9. октобра 1934. – Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934., приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута.
Атентатор, Владо Черноземски, припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (скраћено ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.
Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који нису желели да Хрвати и Македонци (који су сматрани Бугарима) живе у краљевини Југославији него у независним државама Македонији и Хрватској. У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.
Убиству Александра Карађорђевића је претходило неколико неуспелих атентата.
1916. године у Солуну је наводно покушан атентат на регента Александра Карађорђевића, због чега је Драгутин Димитријевић Апис осуђен и погубљен. Након усвајања Видовданског устава 1921. године, комунисти су организовали неуспешан атентат на краља Александра I Карађорђевића. 17. децембра 1933. године Петар Ореб и Иван Херничић, припадници усташког покрета, покушавају да убију краља Александра приликом његове посете Загребу, што је успешно спречила југословенска полиција, ухапсивши атентаторе.
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888., као други син краља Петра I и кнегиње Зорке. Његов деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II Александрович. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.
Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.
У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао регент.
Александар I Карађорђевић, такође називан витешки краљ Александар Ујединитељ, био је први краљКраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевине Југославије (1929—1934).
Занимљивости
Краљ Александар је преко целих груди имао израђену тетоважу која је представљала пруског једноглавог орла широко раширених крила, с мачем у једној и шаром у другој канџи. Орао је крунисан хералдичком круном, налик на круну Светог римског царства.
Александар Карађорђевић је први Србин који је летео авионом средином априла 1910. године у Француској.
ИЗВОР: Википедија
3. јануар 2018. у 05:29
Војислав Ананић
Александар Карађорђевић, краљ (Цетиње, 17. XII 1888 — Марсеј, 9. X 1934)
Рођен је као четврто дете српског кнеза Петра и кнегиње Зорке, најстарије ћерке црногорског књаза Николе. Остао је рано без мајке: умрла је када је имао 15 месеци. Одрастао је поред војнички васпитаног оца. Са оцем и братом одлази 1894. у Женеву, где је живео веома скромно. Као дете сиромашног српског кнеза, похађао је основну школу са осталом децом из грађанских слојева, међу којима се истицао као одличан ђак. Наставио је школовање у Петрограду, ступајући 1899. у школу Правоведанија, кроз коју је прошао велики број познатих руских правника и дипломата. Правац његовог даљег школовања одредили су догађаји у Србији 1903. када је његов отац после Мајског преврата постао краљ Србије. Са навршених петнаест година ступио је као обичан редов у Шести пук српске војске, који ће отада носити његово име. Задржао је ипак љубав према књизи и склоност ка уметности. Његов први гувернер, гроф Лујо Војновић, записао је да је био даровит млад човек, показивао је бистрину да схвати суштину ствари, а нарочиту склоност имао је према сликарству и музици. Од великог је значаја било његово школовање и боравак у Русиј и, које је стицај ем различитих околности било дуготрајно и нередовно. Од јесени 1905. примљен је у елитни Пажевски корпус, где су војне науке изучавала само деца из царске и кнежевских породица и деца државних и војних старешина. Уживао је наклоност руског цара Николаја који је на њега гледао као на свога сина, те је сматран руским васпитаником који ће у политичкој оријентацији своје земље тражити наслона на Русију. Та чвршћа веза са Русијом требало је да буде потврђена и његовом женидбом са једном од царевих кћери.
