Срби у Румунији

90 коментара

1. 25. новембар 2017. у 08:49

   Војислав Ананић

   Павле Станојевић

   СРЕЂИВАЊЕ АРХИВСКЕ ГРАЂЕ У ЦРКВИ СВ. ПЕТРА И ПАВЛА У АРАДУ И СУМАРНИ
   ПОПИС ДОКУМЕНАТА

   Арад, као старо административно, црквено и културно средиште Срба у Поморишју и важно војно утврђење за одбрану од Турака, одувек је за српски народ у данашњем румунском Банату имао изузетно важну улогу. Писани извори и нова археолошка истраживања убедљиво говоре да су Срби населили ове крајеве знатно раније него што је званична историографија то признавала. Најкасније од XIII столећа Срби се у румунском делу Баната јављају као ктитори и градитељи првих манастира, поседници великих имања, племићи и војсковође, црквени великодостојници, политичари, дипломате, оснивачи штампарија и књижевници, просветни и културни радници, познати сликари и дрворезбари итд.
   Њихов 6poj ce нарочито повећавао у другој половини XV столећа после пропасти српске државе, када се у знатном броју насељавају на великим имањима српских деспота, Стефана Лазаревића и Ђорђа Смедеревца. Српски деспоти су имали бројне поседе у Банату, у Тамишкој, Крашкој и у Чанадској жупанији. Поред њих и више познатих српских властелинских породица имале су ту своје поседе, попут породице Јакшић, Радич-Божић, војводе Милоша Белмужевића, грофа Петра Петровића и других. Разумљиво је што се на тим просторима формира и снажна црквена организација Српске православне цркве, да се оснива већи број манастира и подижу православне цркве по местима где Срби живе. Срби насељавају углавном сеоска места, али их има и у већим насељима као што су Темишвар, Арад, Липова и Карансебеш.
   Резултати најновијих историографских истраживања корене српског православља на тлу данашње Румуније налазе још на почетку XIII столећа, везујући појаву наше црквене организације за посету светог Саве угарском двору 1220. године и добијање дозволе од угарског краља да Српска православна црква води бригу о нашем живљу на тим територијама. Подизање првих српских православних манастира у Пољадији и Дунавској клисури везује се управо за то време. Све касније сеобе и долазак бројног високог племства на ова подручја знатно су повећали број Срба, па се указала и потреба за бољом и успешнијом организацијом Српске православне цркве. Први познати податак о постојању епархије СПЦ на тлу данашње Румуније потиче из 1479. године, где се помиње митрополит Дионисије са седиштем у Јенопољу. После пада Баната под Турке 1552. године, Угарска митрополија подељена је на два дела. Српска православна црква организована на подручју Ердеља, за седиште је задржала Јенопоље, док је део који је заузела турска војска, седиште епархије имао у Липови. Ердељски митрополит Генадије помиње се 1580. године, а седиште му је било у Сасебешу. Епископија у Липови помиње се у документима већ 1563, а први српски епископ који је имао седиште у Темишвару, Неофит, забележен је 1608. године.
   Арадска епархија се простирала на подручју северно од Темишварске епархије, са друге стране Мориша, према поречју Криша. Установљена је у време реорганизације православне цркве на подручју Кришане 1695. године. Када је основана Поморишка граница, на њено чело стао је епископ Исаија Ђаковић, који је 1708. године изабран за првог српског митрополита у Аустријском царству.
   Срби староседеоци настањивали су у Араду насеље Ћуковац, а нешто северније, на речном острву између Мориша и Малог Мориша, у насељу које је називано Српска варош (Civitas Rascianorum, Ratzenstadt), живели су потомци граничара које је довео Јован Поповић Текелија. До сеобе у Русију, педесетих година XVIII столећа, Срби су у Араду били већинско становништво. Сходно томе, више наших сународника захваљујући угледу и економској моћи, бирано је за градоначелнике и сенатоpe у Араду током XVIII столећа. Градоначелници су били Константин Калиновић, Петар Васић, Јован Мишић, Риста Станојевић и Арсеније Сечански. Зато не чуди што се већ у XV столећу помиње у Ћуковцу српска православна црква посвећена св. Јовану Крститељу, као задужбина Дмитра Јакшића. Ова црква је од 1706. године била и саборна црква Арадске епархије, а налазила се у главној улици (Bischofs Gasse). Арадски Срби били су познати трговци, произвођачи квалитетног вина, џелебџије и добре занатлије, чији су се производи продавали широм Царевине.
   Већ и сама чињеница да је српска православна црква Светог Петра и Павла у Араду подигнута у раздобљу између 1698. и 1702. године, и да су јој ктитори били чланови чувене српске породице Текелија, говори о значају архивске грађе која се чува у овој цркви. Ктитор прве цркве завршене 1702. године био је Јован Поповић Текелија, али су и све касније генерације Текелија водиле бригу о цркви и богато је даривале црквеним књигама и светим сасудима за богослужење. Сава Текелија је 1822. године подигао торањ на цркви „за два фата више”, покрио бакром, поставио јабуку и позлаћен крст у висини од 4 метра. За њихову позлату дао је да се истопи 247 аустријских дуката. Сава Текелија је поклонио цркви готово све нове црквене сасуди. Данас су сачувана два ђаконска стихара, један орар, крст из 1819. године финог филигранског рада и је- дан позлаћени путир. Текелије су били управитељи цркве све до Савине смрти 1842. године, када им се гаси мушка лоза.
   У архивској грађи која се налази у Српској православној црквеној општини, поред матичних књига, домовних и циркуларних протокола Арадске епископије, различитих рачунских књига и евиденција прихода и расхода бројних задужбина и одбора црквене општине, очувани су и пописи ученика, књиге наплате станарине од кућа издатих у закуп, дневници рада Српске основне школе, као и разни записници и преписка Управног одбора, Школског одбора, Црквеног одбора, Српске добротворне задруге и свих других фондација, задужбина и завода који су постојали при Српској црквеној општини у Араду. Постоји и велики број докумената који откривају нове податке о знаменитим Србима у Араду. Сачувани су, између осталог, копија тестамента Еустахије Арсић, говор патријарха Јосифа Рајачића у Горњем дому Парламента у Пешти, разни списи о догађајима 1848. године, инвентар ствари у цркви Светог Петра и Павла итд.
   Сачувана архивска грађа је изузетно вредна и пружа истраживачима драгоцене податке о Србима у Поморишју, животу Срба у Араду, Текелијама, раду цркве и деловању црквених одбора, њених задужбина итд. Грађа се чувала у звонику цркве у крајње неповољним условима, па је била и тешко доступна истраживачима. Отуда je и мало коришћена у науци, са изузетком „Рачунског дневника СПЦО у Араду” са подацима вођеним од 1728. до 1790. године. Колико нам je познато, др Алекса Ивић је био први наш научник који је око 1930. године озбиљније прегледао ову грађу. После њега, свега неколико истраживача (Вукица Поповић, др Миодраг Јовановић, др Мирослав Тимотијевић) користило је само поједина документа обимне архивске грађе арадске цркве која није била сређена, нити је постојало неко информативно средство, што им је отежавало рад и брже откривање жељених података.
   На иницијативу проте Стевана Рајића да се вредна архивска грађа из цркве Светог Петра и Павла у Араду среди и заштити, Министарство културе Републике Србије одредило је 1997. године Архив Војводине да организује екипу стручњака која ће прегледати и средити нађену грађу. Како је архивска грађа садржавала документа писана на латинском, немачком, мађарском, црквенословенском, румунском и српском језику, у екипу су укључени и стручњаци за те језике. Највећи део архивске грађе српске православне цркве Светог Петра и Павла у Араду чувао се у звонику цркве. Грађа је нађена разбацана по поду, савијена и запрљана птичјим изметом и масном прашином, тако да је прво морала да се очисти и исправи, па тек онда пренесе у просторије Српске православне црквене општине на даљу обраду . Приликом обраде увидели смо да је грађа чак и у оквиру једног свежња потпуно измешана и по годинама и по врстама, тако да су у једном свежњу могли да се нађу предмети распона и до 80 година. Предмети нису имали никакву регистраторску ознаку, јер нису вођене књиге.
   Несређену грађу чинила су документа настала радом Српске православне црквене општине арадске и арадског протопрезвитерата, па је и било логично да се подели на два фонда: фонд 1 — Арадски протопрезвитерат, и 2 — Фонд Српске православне црквене општине у Араду. Грађа је прво разврстана по годинама и подељена по одговарајућим категоријама, па онда слагана по бројевима унутар тих категорија. Током три боравка од по само седам дана 1997, 1998. и 2000. године, и за четири радна дана 2001. године, грађа Српске православне црквене општине и протопрезвитерата сређена је разврстана по годинама, фондовима и категоријама, а затим убачена у архивске кутије. Сва грађа смештена је на нове металне полице и налази се у просторијама Српске православне црквене општине у Араду. На тај начин је грађа за одређено време заштићена од даљег пропадања и омогућено је њено лакше коришћење. За кориснике је урађен проширени сумарни попис докумената. Тиме је завршен први део обраде архивске грађе, даљи рад захтева аналитичку обраду сваког документа и израду аналитичких инвентара, што тражи далеко дужи боравак екипе стручњака на терену.
   Архивска грађа и књиге из фонда арадског протопрезвитерата чувани су у једном орману на хору цркве Светог Петра и Павла. Сачувана грађа настала је у распону од 1861. до 1968. године. Преовлађују деловодни протоколи и преписка пo деловодним протоколима, различити инвентари и пописи парохијских звања.
   У фонду Српске православне црквене општине у Араду сачуване су 143 књиге настале у распону од 1728. до 1999. године. По вредности података изузетно је важна за истраживаче књига „Рачунски дневник храма Св. Петра и Павла у Араду” (1728—1790). Ту је и низ матичних књига, као и рачунске књиге прихода и расхода, доставне књиге за пошту и записници различитих црквених одбора. Најстарији појединачни списи потичу из 1731. године. Ради тачнијег утврђивања пописа некретнина које је црквена општина у Араду поседовала и објављивања текстова из историје црквене општине у часопису парохије, један део докумената је и аналитички обрађен како би био доступнији што већем броју истраживача.
   Током 2001. године (од 3. до 6. јуна), екипа стручњака Архива Војводине урадила је и идентификацију и попис књига из библиотеке црквене општине које нису биле у регистру. Такође, неке књиге из фонда Српске православне црквене општине су реинвентарисане, допуњен је постојећи попис новопронађеним књигама и дати су нови бројеви свим књигама. Ради лакше идентификације старих црквених књига без корица и почетних страна, скениране су на CD карактеристичне стране, иницијали, заставе и записи.
   Библиотека арадске цркве садржи 262 библиографске јединице које су нумерисане у низу од 1 до 262. Књижни фонд је изузетно разноврстан и богат, а хронолошки обухвата књиге штампане од 1518. године до краја XIX столећа. Посебну вредност има „Службеник” из 1518. године, штампан у штампарији Божидара Вуковића у Венецији. Најбројније су теолошке и богослужбене књиге на црквенословенском, грчком, латинском и немачком језику.
   Знатан број публикација чине различити извештаји, алманаси, статистички прегледи и шематизми које је црквена општина добијала из свих српских земаља и градова (Трста, Карловца, Сарајева, Новог Сада, Кикинде, Београда итд.). У библиотеци су заступљена дела црквене и световне садржине. Највише их је са теолошком садржином, али их има и из области историје, црквене историје, филологије, филозофије, књижевности, па и природних наука. Овом фонду припада и 14 литургијских књига које се налазе у олтару српске православне цркве Светог Петра и Павла. Књиге заступљене у овој библиотеци штампане су у најстаријим и најпознатијим штампарским центрима православног света (Кијев, Москва, Беч, Будим, Београд). Сачуван је, нажалост, само део из богатог фонда који су донатори из породице Текелија кроз векове даривали цркви. Уз старе књиге библиотека се обнавља, истина малим бројем, и новим издањима која стижу из Србије.
   У оквиру библиотеке, сачувано је и више од 300 књига нотних записа из XIX и са почетка XX столећа са изузетно вредним композицијама наших и руских композитора, углавном за потребе црквене службе, али ту има и композиција које су се изводиле и приликом различитих световних свечаности.
   Током рада на сређивању архивске грађе Српске православне црквене општине у Араду, арадског протопрезвитерата и библиотеке при цркви Светог Петра и Павла, од 1997. до 2001. године у екипи су били Јован Валрабенштајн (за немачки и мађарски језик), Митар Крејић (за латински и црквенословенски језик), Драган Танасковић (информатичар), Видосава Заклан (новија грађа), Весна Башић (библиотека) и Павле Станојевић, директор Архива Војводине (старија грађа). У обради грађе на румунском језику пуно је помагао екипи инж. Божа Панић, члан Одбора српске православне цркве у Араду.

   Извор: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 4, НОВИ САД, 2006.

