Мошти чланова породице Карађорђевић стигле у Србију Reviewed by Momizat on . После више од 71 године, посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, кнегиње Олге и кнежевића Николе стигли су у Србију. Посмртне остатке породице Карађорђевић к После више од 71 године, посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, кнегиње Олге и кнежевића Николе стигли су у Србију. Посмртне остатке породице Карађорђевић к Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Вести » Мошти чланова породице Карађорђевић стигле у Србију

Мошти чланова породице Карађорђевић стигле у Србију

После више од 71 године, посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, кнегиње Олге и кнежевића Николе стигли су у Србију.

Посмртне остатке породице Карађорђевић који су из Лозане пренети до граничног прелаза Батровци, на граници Србије и Хрватске, преузели су ћерка кнеза Павла принцеза Јелисавета Карађорђевић и унука Катарина Оксенберг.

Примопредаји су присуствовали и Оливер Антић, саветник председника Србије, и Момчило Гајић, задужен за протокол испред Владе Србије.

Ковчези са посмртним остацима чланова породице Карађорђевић стижу 4. октобра у 18 часова у Саборну цркву у Београду, где ће бити изложене пре него што 6. октобра буду пренете у Тополу где ће, како је најављено, бити сахрањени уз све државне почасти.

Посмртни остаци кнеза Павла Карађорђевића, његове супруге Олге и сина Николе ексхумирани су 28. септембра са гробља у Лозани у Швајцарској и након седам деценија стижу у Србију.

Кнез Павле Карађорђевић рођен је у Петрограду 1893. године, а преминуо је 14. септембра 1976. године у Паризу. Краљевином Југославијом је владао седам година, од убиства краља Александра у Марсеју 1934. до 1941. године.

После војног пуча 27. марта 1941. године кнез Павле и његова породица ухапшени су и спроведени до грчке границе, где су предати Енглезима, који су их пребацили у Кенију, а потом у Јужну Африку, где остају до 1947. године. После молбе енглеске краљице и краља дозвољен им је повратак у Европу.

Породица се окупља у Швајцарској, у Женеви, одакле одлазе у Париз, где кнез Павле успева да добије боравак и где је остао до смрти.

ИЗВОР: Вести


Коментари (3)

  • Александар Маринковић

    Колико је мени познато, принц Павле није проглашен за свеца па самим тиме не могу се пренети “мошти“ већ посмртни остаци. То нису синоними.

    Одговори
    • administrator

      У праву си, Ацо. Нес(п)ретно пренет наслов са сајта вести-онлајн… Мада, ако си гледао малочас пренос на РТС из Саборне цркве, дочекан је као светац…