И поред свих привилегија које је уживао, услови боравка у Петрограду нису били најповољнији за српског краљевића. У окружењу су владали нереди и велика напетост због руске револуције 1905. и рата са Јапаном, а њему није одговарала ни оштра руска клима. Пошто по савету лекара није смео да продужи студије у Петрограду, српска влада је нашла решење за продужење његовог школовања на тај начин што је ангажовала руског наставника, пуковника Суљменова да га подучава у Београду, с тим да одлази у Петроград и редовно полаже испите. У јесен 1907. полагао је испите шестог разреда војне академије у Пажевском корпусу, на тај начин завршио је и седми разред, а када је почео похађати специјалистички курс, наступила је политичка криза због анексије БиХ. То га је узнемирило и одвукло од учења те му је дозвољено двомесечно одсуство и одмор у Италији. Неколико месеци по повратку у Петроград позван је из Београда да се хитно врати у земљу и преузме положај престолонаследника, пошто се његов старији брат Ђорђе одрекао престола. Откада је у марту 1909. проглашен за престолонаследника, показивао је необичну активност. Пред Србијом је тада био најважнији национално-политички задатак: извући се из неповољног окружења, одолети притиску Аустроугарске и припремити се за ослободилачки рат против Турске. Његов двор је постао стециште националних радника, књижевника, сликара, трговаца, али и обичних домаћина, сељака. Истовремено је прокрстарио читаву Србију, залазио у куће сељака, интересовао се за њихове тегобе. На војничком плану преузео је Инспекторат целокупне војске, који се старао о наоружању, снабдевању и, уопште, обуци војске. Обилазио је гарнизоне, присустовао војним маневрима и у томе се толико исцрпљивао да се у јесен 1910. разболео од тада опаке болести трбушног тифуса, која га је замало стала живота.
На међународном плану, као нови човек на српском Двору, показао се као погодна личност за дипломатско отварање Србије, која је од 1903. била у изолацији због масакра краљевског пара Обреновић. Његов сусрет са бугарским краљем Фердинандом на Копаонику, а затим посета Софији убрзали су остварење савеза са овим најважнијим балканским суседом. У балканским ратовима био је командант Прве армије. Под његовом командом извојевана је 24. октобра 1912. велика победа над турском војском код Куманова, која је утицала на читав ток рата: побеђена је Отоманска империја и завршена вековна борба Срба против Турака. У Другом балканском рату са Бугарском решавало се питање и прерасподеле Македоније. Уочи предузимања непријатељства, иницирао је стварање српско-грчког савеза против Бугарске. Под његовом командом потучена је бугарска војска на Брегалници и Србија је постала доминантна сила на Балкану са великим политичким угледом у Европи. После балканских ратова ушао је у српску историју као „осветник Косова”. Тежио је да се у новоослобођене области пренесу све слободарске тековине Србије како би се Стара Србија и Македонија економски и културно што брже развиј але и достигле ниво Шумадиј е. У том настој ању сукобио се са официрима, припадницима организације „Црна рука”, који су новоослобођене области сматрали окупираним подручјем. Почетак сукоба настао је када је у пролеће 1914. Пашићева влада једном уредбом покушала да у Македонији успостави бар симболичну предност цивилних власти над војним. На то су црнорукци под вођством Аписа, претећи побуном, вршили притисак на краља Петра да смени Пашићеву владу. У тој критичној ситуацији, решен да неће бити оруђе у туђим рукама, Александар је, уз подршку руског посланика Хартвига, утицао на оца да не попусти притиску официра црнорукаца. Сматрајући се везан већ датим обећањем да смени Пашића, краљ Петар је решио да се сам повуче. Прокламацију којом своју краљевску власт преноси на престолонаследника објавио је 24. јуна 1914, образлажући одлуку болешћу и дужим лечењем. Тек што је отпочео да као регент врши краљевску власт, Аустроугарска је остварила своју ратну претњу према Србији, узимајући као повод атентат над надвојводом Фердинандом у Сарајеву.