   Одговори

2. 25. новембар 2017. у 13:05

   Војислав Ананић

   Стеван Бугарски

   OHOMACTИKA СЕЛА СРПСКОГ CEMAPTOHA

   САЖЕТАК: Писани подаци o самом селу сежу до XIV века. Становништво се може систематски пратити тек од 1779. године, када су заведени матични протоколи. Први списак сеоских домаћинстава потиче из 1825. године. У њему има нешто страних презимена, али српска представљају више од 90%. Слично стање се одржало до после Другога светског рата, када је месно становништво похрлило у градове, а насељавали су се, углавном, Румуни. Године 1992. Срби су још имали извесну већину (63,20%), али приликом пописа 2002. године утврђено је да су постали мањина (45,92%).
   Упоређивање презимена из 1995. са презименима из 1825. године недвосмислено показује да је 77,55% основних сеоских презимена било трајно и животворно током последња два века, односно да садашње основно српско становништво сачињавају највећим делом потомци оних који су око 1800. засновали село на садашњем огњишту.
   Раду су приложене таблице са потпуним пописом имена, презимена и надимака у српским домаћинствима на дан 31. децембра 1995. године.
   КЉУЧНЕ РЕЧИ: Семартон, Срби, ономастика, демографска кретања.
   HA ДAH 31. ДEЦEMБPA 1995. ГОДИНЕ

   Село Семартон лежи у питомој Тамишкој равници између Бегеја и Тамиша или, како се у старини говорило, између два Тамиша, на надморској висини од око 85 м, 31 км југозападно од Темишвара. Садашње атарско подручје граничи се са атарима места: Улбеч, Дињаш, Маџарски Семартон, Бијанак, Иванда и Ђулвез. Мада је некада био на главном путу којим се саобраћало из Темишвара у Велики Бечкерек, Семартон је после светског рата 1914—1918. остао изван прометних саобраћајница, и тек је шездесетих година XX века, макадамским, затим и асфалтним путем, преко Улбеча, повезан са Темишваром. Године 1962. пуштена је у саобраћај аутобуска линија Темишвар—Парац—Улбеч—Семартон, ca истом повратном трасом; до тада се углавном путовало железницом. Најближе железничке станице су у Улбечу и Ђулвезу, на подједнакој удаљености од око 8 км; због бољег пута, мештани су чешће користили улбечку.
   Место је забележено на списку платиша папске десетине 1333— 1335. године и од тада се повремено помиње у разним документима, увек као насељено; године 1730. постало је засебна административна јединица, на нивоу општине.
   Према административним територијалним поделама, припадало је следећим надређеним управним јединицама: Чаковачкој нахији (за све време турске владавине), Бечкеречком дистрикту (под аустријском окупацијом, од 1688. до поновног пада под Турке 1699), Чаковачком дистрикту (од 1717), Торонталској жупанији (1779—1849, те 1860—1921), провинцији Српска Војводина и Тамишки Банат (1849—1860); приликом разграничења националних држава на територији бивше Аустро-Угарске затекло се у Румунији и било у Тимиш-торонталској жупанији до 1950, затим у Темишварској (касније названој Банатском) области до 1968. године; од тада је, као село, подређено општини Улбеч, Тимишка жупанија.
   Настанак места скривен је маглом векова. Да ли је оно од вајкада носило садашњи назив или прастари назив треба тражити на каквом списку историјских топонима за које још није утврђено где су се налазили и шта представљају — не зна се.
   Садашњи назив изведен је од имена Светога Мартина; судећи према сцени са печата политичке општине из XIX века, на којем је представа јахача на коњу и просјака, реч је о Светом Мартину Милостивом.
   Пошто се, стицајем историјских околности, током векова место налазило у саставу разних држава (Мађарске, Турске, Аустрије, Аустро- Угарске, Румуније), у документима назив му је најчешће на страним језицима, писан разним графијама, и то недоследно. Најстарији сачувани помен на латинском је језику и гласи Sanctus Martinus (1333—1335), затим следе облици Zenthmarton (у пресуди Вишеградског суда 1358), Zenth Marton (1478), St. Marton (приликом пописивања кућа ради разреза доприноса за издржавање војске током зимских месеци 1688/89, такође на Мерцијевој мапи 1723. и Гризелинијевој 1776), St. Martin (приликом општег пописа домаћинстава у Јужној Угарској из 1717. године).
   Када су 1806. године на 4 км западно од Семартона уз Бегеј насељени Мађари, њихов заселак је прозван Новим Свмартоном (Uj Szent Marton), касније Шацарским Сгмартоном (Magyar Szent Marton), па је — ради разликовања при именовању — стари Семартон, по свом становништву, назван Српским Семартоном.
   У шематизмима Чанадске католичке бискупије води се као Szent Mаrtony (1811—1813), Racz Szent Mаrtony (1814—1816), Ratz-Szent Mаrtony и Szent Mаrtony-Ratz (1817—1835), Szent Mаrton-Rаcz (1836), Szent Mаrton Rаtz (1837—1847), Szent Mаrton-Racz (1848—1869), Szerb-Szent- -Mаrton (1870—1903), Szerbszentmаrton (од 1904. године).
   Слично стоји и у географским лексиконима: Ratz Szent Mаrton (1828), Rđcz-Szent Mаrton (1851), Szent Mаrton-Szerb и Szerb-Szent Mаrton (почев од 1859. године).
   Ипак је званични назив дуго остао двочлан, без назнаке Српски: на печатима семартонске политичке општине из 1861. године још стоји само Szent Mаrton, а тек десетак година касније јавља се нови печат са натписом Szerb Szent Mаrton; године 1909. званично је прописано да се назив села има писати као једна реч: Szerbszentmаrton.
   Почев од 1919. године, званични румунски назив места је Sanmartinul sarbesc, и тај се назив задржао до данас, с тим што је током година прилагођаван изменама у румунском правопису: Sanmartinul Sarbesc, Sanmartinul-Sarbesc, Sinmartinul Sirbesc (1968), Sinmartinu Sirbesc (1974), најзад Sanmartinu Sarbesc (од 1990. године).
   Користећи вековима страни израз Сент Мартон, бар у званичној употреби, народ га је прилагођавао српском језику. Већ је и у мађарској топономастици постојала тежња да се две речи које означавају назив места изговарају заједно, и то је напокон озваничено 1909. године; Срби су њихове нагласке свели на један, дугоузлазан, па су речи Сент и Мартон срасле у сложеницу Сентмартон, именицу мушкога рода, чије је значење у српском језику географски назив села и — сем етимолошке — нема друге везе са значењима и граматичким категоријама речи од којих је настала. Сложеница је подлегла именичној промени као једна реч: са једним нагласком и једним наставком.
   Због отежаног изговарања сугласничке групе „нтм” дошло је и до фонетског упрошћавања, можда најпре само до елизије гласа „т”, али процес није никако могао ту стати, jep je сугласнички скуп „нм” још више неподесан за изговор и у нашем језику неуобичајен (не постоји у српском језику ниједна реч где је „н”, предњонепчани сугласник, опстало испред усненога „м”, нити би се склоп „нм” могао изговорити, до ако би усиљено, са обавезном цезуром после „н”, а тада би упутније било вратити се на мађарски изворник, јер би се, истина опет усиљено, али ипак лакше, могло изговарати и „нтм”). Дакле, према општим законитостима српскога језика, одмах после елизије сугласника „т” уследило је једначење по месту творбе: „нм” — „мм” (Семмартон), и изгубио се један од једначењем удвојених сугласника: „мм” — „м” (Семартон). Тако је сложеница добила повољан склоп у духу српскога језика и најбоље погодовала народном изговору.
   Заиста, мада је у корену несумњиво мађарска сложеница Сентмартон (Szent + Marton), Срби су место од давнине звали Семартоном; читав процес фонетско-морфолошког срашћавања завршен је, без сваке сумње, пре XVIII века.
   У најстаријем месном запису, из 1742. године, назив села се среће двапут, оба пута у облику Семартон, као што махом пише и у парохијским списима. Доситеј је такође начисто с тим. У његовим делима назив села се јавља девет пута: седам пута у Части првој Живота и прикљученија… (дакле 1783), по једанпут у Части другој истога дела, штампаној уз Басне, и у Баснама (дакле, 1788), и то редовно у облику Семартон. Сва потоња издања Доситејевих дела, укључујући и букурештанска, поштују тај облик, а користе га такође многобројни Доситејеви биографи, коментатори и истраживачи.
   Током XIX и XX века настали су многи записи из пера учених и неуких мештана, и село се у њима редовно означава као Семартон.
   И не само то, него је и одредница Српски тешко продирала; тек негде од друге половине XIX века махом се прихвата пуни назив Српски Семартон, али је поједностављени, старији облик Семартон и даље, па и данас уобичајен, а назив мештана је редовно једночлан — Семартонци и Семартонке. Штавише, ненаглашени фонеми „е” и „о” не изговарају се увек јасно, него се „е” махом изговара као полугласник између „е” и „а”, па и као чисто „а”, док се „о” — изговара као полугласник између „о” и „а”; или опет као чисто „а”; ако знаком b обележимо недефинисани полугласник, приближни препис народнога изговора био би Срмартон или Самартан.
   Нагласак је дугоузлазан и увек на другом слогу.
   Но пошто је у српском језику дуго владало граматичко и правописно расуло, напоредо са народним обликом који је записао Доситеј, током времена су у званичним списима коришћени „књишки” усиљени облици: Ст. Мартин, Серб Сент Мартон са скраћеницом Ст. Мартон, Св. Мартон, Сентмартон, Сербскиј Свјатиј Мартон, Србски Свети Мартон, Српски Свети Мартон и још неки, које народ никада није прихватио. После Првога, а нарочито после Другога светског рата, појединци су се опет узалудно трудили да заведу рогобатни облик Сенмартон, који такође није прошао, јер није друго до насиље над српским народним језиком, неподесна „учена” симбиоза старога мађарског и новога румунског назива, невешто навијање и подешавање туђем противно правилима српске граматике и језика, одраз било неупућености, било недостатка језичког достојанства.
   Демографска слика и српска ономастика у месту. Подаци о становништву за старије доба оскудни су и несистематски; од XVIII века, од када се може добро пратити, становници су у великој већини Срби, а уз њих је током времена било сразмерно мало Румуна, Словака, Немаца, Мађара, Руса, Јевреја и Цигана.
   Дугорочно гледано, демографска слика је силазна, с тим што је од друге половине XX века и нагиб силажења све стрмији, особито за српско становништво.
   Приликом државнога пописа од 7. јануара 1992. године у Семартону је било свега 968 становника, од тога Срба 605, односно 63,2%.
   Пошто је у питању вековно српско место, где је само пола века раније српско становништво представљало 98,9%, сматрао сам корисним да ce изврши потпуни попис српске ономастике, те да ce безлична бројка од неколико стотина Срба утемељи на живим људима.
   Пописивање је обављено у домаћинствима, то јест домаћинства (или кућни бројеви) узета су за основну јединицу пописа.
   За пописивање је утврђен образац са минималним подацима неопходним за анализу ономастике: кућни број, презиме, име, надимак, пол, година рођења, брачно стање, крсна слава.
   Пописивана су само српска домаћинства, то јест она чији се чланови изјашњавају као Срби, независно да ли припадају или не српској цркви и парохији. Мештани других народности пописивани су само као брачни другови Срба, односно Српкиња, крајње ретко као укућани у српским домаћинствима; њихова народност је назначена. Деца из мешовитих бракова узимана су као Срби.
   Попис је обављен током децембра 1995, а подаци су допуњени и исправљени тако да представљају слику семартонскога српског становништва на дан 31. децембра 1995. године.
   Које због трогодишњега временског размака, које због разлике у поступку, подаци до којих се дошло разликују се, истина незнатно, од података добијених при државном попису из 1992. године.
   Укупни број пописаних особа у српским домаћинствима износио је 623 (мушких 270, женских 353), од тога је Срба било 551 (мушких 249, женских 302), а других народности у српским кућама 72 (мушких 20, женских 52).
   Састављањем посебнога прегледа ономастике према подацима обављенога пописа, добијени су резултати сажети у табличним прилозима: бр. 1 (презимена), бр. 2 (крсна имена) и бр. 3 (надимци).
   У српским домаћинствима су записана 134 презимена, 285 крсних имена и 146 надимака.
   Анализа месне ономастике из 1995. године показује следеће:
   Сеоска традиција да о имену новорођених одлучује кум и да се деци дају имена дедова, кумова или каквих рођака, дуго је опстала, тако да се одређена ономастичка структура по породицама понављала циклично, и кроз њу се дугорочно чувала стара сеоска ономастика. Ипак, имена могу бити само од помоћи, а сама за себе не могу бити пресудна за праћење породичне лозе.
   У новије пак време о имену новорођених углавном одлучују родитељи, а имена се дају произвољно. Отуда су у сеоску ономастику продрла неуобичајена имена: Алис, Казимир, Наташа, Снежана и слично, а унет је, највише по национално мешовитим породицама, не само одређени број страних имена, него и страни обичај давања детету по два крсна имена: Жива Данијел, Жива Дачијан, Магдалена Биљана, Розалија Емилија и слично.
   Надимци су било лични, када их носи само једна особа, било пoродични, када су заједнички за чланове одређене породице, па и за више породица у сродству. Једном устаљени, надимци служе за означавање, односно за разликовање особа са истим именом и презименом, мада нису првобитно с тим циљем давани. Незванични, више нигде не записани, надимци су опште познати и надалеко чувени, често познатији и распрострањенији од самога презимена. Ипак, мада понекада трају више генерација, они су потенцијално најпокретљивији део ономастике, јер се могу мењати било кад, с разлогом а и без разлога.
   Презимена много казују о својим носиоцима.
   У ствари, наша презимена су постала углавном од надимака. Од давнина људи су се звали, па су тако и вођени у разнима написанијама, по имену и по прозвишчу, то јест по надимку. Средином XVIII века, када се и у Семартону почело уредно водити грађанско стање, свако је записиван по крсном имену и по надимку по којем је био највише познат или се свештенику-матичару учинило да је погоднији. Наслов рубрике је све до половине XIX века управо тако и гласио: Имја u првзвишче. Тада забележени надимак остао нам је надаље као презиме. Али независно од свога порекла, презимена су записивањем устаљена, те имају своје путеве развитка као званични, писани, обавезни назив за све чланове извесне породице. Због тога су она најнепокретљивији део ономастике, те према томе најподеснији за праћење непрекидности становништва у дужем временском распону.
   Међутим, мада је записивање прозвишча почело у XVIII веку, први потпуни сачувани списак сеоских домаћинстава потиче с краја 1824. године. Наиме, по пресељењу села на садашње огњиште, почели су се скупљати прилози за зидање нове цркве, па је у Рачунском днввнику 1. јануара 1825. записано „колико који жертвовал јест на Свјату церков”. Домаћинства су записана по кућним бројевима, и свугде је означена глава породице, управо у рубрици Имја и прозвишче.
   Према том списку, била су у Семартону 253 кућна броја, али са свега 73 презимена (просек 3,47 куће по презимену). Презимена се могу разврстати у четири групе, као што следи:
   — Презимена сеоских званичника: бележника, свештеника који нису из места и слично: Ердељи, Ладањи, Лилин, Стефановић;
   — Немачка презимена особа немачке народности, које су биле засновале домаћинства на новом сеоском огњишту: Гајс, Крајс, Рајер, Рорих, Сон, Тиш, Херман, Шенбергер, Шмек;
   — Румунска презимена особа које су у месту боравиле привремено или случајно као пастири и слуге: Боулеско, Ваљан, Данчул, Ђулвезан, Кируцкиј, Милитар, Орбец, Пуригра, Фалкеш, Чобан;
   — Презимена сеоских сталних домаћинстава: Бабин, Бакин, Богосав, Болдоран, Бугар, Бугарски, Василијевић, Војинов, Вујић, Вукојев, Глишин, Грубачки, Додолин, Драгашки, Еремић, Жарков, Живанчев, Илин, Јованов, Јуришин, Кетеон, Кнежев, Косанић, Курјачкиј, Лазин, Лујанов, Мишков, Мијатов, Миладинов, Мирјанић, Нешин, Ненадов, Огњанов, Панић, Пасуљски, Паункић, Пејанов, Петров, Поповић, Раданов, Рајин, Сенфи, Спорја, Чизмаш, Чолаков, Шажан, Шароњев, Штевина, Шенђурац, највећим делом српска, али и неколико румунских (Кетеон, Спорја, Шажан, Шароњев).
   Сеоски званичници нису се усталили у месту, сем свештеника Георгија Стефановића, који је умро од колере 1839. године, не оставивши у месту мушкога потомства.
   Немци нису насељени у Семартон приликом званичних насељавања, него су накнадно долазили из оближњих села где су били насељени и куповали земљу у семартонском атару. Први пут су записани 1811. У месту су се задржали стотинак година, али се, као католици, нису мешали са месним православним становништвом; њихов број је био око 100 душа, и када су се почетком XX века коначно раселили, нису оставили о себи инога трага, до куће, које су продали Србима, католичко, такозвано Швапско гробље и неколико назива потеса у атару.
   Осим Немаца, у Семартону је повремено било и Мађара и Јевреја, али у малом броју.
   Румуни су привремено боравили у Семартону и углавном су се раселили, као породица Ђулвезан, која је дошла из Ђулвеза, ту подуже боравила, и вратила се у Ђулвез. Породице румунскога порекла Кетеон, Спорја, Шажан, Шароњев усталиле су се у месту (и посрбиле), а остале се нису развиле и ретко се срећу у матичним књигама крштених.
   Сеоски развитак зависио је од наталитета и смртности, то јест од природнога прираштаја и од померања сталнога, основнога становништва.
   Током два века наталитет је дуго био изнад смртности, са малим изузетком година када су харале епидемије (1803, 1836—1837, 1849. и 1873). Тек после 1960. године, као последица старења становништва због ниског наталитета и због расељавања, смртност је почела узимати маха и превазилазити наталитет.
   Померања је било природних, економских и принудних.
   Природна померања најчешће су у вези са одлажењем из села или долажењем у село услед ступања у брак. Рецимо, у раздобљу 1779—1815, Семартонке су се удавале у места која су сада у Румунији, али и у Баранду, Боку, Ботош, Велики Бечкерек, Велику Кикинду, Елемир, Ечку, Иланџу, Итебеј, Јабуку, Јарковац, Канак, Кларију, Марковац, Меленце, Модош, Неузину, Нови Сад, Пардањ, Сечањ, Томашевац, Торак, Црњу, Чоку и Шурјан (сва ова места су сада у Србији). Пошто су венчања обављана у парохији невесте, теже је пратити из којих су све села Семартонци доводили себи супруге, али је природна емиграција била уравнотежена са природном имиграцијом, тако да није знатније утицала на сеоски демографски састав и врло се мало одразила на слику месних презимена.
   Економска померања дуго су била значајнија као имиграција, неголи као емиграција, пошто је семартонско земљиште погодно за пољопривреду a, стицајем околности, продавало ce јефтиније него на другим странама. Тек у другој половини XX века долази до знатнијег одлива, и то младога становништва, које је похрлило да заврши средњу или занатлијску школу и касније се махом запослило на страни, највише у градским срединама. Такође је услед опадања животнога стандарда на селу, а све са циљем развоја индустрије, становништво у најбољим годинама замамљено у градове и запошљавано у фабрикама. Овај скорашњи одлив активнога становништва оштетио је демографску слику Семартона тако да се она до данас није поправила.
   Од принудних расељавања треба поменути прогонство у Бараган 1951—1955. године. Мада ово јесте била својеврсна демографска траума, она, дугорочно гледано, није битно утицала на демографску слику: у прогонству је умрло четворо Семартонаца, а рођено шесторо, дакле наталитет је премашио смртност (однос 2:3, статистички 1,5 рођења на сваки смртни случај); однос наталитета и смртности код становништва које је остало у месту био је, у истом раздобљу, кудикамо неповољнији (рођено 67, умрло 84; однос: 67:84, статистички 0,80 рођења на сваки смртни случај).
   Након ових сложених померања, године 1995. су пописана 134 презимена у свега 263 српска домаћинства (просек 1,96 кућа по презимену). Оваква разуђеност ономастике последица је малога природног прираштаја, слабљења породичних заједница (ретка су домаћинства са више брачних заједница у истој породици) и пораста броја дивљих бракова, који допунски уносе презиме супруге.
   Када се садашња презимена разврстају слично као и она из 1825. године, произилази следећа слика:
   — Страна (највећим делом румунска) презимена из национално мешовитих бракова: Албу, Алесуцан, Ардељан, Балан, Богдан, Бонкиш, Бреан, Бузар, Војкау, Гаман, Гергуц, Добреан, Ермињук, Јакобец, Курак, Ломонар, Маргарит, Морар, Мурар, Њеамцу, Пожар, Ракоци, Ротару, Санислав, Сукачиу, Треанта, Трнк, Флорин, Черчел, Цимбули.
   — Презимена српских породица које су се у Семартон доселиле после 1825. године: Благојев (из Иванде), Богданов (из Дињаша), Богић (из Иванде), Бузарски (из Дињаша), Вајс (из Иванде), Влајков (из Ченеја), Гомилин (из Ченеја), Дабић (из Итебеја), Ђаковачки (из Модоша), Живанов (из Пардања), Зарић (из Рудне), Јаношев (из Кларије), Јелкић (из Вења), Јеринкић (из Кикинде), Јовановић (из Ченте), Јовин (из Дињаша), Кићеску (из Рудне), Козловачки (из Великог Бечкерека), Којић (из Чанада), Кордин (из Итебеја), Ловренски (из Семпетра), Лукин, Лукић (из Иванде), Марков (из Дињаша), Матић (из Иванде), Миленковић (из Белобрешке), Милован (из Иванде), Милованов (из Кларије), Мирков (из Дињаша), Миучин (из Кече), Момиров (из Ченеја), Нецин (из Дињаша), Николин (из Иванде), Остојин (из Станчева), Павлов (из Ченеја), Пантин (из Црње), Пау (из Ченеја), Пејић (из Ченеја), Перин (из Ченеја), Перинац (из Иванде), Плаз (из Галиције), Попадић (из Чавоша), Попов (из Итебеја и Ђира), Радосављев (из Иванде), Рајић (из Иванде), Рајков (из Ченеја), Ранков (из Кларије), Свиленгаћин (из Мацедоније), Секулин (из Иванде), Силашки (из Мокрина), Сиротанов (из Вења), Станков (из Дињаша), Станојев (из Гада), Стојић (из Чоке), Трифунски (из Семпетра), Црњански (из Гада), Чутура (из Ченеја), Шешин (из Иванде).
   — Презимена основнога семартонског становништва: Бакин, Богосав, Болдоран, Бугарски, Васиљев, Вукован, Вукојев, Глишић, Грубачки, Драгачки, Жарков, Илин, Јеремић, Јованов, Јуришин, Кнежев, Курјачки, Лазић, Лујанов, Мијатов, Миладинов, Мирјанић, Мишковић, Ненадов, Нешин, Огњанов, Панин, Пасуљски, Паункић, Пејанов, Петров, Поповић, Раданов, Радин, Рајин, Сенфин, Спорин, Стојанов, Тодоров, Чизмаш, Чолаковић, Шажан.
   Када се буду вршиле детаљније анализе, видеће се да су се у раздобљу 1825—1995. јављала и губила и друга, понекад за село значајна презимена (пример: Алексин, пореклом из Црње; Бељац, из Турског Бечеја; Бођин, из Кларије; Ђорђевић, из Дињаша; Ђурђев, из Кларије; Исаков, из Дињаша; Мијајев, из Модоша; Путник, из Кларије; Ракић, из Овсенице; Србулов, из Иванде; Стан, из Кларије; Суботић, из Иванде; Сувачаров, из Итебеја), која овде нису разматрана; да је код неких презимена долазило до прекида, па до поновног јављања имиграцијом (пример: у Семартону су се угасила презимена Илин, Јованов, Лазић, Петров, Поповић, Чизмаш, а затим су Илини дошли из Немета, Јованови из Парца, Лазићи из Пардања, Петрови из Модоша, Поповићи из Рудне, Чизмаши из Вења); да има презимена доспелих у Семартон из места где нису била карактеристична, него су и тамо однекуда донета; да су, у погледу бројности носилаца, презимена имала своје сопствене успоне и падове; да су нека основна презимена одумрла тек недавно (примери: Кетеон, Косанић, Стан, Фењац, Шароњев, Шенђурац); да нека румунска презимена њихови носиоци, одавно и потпуно асимилисани у већинско српско становништво, сматрају сасвим српским (пример: Шажан), а нека су и по облику посрбили (пример: Спорја у Спорин, Кетеу у Кетеон махом и у Кетеоновић, Шароњ у Шароњев) итд. Но и овакво статично разматрање у два битна трена сеоске историје недвосмислено показује да је 77,55% основних сеоских презимена било трајно и животворно током последња два века, односно да садашње основно српско становништво у Семартону сачињавају највећим делом потомци оних који су око 1800. засновали село на садашњем огњишту и 1832. саградили нову цркву.
   На основу детаљнога пописа ономастике, било је могуће сагледати стање и изгледе садашњега семартонског српског становништва.
   Методологија демографске анализе преузета је из књиге: Vasile Trebici, Populatia terrei, Bucuresti, 1991; прегледана је и књига мр Биљане С. Спасић: Зашто Срби нестају? Празне српске колевке. Треће издање, Крагујевац, 2002.
   Рачунарски програм за аутоматску обраду података сачинио је инж. Драган Лацић из Темишвара.
   Демографи процењују да je становништво ca 10% особа изнад 60 година врло старо. Семартонско српско становништво има 47,80% особа изнад 60 година.
   Демографи тврде да критични тренутак за будућност настаје када број становника испод 19 година буде мањи од 20%. Семартонско српско становништво има 13,79% особа испод 19 година.
   Демографи тврде да када старих преко 60 година буде 2,5 пута више од младих испод 19 година, ту живота више нема. У семартонском српском становништву старих је 3,47 пута више од младих.
   Како ће тећи даљи развој, може се још јасније просудити према структури брачних парова по узрасту супруге: од целокупнога броја пописаних становника Срба, који износи 551, свега је 179 брачних парова, с тим што је у најплоднијој групи, са женом испод 24 године, једва 3,28%, док је у најмање плодној, да не кажемо неплодној групи, са женом преко 39 година, читавих 76,50%. Отуда се од свеукупнога броја брачних парова могло очекивати да ће, и теоретски гледано, у наредним годинама бити плодно највише 25%. Па и под претпоставком да ће сваки плодни брачни пар имати по два детета, што би било изнад очекиванога просека, то ни из далека не би премашило смртност, неминовну у читавих 47,80%, колико износе групе становника старијих од 60 година.
   Претпоставке се потврђују, нажалост, углавном у погледу смртности.
   У раздобљу 1996—2003. од 551 Србина, колико је пописано 1995, умрло је 139, а иселило се 38; наталитет у истом раздобљу био је следећи:
   Према државном попису из 2002. године, први пут у историји Семартона Срби чине мање од половине месног живља.
   У питању је, с једне стране, умањење броја Срба (са 605 на 461), а с друге стране, увећање целокупнога броја становника (са 968 на 1.004), као последица досељавања а и боље плодности становника других народности.
   Изгледи су да je сада сам опстанак основнога сеоскога становништва, због разних разлога, доведен у питање.
   Истина, путеви историје су недокучни, а прогнозе се не обистињују увек. Због тога је незахвално судити шта ће се и у Српском Семартону догодити. Суочавање са истином, међутим, може бити само на корист.

