Порекло презимена, Ново Милошево/Драгутиново (Нови Бечеј) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва насеља Ново Милошево (Горњи Банат), према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Алекс Порекло становништва насеља Ново Милошево (Горњи Банат), према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Алекс Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, Ново Милошево/Драгутиново (Нови Бечеј)

Порекло презимена, Ново Милошево/Драгутиново (Нови Бечеј)

Порекло становништва насеља Ново Милошево (Горњи Банат), према истраживању етнолога Јована Ердељановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

НАПОМЕНА (А. М.): Данашњи градић Ново Милошево настао је 27.11.1946. године, спајањем два насеља: Беодре, која се помиње још 1331. године и Карлова (Драгутинова) које су основали демилитаризовани српски граничари 1751. године. Након стварања Краљевине СХС, Карлово мења име у Драгутиново, у славу пуковника српске војске и потоњег бригадног ђенерала Драгутина Ристића.

 

Око старе цркве било је сеоце од неколико кућа. Куће су најпре биле раструене, па је село после ушорено. На месту старе цркве је капелица, али се не зна ког је свеца славила. Ту је било и прво гробље.

На Градишту су била три шанца од цигаља, ово место је доста поравњено и растурено, али се и сад нађу цигље. Кажу да је било “турско“.

Прве фамилије дошле су из Аде: Трбићи, Попови, Бешлијини, Терзићи, Станаћеви, Радовићи. Нису хтеле пристати “на откуп земаљски“, него су пошле за “милицијом“. Сад у Драгутинову има 900 домова православних.

У Драгутинову нема матичних књига ни протокола из 18. века, него само из 19. века. Све што је било из 18. века спалио је један ранији свештеник кад је имао да одговара што је затајио властима неке војне обвезнике.

Стара црква била је у средини старог села и на њеном месту сад стоји дрвени крст. Код цркве је споменик Теодору Павловићу (1804. – 1854.), уреднику “Летописа матице српске“, који су му подигли сународници.

У средини Драгутинова је Старо село; до Беодре Плевна, Сегедин (цигански крај); ка Кикинди Малидер.

Акачки гроб је на скелском путу. Турска клисура је у Галаду (Срби су ту потукли Турке).

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (ИЗ НАЈСТАРИЈЕГ ДОМОВНИКА):

БАЈИНИ – ВЛА’ (2, Св. Алимпије), скоро дошли из Бочара „у гладну годину“.

БАКОШЕВИ (1, Св. Јован), из Беодре, од Маћошових.

БЕЛИЋЕВИ (24, Св. Стефан), из Аде разишли се из Аде у Тител, Бечеј итд.

БЕРБАКОВИ – БРИЈАЧЕВИ и САСИНИ (42, Бријачини и Сасини славе Св. Стефана, остали Св. арханђела Михаила), из Аде, има их у Ади.

БЕШЛИНИ – БЕКЕШИ (24, Св. архангел Михаил), из Аде, где их још има, дошли су из села Бешлиноваца у Хрватској: жена са осморо деце; има их у Црној Гори, у Сентандреји, Тителу и у Нирбергу (понемчени).

ВЛА’ОВИЋ (8, Св. Никола), из Старог Влаха.

ВРБАШСКИ (2, Св. Јован), из Беодре, ушли у кућу.

ВУЈИЋИ (7, Св. Никола), из Аде.

ЂУКИЧИНИ – БУМБАРИ (10, Ђурђиц), из Беодре, од фамилије Малих.

ИСАКОВИ – КИЋОВЉЕВИ – ПЕРКОВИ (26, Ђурђиц), из Аде.

ЈАКШИЋИ (11, Нова Година), четири брата: Моја, Пера, Дина и још један; Дина се запопио и отишао у Црњу; Динин син је био свештеник у Иђошу о од њега је и један син адвокат – Жарко, у Бечкереку, а други син свештеник – Стојан, у Кикинди; прота Милутин и Милета Јакшић су им браћа од стрица; дошли из Мола, где их и сад има.

ЈАНКЕЛИНИ – КАПУТОВИЋИ (5, Св. Никола), из „Влашке“.

КОВАЧЕВИ (3, Св. Стефан), из Беодре.

КОНАКОВИ – ШУТАКОВИ (3, Ђурђевдан), дошао из Новог Бечеја.

ЛЕЈИЋИ (5, Петковача), дошао из Бочара.

МАРИЈАНОВИ, сад МАРЈАНОВИ (1, Св. Јован), из Влашке, после досељени.

МИРКОВИ – МРКОВИ – БАРЈАКТАРИ (12, Св. Никола), од овог је рода био барјактар Теодор Мирковић из 1758. године, који је добио велико земљиште у Ливадама; Христина Миркова Барјактарова – од Миркова – Мирковића, чији је деда био Влаховић из Старог Влаха, слушала је од свог свекра предање да су Мирковићи из Србије.

НИКОЛИЋЕВИ – БУЋКАЛОВИ (5, Св. Никола), предак из Бечкерека.

РАДОСАВЉЕВИ – МИРКОВИ (2, Ђурђевдан), „испрека“, из Бачке.

РОЂЕНКОВИ (12, Св. Никола), прешли из Аде.

РОЦКОВИ (1, Св. Алимпије), из Беодре.

СТАНАЋЕВИ (58, Ђурђевдан), из Аде („шест брата и седма удовица“, до 70 кућа).