У време ултиматума Аустроугарске, због одсутности чланова Пашићеве владе и начелника Врховне команде, био је принуђен да први заузме став да се ултиматум у целини не прихвати, да сам организује Штаб Врховне команде, прегледа ратне планове, надгледа извршење мобилизације, стара се о покрету и исхрани војске. У току самог рата, у време Колубарске битке, одлучно се супротставио своме прослављеном војсковођи војводи Путнику, који је у безнадежној ситуацији тражио да се обустави сваки отпор и затражи мир. Пружањем пуне подршке генералу Мишићу, отворио је пут преокрету и успешној контраофанзиви. У пролеће и у лето 1915. дуго је одолевао притиску савезника да са својом уморном и исцрпљеном војском предузме рискантну офанзиву према западу да би се она спојила са италијанском војском. Да је којим случајем подлегао том притиску, српска војска би се у покрету нашла негде око Винковаца и, затечена удруженим нападом Аустро-Немаца и Бугара, била принуђена на капитулацију. Када је у јесен исте године дошло до синхронизованог напада Аустријанаца, Немаца и Бугара на Србију, дуго се заваравао обећањима савезника да ће му притећи у помоћ. Пошто је очекивана помоћ изостала, био је принуђен да се сагласи са тешком и до тада у историји српског ратовања незабележеном одлуком о егзодусу из Србије. Морао се привремено одрећи и услуга свог омиљеног војсковође војводе Мишића, који се противио повлачењу и предлагао контраофанзиву, па ако она не успе, захтевати примирје. Спасавање српске војске, која се на албанским обалама Јадрана нашла готово у безизлазном стању, исцрпљена дугим маршом, изложена болестима, хладноћи и глади, свакако је његова историјска заслуга. Даноноћно је упућивао представке и апеле руском цару, енглеском и италијанском краљу и француском председнику, док у последњем тренутку није стигла савезничка флота и отпочела транспортовање српске војске на Крф. После њене реорганизације и пребацивања на Солунски фронт, било је спорно питање ко ће командовати целокупном војском на том фронту. Одлучно се успротивио наметању да командовање преузме француски генерал, јер му је то изгледало као узимање његове војске у најам а не пружање помоћи. По уставу Србије као регент и врховни командант није могао да стави своју војску под туђу команду. Савезници су прихватили да француски генерал у својству главног команданта командује „у име регента Александра и савезника” па је тако српска војска задржала унутрашњу аутономију и могла бити употребљена на засебном делу фронта.
На Солунском фронту тежио је да у условима ослабљене војне силе обезбеди јединство у официрском кору и мобилише га за ослобођење земље. Из тих разлога одлучио се на коначан обрачун са „Црном руком” и на осуду Аписа и његове групе официра. После покушаја сумњивог атентата, иза којег су према најновијим истраживањима стајали припадници „Црне руке”, ухапшени су Апис и његови следбеници и том приликом је откривен статут и други документи ове организације, који су указивали на њене терористичке циљеве. Инсистирао је затим да се у судском процесу то и докаже. Значај Солунског процеса Апису и његовим следбеницима понајвише је у томе што је донетим пресудама ликвидирана терористичка организација која је тежила војној диктатури и што је у ратним условима успостављено јединство командног кадра. Његови напори били су усредсређени на захтеве савезничким владама за одржавање и ојачање Солунског фронта слањем већих војних ефектива и за предузимање офанзиве. Већ од 1916. уверавао је савезничке државнике да ће се рат завршити тамо где је отпочео — на Балкану. За успешност пробоја наводио је стратегијске разлоге — Немачка ће се зауставити тако што ће се продором на истоку онемогућити снабдевање њене вој ске, и психолошке — његова ј е вој ска нај спретниј а за извршење пробоја пошто не може стално и дуго остати укопана, далеко од своје отаџбине. Сам је сматрао за свој највећи допринос у току рата што је успео да државнике и војсковође западних земаља увери у потребу и важност Солунског фронта, како са стратегијске, тако и са политичке и економске тачке гледишта. Био је тада уверен да је победом свога мишљења над супротним предлозима великих војсковођа спасао своју војску и преко ње осигурао бољу будућност свога народа. За време офанзиве и српског пробоја на Солунском фронту, као врховни командант налазио се стално на положајима, био добро обавештен о току операција и доносио судбоносне одлуке. Две су биле најважније: када је српска војска због брзине продора далеко одмакла и без деј ства француских и енглеских трупа са крила дошла у опасност да буде одсечена од позадине, наредио је продужење офанзиве у намери да што пре избије у долину Вардара и тиме раздвоји немачке од бугарских трупа. Другу одлуку о продужењу напада донео је када се Прва армија нашла испред Ниша, где је непријатељ сакупио две немачке и три аустријске дивизије. Те две храбре одлуке утицале су и на успешан завршетак читавог рата: Бугарска је капитулирала, савезничке стране су ускоро избиле на Дунав па је и Немачка затражила прекид непријатељстава.