   Прилог бр. 1 — Крсна имена у Семартону по броју носилаца
   Име Бр. %
   Авакум 1 0,16
   Агрофина 1 0,16
   Адријан 1 0,16
   Александар 7 1,12
   Александра 3 0,48
   Александру 1 0,16
   Алина 1 0,16
   Ана 7 1,12
   Ана Марија 1 0,16
   Анастасија Драга 1 0,16
   Андреј 1 0,16
   Анђелија 1 0,16
   Анђелка 1 0,16
   Анишоара 2 0,32
   Анка 2 0,32
   Аркадије 3 0,48
   Аурелија 1 0,16
   Аурика 1 0,16
   Бата Пера 1 0,16
   Биљана 1 0,16
   Благомир 1 0,16
   Богдан 2 0,32
   Богданка 1 0,16
   Божана 1 0,16
   Бојана 1 0,16
   Борислав 2 0,32
   Борислава 1 0,16
   Борислав Жива 1 0,16
   Боривој 2 0,32
   Босиљка 3 0,48
   Босиљка Златинка 1 0,16
   Бранко 1 0,16
   Будимир 1 0,16
   Будинка 2 0,32
   Васа 3 0,48
   Василе 1 0,16 Милан 8 1,28
   Василије 2 0,32 Милана 1 0,16
   Везина 1 0,16 Миланко 1 0,16
   Велемир 1 0,16 Миле 1 0,16
   Велинка 4 0,64 Милева 5 0,80
   Вељко 1 0,16 Милена 2 0,32
   Вера 2 0,32 Миленко 1 0,16
   Весела 1 0,16 Милеса 1 0,16
   Веселин 3 0,48 Миливој 3 0,48
   Веселинка 1 0,16 Милина 1 0,16
   Весна 2 0,32 Милица 5 0,80
   Видосава 3 0,48 Милка 1 0,16
   Викторица 1 0,16 Милорад 4 0,64
   Виорика 2 0,32 Милош 6 0,96
   Влада 1 0,16 Милутин 2 0,32
   Владимир 1 0,16 Миодраг 2 0,32
   Властимир 1 0,16 Мира 2 0,32
   Вукомир 1 0,16 Мирела 1 0,16
   Вукосава 4 0,64 Мирјана 1 0,16
   Гавра 1 0,16 Мирко 1 0,16
   Георгије 2 0,32 Мирослав 2 0,32
   Горан 1 0,16 Мирослава 4 0,64
   Гордана 1 0,16 Мирчеа 1 0,16
   Далибор 1 0,16 Мита 1 0,16
   Далиборка 2 0,32 Михај 1 0,16
   Дамњан 1 0,16 Нада 2 0,32
   Дамњана 1 0,16 Наталија 3 0,48
   Даница 11 1,77 Недељко 2 0,32
   Дарина 1 0,16 Никола 2 0,32
   Даринка 1 0,16 Николета 1 0,16
   Дарко 2 0,32 Обрад 3 0,48
   Дејан 1 0,16 Олга 5 0,80
   Делија 1 0,16 Оливера 1 0,16
   Десанка 4 0,64 Паулина 1 0,16
   Добрила 2 0,32 Пелагија 1 0,16
   Добрина 1 0,16 Пера 1 0,16
   Дојна 4 0,64 Перица 1 0,16
   Дојница 1 0,16 Перса 1 0,16
   Дорел 1 0,16 Персида 3 0,48
   Дору 1 0,16 Петар 3 0,48
   Драган 7 1,12 Петре 2 0,32
   Драгана 3 0,48 Пијада 1 0,16
   Драгана Живана 1 0,16 Предраг 3 0,48
   Драгиња 8 1,28
   Драгица 1 0,16
   Драгољуб 1 0,16
   Драгомир 8 1,28
   Драгослава 2 0,32
   Драгутин 2 0,32
   Душан 6 0,96
   Душица 2 0,32
   Душко 1 0,16
   Ђока 1 0,16
   Ђулинка 1 0,16
   Ђурђевка 8 1,28
   Ева 1 0,16
   Евгенија 1 0,16
   Евица 1 0,16
   Екатерина 5 0,80
   Емил 1 0,16
   Емилија 9 1,44
   Еуђен 1 0,16
   Жива 15 2,41
   Жива Данијел 1 0,16
   Жива Дачијан 1 0,16
   Живана 4 0,64
   Живица 3 0,48
   Живка 2 0,32
   Живко 2 0,32
   Живојко 1 0,16
   Загорка 2 0,32
   Здравко 4 0,64
   Злата 2 0,32
   Златинка 5 0,80
   Златомир 1 0,16
   Зораида 1 0,16
   Зоран 3 0,48
   Зоранка 4 0,64
   Зорица 1 0,16
   Зорка 6 0,96
   Иван 1 0,16
   Ивана 1 0,16
   Иванка 3 0,48
   Илија 4 0,64
   Илона 1 0,16
   Иљеана 1 0,16
   Пута Бранко 1 0,16
   Рада 3 0,48
   Раденка 1 0,16
   Радивој 3 0,48
   Радинка 1 0,16
   Радмила 2 0,32
   Радованка 1 0,16
   Радослава 2 0,32
   Радосна 1 0,16
   Ракила 1 0,16
   Розалија Емилија 1 0,16
   Ружица 1 0,16
   Сава 7 1,12
   Сава Виорел 1 0,16
   Савета 2 0,32
   Светислав 6 0,96
   Светлана 1 0,16
   Светозар 8 1,28
   Светомир 1 0,16
   Севастија 1 0,16
   Сида 1 0,16
   Сидонија 1 0,16
   Сима 1 0,16
   Синка 4 0,64
   Славена 2 0,32
   Славица 1 0,16
   Славка 1 0,16
   Славко 2 0,32
   Слађан 1 0,16
   Слободан 2 0,32
   Слободанка 1 0,16
   Словенка 1 0,16
   Смиља 1 0,16
   Снежана 2 0,32
   Совра 1 0,16
   Соса 1 0,16
   Софија 8 1,28
   Спасенија 2 0,32
   Срданка 1 0,16
   Среда 1 0,16
   Среја 1 0,16
   Стана 2 0,32
   Станко 2 0,32
   Ирина 1 0,16 Стеван 10 1,61
   Иса 2 0,32 Стеванка 1 0,16
   Јагода 1 0,16 Стела 1 0,16
   Јасмина 1 0,16 Стефанида 1 0,16
   Јелена 16 2,57 Стефанија 1 0,16
   Јеленка 1 0,16 Стојанка 4 0,64
   Јелисавета 5 0,80 Татјана 1 0,16
   Јелица 1 0,16 Тибериу 1 0,16
   Јефта 1 0,16 Тимотеј 1 0,16
   Јефтимије 2 0,32 Тина 1 0,16
   Јеца 1 0,16 Тинка 2 0,32
   Јован 8 1,28 Трајан 1 0,16
   Јована 1 0,16 Урош 2 0,32
   Јованка 4 0,64 Филип 1 0,16
   Јовица 1 0,16 Флоаре 1 0,16
   Јозефина 2 0,32 Флорина 1 0,16
   Јон 1 0,16 Хермина 1 0,16
   Јонел 2 0,32 Цветанка 1 0,16
   Јоца 6 0,96 Цветко 2 0,32
   Јулијана 6 0,96 Чеда 1 0,16
   Казимир Васа 1 0,16 Шарлота Драга 1 0,16
   Каменко 1 0,16 Свега 623 100,00