ТЕРЗИНИ – НЕНАДОВИ (20, Св. Стефан), из Аде.

ТОРЊАНСКИ – ГЛУВАКОВИ (3, Св. Јован), из Беодре.

ТРБИЋИ (7, Св. Лука), из Аде.

ЦУЦИНИ, сад ЦУЦИЋИ (28, Св. Јован), из Црне Горе; „Четир’ колена Цуцина били су попови; има огранак Цуциних који се зове „Поп-Ристини“ (шездесет кућа било је, веле, у старом селу).

ЧОЛАКОВИ (4, Св. Трива и Ђурђиц), из Башаида, ушао у кућу старе фамилије Теодорових.

ШИЈАЧКИ (3, Св. Јован), из Беодре.

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

БАШТОВАНОВИ, БАБА-МАРИЈИНИ (6, Св. Јован).

БРУСТУЛИ (1, Св. Никола), били су Власи, пудари и кравари.

БУДИШИНИ (12, Св. Лука).

ВЕСИНИ (2, С. Пантелија), одавно досељени.

ВЕСКОВИ (28, Св. Лазар); причају да је то била највећа фамилија и најпознатија од свих.

ГРУЈИЋИ (2, Св. Ђурђиц).

ЏИКИНИ (1, Св. архађел Михаил).

ДОРОГОВИ (1, Св. арханђел Михаил).

ЂУРИЧИНИ (24, Св. Никола).

ЖИВАНЧЕВИ – РЕЗАНЧЕВИ (1, Ђурђевдан).

ЗВЕКИЋИ (Св. Никола), отац ушао у кућу Рођенкових.

ИЛКИНИ (7, Св. Лазар).

ЈОВАНОВИЋИ – ПАБУШИНИ (4, Св. Јован).

ЈОРГИНИ (3, Велика Госпојина), скоро дошли.

КАДИЋ, био учитељ, после свештеник.

КИКИЋИ (2, Св. Јован).

ЛАБАНЧЕВИ – ПАБИРКОВИ (4, Ђурђевдан).

ЛУДАЈИЋИ – БУДНЕДИВИ (1, Петковача).

ЛУКАЧЕВИ (15, Св. Никола).

ЛУПУЛОВИ – ФУЋЕЛИШОВИ (9, Петковача).

МАЖИЋИ (4, Св. Никола).

МИЈУЦИНИ (2, Петковача).

МИЛАНКОВИ (1, Св. Алимпије).

МИЛИЋЕВИ (1, Св. Лазар), доцније дошли; сад отишли на Чеконићеву земљу.

МИЛОВАНОВИ (8, Митровдан).

НЕДИНИ – КРСТИНИ (9, Св. Мрата).

ПЕНАВСКИ (2, Св. Јован).

ПАЈИЋИ (18, Св. Јован).

ПОМОРИШАЦ (8, Св. арханђел Михаил).

ПРЕКАЈСКИ (12, Петковача).

ПСОДЕРОВИ (8, Ђурђиц).

ПУШИНИ (2, Ђурђевдан).

РАДИНОВИ, сад РАДНОВИЋИ

КРМАЧИНИ (32, Св. Матија).

РАЈТАРОВИ (1, Св. Никола).

РАКАЗОВИ – ГИДРАНИ (6, Св. арханђел Михаил).

СЕНТМИКЛОШЕВИ – КЕТЕЛУШЕВИ (2, Св. Василије).

СМИЉАНСКИ (3, Св. Јован).

СУБОТИЧКИ – БЕЛОВИ – ЦВЕЈИНИ (10, Св. Никола).

СУВАЧАРОВИ – ЈОВАНКИНИ (1, Св. архађел Михаил).

ТЕДИНИ (2, Св. Никола).

ТОМИЋИ (6, Ђурђевдан).

ФАРКЕШ (1, Велика Госпојина).

ФЛУЕРАШЕВИ (2, Ђурђиц), сад отишли на Чеконићеву земљу.

ЦРКВЕЊАКОВИ (6, Св. Никола).

ЋОПКОВИ (6, Св. Трива).

ЧОКОВИ, сад ЧОКИЋИ (1, Св. Теодор), дошао као столар.

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

ГЛИШИНИ, стара фамилија. – ДИМИЋЕВИ из Башаида. – КРАЧУН. – МОЛЕРОВИ. – ПАВЛОВИЋИ.

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ ИЗ КАРЛОВА:

АВРАМЧЕВИ (Петковача). – АРАМБАШЕВИ. – ИВАНОВИ – ГУСКОВИ (Ђурђевдан). – ЈАНКОВИЋ (Митровдан), учитељ. – КОМАНОВИ, отишли у Бечкерек и Иђош. – ЛАЛИЋ (Митровдан), учитељ. – ЛАТИНЧИЋИ – БЕЖУНАР (Велика Госпојина), деду тако назвали. – НЕШИЋ. – ПАЈДАК. – ПОПОВИЋ. – ПУПЧЕВИ (Св. Јован). – РАКИЋИ – ЧАНАДСКИ (Св. Јован). – ТУРКУЛ (било 4), доведени из Бочара.

 

ВЛАСИ:

ДРАКУЛИ, сад ДРАКУЛИЋИ (Св. Никола), били кравари, одскора исељени. – ЕРДЕЉАНОВИ (1, Св. Стефан). – МОЛДОВАНОВИ (3, Св. арханђел Михаил), баштовани. – ПАПУ – РУСОВИ (10, Св. Јован), сад ПАПИЋИ. – ЧОКА (2, Св. арханђел Михаил), дошли као баштовани.