Српске ратне циљеве, формулисане током рата (Нишка декларација), настојао је да усагласи са ратним околностима. Као врховни командант, у прокламацијама које је упућивао својој војсци, истицао је најчешће да се бори за ослобођење Српства и стварање велике Србије. Југословенској политици је прилазио доста опрезно, мада јој се није отворено противио. После пробоја Солунског фронта био је задовољан што је брзо ослобођена Македонија, Црна Гора, Србија, БиХ, део Далмације, јер су те земље биле насељене претежно српским живљем и требало је да уђу у састав будуће државе. И Хрвате је сматрао добродошлим у ову државу, прихватајући с њима и федералну заједницу. Ипак је новембра 1918. одбацио Женевску декларацију којом би све југословенске покрајине бивше Аустроугарске, као посебна држава, успоставиле привремено са Краљевином Србијом конфедерални однос. Стварање југословенске државе 1918. прихватио је из уверења да је то у датим међународним околностима најбоље решење и из национално-стратегијских разлога, јер је било готово немогуће образовати и одржати српску националну државу, окружену католичким земљама са тада моћном Италијом на њеним границама, а без подршке православне Русије која је била уништена бољшевичком револуцијом. Императив је био и да се онемогући стварање независне хрватске државе, јер би се, уз подршку католичких земаља, пре свега Италије, могла обновити Аустроугарска, што би представљало опасност за све Србе.
У првим годинама Краљевине СХС, у време државно-правног провизоријума и привременог парламента, имао ј е улогу посредника између два блока супротстављених политичких странака: с једне стране, Радикална странка са Хрватском заједницом и словеначким клерикалцима, а с друге, Демократска странка са социјалдемократама. Први блок био је наклоњен идејама децентрализације државе, док се други коалициони блок више залагао за очување унитарне државе, каква је прокламована прводецембарским актом уједињења. Оба блока имала су различита гледишта у питањима спровођења мера социјалне политике, због чега су се, у зависности од ситуације, смењивали на власти.
Видовдански устав је дефинисао Краљевину СХС као „уставну, парламентарну и наследну монархију”. Као и све државне власти, тако и краљевска проистиче из устава. Краљ нема никаквих историј ских права мимо устава и изнад устава, никаквих права кој е му устав не би могао одузети, или на основу којих би устав могао да погази. Устав је рашчланио државну власт на три основне функције — законодавну, управну и судску, и одредио органе који ће их вршити. Краљ учествује у вршењу све три власти, али увек са ограниченом моћи. Он издаје законе, али заједно са Скупштином, шеф је управне власти, али не влада непосредно него преко министара који одговарају Скупштини, а она им може изгласати неповерење или их оптужити за злоупотребу положаја; у краљево име судови изричу пресуде, али не по његовој вољи него на основу закона. Од законодавне власти, краљ расписује изборе, сазива, отвара и закључује седнице Скупштине, потврђује законе, али онакве какве је Скупштина усвојила. Од извршне власти краљ има дипломатску власт да представља земљу у међународним односима и војну власт, као врховни командант све војне силе. Краљ једино ужива привилегије своје личности тиме што не може бити оптужен и суђен за кривична дела, а за његове евентуалне политичке погрешке одговорни су министри, који опет могу бити уклоњени са власти. У својим имовинско-правним односима краљ се не разликује од обичних грађана, против њега се може водити грађанска парница, он плаћа све врсте пореза, таксе, царине и сличне дажбине. Иако је вршио власт више од седам година, ступио је на престо и стекао титулу краља тек после смрти свога оца, краља Петра, 16. септембра 1921. Непуну годину дана иза тога оженио се румунском принцезом Маријом (8. јуна 1922), а 6. септембра 1923. родио му се први син Петар, који је постао и престолонаследник.