   Прилог бр. 2 — Презимена у Семартону по броју породица носилаца
   Презиме Бр. % Презиме Бр. %
   Албу 1 0,32 Милованов 1 0,32
   Алесуцан 1 0,32 Мирјанић 6 1,95
   Ардељан 2 0,65 Мирков 1 0,32
   Бадулец 1 0,32 Миучин 1 0,32
   Бакин 10 3,25 Мишков 2 0,65
   Балан 1 0,32 Мишковић 2 0,65
   Белеу 1 0,32 Момиров 1 0,32
   Благојев 1 0,32 Морар 2 0,65
   Богдан 1 0,32 Мурар 1 0,32
   Богданов 1 0,32 Ненадов 4 1,30
   Богић 1 0,32 Нецин 1 0,32
   Богосов 2 0,65 Нешин 7 2,27
   Болдоран 1 0,32 Николин 1 0,32
   Бонкиш 1 0,32 Њеамцу 1 0,32
   Бреан 1 0,32 Огњанов 1 0,32
   Бугарски 10 3,25 Остојин 1 0,32
   Бузар 1 0,32 Павлов 2 0,65
   Бузарски 1 0,32 Панин 1 0,32
   Bajc 1 0,32 Пантин 1 0,32
   Васиљев 4 1,30 Пасуљски 9 2,92
   Влајков 3 0,97 Пау 2 0,65
   Војкау 1 0,32 Паункић 2 0,65
   Вукован 6 1,95 Пејанов 8 2,60
   Вукојев 3 0,97 Пејић 1 0,32
   Гаман 2 0,65 Перин 2 0,65
   Гергуц 1 0,32 Перинац 1 0,32
   Глишић 4 1,30 Петров 3 0,97
   Гомилин 1 0,32 Плаз 4 1,30
   Грубачки 12 3,90 Пожар 1 0,32
   Дабић 1 0,32 Попадић 1 0,32
   Добреан 1 0,32 Попов 6 1,95
   Драгачки 4 1,30 Поповић 1 0,32
   Ђаковачки 1 0,32 Раданов 4 1,30
   Ермињук 1 0,32 Радин 1 0,32
   Жарков 3 0,97 Радосављев 4 1,30
   Живанов 4 1,30 Рајин 2 0,65
   Зарић 1 0,32 Рајић 1 0,32
   Илин 1 0,32 Рајков 2 0,65
   Јакобец 1 0,32 Рајку 1 0,32
   Јаношев 4 1,30 Ракоци 1 0,32
   Јелкић 4 1,30 Ранков 1 0,32
   Јеремић 1 0,32 Ротару 1 0,32
   Јеринкић 1 0,32 Санислав 1 0,32
   Јованов 1 0,32 Свиленгаћин 2 0,65
   Јовановић 1 0,32 Секулин 1 0,32
   Јовин 2 0,65 Сенфин 1 0,32
   Јуришин 1 0,32 Силашки 3 0,97
   Кићеску 1 0,32 Сиротанов 2 0,65
   Кнежев 7 2,27 Сокачиу 1 0,32
   Козловачки 2 0,65 Спорин 1 0,32
   Којић 1 0,32 Станков 1 0,32
   Кордин 1 0,32 Станојев 2 0,65
   Курак 1 0,32 Стојанов 7 2,27
   Курјачки 4 1,30 Стојић 1 0,32
   Лазић 2 0,65 Тодоров 7 2,27
   Ловренски 1 0,32 Треанта 1 0,32
   Ломанар 1 0,32 Трифунски 1 0,32
   Лујанов 10 3,25 Трнк 1 0,32
   Лукин 3 0,97 Флорин 2 0,65
   Лукић 2 0,65 Цимбули 1 0,32
   Маргарит 1 0,32 Црњански 4 1,30
   Марков
   Матић
   Мијатов
   Миладинов
   Миленковић
   Милован 1
   Черчел
   Чизмаш
   Чолаковић
   Чутура
   Шажан
   Шешин 2

   — Породични надимци у Семартону по броју породица 308 100,00 носилаца
   Ајошови 2 0,68 Мајстор-Агини 1 0,34
   Baba-Vemini 1 0,34 Мангулићови 2 0,68
   Вабадунини 1 0,34 Маркушови 2 0,68
   Вабајкини 2 0,68 Мачкатурини 1 0,34
   Ваба-Регини 1 0,34 Мингини 1 0,34
   Вакини 1 0,34 Мичкулини 1 0,34
   Валуџинови 3 1,03 Мишкови 1 0,34
   Вешини 5 1,71 Момирови 1 0,34
   Вибољини 1 0,34 Монћини 2 0,68
   Виђини 1 0,34 Мујкини 1 0,34
   Винкови 1 0,34 Мутерови 1 0,34
   Вогданови 1 0,34 Мућини 3 1,03
   Ворини 2 0,68 Нецини 1 0,34
   Врацикини 1 0,34 Пакини 1 0,34
   Врицини 1 0,34 Паламидини 1 0,34
   Врчкини 2 0,68 Папини 1 0,34
   Вувачови 1 0,34 Паргарови 1 0,34
   Вугарски 1 0,34 Пејини 1 0,34
   Вуздрилини 2 0,68 Петлићови 4 1,37
   Вумбарови 2 0,68 Пимпалини 1 0,34
   Вурћини 1 0,34 Поштини 3 1,03
   Вуџарицини 2 0,68 Прженицини 1 0,34
   Вавини 1 0,34 Принцови 1 0,34
   Вајини 1 0,34 Пужини 4 1,37
   Вајкини 1 0,34 Пуњини 2 0,68
   Вандрашови 5 1,71 Пупини 2 0,68
   Ветини 1 0,34 Путини 3 1,03
   Владисини 2 0,68 Путникови 2 0,68
   Влајкови 3 1,03 Пушкашови 2 0,68
   Врапцови 1 0,34 Рацини 4 1,37
   Вукомирови 1 0,34 Рашини 1 0,34
   Гађанинови 5 1,71 Репетанови 1 0,34
   Глишини 2 0,68 Решини 1 0,34
   Гримпанови 1 0,34 Ротарови 1 0,34
   Гуљишови 1 0,34
   Гускови 1 0,34
   Дињашанинови 1 0,34
   Ђирцови 6 2,05
   Ђукини 1 0,34
   Живуљикини 1 0,34
   Жмирини 1 0,34
   Јарцови 1 0,34
   Јуришови 1 0,34
   Јустинови 1 0,34
   Кашини 3 1,03
   Кебини 1 0,34
   Келцилови 2 0,68
   Кецини 4 1,37
   Кешини 1 0,34
   Кикинђанинови 1 0,34
   Киселицини 2 0,68
   Кичагови 3 1,03
   Кљашини 1 0,34
   Којницини 1 0,34
   Кокини 1 0,34
   Кокошкини 2 0,68
   Коленикини 1 0,34
   Колопачови 1 0,34
   Кордини 1 0,34
   Коркођалини 3 1,03
   Коталицини 1 0,34
   Котарини 1 0,34
   Краставцови 1 0,34
   Кртоњови 3 1,03
   Купцови 3 1,03
   Курјакови 2 0,68
   Курцанови 1 0,34
   Лазићови 1 0,34
   Лајини 2 0,68
   Лафови 2 0,68
   Лацини 2 0,68
   Лонкини 1 0,34
   Љељини 2 0,68
   Мајстор-Агини 1 0,34

   Рудњанинови 1 0,34
   Силашки 1 0,34
   Сулоњови 1 0,34
   Суљини 2 0,68
   Татарцови 1 0,34
   Ташини 1 0,34
   Тотови 1 0,34
   Треунови 1 0,34
   Тронћикини 1 0,34
   Тртини 2 0,68
   Труцулови 3 1,03
   Ћућини 1 0,34
   Ћушакови 5 1,71
   Усрини 3 1,03
   Фундусови 1 0,34
   Хентешови 2 0,68
   Циганинови 7 2,40
   Циганови 2 0,68
   Црвенкови 1 0,34
   Цукулови 2 0,68
   Чавошанинови 1 0,34
   Чапрокини 1 0,34
   Чворкови 1 0,34
   Четкини 2 0,68
   Чибини 1 0,34
   Чокини 2 0,68
   Џокерови 3 1,03
   Шалинтини 1 0,34
   Швракини 6 2,05
   Шербулови 1 0,34
   Шецини 2 0,68
   Шешини 3 1,03
   Шимшини 1 0,34
   Шишулови 2 0,68
   Шпилерови 1 0,34
   Штукини 1 0,34
   Шуцини 2 0,68
   Шуштерови 1 0,34
   Без прдачине 41 14,04
   Свега 292 100,00

   Извор: ТЕМИШВАРСКИ ЗБОРНИК, 4, НОВИ САД, 2006.