 

 ИЗВОР: Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“; приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

 

 


Коментари (9)

  • лука станаћев

    Презиме Станаћев ( prezime Stanaćev )

    Презиме С т а н а ћ е в је једно од ређих српских презимена на С, и распрострањено је у Банату, Покрајина Војводина, Република Србија (Ново Милошево, Кикинда, Зрењанин, Нови Бечеј), рeђе у осталим деловима Србије (Београд).

    У латиничној верзији јавља се као Stanaćev (Serbia), Stanacev, Stanacew, Stanachev, Stanachew (USA).

    У књизи Срби у Банату 18-20. век, насеља и становништво, аутора Јована Ердељановића, познатог српског етнолога, стр.294-297, друго издање, 1992, Матица Српска –Прометеј, записано је презиме Станаћев.

    Током 1925.године Јован Ердељановић је посетио Драгутиново (раније Карлово, а данашње Ново Милошево) у Горњем Банату и међу Родовима познатог порекла (из најстаријег домовника) забележио род С т а н а ћ е в и (58, славе Ћурђевдан), из Аде (шест брата и седма удовица, до 70 кућа).

    Забележено је да је те године у Драгутинову било 900 домова, православних, да су прве фамилије дошле из Аде и то: Трбићи, Попови, Бешлијини, Станаћеви, Радовићи, да нису хтели пристати на “откуп земаљски”, него су пошли “ за милицијом “, да је из Аде прво дошло више њих заједно, а после су долазили само поједини. Даље је забележено да у Драгутинову нема матичних књига ни протокола из XVIII века, него само из XIX века. Све што је било из XVIII века спалио је један ранији свештеник кад је имао да одговара што је затајио властима неке војне обвезнике.
    Ваља напоменути да је насеље Карлово настало 1751.године од насељених, демилитаризованих граничара Срба. Оснивањем Великокикиндског диштрикта 1776.године становници Карлова добијају одређене привилегије и од тада почиње интензивнији развој села. Некадашња села Карлово (Драгутиново) и Беодра чине данашње насеље Ново Милошево, средњебанатски округ, које се налази између Бечеја и Кикинде.
    Могуће је да је презиме Станаћев настало од личног женског имена Стана (матроним). Међутим, по мишљењу аутора овог приказа, вероватније је да је настало од личног мушког имена Станац или Станаћ (патроним), које је било познато као народно мушко име код јужних словена, на првом месту Босне средњег века, Далмације и Дубровачке републике (Новела од Станца дубровачког ренесансног писца Марина Држића), али и шире. У повељи Бана Стјепана Котроманића из 1353.године, уз Нинослава Новаковића, као представника подручја званог Доњи крај тј. низ реке Врбас, Сану и Уну, скупа се помиње и извесни Станац Госпиловић са браћом (Фојнички грбовник). Фојнички грбовник има изворни назив Родословје Босанскога, алити Илиричкога и серпскога владаниа, а назов је добио по томе што се чува у фрањевачком манастиру у Фојници.
    Eтимологијa презимена Станаћев, односно мушког личног имена Станац или Станаћ може се тражити и у имену паганског камена станца.У српском народу, и шире код осталих словенских народа постоји “ камен станац ”, који нико не може померити. Сматра се да данашњи камен темељац представља баш овај пагански камен станац, који је у основи сваке грађевине и осигурава њен опстанак. Камен станац је изникао из земље и нема те силе која га би га омела да стоји постојано. У раду о камену-станцу Миливој Павловић је указао на веровање да се каменом везује душа мртвог или живог бића (1953-54).
    Могуће је да је презиме Станаћев првобитно било Станаћевић (Stanaćević), па касније постало Станаћев. Интересантан је податак да је Груја Станаћев, од оца Исаије-Исе (рођен 1882.године Карлово – умро 1929.године Обреновац) имао четири сина Максима, Жарка, Милутина и Светозара, од којих је Жарко Станаћев (рођен 1910 Балтимор, УСА – умро 1989 Београд, Србија) задржао у непромењеном облику презиме свог оца, док су остали презимену додали суфикс -ић, после Другог светског рата, и њихови потомци у Београду и Обреновцу се презивају Станаћевић, тако да презиме у данашњој Србији егзистира у два облика као Станаћев и Станаћевић.
    Интересантно је поменути да се презиме јавља и у облику Stanach /могуће је да се изговара као Stanah) у појединим подручјима некадашње Аусто-Угарске (Ostrawа, Podgrodyie) и УСА код пољске емиграције крајем 19 и почетком 20 века , те у данашњој Пољској (Мyslenice, Krakow).
    Слично презиме, али са завршетком на –е, појављује се у Списку црногорских презимена и то као презиме Станаће (Stanaće), Котор, а упућује се на презиме Станице (Stanice).
    Свакако да презиме Станаћевић не треба мешати са презименом Станићевић, које такође егзистира у Србији (Шабац и околина), које потиче од мушког личног имена Станић и спада у презимена типа Милићевић, Павићевић, Вучићевић, Никићевић и др. Али ваља приметити да у Србији (Београд, Лазаревац и околина) егзистира и презиме Белаћевић, које у грађи показује сличности са презименом Станаћевић.
    Јован Ердељановић је покушао да допринесе решавању проблема различитог презивања код Срба у Банату. Сматрао је да презивање на -ић, с једне стране, и на -ов (-ев, -ин, -ски), с друге стране, последица још недовршеног стапања две српске групе: и то можда рашко-шумадијске са презименима на -ић, и можда косовско-моравске са презименима на -ов и итд ( предговор књизи Срби у Банату Николе Гаћеше).
    Поред тога, Јован Ердељановић је дао и ово објашњење, заснивајући га на разговору са свештеником у Идвору, да је ова двојност презимена последица обичаја и друштвених прилика, па су тако у задругама сви носили опште и старо презиме и задруга је уписана са тим презименом на –ић, или се под тим презименом записао само старешина задруге, а који су били без задруге добијали су само презиме по оцу, којим су се обично у селу звали, или по надимку. Ердељановић указује да је општи обичај код нашег народа да се у већим родовима (и братствима), ради бољег разликовања, додаје појединцу очево име у облику присвојног придева (обично на –ов, -ин, -ски), пошто би заједничко братствено (задружно, родовско) презиме било недовољно да се разлукује неколико људи с истим личним именом у том роду.
    У сваком случају доношењем аустријског закона којим се једном заувек утврђује непроменљивост презимена и Одлуке Угарског намесничког већа од 13. децембра 1814.године о непроменљивости презимена (одлука се чува у централној библиотеци Земаљског музеја у Будимпешти), која наредба је поновљена 27. јула 1815.године, уз напомену да и они који су сасвим били делом променили презиме, имају вратити ранијем презимену, устаљен је начин презивања Срба у Банату (јужна Угарска у то време). Ондашњи Срби су са таквим презименима записани, и то се презиме није смело више мењати, него се стално одржавало и прелазило с колена на колено. На тај начин у тим презименима војвођанских Срба имамо окамењене називе по оцу из оног времена кад је наведена одлука донета, док су се првобитна братствена презимена, она на -ић, код тих родова морала заборавити, пошто се више нису употребљавала.
    Мој прадеда по оцу, Груја Станаћев, се двадесетих година 19. века доселио у Обреновац, Србија. По предању моје породице, Станаћеви (Станаћевићи) су се доселили на просторе данашње Војводине у време сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем (1690.година), али се као прапостојбина помиње Стара Херцеговина, докле је наравно памћење досезало. Слава моје породице је Свети великомученик Георгије (Ђуђевдан), који сe празнује 06. маја сваке године. Немам података о преслави.
    Уколико има другачијих промишљања или података, односно породичних предања везано за порекло презимена Станаћев, волео бих да се заинтересовани јаве и допринесу решавању, по мени, још увек енигме етимологије презимена Станаћев, чијем разрешењу сам ја покушао да допринесем.
    У Београду, 31.10.2012.године
    Лука Станаћев
    lukastanacev@hotmail.com