Против Видовданског устава бориле су се понајвише политичке странке Хрвата, али не толико због монархијског облика владавине, колико због државног уређења по коме је Краљевина СХС утврђена као унитарна држава. Хрвати су инсистирали на (кон)федералистичком уређењу у облику дуализма, при чему би једна држава била Хрватска а друга Србија, а око њих би се окупиле све друге југословенске покрајине. Суштина српско-хрватског спора сводила се на територије у Хрватској на којима су вековима живели претежно Срби. Хрвати су се позивали на њихова „хисторијска и државна права” и тражили Хрватску у границама каква им је остала од бивше Аустроугарске. Срби су одговарали да се слобода једног народа не може сложити с појмом историјских права и инсистирали да се поштује и воља Срба у Хрватској. Између двеју најчешће супротстављених српских партија, Радикалне са свесрпском и Демократске странке са југословенском идеологијом, краљ је већег ослонца налазио код радикала, чији се вођа Пашић одлучније супротстављао хрватском сепаратизму. После Пашићеве смрти дошло је до распада Радикалне странке док је Прибићевићева Самостална демократска странка, која је представљала Србе у Хрватској, ушла у коалицију са Радићевом Хрватском сељачком странком. Образован је тзв. „пречански фронт” који је заузео оштар опозициони став према србијанским странкама, и уопште према Србиј и, која је оптуживана за хегемонистичку политику. Т име изазвана оштра политичка борба прерасла је у државну кризу после атентата Пунише Рачића у Скупштини (20. јуна 1928), када су револверски меци усмртили двојицу хрватских посланика и смртно ранили и самог председника странке Стјепана Радића. Криза је достигла врхунац када је стигао извештај из Хрватске да ће се у Загребу конституисати Хрватски сабор кој и би прогласио отцепљење Хрватске. У таквим околностима у Двору је разматран предлог о „ампутацији” Хрватске, од чега се одустало тек пошто су добиј ене званичне изј аве Радића и Прибићевића да њихови захтеви не излазе из оквира Југославије. (Планови о „ампутацији” били су ризични не само зато што се није знало како би на то реаговали Срби из Хрватске, него пре свега што би распад Југославије био лоше примљен међу савезничким државама у Европи.) Криза тиме није била решена јер су хрватске вође и даље истрајавале на својим захтевима о формирању једне дуалистичке државе Хрватске и Србије (сличне Аустроугарској), између којих би била једина веза у личности краља, у оквиру тзв. „персоналне уније”. У разговорима са француским државницима краљ им је ставио до знања да на територији Хрватске живи велики број Срба и они „неће никада прихватити сепарацију, ни у форми персоналне уније” и за тај свој став они имају подршку и народа у Србији. У последњим консултацијама у Двору, почетком јануара 1929, није могао да прихвати Мачеков „компромисан” предлог да се држава подели на шест федералних јединица: није могао да замисли стварање једне велике Хрватске која би обухватила Срем са Земуном и Далмацију са Боком Которском.
Завођењем личног режима државним ударом од 6. јануара 1929. намеравао је да спречи сецесију Хрватске, а надао се да ће југословенском идеологијом ојачати српски живаљ као најбројнији у држави. Иако није био аутократа ни по склоностима ни по темпераменту, определио се на ауторитарну власт из политичке нужде у тренутку када се земља налазила на ивици грађанског рата и распада, који је желео по сваку цену да избегне. Говорио је да је имао само два решења: „ампутацију” Хрватске или укидање устава. Питање је, међутим, да ли је то била једина алтернатива и да ли се то могло избећи. Правдао се да се заклео на поштовање устава, али исто тако обавезао да ће чувати интегритет државе, који је био угрожен. Његова највећа погрешка била је што је увођењем личног режима прекинуо политички контакт са народом, лишавајући се те велике колективне енергије био је принуђен на придобијање појединаца као „представника” појединих народа, на задовољавање о државном трошку њихових политичких и материјалних интереса. Очекивао је да ће то стање трајати кратко, али оно се одужило на неколико година. Тек октобра 1931. „даривао” је народу устав, којим је уведен дводомни парламентарни систем, са Скупштином која се бирала јавним гласањем, и Сенатом чија је половина посланика именована. Квалитет парламентарности зависио је од одговорности владе парламенту, а та одговорност није била велика јер је владу постављао и разрешавао краљ. Ипак, према мишљењу теоретичара државног права, постојала је правна држава и систем уставне монархије са парламентаризмом, кој и је, истина, био ограничен неким овлашћењем владаоца (као што је тада било и у неким другим европским државама), али је и најгори парламентаризам бољи од одсуства сваког парламентаризма.