   Одговори

3. 7. децембар 2017. у 13:29

   Војислав Ананић

   СРБИ У РУМУНИЈИ

   У претходном броју „Братства“ рубрику „Срби у свету“ посветили смо нашим сународницима у Мађарској. Овог пута определили смо се такође за суседну земљу – Румунију. Две суседне земље,иста мањина, а толико разлике и сасвим мало сличности.Док историја каже да су Срби у Мађарску почели да долазе почев од 14. века, Срби у Румунији су били своји на своме много раније, у ствари од самог почетка насељавања Словена на Балканском полуострву, који многи виде многи виде почев од седмог века наше ере, ако не и раније. Та почетна разлика између Срба у Мађарској и Срба у Румунији остала је видљива и касније и огледала се у њиховом свакако бољем положају и развоју у овој другој земљи. Узроке, наравно не треба само тражити у временском периоду насељавања, већ и у другим чињеницама као што је питање сличности или различитости религије, у очигледној предности коју су у школовању имали или имају Срби у Румунији, као и у другим историјским околностима, међу којима свакако није незанемарљива и чињеница да Срби никада нису ратовали против Румуна и обрнуто.Епилог је да данас у Мађарској живи пет до десет хиљада Срба (по различитим проценама), а да у Румунији има преко двадесет хиљада, а вероватно и више лица српске националности (по званичној статистици). Пре нешто више од пола века, 1956. Године било их је у Румунији – преко 45 хиљада! Ту долазимо и на (жалосну) сличност судбине наших сународника у овим двема суседним земљама: њихов број се смањује, са тенденцијом неумитног пада. Разлози су вишеструки и слични: пад наталитета, миграција у иностранство па и у Србију, асимилација којој су Срби свуда у свету веома подложни.Неслога је такође један од таквих разлога, чији ће поједини примери у неким потоњим прилозима бити овде наведени.О више него хиљадугодишњој историји Срба у Румунији написано је доста различитих дела, а „Братство“ препоручује читаоцу да погледа на презентацију „Пројекта Растко – библиотека српске културе на Интернету“, где је објављена изврсна књига Љубивоја Церовића у издању Министарства РС за везе са Србима изван Србије, чији је главни и одговорни уредник Славко Вејиновић (http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ro.html).У овом „Братству“ бавили смо се нешто новијом историјом: ту су прилози о (само) организовању у Савез Срба у Румунији почев од 1989. године аутора Миодрага Милина и Борка Илина, затим прилог професора Миодрага Милина са Универзитета у Темишвару о „Србима у Румунији на комунистичкој странпутици домаће државе“, економисте Љубомира Степанова о Бараганској голготи Срба у Румунији, трагичној, али и данас мало познатој епизоди расељавања Срба из румунског дела Баната. Читалац ће свакако уочити да ни у тим тешким тренуцима како за земљу домаћина тако и за српску мањину, Срби се нису могли похвалити безрезервним јединством и солидарношћу, што, како изгледа, све више постаје наша особина у критичним историјским тренуцима са свим тешким последицама које из тога настају.Најзад, ту су извештај Напредног клуба из Београда о правима српског народа у Румунији за 2011/2012. годину, као и занимљива и хвале вредна људска судбина Мирчете Стојића, задужбинара у најбољој српској традицији.Простор нам није дозволио да овој теми дамо онолико прилога колико она несумњиво заслужује. Надамо се, ипак, да ће ови постојећи прилози бити увод у касније самостално истраживање читаоца. Занимљив је, рецимо, податак (који ми нисмо стигли да истражимо) да су Срби у Румунији у просеку, најобразованији Срби изван своје матице. Захваљујемо нашим угледним сународницима Миодрагу Милину и Љубомиру Степанову на њиховој доброј вољи и спремности да пошаљу своје прилоге за овај број „Братства“, уз жељу да ту сарадњу наставимо и убудуће, сигурни да има још доста тема које могу интересовати све Србе, како у матици, тако и у свету.

   Душан Зупан

   Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XVII, Бeoград, 2013.