      Одговори
  • Војислав Ананић

    СРБИ У ШВАЈЦАРСКОЈ

    Срби на раду у Швајцарској годишње пошаљу 60 милиона фра¬нака у Србију. Новцем и робом који шаљу, они покрију око 40 одсто потреба својих породица у домовини. У просеку сваки српски гастар¬бајтер у Швајцарској пошаље око 4.800 франака годишње. Те податке објавили су медији у овој земљи, а маја 2007. године пренео их је Интернет сајт „Српска Дијаспора“.
    Срби на раду у иностранству укупно годишње пошаљу у Србију око пет милијарди франака што чини 17 одсто друштвеног дохотка земље.
    Породице гастарбајтера у Србији добијају поред новца и елект¬ронске апарате за домаћинство, мобилне телефоне и пољопривредне машине. Срби на раду у иностранству покривају и трошкове свакод¬невног живота својих у земљи као што су исхрана и лечење, а нешто ређе и школовање деце.
    Новац који зараде у иностранству Срби користе за изградњу кућа, и куповину кућа и станова, а њих осам одсто је изјавило да зараду улаже у отварање малих предузећа.
    Колико данас има Срба у Швајцарској? Данас на то питање тешко да неко може да одговори прецизно. Ломови у оној великој Југосла¬вији, сатанизација Срба и пооштравање услова за њихов боравак, еко¬номске прилике у самој Швајцарској које су довеле до већих рестрик¬ција када се ради о имигрантима, непостојање потпуних евиденција у нашим дипломатским представништима – све то је допринело да се процене данас крећу од сто до сто педесет хиљада људи, укључујући ту и оне који су узели швајцарски пасош и одрекли се српског (југо¬словенског) држављанства, али нису прекинули везе са Србијом, са члановима шире и уже породице који су остали у земљи, са догађаји¬ма у њој од културе па до привреде, не прескачући ни незаобилазну политику. Такође су у такве процене укључени они који овде долазе да раде сезонски, што је једна од специфичности швајцарске привреде.
    Према књизи „Сви Срби света“, Срби су у Швајцарску дошли у три већа таласа: између два рата, после Другог светског рата и од средине шездесетих година па до данас. Између два рата, Срби су првенствено долазили на школовање, а мађу најзнаменитијим српс¬ким студентима тог времена истичу се прво некадашњи председник српске владе Никола Пашић, а затим владика Николај Велимировић. Многе истакнуте личности Српске православне цркве су се школова¬ле на Старокатоличком униерзитету у Берну.
    После Другог светског рата су најчешћи српски имигранти у Швајцарској били припадници поражених војних формација – четни¬ци, љотићевци и други антикомунисти, од којих су неки касније на¬ставили свој пут на друге дестинације претежно у Европи и Северној Америци.
    Најзначајнији талас Срба дошао је у ову земљу током шездесе¬тих и седамдесетих година када су швајцарске власти водиле либе¬ралну политику издавања радних дозвола. Посебно су у Швајцарску одлазили наши стоматолози, који су касније оформили јаке струковне организације које су, поред осталог, пружале и знатну помоћ српским избеглицама из грађанских ратова у Хрватској, Босни и Херцеговини, као и у време санкција и бомбардовања Србије.
    Јака српска заједница, са доста интелектуалаца, организовала је у Швајцарској пуно културних, просветних, хуманитарних и других социјалних активности у којима су се окупљали наши људи. Међу првим, али досад свакако најзначајнијим културним догађајима било је оснивање црквене библиотеке у Цириху, чији је књижни фонд фор¬миран 1952. године и данас има више од 10 хиљада наслова. Библио¬тека носи име Катарине Јовановић, ћерке чувеног фотографа Анаста¬са Јовановића, која је умрла 1954. године у Цириху.
    У прво време, Срби су се окупљали у такозваним „клубовима Ју¬гословена“ и било је врло мало чисто српских клубова као што су то били Српски културни клуб „Свети Сава“ са својих десетак огранака или клубови Српског четничког покрета. Такође су се окупљали око фудбалских и шаховских клубова и фоклорних друштава.
