севера Немачке, која је у сузама прешла у католичанство. Марију су васпитавали језуити, волела је музику и театар, али није имала широко образовање.
    Са непуних 19 година удала се за Франца Штефана, лоренског војводу.
    Мада на супруга није могла да се ослони ни као на државника, ни као на војника, према њему је осећала велику љубав, толерисала му брачна неверства, писала му нежна писма и била врло посвећена супруга и мајка. Од своје 20. до 39. године родила му је 16 деце, међу којима су чувена француска краљица Марија Антоанета и двојица синова који су постали цареви.
    Уобичајено је да Марију Терезију називају царицом, мада она никада није била крунисана. Хабзбуршка принцеза била је владарка, надвојвоткиња Аустрије и, између осталог, краљица Мађарске и Чешке. Имала је само 23 године 1740. када је ступила на аустријски престо. Тада је већ била мајка троје деце.
    Званични владар био је њен супруг Франц Штефан, али он се никада није озбиљно посвећивао својим задужењима, па је сама управљала монархијом. Пет година по њеном доласку на престо, када је њен супруг постао цар Светог римског царства, Марија Терезија, као и свака супруга цара, добија титулу царице и тако постаје једина жена владарка у монархији.
    – Коначно Хабзбурзи имају једно право мушко, и тај је жена! – узвикнуо је тада Фридрих Други Пруски (1712-1786), који је био на гласу као највећи царичин противник.
    Попут својих предака, Марија Терезија владала је бројним земљама и народима које нису спајали ни заједнички језик, ни култура, ни државна управа, валута ни привреда, него само личност владара.
    – Царица је имала тежак задатак да земље на потезу данашње Аустрије, Словеније, Чешке, Моравске, Белгије, Северне Италије и Баната, држи на окупу. Србима је владала у својству мађарско-хрватске краљице – објашњава професор Бешлин.
    Од када су Срби ступили на историјску позорницу, па до Велике сеобе 1690. године, сав њихов културни и политички живот одвијао се у оквиру византијске цивилизацијске сфере, а потом је уследило прилагођавање потпуно новом културно-политичком обрасцу у Подунављу, које су неки наши историчари назвали „барокизацијом српске културе”.
    То је било јако изражено у време владавине Марије Терезије, које Аустријанци, поносни на ту епоху, зову „херојским добом” због ратних подвига, знатног проширења монархије и потпуног преображаја југоистока Европе.
    У целој монархији укинула је процесе против вештица и забранила ношење преминулих житеља у отвореним ковчезима, како би се спречило ширење заразних болести. Године 1774. наредила је редуковање црквених празника, којих је у то време било чак око 200 годишње.
    Један од начина да се попуни монархијски буџет био је откуп статуса Слободног краљевског града. Тај статус је носио и привилегије у облику самосталне власти, права за наплату царина и „право мача”, односно сопственогна судства. У Угарској је крајем XVII века било 32, а 1828. године чак 52 насеља са статусом Слободног краљевског града.
    Привилеговане статусе Срба довео је у питање наследник Марије Терезије, Јосиф Други. Пред њима је била борба дужа од века за присаједињење матици Србији.

    ИЗНЕВЕРЕНИ СРБИ У УГАРСКОЈ

    Један од разлога због којих Срби нису били задовољни владавином Марије Терезије лежи у чињеници да је Мађаре, који су се у рату за аустријско наслеђе изненада показали лојалнима, наградила укидањем Поморишке и Потиске војне крајине. Срби, који су у тим борбама поднели велике жртве, сматрали су се изневерима. За њих је то уједно значило и губитак повлашћеног статуса граничара и војника и срозавање на статус кметова. Срби су се жестоко супротстављали превођењу у „паорију” што је у то време био врло увредљив назив. Све то резултирало је немирима, побунама и исељењем дела Срба у нове крајине према Банату и у Шајкашку. Око 5000 наших разочараних предака тада се иселило у Русију.

    ИСКОРЕНИЛА ХАЈДУЧИЈУ

    Надимак „реформаторка” Марија Терезија заслужила је тиме што је успела да искорени хајдучију и разбојништво, који су узели маха после дуготрајних ратова. Такође, природно окружење на подручју данашње Војводине припитомила је скраћивањем токова река и прекопавањем канала, што је био предуслов да панонска мочвара постане данашња житница. И насеља су добијала савременији облик, појавила су се ушорена села и градови, подстицана је привреда.

    ИЗВОР: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ, Будимпешта, 2017, бр. 32-33, стр. 8