   Одговори

4. 8. децембар 2017. у 13:48

   Војислав Ананић

   СРПСКА КОЛОНИЈА У ЕРДЕЉУ У XV–XVI ВЕКУ

   Од косовске битке овамо учестало је исељавање Срба у Угарску. Питање о том још није довољно проучено. Но да су те сеобе биле све чешће испред честих навала турских на српске крајеве, види се већ отуда, што кроз непуних сто година јужна Угарска добива српски тип,нарочито пак још и отуда, што се многи обазривији, може лако бити имућнији Срби селе дубоко у срце Угарске, па чак у Ердељ, ваљда да буду што даље од онога рајона у Угарској, који је био у току XV. в. Изложен турским упадајима. А да тај крај није био мали, показује нам писмо арадскога капитула од 4. октобра 1455. год. фрањевцу Ивану Капистрану, у ком му описују јадно стање у Араду у то доба, наиме,како су Турци „in praeterita invasione“ порушили и попалили варош Арад, те је том приликом јако пострадала и базилика.И тако у половини XV века налазимо већ Србе у Ердељу у околини Сасварош-а (Mühlbach). Описујући прошлост Сасвароша, изнео је професор еванг. ниже гимназије у истом месту Фердинанд Бауман и нешто података о Србима у том крају. Како је тешко доћи до његових радова, који у опће код нас нису ни приказани, држим да неће бити на одмет, да упознам наше читаоце са тим истраживањима о Србима у околини Сасвароша, јер нам је наша прошлост на земљишту круне св.Стевана и тако мало позната. 1438. године упадну Турци у Ердељ, те међу осталим заузму и опустоше Сасварош и околину му и силан свет оданде одведу као робље. Ови су се добрим делом наредне године вратили натраг, али је становништво према пређашњем стању знатно опало, те управа овога привилегованога саскога среза (Stuhl) одлучи, да дозволи Србима (Reussen), који су из страха од Турака били напустили своја земљишта те се склонили ова мо, да се настане у близини Сасвароша и Ланкерека (Langendorf). Отприлике ваљда у исто доба настанили су се не ки Срби и у немачком Пину (Peen saxonicale) у истом срезу,као што се то може видети из записника за једничке саске управе (septem sedium saxonicalium) у Сибињу од 10. декембра 1454. године о преслушању сведока, у ком се, међу осталима, спомињу и угледни чланови теопћине Michael Cubrich и Simon Nitovich али се они овде не називају Србима, те Бауман држи, да су се овдашњи Срби у то доба већ били претопили у Немце. Срби, који су се настанили у Сасшебешу и Ланкереку, нису били незнатни, већ свакако људи имућнији и угледнији. Међу њима је било богатих и племића, те према томе нису ни настањени овде као кметови, као и насељени тамо Сикуљци, а не као Румуни (у Сасварошу и влашком Пину – Peen Olachicale) и (порумуњени) Русини, који су се овамо неприметно доселили и ступили у службу другима као пастири и кметови (als Hirten, Meier oder Knechte).Српска насеобина у Сасварошу налазила се у јужноисточном делу румунскога предграђа, као што то потврђује назив тога краја и у данашње доба, где се од старине један ред кућа, које су својина евангеличке цркве не опћине, назива „Russenhäuser“ (пређе можда Reussenhäuser). Иако су, дакле, живели у близини Румуна, те су код њих могли наћи задовољења својим духовним потребама, они не хтедоше то чинити, него затраже дозволу да могу подићи себи храм и имати свога засебнога свештеника, што им се и дозволи и они подигну православни храм (у исправи краља Владисла ва од 8. јунија 1512.године назива се исти капелом). На тај начин, живећи одељено од Румуна, и могли су ови Срби (и у Сасварошу и у Ланкереку) за дуго времена очувани своју народност, а то опет доказује, да су се доселили овамо у приличном иако ипак не у великом броју.Како су се 1438. године, кад су Турци опустошили овај крај, погубиле повластице Сасшебеша и селâ око њега, изашљу грађани краљевског судију Јована Сакса краљу Албрехту, да измоли обнову пређашњих повластица. У ово доба налазио се краљ у утврђеном околу код Титела са војском и овде им потврди 14. септ. 1438. год. све повластице које су дотле уживали, без обзира на положај, сталеж и народност.Но Срби овде нису дуго живели у миру и без неприлика. Трајни мир пореметило је питање о порези. Не знамо, да ли сви, али свакако један део од ових досељеника били су племићи, који су као такови требали бити слободни од порезе. Међутим, изгледа, да су се надлежне власти слабо освртале на то. Може бити, да су неки од њих у бегству по губили своје исправе, а лако је могуће и то, да им исправе, писане српскословенским језиком, нису хтели да уваже. Доста то, да су они имали великих неприлика због тога, а све без помоћи. Нит управа града и среза, нит заједничка управа у Сибињу не хтедоше ни да чују за српске протесте. У тој невољи обрате се они лично на највишу коморску власт у Ердељу, и ова упути из Визак не 18. фебруара 1464.год. налог саској врховној управи у Сибињу, да ту ствар испита и да племиће ослободи од плаћања порезе, а просте (који нису племићи) и земљоделце да оптерети по резом какву плаћају Саси. То је прва исправа, у којој се спомињу Срби из овога краја. Шта је саска власт на то учинила и какве су последице после биле, није нам познато, но како у добро очуваном саском архиву као и иначе не налазимо трага даљим тужбама, веројетно је, да су за довољени оправдани српски захтеви.После овога кроз неколико деценија не налазимо спомена о овим Србима. За све то време су свакако живели у миру са тамошњим Сасима и делили с њима добро и зло, доприносили утврђивању града, наком се у то доба живо радило, вршили војничку службу и др. Но ипак тешко да су за све то време остали на миру од свемоћне римокатоличке цркве, са чијим су вишим представницима имали многе невоље у то доба да поднесу и сами Са си, иначе добри римокатолици који су кроз цео XV век такорећи стојали на ратној нози са ердељским епископима и капитулом у ердељском Београду (Gyula fehérvár, Alba Julia). Ови су их били обложили силним дажбинама тако, да им је то стање постало неподношљиво, те су тражили лека како код папâ тако и код краљева, који су се налазили побуђенима, да узму у заштиту тужиоце. Но они беху далеко, те њихове опомене не могоше донети жељених олакшица. У таким приликама природно је по себи, да су Срби још мање могли остати на миру. Покрај рада на искорењивању„злочесте схизме“ те при вођењу схизматика у крило једине спасоносне римске цркве, свакако су они тражили и узимали десетак и друге дажбине и од православних Срба. Невоље таке врсте код Срба морале су из године у годину бити све веће тако, да су најпосле постале неподношљиве, те довеле до катастрофе. Шта је био непосредни узрок, није нам познато, тек једнога дана озлојеђени Срби (у почетку XVI. в.), као што изгледа, убију некога римокат. свештеника. Последица тога била је, да је капитул без правилно спроведене претходне истраге осудио од ока неколицину тамошњих Срба (или можда све) на смрт, те се обрати на судије и за клетнике у Сасшебешу, да дозволе извршење пресуде. Но ови не хтедоше да се томе одазову. Свакако су им прилике биле добро познате, па нису хтели да допусте да толики добри грађани, можда ни криви ни дужни, погубе главе. С друге опет стране, поступак овај био је упадање у њихов јурисдикциони делокруг, те повреда њихових повластица. Према томе градска управа тражила је, да се та ствар преда њој на извиђај и суђење. Но обесни епископски викар није хтео ни да чује о том, а како опет није имао снаге да спроведе извршење пресуде, није му остало друго него да се послужи тако често искушаним средством тога доба, те одлучи грађане од цркве и на ложи интердикт. Но сасшебешки савет, свестан свога права, није се дао тиме заплашити,него се потужи на такав самовољан викаров поступак самом краљу Владиславу, и овај из Трнаве 18. децембра 1508. г. заповеди викару да повуче одлучење, и строго га опомене, да се у будуће више не усуди вређати повластице града, те упадати у њихов делокруг. У исти мах извештава га, да је упутио налог ердељском војводи, да својим путем и начином истражи кривце, и да их према кривици достојно казни. Истрага је свакако за тим спроведена, но резултати исте нису нам познати. Али на сваки начин она није задовољила ражљућенога викара, и он у претераној обести својој није знао како да се друкчије освети мрским му „схизматицима“, него наложи, да им се поруши црква у Ланкереку. Иако је у ово доба православна вера у Угарској не само била законом дозвољена, него су штавише православни били ослобођени и од давања десетка римокатоличкој цркви, његов налог буде извршен и храм порушен. Нема сумње, да су како тамошњи Срби, а тако исто и градски савет чинили покушаје, да се то спречи, али без успеха, и Србима није остало друго, но да траже пута и начина, да подигну нов храм. Но за то је била потребна дозвола, а викар је од своје стране чинио све могуће да спречи градњу.Појединости око тога нису нам познате. Знамо само толико, да им је он чинио таке сметње, да су у тој и толикој невољи немогући задовољавати својим верским потребама, намислили да се одатле иселе.Остало им је пак било пре тога још једно средство, на које их је по свој прилици упозорио сам градски савет саскошебешки – наиме, да траже правде и заштите код краља. У том погледу ишао им је на руку градски савет у Сасшебешу, који је израдио, да се заједничка саска управна власт у Сибињу обратила с представком у тој ствари краљу Владиславу, изложила му читаву ствар и потужи ла се на римокатоличког епископског викара ердељског. На то краљ из Будима 8. јун.1512. г. изда оштар налог викару, да убудуће не ставља Србима никаквих сметња, да могу подићи нов храм и то било на старом или на којем другом месту. У истом се краљ позива на свој ранији налог и даје израза своме чуђењу и негодовању, што га није извршио, и зато му сад најстрожије (harum se rie stric tis si me) заповеда, да дозволи градњу цркве. Уједно спомиње и то, како је викар својим поступком довео Србе дотле, да хоће да се иселе, а то краљ никако не би хтео допустити, пошто би то било штетно и неугодно.Да ли је овај краљевски налог извршен, није познато, но биће да је извршен, пошто нема у саским архивима за то даљих података,а познато је, да су Саси били одлучни и упорни у стварима, које су се тицале њихових правâ и повластицâ. Овде је пак била у питању ствар племенитих и богатих људи.После овога нема више спомена о Србима у Сасшебешу и Ланкереку. Но они су свакако још неко време знали очувати своју веру и народност. То можемо изводити на једне листине из друге половине XVI века, у којој се истина не говори изрично о Србима, али се зато говори о православној цркви у Ланкереку, а која нам је из пређашњих времена, као што смо видели, позната под именом српске, до чим о румунској цркви немамо спомена из тога времена. Имамо у виду листину краља Јована Жигмунда од 4. нов. 1570. године. Из ње сазнајемо, да је неки владика Сава имао дом и племићку курију у Ланкереку. У ово доба претеранога протестантскога зилотизма у Ердељу те гоњења како римокатолика тако и православних, у тешкој невољи, хотећи можда на време, док не прође гоњење, спасти своје верне од невоље, иако можда само формално, али по тако тешку цену за своју савест, клонуо је тај Сава, те примио протестантски катихиз, а краљ га у знак признања за то обдарио домом и племићком куријом. Но Сава ипак, било под притиском својим верних, било да га је савест мучила, није могао да издржи у новој вери и врати се натраг у крило православне вере. Но у тадашњим тешким верским приликама њему није било више тамо опстанка и он се уклони из Ердеља, а краљ Јован на то поклони његов дом и курију румунском протестантском епископу Павлу Тордашију, али овај није могао дуго због силних неприлика, које му је правило сасшебешко грађанство и савет, те буде иза четири године принуђен да га прода граду (7. авг.1574. год.) за 49 рајнских форината.Питање је сад, ко је и какве је народности био тај вла дика Сава и да ли је он стајао у каквој вези са православним Србима у Сасшебешу и Ланкереку?Фердинанд Бауман, непознат довољно са прошлошћу православне цркве у Ердељу, а која је, узгред буди речено, и тако слабо расветљена, решава то питање олако и узима, да је он био ердељски румунски епископ, а седиште да му је било у ердељском Београду (Gyula fehérvár). Но тако мишљење скроз је неоправдано. Пре свега ердељски Београд постао је седиште ердељских румунских епископа тек 1599. г., кад се влашки војвода Михаило угнездио у Ердељу.А из закључка ердељскога сабора од 1566. године, држанога у Сибињу (чланак XVII) види се, да је у ово доба у Ердељу било само два румунска епископа, од којих је један, вадски Георгије, био протестантски епископ, а други је био православне вере, но и њему су били у Ердељу дани избројани, будућ је сабор решио, да се како он, тако и свештеници и калуђери имају уклонити из Ердеља, ако не усхтеју примити протестантску веру. Међутим, знамо, да је 1557. године краљица Изабела именовала Христифора за силвашког или фелдиодског епископа са седиштем у манасти ру фелдиодском. Овај Христофор биће сигурно онај исти који се спомиње 1574. год. и који је умро 1577. год. Према томе није ни најмање веројатно, да је овај Сава, о ком је говор, био румунски православни епископ у Ердељу. Но исто тако није вероватно, да је он био румунски протестантски (калвински) епископ, јер је 1566. год, као што смо видели, такав био Георгије, који је 1568. или почетком 1569. године умро, а 8. фебр. 1569. као његов последник спомиње се већ Павле Тордаши. Уз то како први, тако и други називају се суперинтендентима, као што је и иначе било уобичајено, да државне власти у Ердељу називају и православне румунске епископе суперинтендентима, додајући уз то и реч „рора“, као и „Ecclesiarum Valachalium“, док ни једно од тога не видимо у листи ни од 4. новембра 1570. год, него: „totalem en in tegram domum di screti vladicae Zawaca lugeri… qu ae per spon ta ne am eius dem ca lugeri… eg gres si o nem…“, а пред тим говори краљ о заслугама (Павла) Тордашија, тадашњега суперинтендента ердељских румунских цркава (superin tendentiseccle si a rum Wolac ha li um Transsilvanen si um). Узмемо ли сад још и то у обзир, да је Сава добио од краља кућу и племићку курију у Ланкереку, где је од половине XV века, као што смо видели, постојала српска колонија, намеће нам се само од себе, да исти Сава није стајао у заједници са Румунима, него да је он, иначе калуђер, био свештеник српске колоније у Ланкереку и Сасшебешу, као што ово последње узима и румунски историк Бунеа. Дакле, ови Срби и у ово доба били су још очували своју народност и имали су као и пређе Срби на свештеника, какав је у ово време био и Сава. И као такав у доба тешких прилика,у ко јима се тада налазила православна црква, „очаран на тренут“, као што вели др Бунеа, „сјајем протестанске епископије, постао је овај калуђер оруђем у рукама фанатичнога протестантскога краља Јована Жигмунда, пристао је 1568. године да буде наследник светођурђевском Георгију. Но наскоро обузме јаднога калуђера кајање због поступка, који је учинио, одрече се протестанства, те се према одредби сабора у Торди од 1566. године морао уклонити из земље, пошто му је имање било конфисковано“.Не поричемо, да је таква комбинација могућа, али је ипак то само комбинација и ништа више. Сам др Бунеа узима, да је Сава био Србин и као такав био свештеник српске колоније у Ланкереку. Но ако је тако, онда је тешко веровати, да би на њега као Србина пао избор како од стране румунскога протестанскога свештенства и пастве, тако и од стране самога краља, јер тешко да би га могли као Србина и дошљака сматрати подесним оруђем за мисију, какву је имао да врши такав суперинтендент. У прилог овоме говори и то, што краљ у својој изјави назива Торашија једноставно суперинтендентом, и то румунских цркавâ, што је у ствари и био, а Саву – владиком, називом, какав се давао православним епископима уопће, а уз то не додаје обични додатак у државним исправама у Ердељу, као и овде код Тордашија, „ecclesi arum Wolachalium“. Према томе мислимо, да је оправданије узимати,да Сава није био суперинтенденат румунских протестантских цркава у Ердељу него нешто друго.Срби у Сасшебешу и Ланкереку, као и иначе у Угарској уопће,сматрали су своје живљење у Ердељу привременим, те су већ и зато одржавали духовнувезу са својом српском црквом и добијали свештенике из српских крајева. Формално они су према територији имали потпадати под јурисдикцију ердељских румунских епископа. Но ових у XV веку уопће овде није ни било. Они се јављају тек у XVI веку, односно, можемо слободно рећи, стално тек у другој половини тога века. Према томе природно је, да за време од њихове сеобе овамо није за њих постојала никаква сметња одржавању те заједнице са српском црквом. Међутим национална свест код Срба била је јако развијена још за време српске државе под Немањићима, и била је жива и у ово доба, кад је обновљена српска пећска патријаршија и кад је на престолу патријаршијском се део знаменити Макарије, који је толико учинио за организацију и унапређење српске православне цркве. Како је пак у Ердељу и прикопчаним му крајевима било Срба у великом броју, који овде играју видну улогу не само кроз читав XVI век, него чак и у XVI I веку, природно је, да су они, узевши у обзир положај, у ком су се овде налазили како румунски народ тако и црква му, остали у духовној заједници са српском црквом. Српска православна епископија у Липови, дакле, на граници Ердеља, постојала је, још пре, но што су ти крајеви дошли под Турке. Лако је могуће, да је она и основа на донекле и с обзиром на православне Србе у Ердељу. За липовскога владику Саву, у почетку XVII века, кад је Липова потпала под Ердељ, можемо скоро насигурно узимати, да је имао под собом православне Србе у Ердељу уопће. У прилог таком мишљењу говори, најпосле, и чињеница, што се владарским потврдама ердељских румунских православних епископа, како у другој половини XVI, дакле од почетка,тако и у првој половини XVII века, они изрично постављају за епископе или суперинтенденте румунских цркава (eccle si a rum Valachalium),до чим се у исто доба нпр. владика липовски Сава назива „episcopus Rascia no rum“, а у северним крајевима наилазимо на епископе „Rutheno rum“ и тек од половине XVII века потврђују се ердељски православни епископи као румунски, српски и грчки (episcopus Valachorum, Rasci a norum et Graeco rum).Као што видимо, све то показује, да је српска патријаршија умела одржати и Србе у Ердељу под својом црквеном управом, и да су тамошњи Срби ступили у црквену заједницу са православним Румунима у Ердељу тек око половине XVII века, кад је и отпочео живљи процес порумуњивања Срба у том кра ју, чему је свакако допринело и увођење румунског језика у богослужење у то доба, око чега је, не жалећи материјалне жртве, у интересу лакшега обраћања православних у протестантство, тако живо настојала државна власт. Ту заједницу, како по свему изгледа, спровео је ердељски епископ, Србин Сава Бранковић. Према овоме, тешко је веровати, да је ланкеречки „владика“ Сава био румунски калвински епископ те дакле претходник Тордашијев, него је он био Србин и српски свештеник у Ланкереку, и као таквога умео је краљ Јован Жигмунд задобити за протестантство са том намером, да помоћу њега привуче у протестантизам Србе, који су живели у Ердељу, и то му, као што смо видели, није пошло за руком,јер се Сава на скоро уклонио из Ердеља.Сад је још питање, да ли је тај Сава одиста био епископ или обичан свештеник, јеромонах? Краљ Јован II у једном и истом документу назива Тордашија су пер интендентом, а Саву „владиком“. То свакако није без значаја, и те се речи у званичном акту не могу узимати као фразе. Тордаши је био одиста суперинтенденат. Он није био епископ, иако се иначе пред паством издавао за такога, јер му исти сâн као калвинском суперинтенденту ни је био ни по требан, међутим Саву краљ зове владиком, као што су у Ердељу државне власти и иначе називале православне, и нарочито српске епископе, те је према томе сасвим веројатно, да је он одиста био епископ. Но ако је он био епископ, морао је имати сво ју епархију. Које је пак епархије био он епископ и откуд он онда у Ланкереку, то су питања, на која у несташици историјских података нисмо у стању да дадемо позитивнога одговора, него се можемо је дино кретати на пољу комбинаци ја. А међу таковима излази нам пред очи као доста веројетна комбинација, да је патријарх Макарије, у неуморној бризи и старању за своју цркву, а имајући пред очима опасност од протестантизма по Србе у Ердељу као и удаљеност од српских епархија, поставио свештеника угледне српске насеобине у Ланкереку калуђера Саву за епископа тамошњим правосл. Србима.Но Сава се показао недостојним таквога поверења, те је, да ли искрено или не, али свакако у врло тешким приликама и под грдним притиском преврнуо вером. Но то није дуго трајало. По свој прилици благодарећи настојању патријархову, у њему се пробуди савест те кајање, одрече се заблуде, у коју је био пао и уклони се из Ердеља. Неуспели покушај са српским православним владичанством у Ердељу сигурно није више ни понављан, може бити и због тога, што је на скоро после тога умро краљ Јован Жигмунд, те на неко време прешла и опасност, у којој се налазило православље у Ердељу. Шта је било касније са српском насеобином у Сасшебешу и у Ланкереку није нам познато.

   Иларион Зеремски

   Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XIV, Бeoград, 2010.