    „Мада третирани искључиво као Југословени, швајцарски Срби су тек крајем осамдесетих година снажније почели да испољавају своје српство, као на пример кроз припреме за обележавање 600-го¬дишњице Косовске битке. Многи од њих, посебно они имућнији, без размишљања су се 1988. године укључили у акцију Зајам за препо¬род Србије. Забележено је, на пример, да је Миодраг Кузмановић из Цириха уплатио 100.000 франака, а да је један анонимни Србин из Цириха дао колико сви швајцарски Срби заједно – 700.000 франака. У то време, такође, директно своју привредну сарадњу Србији нудили су и угледни бизнисмени Душан Грбић, Чедомир Пешић, Мирослав Лазаревић, Војислав – Војко Сантрач и Миодраг Шишковић, чиме су, уједно, потврђивали и свој српски патриотизам. Срби ентузијас¬те, најчешће, нису велики зналци пропаганде и пласирања чињеница из своје земље матице на западноевропски медијски простор. Ипак, међу њима има и таквих Срба који то знају и умеју. Најбољи пример је издавач из Лозане, Владимир Димитријевић, који објављује веома добре књиге и брошуре. Уз Димитријевића је, у Швајцарској такође, круг умних људи, окупљених у Српском институту у Лозани, као што је млади Слободан Деспот.“
    Када је почетком деведесетих година дошло до распада 90 југо¬словенских клубова, Срби, Црногорци и Југословени православне вере су за себе сачували двадесетак. Поново према књизи „Срби у Свету“, десетак је деловало у Цириху и околини, пет у Берну и пет у осталим местима. Овог пута ти су клубови добили права српска имена: „Карађорђе“, „Вук Караџић“, „Свети Сава“, „Свети Арханђел Гаврило“, „Цар Лазар“, Удружење „Никола Тесла“ са огранцима, а касније су основана и многа нова као што су Српско културно-хума¬нитарно друштво „Милан Тепић“ у Берну, Српско културно друштво „Његош“ у Бадену и друга.
    Осниване су и разне кровне организације као „Српски културни савез“, „Савез Срба Швајцарске“, „Светска српска заједница“ са седи¬штем у Женеви, „Савез српских удружења“ и друге.
    Неке политичке партије су такође формирале своје огранке. Вође¬не су многе родољубиве и хуманитарне акције у критичним периоди¬ма разбијања Југославије, укључујући и многе демонстрације против санкција, медијске и политичке дискриминације и у знак подршке ле-гитимним српским интересима.
    Пратећи дух времена и технолошки развој, све више се јављају Интернет презентације намењене Србима у Швајцарској. Поред оних црквених, има и виртуелних друштава који објављују корисне инфор¬мације, савете за живот са што мање проблема у туђини и информа-ције о разним активностима, скуповима, забавама наших људи.
    Наравно, прича о Србима у Швајцарској не би била потпуна без напомена о црквеном организовању наших људи, јер је црква један од важних, ако не и најважнији културни и социјални фактор сваке дијаспоре па и српске, ма где се налазила.
    Три званично признате вероисповести од стране Швајцарске су Римокатоличка, Евангелистичко-реформистичка и Старокатоличка црква. Поред њих постоји низ независних цркава и верских заједни¬ца.
    Једна од њих је и наша Српска православна црква. Припада Епар¬хији средњоевропској чије је седиште у Немачкој. Овој Епархији при¬падају све парохије у Аустрији, Немачкој и Швајцарској. Надлежан је Његово преосвештенство епископ средњоевропски Константин.
    У многим швајцарским местима наши људи се окупљају у црк¬вама које припадају другим конфесијама и које у духу хришћанске солидарности и добре воље уступају своје просторије и молитвене просторије парохијама Српске православне Цркве. Тако се рецимо у парохијама СПЦ у Базелу и Берну богослужења обављају у старока¬толичким црквама, али има и оних наших верника за које је СПЦ ор¬ганизовала окупљања и богослужења у римокатоличким, протестант¬ским и другим црквама и капелама.
    Прва нова зграда српске православне цркве у Швајцарској биће тек изграђена у Берну. Грађевинска дозвола је постала правоснажна 20. априла 2007. године. Добијање те грађевинске дозволе објавиле су медији, а следиле су многобројне честитке од наших верника из Швајцарске, Америке, Аустрије и Португалије, али и од самих Швај¬цараца.
    „Поколењима на добро и радост на јесен ако скупимо довољно пара осветићемо црквену земљу, поставићемо камен темељац и са Благословом Божијим кренућемо са изградњом Црквеног центра. Ко¬начно после толико година од оснивања наше Цркве верници ће моћи да се венчавају, крштавају и прослављају Божић и Васкрс у својој Цр¬кви у српско-моравском стилу. Слушајући жеље наших верника, мла¬дих и старих, желимо не само да им омогућимо да испољавају своје духовне потребе и да се осећају као код куће, већ да се боље интегри¬шу у средини у којој живе и да млади нараштаји сутра буду поносни на своје претке“, пише на Интернет сајту Српске православне црквене општине у Берну, у којем се најављују многе акције скупљања сред¬става неопходних за изградњу храма.

    Приредио Душан Зупан

    Извор: Друштво Свети Сава, БPATCTBO, XI, Бeoград, 2007.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top