    Одговори
  • dejan

    Po prici od starijih poreklo prezimena BERBAKOV datira iz Lenjingrada. Postoje tri familije Berbakovih, koji su se naselili u Novo Milosevo u Banatu. Te tri familije nose isto prezime ali ih dele samo krsna slave i tako se znalo da nisu u krvnom srodstvu. Naprimer od price da je moj pradeda ziveo u tom Novom Milosevu nasao sam jedan orginalan papir iz drzavnog arhiva da su njemu posle Drugog svetskog rata oduzeli nevidjeno bogatstvo u vidu stoke sad prevedeno negde oko 1.000.000.00 E. Posedujem orginalan dokument, muzejski primerak. Jedino ne mogu da pronadjem gde se tacno nalazio njegov posed posto to nije bila mala povrsina, za tu stoku trebalo je mnogo mesta. Ali i dalje su price da je sve to zapisano u crkvenim knjigama kojih jos uvek nema koje su u vlasnistvu drzave. Ako neko zna jos nesto o familiji BERBAKOV neka doda.

    Одговори
  • milan

    ПЛЕМЕ ДРАКУЛИЋА

    фијук стрела одапетих из снажних руку
    Дракулића, погодише цара Карановића,
    филипа Македонскога у ногу. Ову муку
    Бола трпео је све до смрти. Пјан од пића

    филип Други, отац Александра Великога
    Покушавао је ујединити СРБска племена,
    Али не успе у томе. За то, пак, времена
    Треба. Царства му његова васколикога.

    Дракулићи, код Птоломеја, у списима
    Зваше се Casperaei, илити Kespriani.
    Веома храбро и силно СРБско племе.

    Из античке Лике дођоше, са вуковима,
    У СРБску Лику. Остадоше обстојани.
    На Кореничком пољу посадише семе.

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ
    Нови Сад, 27.6.2011

    Одговори
  • Tomo Papic

    Gospodine Marinkovicu,
    Jeste li se zapitali gdje su Papici iz N. Miloseva? U tom mjestu danas ih nema, a za vrijeme Erdeljanovicevog istrazivanja nisu bili malobrojni (10 porodica, ako sam dobro razumio). Nisam siguran da vode porijeklo od vlaskog roda Papu, buduci da je Sveti Jovan krsna slava Papica kod Priboja, G. Milanovca, Uzica, Pozege, Visegrada, Sunje (Banija), … Svi pomenuti Papici starinom su iz Banjana, tacnije iz Petrovica, sela nedaleko od danasnje granice Crne Gore i Hercegovine.