Временом је и сам увидео да његова лична владавина није дала резултате које је очекивао: нити је постигнута национална консолидација, нити је народ „заволео Југославију”. Имао је снаге да призна да је 6. јануар била његова велика грешка. Изражавајући спремност да одбаци шестојануарски режим, од 1933. интензивно је радио на припремању програма коренитих политичких промена, које би се оствариле образовањем концентрационе владе и спровођењем слободних избора после којих би дошло до споразума о друкчијем државном уређењу. На том програму успео је да придобије србијанске опозиционе странке као и вође хрватске и словеначке опозиције, прихватајући њихове захтеве за повратак демократске владавине и друкчије државно устројство, на основу изражене воље појединих народа. Планирао је да се читав тај програм почне остваривати после његове посете Француској октобра 1934.
Као што му је историј а била наклоњена као ратнику, тако је и као државник имао велике успехе у спољној политици земље. У дипломатској активности, у односима према другим државама, држао се начела да не постоје стални пријатељи и вечити непријатељи. Успоставио је добре односе са традиционално непријатељским државама као што су биле Турска, Бугарска и Немачка, истовремено је имао разлога да искаже резерве према вечитом савезништву са Француском и Енглеском. У послератној Европи, завађеној идеологијама фашизма, нацизма и бољшевизма, у којој су ревизије мировних уговора, а самим тим и границе појединих држава, биле предмет сталних спорова, настојао је да води самосталну политику, учврсти положај водеће државе на Балкану и обезбеди утицај у решавању међународних питања у Средњој Европи. Успевао је у томе залагањем за стварање регионалних заједница малих држава. Мала антанта (остварена 1921, реорганизована 1933), заснована на безбедности трију држава (Југославије, Чехословачке и Румуније), респектована је у међународним односима као „пета сила” у Европи. Она је представљала јасан показатељ неповерења према великим силама и спремности да се супротстави сваком споразуму о ревизији граница постојећих држава. У другом регионалном блоку, Балканском савезу (склопљеном фебруара 1934), испољена је чврста намера четири државе (Југославије, Румуније, Грчке и Турске) да се ослободе традиционалног утицаја великих сила и самостално организују у циљу
унапређења међусобних односа. Балкан је постао мирнији него што је икада био: уместо да буде стална опасност за Европу, Европа је постала једина опасност за мир на Балкану.
Велики успеси владара једне балканске државе нису одговарали великим силама, посебно фашистичкој Италији, чија је експанзија према истоку осујећена. То је разлог што је Мусолини, преко усташких терориста, годинама планирао убиство југословенског краља. Успело му је то 9. октобра 1934, када је Величко Георгијев, члан терористичке групе, у служби усташког вође Павелића, у атентату усмртио југословенског суверена. Био је то у ствари атентат на тадашњи поредак у Европи, која од тада запада у неизвесност. По речима британског министра Идна, „марсејски пуцњи су били први хици Другог светског рата”.
Уз велике војне и државне почасти и присуство истакнутих европских државника, краљ Александар Карађорђевић сахрањен је 18. октобра 1934. у цркви Св. Ђорђа на Опленцу.
Бранислав Глигоријевић