   Одговори

5. 15. децембар 2017. у 17:07

   Војислав Ананић

   ЖОМБОЉ НА ТОЧКОВИМА

   Ових дана је потписана конвенција са Румунијом, по којој варошица Жомбољ и још нека села у северном Банату, прелази у Румунију, у замену за нека места насељена нашим живљем. Ствар по себи изгледа и разумљива и повољна за нас. О Жомбољу се у држави мало зна, а и то мало није нарочито згодно да пробуди жалост за тим местом, особито кад место њега добијамо, како је јављено, осам хиљада Србаља, намучених и изгубљених у туђини. Ствари, међутим, изблиза, често су сасвим друге, него што их званични извештаји представљају и зато је „Политика“ изашла на лице места.
   Путовати по Банату, било је некад јако обична и досадна ствар, али се то изменило. То је постао крај чудних и огромних политичких каламбура, социјалних комедија и људске беде. Ту су огромна имања, читаве области, мађарске госпоштине, разграбљена и упропашћена, која се сад продају чак у Индокину. Ту су београдски и пречански адвокати, који зарађују са тзв. политичарима милионе на аграрној реформи. Ту су добровољци, народна узданица, којима се дели земља и којих, изненада, има више, него што је било војске, уопште, на Солунском фронту. Ту су насељеници, који се не насељавају, судије и полицајци, који су били кажњавани затвором за проневере, руски официри и избе- глице као економи и шећерне фабрике, које представљају научењаци. Једно ново и никако банатско шаренило, од којег се не види оно мало добра и напретка, што се јавља.
   Путовати по Банату пре, у пролеће, по бескрајним морима жита, међу орачима и пастирима, није било ружно, а лети је значило сензацију огромног, усијаног сунца, изнад безмерних поља, страховито плодних. Ипак, тек у јесен виђао се у правој својој боји и раскоши. Тада је сав жут и румен од кукуруза и ужасно угојен, са животом села и жена, о којима би се могла написати нова збирка: „Les Flamands”.
   Али сад, ове кишовите зиме, сав тај крај неизмерно је простачки и бедан. Море блата са сухим, голим дрвећем, мали, закисли обори и куће под дудовима, по прљавим селима, у којима се тек ретко види покоји фењер, а увек чује лавеж паса. Кад буде пао снег, ако ове зиме падне, биће пусто и сиромашно, као по Русији.
   Што ближе Жомбољу, све гласније бива у возу. Разговор се креће око околних села, која као на точковима гурају тамо и натраг преко границе. Нико више не зна која села, канали, путеви припадају нама, а која Румунима, и нико више ништа не верује. За село Кларију кажу да неће имати путева, а за Пардањ је сам министар признао да су његов хатар и земља заборављени у Румунији. Воз стиже у Жомбољ крај неке цигљане, где има зид окречен двојако – оно што је загасито значи Румунију. Врло пријатељска граница и досад, а одсад изгледа биће просто за шегу.
   Жомбољ дочекује врло лепом станицом, као варош. Са четрнаест хиљада Шваба, од којих су врло многи милионари, место и само не зна шта би хтело да буде. Живи сељачки, са стоком и коњима, са огромним ручковима и даћама свиња, а има кућа, које и по модерности и по намештају могу стојати насред Теразија. Кафане и ресторани су врло добри, хотели врло чисти, дебеле Швабице дочекују вас свуда са млеком. Жито им је чувено чак у Америци и сиротиње ту нема.
   Нисам затекао никакву узбуну, мада знају да ће кроз коју недељу бити у новој „отаџбини“. Тишина је овде увек а сад је још тише, јер трговци не знају више како да цене и како да продају. Још увек се наилази на неку малу наду да ће остати код нас, али су већ спремни за долазак Румуна. Чак и сељаци показивали су ми доларе и чешке круне. Нова отаџбина може доћи.
   Разговарао сам, испитивао многе, сви су једнако одговарали. Охоло су започињали „ми Швабе“, па расипали своје грдње, савете и увреде. У ствари хоће да презиру и нас и Румуне и држећи нас високо хоће да их поштујемо мада не знају јасно да протумаче зашто. У ствари, они су саставили свој живот из млека, масти, коња, новаца, а све друго их се мало тиче. Зато су сви у једној партији, у немачкој партији, зато су сви у једном савезу, у Културбунду, зато су сви гласали за једног кандидата, за свог Швабу. Иначе су врло несносни и досадни. Колонисти, који су успели, они још увек живе својим швапским животом. Сав послератни хаос, политички, психички, њих мало занима. Једнако говоре о коњима, воловима, шталама, са узвиком „ми Швабе“ Покушао сам да видим како одјекује у њиним душама ужасна беда Немачке, изумирање и патње. Рекли су ми да су им деца тамо на школама и да су дали прилоге, али тако флегматично. По кућама у богатству, они су сасвим одвратни. Једу и пију, и то је све. Зато им треба мир и ред. Рат је на њих слабо утицао; још мало више ванбрачне деце, иначе је све по старом.
   Овај удар, премештај из једне државе у другу, ни тај их не дира, дубоко се уздају у своје краве, млеко и новац. Али их је запрепастило то да их нико није питао хоће ли, њих „Швабе“. О Румунији говоре још дрскије него о нама, па ипак ће остати сви. Проблем је за њих јасан, где остају куће, земље, коњи и краве, треба да остане и човек. Нетачни су гласови који се шире да ће фрабрика шешира ићи у Осек, да се селе у Срем. Ниједан се неће селити. Остају сви, а Румуне ће дочекати као и нас лојалношћу, заставама и говорима, које увек почињу, високо уздигнутим носем „ми Швабе“.
   У први мах, чини се да је Швабама збиља свеједно зашто и како их гурају у Румунију и да на то више и не мисле.
   Нисам хтео то тако лако да поверујем и почео сам да испитујем даље. Тада се све указа у правој боји.
   По кућама, испод дугих редова давно свенбулих липа, што миришу на штале и млеко, заиста не плачу за нама. Држава Срба, Хрвата и Словенаца значила је за њих финансе, судије и опасне жандарме. Однос према њој значио је обезбедити краве, коње, и млеко и са што мање судара швапска права, што значе малу порезу, немачке учитеље и нарочито да синови не служе у Македонији, где има маларије и качака, а познато је да то за Швабе није, што треба да увидимо и сами. Кад се то реши, остало све нека ђаво носи, њих се мало тиче. Дивно је чути их како причају и како се смеју радикалима и демократима, који су долазили да преговарају. У име људских права, у име културе, у име Европе, они моле, ишту, захтевају само једно: да Швабама буде добро. То јер њин програм. У замену за то они ће бити лојални, мирни, јести и пити и живети међу нама још два столећа, без трагедија. У ствари тај много и охоло хваљени швапски живот значи гомилу егоистичких, дебелих сељака и покорно развратних жена.
   Приредио сам себи два мала збора. Један у ресторану, под вођством г. Петна, трговца и демагога и што је пикантно, председника жомбољских радикала. Други, у фабрици г. Трајца, фабриканта цигље, окружног поглавара немачке партије.
   У ресторану говорили смо просто, по швапски. Видео сам чудну организованост, сви ћуте, један говори, али што он говори и остали кажу.
   Дрско и грубо исмевају наш неред у држави, корупцију чиновника, радикале и демократе. Себе хвале, па хвале. Па ипак су после признали да им је било добро. Власти су биле меке, официри ванредни и нико их није дирао. Кад је г. Петн, при једном суседном столу, угледао једног Темишварца, почео је хвалити и Румуне. После их је захватила меланхолија, овде су имали школе, своје савезе, партију и Жомбољ је живео, као насред Немачке. Сад их избацујемо из државе, а нико их не пита хоће ли да иду. Ниједна држава на свету, још никад то није учинила. Жомбољ вреди више од Београда, толики коњи, толико жито, толике уредне и чисте Швабе, а ми их дајемо, тако лако дајемо. Како смо смели онда досад да захтевамо од њих верност и како ћемо смети захтевати то од осталих? А зашто их дајемо? За она бедна српска села у којима нема ни пола толико Србаља, колико званични извештаји кажу. Све је то лаж са тим српским селима, све је то због г. Нинчића. Он је увређен, што су на његовом збору викали. А верујте, само је случајно један добронамерни Шваба звиждао. Како смо га лепо дочекали, како смо га лепо дочекали!
   Запрепастили су ме ти гласови да је Жомбољ пребачен у Румунију зато, што се г. Нинчић увредио. По Жомбољу се то озбиљно говори, а демократе чиновници то јавно шире.
   Код г. Трајса, фабриканта, који ће ускоро бити и посланик поновила се та халабука, само мало уљудније. Фабрикант ми је прво говорио, иронично насмејан, о нашој економској слабости и глупости. Он продаје своју цигљу у Грчку, а жито у иностранство. По њему је изгледало да губимо пола државе.
   Што се тиче скандалозних вести о Жомбољу, црвен у лицу, није хтео одмах да говори. Тек кад је уредник „Жомбољских Новина“ смешећи се заклимао главом, поновише своје сензације, које по Банату причају.
   Све је због тога, што су преварили радикале. Свему им је крив г. Нинчић и г. др Иван Веселиновић, радикалски кандидат из Кикинде. Добили су свега 70 гласова. Чак и г. Колбус, Шваба, радикалски кандидат гласао је на другог Швабу, а не на себе. Господине ми смо Швабе, сви смо у „Културбунду“, сви смо за немачку партију. Смешно је да су поверовали да ћемо гласати на њих. Изгубили су два посланика. Освета Нинчићева, освета Нинчићева.
   Покушао сам да дознам откуда ти луди гласови. Траг је водио међу бивше жомбољске чиновнике, демократе. Али и радикали сами рас- простиру те гласове, јако паметно зато, да заплаше Швабе и покажу своју силу.
   Што ме још више запрепасти, то је како тамо уопште говоре о држави. Отворено и грубо рекли су ми да је г. Веселиновић таст г. Нешића и зато је Жомбољ предат Румунима. И кад сам покушао да те глупости угушим, упутили су ме на г. Јоцу Будишиног, радикалског вођу у Кикинди, против- ника г. Веселиновића, који то отворено прича и још понешто што се не да написати. Тако се ратује у Банату за мандате.
   Сва ова земља, ова поља, ова несретна села, што не знају више на коју ће страну, гурају се дакле, по мишљењу овдашњем, тамо-амо по граници, због породичних сплетака, за које би се другде ишло на суд.
   Оно што сам затим чуо било је још горе. Ужасне афере царинарница, чиновника итд. Тога дана продат је млин „Панонија“, противно обећању министра финансија. Фабрикант Трајс, сумњив властима политички, морао је да плати огроман порез. а речено му је да је то зато што је вођа Немаца. Он је међутим набавио кључ плаћања пореза и законске наредбе, које се баш не показују иначе. Кад сам га питао откуд, он се насмејао и рекао мирно: „Лепо, из Министарства, од г. Николића, имам и ја пријатеља“.
   Тако ето изгледа, изблиза Жомбољ, који је већ натоварен на точкове, да га одгурамо у Румунију, са свим његовим Швабама, млеком, Швабицама, посланичким кандидатима. У Румунији чекају наша села, која треба да дођу у замену.
   Пре поласка воза за Кикинду, ноћу, у киши, нашао ме је бирташ станице. И он мора да се сели. Мирно ми је показао жену и сина, који је крај железничке лампе учио читанку Геце Кона и рекао: „Ето видите, господине, некуда морам са њиме. Ово је двадесет трећа сеоба моје породице“. Био је избеглица из Сирига, српског села крај Сегедина, где је била ушла наша војска па изашла, а Мађари опет дошли. Тамо је оставио кућу и земљу будзашто. Сад се опет сели. Инвалид је и нема десну руку…

   Милош ЦРЊАНСКИ

   Извор: БАНАТСКИ АЛМАНАХ, 2014.

   Одговори

6. 15. децембар 2017. у 18:13

   Војислав Ананић

   ОТРОВ НА МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ

   Српски народ има дубоке корене у банатској и поморишкој равници, иако многи из незнања тврде да смо сви овде дошли Чарнојевићевим сеобама. Један талас се јесте тад доселио, али постоје и други много старији слојеви, чак старији него што можемо да замислимо, но, о томе ћемо другом приликом. Срби су се истицали по много чему, али језик је засигурно најдрагоценије духовно гориво које смо испаривали током вишестолећног битисања. Једноставно, без језика не бисмо могли да преносимо големо народно и културно благо које су стварали наши преци.
   Иако не волимо да признамо, свима је јасно да је српски језик у данашњој Румунији у великој опасности. Није још на издисају, али нема ни много до тог тренутка. Зашто? Зато што се већина наших омладинаца, а односи се на оне којима је српски матерњи језик, више не служи њиме! Уочљиво је да се млади све лошије и неспретније служе српским језиком, и то само када су принуђени присуством старијих или поводом школских представа. Чак и деца која похађају српска одељења и српске школе говоре међусобно скоро само румунски, а о дописивањима преко савремених друштвених мрежа да и не причамо!
   Српска заједница је почела да се расипа и отуђује када су биле разбијене компактне етничке заједнице у селима око Темишвара. То се посебно односи на период послератне колективизације, када су Срби масовно почели да напуштају родне крајеве и одлазе у град, а њихова су места попунили сиромашни дошљаци из разних крајева Румуније. Но, језик је ипак опстао.
   Иако је матица практично отписала овдашње Србе после Првог, а посебно после Другог светског рата, они су очували свој идентитет управо због њеног непосредног присуства и супериорног економског стања. Југославија је била убедљиво најразвијенија и најслободнија социјалистичка земља, а многи су јој се дивили иза невидљивих идеолошких решетака. Иако Југославија није марила за нас (била су у моди „братска“ жвалављења са Шиптарима, Хрватима и осталом „братијом”), ми смо марили за њу. Додуше, наши дедови и очеви су одрасли уз Радио телевизију Београд, ту оазу виртуелне слободе и забаве која је допирала у наше домове посредством таласа и антена. Донедавно, сви смо били прикључени југословенској народној и поп култури, одраставши малтене уз обрасце које је та земља нудила.
   У српским се домовима (а донекле и румунским) пратила искључиво југословенска телевизија, вртеле плоче и касете из Југославије, слушао се Радио Београд, а многи су провели детињство и младост читајући каубојске или љубавне романе, стрипове, часописе и осталу лаку литературу која је пристизала од опуштених нам комшија. Све је то неприметно допринело да се изградимо као личности и стасамо уз матерњи језик и велику (додуше нехотичну) културну помоћ из Југославије. Комуникација на српском језику међу вршњацима је била нешто нормално чак и у случају моје генерације, која је похађала Српску гимназију „Доситеј Обрадовић“ пре десет и кусур година. Српски језик је био део наше свакидашњице, а епитет „матерњи“ је стварно имао буквални смисао.
   Но, времена су се брзо променила, како у Румунији, тако и у Србији. Југославија се распала, а српски народ је био изложен стравичним опитима: грађански рат, санкције, ембарго, бомбардовање, међународна сатанизација, изолационизам, сиромаштво, криминал. Србија је страховито назадовала у односу на оно што је некад била, док је Румунија колико-толико успела да се приближи Европи, иако је економско-политичка стварност и овде више него поражавајућа. Са културноидентитарне тачке гледишта српска омладина у Румунији је полако престала да се поистовећује са матицом, која је изгубила стари ореол оригиналности и благостања. Млади проналазе сада узоре на другим местима, а матица им није више занимљива, па се самим тим губи и интересовање за матерњим језиком, који није толико „кул“ као румунски или енглески. Наравно, постоје поједници који и даље слушају групе или извођаче из Србије, али на томе се своди све. Жива српска култура и жив српски језик се у Румунији губе застрашујућом брзином, што због недовољне заинтересованости нашег живља, што због хроничног нехаја матице.
   Узалудно је говорити о очувању културне баштине и традиције ако изгубимо језик. Неки ће рећи да се може функционисати и без познавања српског језика, као што то раде и друге мањине (Јевреји, на пример). Ако желимо лагати себе и друге, можемо поверовати у ту причу. Како се може неко (ко се изјашњава као Србин) упознати са српском књижевношћу, музиком, филмографијом, драматургијом и целокупном културом – незнајући језик?
   Све снаге наше заједнице морају бити усмерене ка очувању језика, а у том се смислу ваљају започети конструктивни преговори са матицом. Посланик Александар Чотрић је приликом недавне посете Темишвару покренуо питање стипендирања ученика из Србије. Реално гледано, то је једини начин да се спаси српски језик у нашој јединој гимназији. Отварањем интерната и примањем неколико десетина ђака (и квалификованих наставника) наша би школа доживела препород, а овдашњи ученици српског порекла би освежили и знатно побољшали своје знање матерњег језика, које се може надограђивати и усавршавати само комуникацијом.
   Нашој омладини треба поново пробудити интересовање за савременом и класичном српском културом, за српским језиком, за живом традицијом и за древним наслеђем којег они нису можда свесни. Морамо већ једном да схватимо да се не можемо вечито ограничавати на народне игре и кафанско србовање на свадбама и славама. Исконско родољубље, поготово у случају једне националне мањине, подразумева много одговорније размишљање и деловање.

   Горан Мракић (НР 1191/14.12.2012, стр. 14)

   Извор: БАНАТСКИ АЛМАНАХ, 2013.