    Одговори
    • Александар Маринковић

      Господине Папићу.
      јесте ли уопште прочитали шта пише у уводу прилога? Цит.: ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊУ ЕТНОЛОГА ЈОВАНА ЕРДЕЉАНОВИЋА “СРБИ У БАНАТУ“.
      Дакле, нисам ЈА истраживао већ само пренео рад Ј.Ердељановића. Где сам имао нешто да додам, поуздано, јер се ради о породицама које лично познајем, додао сам такву и назнаку: мој додатак.
      Најпре кажете да НИСТЕ СИГУРНИ да ли Папићи воде порекло од влашког рода Папу, па сте КАТЕГОРИЧНИ да су сигурно из Херцеговине.
      Морате бити сигурни да се ради о херцеговачким Папићима или да цитирате нечији рад који говори томе у прилог. Само поклапање презимена није довољно јер су у Војводини презимена настала касније у односу на херцеговачка. То значи да сте можда у праву, а можда и нисте.
      Лично могу да верујем да се ради ипак ради о Херцеговцима, али не знам поуздано и нема потребе да субјективношћу и непоузданим подацима уносим забуну код читалаца.
      Хвала.

      Одговори
  • Tomo Papic

    Gospodine Marinkovicu,
    Procitao sam i uvod Vaseg priloga, razumije se, kao i ostale Vase tekstove na ovom portalu. Ostavljate dojam zavidno informisanog i akribicnog covjeka, pa sam se javio da pitam da li Vam je, mozda, poznata sudbina Papica iz N. Miloseva. Jesu li uzeli drugo prezime ili negdje odselili? U N. Milosevu danas, koliko znam, nema ljudi s tim prezimenom.
    Nisam siguran da su pomenuti Papici iz Hercegovine vec pretpostavljam, buduci da je Jovanjdan krsna slava najbrojnijeg roda pravoslavnih Papica (onoga koji je starinom iz Banjana). Jos manje sam siguran, upravo zbog navedenog podatka, da isti Papici vode porijeklo od vlaskog roda Papu. No, pretpostavke u ovom poslu, kako i sami rekoste, nista ne znace. Slazem se da citaoce ne treba zbunjivati nepouzdanim podacima, sto neki, za razliku od Vas i mene, cine.
    A kako doci do pouzdanih podataka? Nadam se da crkvena arhiva u N. Milosevu nije na tavanu kao u Zablju, recimo. (Podatak prote Ostoje Nijemcevica!)
    Srdacan pozdrav i puno uspjeha u daljem radu.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Ново Милошево је насеље у општини Нови Бечеј у Средњобанатском округу, на путу између Новог Бечеја и Кикинде. Настало је после Другог светског рата уједињењем два села: Карлово (Драгутиново) и Беодра. Становника је некада било скоро 10.000, док је сада по последњем попису 6.900.
    Према попису из 2002. било је 6763 становника (према попису из 1991. било је 7309 становника).
    У насељу Ново Милошево живи 5265 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,3 година (37,5 код мушкараца и 41,2 код жена). У насељу има 2287 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,96.
    Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

    Историјски развој Новог Милошева

    Мр Миливој Бешлин

    На надморској висини од 54 метра, на северу Баната, на половини пута између Кикинде и Новог Бечеја, простире се на издуженом узвишењу, пет километара дуго село, које је од 1946. у географским картама убележено као Ново Милошево. Саставни делови места су некадашња села Беодра и Карлово (Драгутиново), која су интегрисана у јединствено насеље након Другог светског рата.
    Старије од два села, Беодра, први пут се у изворима појављује 1331. али као Болдија. Временом је могуће идентификовати под именима: Бека, Пеадра, Белдора, Белдра, да би се како име Беодра, тако и локација усталили средином XVIII века. У доба првог помена насеља, Банат је са својих 30 градова и око 990 села био слабо насељени интегрални део Угарског краљевства са већинским православним становништвом (око 90%) и мањинским привилегованим католицима, чији број није прелазио 10%. Остало је забележено да су Османлије и Срби 1396. у борбама тешко опустошили читаву околину Беодре (вероватно и само село), све до Темишвара. У то време, између 1461. и 1482. први пут се помиње Белдре-Сег, касније Карлово. И пре коначног пада Србије (1459) а нарочито након тога, масе српског становништва напуштале су територију некадашње Деспотовине и бежале у Банат где им се положај несумњиво побољшавао, јер је код угарских владара, притиснутих неопходношћу одбране од надируће османске опасности, слабио прозелитизам, као једна од битних карактеристика државне политике према иноверницима до турских освајања. У XV веку Беодра је имала више власника: од 1414. до 1418. године била је у поседу породице Берексаи Хођмош, уз чије име стоји епитет Белдреи; од 1434. до 1451. село је припадало као посед Хамфиеку Белдреиу; од 1482. оно је у рукама феудалне породице Даци, којој је ово био само мањи део поседа. Претеча Карлова, првобитни Белдре-Сег је у првом периоду било у рукама велепоседника Миклоша Телегдија, да би касније припала његовом брату Михаљу.
    До краја јула 1552. Банат је пао под османску власт, претворен је у пашалук, а велики број преосталог становништва је кренуо ка Ердељу. Највероватније да су тада и Беодра и Белдре-Сег опустели, али ипак наставили да претрајавају, јер су Османлије у јужним областима освојене Угарске радо насељавали српско становништво, због чега су их угарски савременици називали Рацка земља. Због недостатка извора за османски период, следећа вест која се тиче Беодре долази из 1659. када је кнез Фридрих Август Саксонски повео своју војску у битку против Османлија „преко Пеадре“, али је морао да пронађе други пут, јер је околина овог насеља била одвећ мочварна. Преокрет начињен победама хришћанских снага над Османским царством током Великог бечког рата (1683-1699) и посебно аустро-османског рата 1716-1718. враћа Банат у састав Хабсбуршке царевине. Међутим, услед дугог ратовања и честих прелазака војски, банатска територија поново је била опустошена, па на чело управе, ове, царском Двору директно подређене територије , долази гроф Клаудије Флоримунд Мерси, на чијој чувеној карти Баната нема уцртаних ни Беодре ни Белдре-Сега. По свој прилици у мноштву срушених и опустелих села налазила су се и ова два.
    Убрзо, 1740. почиње дуг и исцрпљујућ рат за аустријско наслеђе (1740-1748) у коме се читава Монархија борила за опстанак и право да цара Карла VI наследи ћерка Марија Терезија. У то време Белдре-Сег бива преименован у Карлово по преминулом цару. У тако сложеној ситуацији морао је то бити врхунски патриотски чин. Село ће ново име носити од те 1740. све до слома Хабсбуршке монархије.
    Поменута 1740. од велике је важности и за Беодру, јер тада почиње интензивно насељавање овог запустелог места. Међу првима се насељавају становници оближњег разореног насеља Акаче. Наиме, према подацима из 1731. акачки становници су били Срби, хајдуци, под вођством посебног капетана. Овакво стање је настало након престанка османске окупације Баната, када се Акача као забачено насеље опкољено мочваром претварило у пребивалиште „пуно сумњивих лица, лошег карактера“, заправо одметника од власти и закона, који се никако нису мирили са новоуспостављеним уређењем. Ови својеврсни побуњеници успоставили су у Акачи своју одметничку самоуправу, организовали су се као банда и наносили штете како властима тако и становницима околних села. Напослетку, 1742. ово „гнездо друмских разбојника“, како стоји у изворима, разорио је барон Енгелсхофен, водеће бунџије махом побио, док је преостало мирно становништво населио у оближњој Беодри. Хајдучија је у овим првим послератним годинама након враћања Баната под хабсбуршко окриље била уобичајена и честа појава међу српским становништвом. О њеним размерама речито сведочи једна од мера банатске земељске управе из 1727. да у сваком диштрикту буде размештена чета хусара са искључивом дужношћу да гони хајдуке. Чак је и митрополит Викентије Јовановић 1731. упутио посланицу сународницима у којој их је опоменуо да не подлежу рђавим утицајима, којима се славе разбојници, пљачкаши и убице.
    У доба насељавања становништва из разорене Акаче, обновљена Беодра устаљује се на данашњој локацији. Главнина становништва у Беодру ипак не долази из оближњег хајдучког гнезда, већ из развојачене Потиско-Поморишке војне границе. Наиме, након завршетка Рата за аустијско наслеђе Марија Терезија је одлучила да испуни дато обећање и у знак захвалности изађе у сусрет захтевима мађарског племства, те је од 1741. до 1751. демилитаризовала Потиску границу у Бачкој и Поморишку границу на северу Баната. Незадовољним, претежно српским граничарима је речено да уколико желе да остану милитари, онда морају прећи у Банат, где се стварају регуларни пукови, а уколико намеравају да остану у својим кућама, морају постати „поданици мађарске круне“, тј. сељаци контрибуенти. Граничари су у први мах с огорчењем одбили како исељавање тако и подвргавање угарским властима.