   Одговори

7. 16. децембар 2017. у 18:26

   Војислав Ананић

   Срби у Румунији

   https://www.youtube.com/watch?v=Y9rfsMfALrQ

   Одговори

8. 16. децембар 2017. у 18:27

   Војислав Ананић

   Квадратура круга – Срби у Араду

   https://www.youtube.com/watch?v=bSIRkMt1EcU

   Одговори

9. 29. децембар 2017. у 13:09

   Војислав Ананић

   Иванда (Ђулваз)

   Из Википедије, слободне енциклопедије

   За другу употребу, погледајте страницу Иванда.
   Иванда (рум. Иванда) је село у општини Ђулваз, која припада округу Тимиш у Републици Румунији. Назив села је настао вероватно по летњем црквеном празнику Ивандану. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.
   Положај насеља
   Село Иванда се налази у источном, румунском Банату, на 15 км удаљености од Србије. Од Темишвара село је удаљено око 40 км. Сеоски атар је у равничарском делу Баната.
   Историја
   Први помен места је 1333. године у вези са папским давањима. Словенски карактер села се показује 1660. године у Катастигу манастира Пећке патријаршије. Царски ревизор Ерлер 1774. године констатује да је то место насељено Србима у Чаковачком округу. Село је потом постало посед спахије Иштвана Карачоњија.
   Иванда је 1905. године велика општина у Неметпардањском срезу. Ту живи 1511 становника у 247 домова, а Срби су у већини. Има их 1021 православна душа или 68%, са 176 кућа. Од српских јавних здања ту су православна црква и народна школа. ПТТ комуникација функционише у месту.
   Српска православна црква у Иванди
   Црква је посвећена Сабору Светога арханђела Михаила и Гаврила. Аутори иконостаса: Резбар неидентификован, сликар Евген (Шпанг (Еуген Спанг) Тематски садржај иконостаса: у соклу – четири библијске сцене; на царским дверима – Благовести; на бочним – Свети архиђакон Стефан, односно Свети Георгије; изнад царских двери – Тајна вечера; изнад бочних – Улазак у Јерусалим, односно Сусрет Марије и Јелисавете; престоне иконе – Свети Никола, Богородица, Спаситељ, Претеча; празничне иконе – Рођење, Крштење, Васкрсење, Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа, Преображење; у луку – тематски склоп Распећа, бочно са обе стране – апостоли. Аутор зидног сликарства: Нема зидног сликарства Други познати уметници: зографи Никола, Недељко и Шербан Поповић, аутори старог иконостаса из 18. века, Стефан Поповић, аутор појединачних икона.
   Пећки калуђери су у месту сакупљали милостињу 1660. године и забележили неког Николу Поповог, а године 1767. записана су два свештеника (обојица беху мештани). Крај толико посредних података о развијености верског живота, непосредни подаци о старим црквама било да нису сачувани, било да још нису откривени. Православно парохијско звање је основано и црквене матичне књиге се воде од 1779. године. У Иванди је 1846. године било 1139 православних житеља. Свештеници су тада били Петар Омаљевић и Јован Поповић. Садашња црква је сазидана од печене цигле 1852. године. Иконостас је много познији: и резба и слике занатски су рад Темишварца Евгена Шпанга (Еуген Спанг) из 1897. године. Најстарија црквена књига је Вуковићев “Минеј”, штампан у Венецији 1532. године[5] Обнова икона на иконостасу извршена је 1936. године.
   Године 1905. у месту је српска црквена општина, скупштина је редовна под председништвом Живана Матића. храм је тада у добром стању, а у месту су два српска православна гробља. Парохија је пете платежне класе, има парохијски дом а парохијска сесија износи 35 кј. земље. Парох је поп Радивој Станижан, родом из Ченте.
   Садашње стање црквеног објекта: Грађевина је у добром стању. Као и већина српских цркава из шире околине, има споља облик лађе, унутра облик крста, лучну олтарску апсиду и торањ. Одликује се упадљивом западном фасадом украшеном са четири масивна стуба, који јој дају израз стабилности и отмености и сврставају међу боље примерке црквене архитектуре XИX века у Банату. Значајне покретне уметничке вредности и културно-историјске знаменитости: у торњу су смештена четири звона. Црквене књиге већином су из 18. и 19. века. На западној фасади стоји спомен-плоча са именима Срба мештана погинулих у Првом светском рату. Храмовна слава се прославља на празник Сабора Светога арханђела Гаврила (Летњи Свети Арханђео). Свештеник: Место пароха је упражњено; парохију опслужује парох Српског Семартона, одржавајући богослужења наизменично у Српском Семартону и Иванди.
   Остале цркве у месту: Римокатоличка црква.
   Из списка претплатника једне српске књиге (ћириличне) види се поредак у селу: поп Живан Поповић парох администратор, Симеон Радосављевић епитроп, Филип Николић касир и надзиратељ школски те Кузман Пантић учитељ. Године 1855. купци претплатници српске књиге из Иванде су били: пароси Лука и Јован Поповић, учитељ и свршени богослов Урош Поповић. Ту су и црквени “пјевци”: Спасоје Станојевић, Исидор Миловановић, Аркадије Бранковић и Милан Благојев. Од осталих Василије Поповић ишпан и Емануил Шашин касир.
   Школа
   По државном попису православног клира из 1846. године у селу је било 24 ученика, којима је предавао Кузман Пантић учитељ. У народној иванданској школи је фебруара 1860. године расписан конкурс за српског учитеља, са платом годишњом 105 ф. Новоименовани учитељ у Иванди је тада Георгије Богосав. Ђорђе Грбановић је привремени учитељ у месту 1868. године, очекује се да положи учитељски испит у Сомбору. По расписаном стечају из 1899. године види се стање у месној школи. Тражио се учитељ у српској вероисповедној мешовитој школи (деца оба пола седе заједно) за годишњу основну плату од 440 ф., затим 5 ф. паушала, два хвата тврдих дрва, слободан стан са две собе, кујном и шпајзом, башта од 800 кв хв и 50 новчића од погреба “где буде позван”. Од њега се очекивало да изводи редовну наставу поји на сваком богослужењу и током “часног поста” и да децу учи “црквеном пјенију”. Милан Ристовић ивандански учитељ добио је 1900. године декрет о сталности. Године 1905. школа је српска народна са једним здањем зиданим 1872. године. Учитељ је Славко М. Косић, родом из Велике Кикинде, привремен тек ступио. Редовну наставу је пратило тада 18 ђака, а у пофторну школу ишло осам ученика старијег узраста.
   Становништво
   Средином 19. века као и у већини банатских места број Срба опада. По попису из 1847. њихов број је износио 1139, да би двадесет година касније ту живело 1007 Срба православаца.Протопрезвитерски извештај за крај 1891. године показује да у тој српској православној парохији живи 1032 православне душе у 182 српска дома.По последњем попису из 2002. године село Иванда имало је 613 становника. Последњих деценија број становника опада.
   Село је некада било претежно насељено Србима, али су после више колонизација румунског становништва они данас постали мањина.
   Извор: Интернет

   Одговори

10. 29. децембар 2017. у 13:11

    Војислав Ананић

    Торња

    Из Википедије, слободне енциклопедије

    Торња (рум. Турну) село је у оквиру општине Печка, која припада округу Арад у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.
    Положај насеља
    Село Торња се налази на северној, кришанској страни Поморишја. Град се налази 20 км северозападно од града Арада ка румунско-мађарској граници. Насељски атар је равничарског карактера.
    Историја
    Торња је место у Поморишју. У Торњу су Швабе католици основали своју парохију 1753. године. Село Торња је за време АУ монархије било у Чанадској жупанији. А канонском црквеном поделом са Румунима, српска Црквена општина у Торњу је била нова, у сада темишварској епархији, у коју је прешла из арадске.
    По подацима из 1905. године Торња је велика општина у Батоњском срезу. Ту живи 2516 становника у 418 домова. Срба православаца је мало, њих 397 душа (или 16%) има 64 куће. Од јавних српских зграда ту су православна црква и народна школа. Све ПТТ комуникације су постојале у насељу.
    Црква и школа
    Православна црква се помиње 1759. године, као неугледни храм грађен од плетера, покривен сламом. Био је посвећен празнику Св. Николи. Касније је саграђена већа и боља грађевина, сада посвећена Св. еванђелисти Луки, који после канонске поделе припала Румунима. Парох торњански Димитрије Јовановић 1831. године набавља српску књигу. По државном шематизму из 1846. године насеље Торња (Торнyа) са 1160 становника, је почело водити све црквене матичне књиге од 1779. године. Свештеник је био Димитрије Абрамовић, а парохијски капелан Атанасије Нешковић. Срби су подигли своју нову цркву 1879. године, за коју је платио иконостас Жива Глуваков, иначе набављен од новосадске фирме Ивковић, тек 1906. године. Био је послат изасланик власти, да прегледа тај нови иконостас. Нова црква је посвећена празнику Рођењу Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Био је 1893. године послат изасланик епархијски Јован Новаковић, да нову Црквену општину организује у Торњи. Црквена општина у Торњи је била једна од најсиромашнијих у темишварској епархији, и тешко је функционисала. Тако је 1898. године примила помоћ од 150 ф. из народног јерархијског фонда. Та црквена општина је од зајма исте године купила једну кућу. Администратор парохије јеромонах Амфилохије Михајловић умро је 1893. године са 30 лета, у манастиру Бездину. Он је био у Торњи администратор током 1892-1893. године. Калуђера је 1892. године заменио као администратор свршени богослов Теодор Јозанов? из Суботице. Јереј Викентије Поповић се поставља 1896. године за администратора у Торњи. Корнел Адамовић се поставља за администратора децембра 1899. године. Православна црквена општина је била организована 1905. године, скупштина редовна, под председништвом Алексе Бајића. Православна парохија је најниже шесте класе, има парохијски дом и парохијску сесију од 23 кј. земље. Постојало је српско православно гробље, а црквено-општински посед износи 26 кј. земље. Године 1905. администрирао је калуђер јосиф Протић јеромонах, рукоположен 1902. Године. А 1906. године биће нови, ко зна који по реду, администратор свршени богослов Владислав Алексић.
    Купац српске књиге 1831. године је месни учитељ Атанасије Поповић. У народној школи наставу је 1846. године похађало 38 ђака, са којима је радио учитељ Василије Симеоновић. Јосиф Агрима је био 1868. године привремени учитељ у месту, и од њега је тражено да положи учитељски испит у Сомбору, да био постао стални. Учитељ за месну српску школу је преко новина тражен 1888. године. Учитељи су тешко долазили, а брзо напуштали ту неатрактивну средину. Следеће, 1889. године тражен је опет оспособљен и то мушки учитељ за рад у Торњи. Дао је учитељ Бранко Чалић оставку 1892. године, због чега је расписан стечај за пријем новог. Понуђена годишња плата је износила 280 ф. и друге ситне накнаде у новцу или натури. Српска народна вероисповедна школа је била затворена десет година (1897-1907) због противљења политичке власти да се користи трошна зграда за школу. Често, па 1902. године, црквена општина је тражила од епархијских власти финансијску помоћ за школу. Много пожртвованих Срба поклањало је крајем 19. века торњанској школи претплату на “Школски лист”. Године 1905/1906. прављена је нова школска зграда у Торњи. А 1908. године опет се констатује да та школска зборница није по пропису саграђена. Много пута су давани огласи за пријем учитеља, али такво место са две “учитељске снаге” (1907) није било атрактивно. Када је дат конкурс за пријем учитеља, поред свих других услова, наведено је да ће бити примљен само ко је вешт у мађарском језику. Плата је тада била понуђена од 280 ф. Године 1891. учитељ је био Бранко Чавић. Он је поднео оставку већ 1892. године. На огласу за пријем новог учитеља, каже се да ће радити у четвороразредној основној школи у Торњи. На конкурсу из 1895. године основна плата је сада 300 ф. Епархијска власт је обавестила торњанску општину, да ако жели “школу своју поново да отвори”(?), да ће наставити да је дотира са 100 ф. Председник Школског одбора Живан Глуваков, а учитељица Зорка Имброњева перовођа. учитељица Имброњев је родом из Арада, и две године је била у месту (1905). Школа има једно здање, а редовну наставу похађа 47 ђака, а у туђе школе иде 31 српско дете. Оглас из 1907. говори о плати израженој у крунама – 700 к. Постављена је у торњанској школи 1908. године као привремена учитељица Марија Букурова. Године 1911. добила је декрет о сталности нова учитељица Зорка Шићаровић.
    Међу свим торњанским учитељима најзначајнији је Живојин Раковић, који је радио у сеоској школи између 1908-1910. године. То је био врло интелигентан и вредан педагог, који је писао педагошке стручне чланке за “Школски лист”, и преводио са немачког и француског. Током школовања био је питомац Задужбинског фонда Христифора Шифмана, који је био активан при Матици српској. Каријеру је наставио у месту Потпорањ, па Келедобри, а завршио у Вршцу, где је био истакнути предавач на Народном универзитету и чкан огранка Српског културног клуба 1940. године. Треба само поменути неколико његових објављених наслова. Из 1909-1910. године фељтон у “Школском листу”, Карловци, преведен са француског језика, од Рене Вормса оба дела: “Научна и морална филозофија”. Затим “Мисли о учитељу” објављен исте 1909. Године. Док је био српски народни учитељ у Торњи 1909. године пише расправу: “Мисли о учитељу и појању”. Приказ књиге “Педагогика” немачког професора Оскара Месмера даје 1910. године. Исте године објављује чланак “Новији немачки списи за наставу у природним наукама”. Следи, “Непосредно и педагогика”, од Паула Хенкела, превео са немачког 1913. године. Са француског, из једног часописа, преводи и чланак “Педагошки систем Монтењев” 1909. године.
    1905. године основана је нова Српска земљорадничка задруга у Торњи, са неограниченом одговорношћу. Њен капитал је износио 1393 к, а водили су је: председник Жива Глувак и пословођа Мата Драган.
    Становништво
    По последњем попису из 2002. године село Торња имало је 1.251 становника. Последњих деценија број становника опада.
    Насеље је од давнина било вишенародно, а месни Срби су одувек били мањина у насељу. Данас је њихов број симболичан.
    Извор: Интернет

    Одговори