    У том периоду и Карлово и Беодра бивају насељени српским граничарима из демилитаризованих области. Хроничари бележе да су у Карлово 1752. дошли дотадашњи граничари из Аде, чиме се ово место знатно увећало, а досељеници су и у новом завичају наставили са полувојничким животом. Карловчани су као и остали граничари у Банату били обавезни да у мирно време врше службу у матичном месту, а у току рата војну обавезу у земљи и ван ње. За време ратовања њихове породице су ослобођене плаћања пореза, док се породицама погинулих додељивала посебна помоћ. Уз Врањево и Кумане, Карлово је сачињавало граничну компанију у саставу Банатске земаљске милиције са седиштем у Кикинди и јачином од 578 људи, са Лазаром Поповићем као заповедником. У оквиру ове милиције Карлово је представљало шанац, а његово становништво је живело полувојничким животом. Потоњом реорганизацијом и Карлово је са бројним другим местима припало Илирском граничарском пуку. Био је ово, показаће се, успешан начин за постепену демилитаризацију граничара тј. покушај њихове пацификације и етапно укључивање у цивилни живот.
    За разлику од Карлова, Беодра је припадала провинцијалном тј. цивилном делу Баната, због чега су њени становници били у неповољнијем положају, па ипак 1758. граде прву сеоску цркву. Била је то за оновремене прилике сасвим солидна грађевина, чак раскошнија од оне у већој и богатијој Кикинди. Беодрани су изабрали узвишење на крају села за цркву, прилично удаљено од центра насеља. Одмах по укључивању Баната у угарски жупанијски систем, чиме је ова област престала да егзистира као посед бечког Двора, 1779. одиграла са прва распродаја коморских поседа појединцима. На лицитацији у Бечу 1781. међу осталим поседима продата је и Беодра мађаризованим Јерменима, Богдану и Михаљу Карачоњију за 103.000 форинти. Дојучерашњи закупци, сада власници банатских имања, настојали су да што брже извуку добит из купљених спахилука, па су се готово истог тренутка кад су постали спахије сукобили са својим подложницима. Обраћајући се жупанијским судовима са жалбама, сељаци су посебно наглашавали да је настала битна разлика и у понашању према њима и у обиму давања док су били подложници Коморе и од тренутка када су потпали под власт спахија појединаца. Убрзо после доласка Беодре у посед Карачоњијевих долази до масовнијег насељавања мађарског живља, претежно као пољопривредне и сточарске радне снаге. Од 1794. почиње насељавање првих немачких породица које се баве занатством, а у исто време грофови Карачоњи подижу католичку цркву. Била је озидана од черпића, на месту данашње зграде парохије, посвећена је Светој Марији Магдалени, а као ктитор забележен је Богдан Карачоњи.
    Становници Карлова били су срећније руке те је њихово место било укључено у територију привилегованог Великокикиндског диштикта. Повеља којом је установљен Великокикиндски диштикт са привилегијама, коју је потписала царица Марија Терезија, издата је новембра 1774. Србима за „важне и полезне војне услуге“. Сам Диштикт као и сва припадајућа места добили су грб и печат. Најважнија тековина добијена привилегијама било је обећање са највишег места у Царевини да становници Диштрикта неће бити продани или заложени уколико Тамишки Банат буде подељен на спахилуке, те признато право његовим општинама да саме себе откупе. Била је то неупоредива предност коју су житељи Карлова имали у односу на своје суседе из Беодре. Привилегије су још обухватале и дозволу слободног коришћења свих поседа које су приликом насељавања граничари заузели, начин плаћања пореза, сопствену судску власт, ослобођење од свих бесплатних радова… Свако место имало је да изабере бирова који је прикупљао порез и друге дажбине, старао се о реду и миру у селу, решавао мање судске спорове и за њих изрицао казне. Након аустријско-угарске нагодбе из 1867. Банат долази под пуну угарску власт, која коначно укида Диштрикт 1876. године, а некадашњу његову територију укључује у састав Торонталске жупаније. Интензивнији развој и економски успон Карлова условљен је како повољним околностима због њихове укључености у привилеговани Диштикт, тако и чињеницом да су у време цара Јозефа сваком домаћинству у Банату додељене сесије, чиме су они постали порески обвезници. У зависности од броја укућана, потреба, заслуга, додељиване су четвртина, половина или пуна сесија. О недвосмислено бољим животним условима у Карлову сведоче и пребези Беодрана у суседно село, што постаје све учесталија и масовнија појава крајем XVIII и почетком XIX века. Становници Беодре бежали су од спахијске самовоље и од озбиљних економских и радних обавеза. Та и каснија досељавања српског становништва у етнички хомогену и економски и друштвено пожељнију средину знатно су увећали карловачко становништво. Прво језгро насеља настало на узвишењу Плевна око старе цркве, са свега два реда кућа, ширило се према северу.
    Упркос незадовољству становника, Беодра се након куповине, а захваљујући имућним власницима такође интензивно развијала, започело се са исушивањем мочвара које су је окруживале; 1805. прглашена је за варошицу, а исте године гроф Карачоњи је унапређује у „пољопривредни град“, чиме стиче право на одржавање три годишња вашара. У то доба се помиње као насеље у којем живи 130 српских и мађарских породица. Крајем XVIII века насељавају се прве немачке породице пореклом из Алзаса и Лорене, а коју годину касније долазе и Јевреји, углавном трговци и занатлије. Наличје економског успона села био је тежак живот његових житеља. Неретко су Карачоњијеви људи и пандури терорисали мештане, пљачкајући их и кињећи на разне начине, најчешће самовољно без одобрења својих господара. Урбарење као радна обавеза у људској радној снази и коњској запрези као и убирање десетка од свих пољопривредних производа и стоке представљали су огроман терет становништву. Није била ни ретка појава да пандури физички нападну неког од мештана јер је био осумњичен или оклеветан да је говорио против спахије, да ровари или кује заверу против грофа или државе.
    У првој половини XIX века Беодра добија архитектонске споменике по којима ће бити препознатљива. Развијени спахијски посед Богдана Карачоњија који у овом периоду нараста на чак 9.000 к.ј. наслеђују синови Ласло и Лајош, који априла 1838. освећују темеље нове католичке цркве, импозантних размера. Након завршетка 1842. црква постаје породична гробница-маузолеј у чијој је крипти, испод олтара, сахрањено двадесетак чланова породице Карачоњи. Средином XIX века, тачније 1857. сада већ врло богати и утицајни грофови Карачоњи подижу дворац у центру села са површином од 2.500 метара квадратних у чистом класицистичком стилу у коме су и сви пратећи објекти, очувани до данас.
    У Карлову, које је до краја свог хабсбуршког периода, задржало релативно егалитарни карактер, без велепоседника, није било грађевине сличне беодранском Каштиљу. Најимућније породице у селу располагале су са стотинак јутара земље. Социјална структура становништва с почетка XIX века доста је хомогена; од 1100 породица, њих 1000 се бавило земљорадњом, а половина од тога се због малог земљишног поседа могла рачунати у сиромашније. Занати су се споро развијали, тако да је у првој половини XIX века, тек 13 породица живело од њих, а у другој половини века 30. Десетак породица су биле трговачке, а 60-ак учитељске и чиновничке. У поменутом периоду Карлово је имало шест ковача, столара, колара, чизмара и берберина, сапунџију и 11 трговаца. У овом периоду Карлово добија свог најпознатијег и најпросвећенијег грађанина, Теодора Павловића (1804-1854). Рођен у кући чизмарског занатлије и дугогодишњег сеоског кнеза Павла Павловића, 14. фебруара 1804. Теодор је основну школу завршио у родном месту, након чега га је отац послао на даље школовање. Гимназију је похађао у Хецфелду, Темишвару, Великој Кикинди, Сегедину и Сремским Карловцима. Након завршене гимназије на позив пријатеља Константина Пејчића одлази у Пожун где 1825. завршава Правни факултет. Као свршени правник, прелази у Пешту где се краће време доста успешно бавио адвокатуром и убрзо упознао све значајније личности тадашње угарске престонице. Постао је близак пријатељ Саве Текелије, који га је узео за личног секретара, адвоката и саветника. Са свега двадесет једном годином био је сарадник престижног Летописа, да би 1832. постао и његов уредник. У тешком периоду за Матицу српску, након обнављања, постао је 1837. њен секретар. Захваљујући Павловићу, Матици су приступили бројни угледни Срби, међу којима и Сава Текелија, кнез Михајло Обреновић, Петар Чарнојевић, владика Платон Атанацковић… Преданим радом знаменити Карловчанин успео је да обнови Матичин фонд и напуни до тада празну касу, због чега се сматра обновитељем ове значајне институције. Теодор Павловић је 1838. покренуо Сербске народне новине, које ће све до гашења 1848. представљати најзначајнији српски лист у Хабсбуршкој монархији, предреволуционарне деценије Метерниховог апсолутизма. Бурни и крвави догађаји 1848. натерали су Павловића да угаси новине и због притисака и претњи напусти Пешту. Вратио се у родно Карлово и умро 1854. у педесетој години живота.
    За читаво време привилегованог положаја Карлова у селу је било по два учитеља, а прва основна школа помиње се 1758. док први подаци о 243 детета који је похађају, датирају из 1774. године. Јуна 1822. освећена је нова, већа зграда школе. Подаци о првој беодранској школи такође нам долазе из 1758. захваљујући писаним траговима о визитацији Темишварске епархије селу. Животи људи у оба села током XIX века били су једнолични и монотони, нарочито у зимским месецима, када су се сводили на неколико основних занимања и разоноде: за децу – школа, за омладину – скупљање на рогљу и недељом игранка у колу, а за старије грађане – одлазак у цркву и знатно ређе у касину. Вашари, свадбе, славе, црквене литије представљали су догађаје о којима се темељито и дуго говорило, а за ретке учене људе или путнике до Беча, Пеште и Темишвара знало је и о њима причало читаво село. Везе између ова два, не само територијално блиска села, готово да нису постојале. Изузмемо ли уобичајене анимозитете или чак и физичке обрачуне међу младима, неретке пребеге Беодрана у неспахијско и слободно Карлово, те због тога супериорни осећај његових становника у односу на Беодру, других веза и контаката готово да није било.
    У време револуционарне 1848/49. остало је забележено да је у Беодри на почетку револуције и српско-мађарског рата било прилично мирно. Свега двадесетак мађарских породица, које су радиле на имању Карачоњијевих је напустило село. И неколико српских породица је избегло са делом имовине, задржавши се краће време у подунавским селима, пре свих у Ченти. У Карлову, као делу Великокикиндског диштрикта је било сукоба изазваних великим незадовољством српских сељака због немогућности да дођу до иберландске земље, коју мађарске власти нису хтеле да им уступе. Због тога су се временом све више ослањали на национална и антиугарска осећања, те је њихово учешће у покрету од социјално-економског прерастало у национално. Једина преживела тековина револуције била је ликвидација феудалних поседовних односа у Царевини, па тако и у Беодри долази до масовног ослобађања српских и мањег броја мађарских породица испод кметске зависности. Временом ће ова тенденција све више захватати и мађарско становништво, иако су поседници настојали свим силама да је зауставе, омету или успоре.
    Друга половина XIX века протиче у знаку Баховог апсолутизма (1849-1860), Аустро-угарске нагодбе из 1867. године, коначног укидања Великокикиндског диштрикта 1876. те укључивања његове територије у састав Торонталске жупаније, убрзаног економског и просветног напретка, али и све интензивнијих међунационалних анимозитета. Наравно, у селу су све ове тенденције спорије и мање долазиле до изражаја, а битнија промена могла се уочити само компарирањем дужих временских интервала. Значајни догађаји за Карлово друге половине XIX века су и велике поплаве које су пустошиле село 1855. и 1870. а доста живота у оба села однела је и епидемија колере 1863. године. Промена која ће дати снажан импулс економском развоју и модернизацији села била је пролазак железничке пруге кроз Беодру и Карлово. О значају тог чина говори и почетак изградње камених (макадамских) путева који замењују земљане, јер села која су се налазила тачно на половини раздаљине између два велика банатска центра Кикинде и Новог Бечеја, морала су имати развијену инфраструктуру и путну мрежу. Године 1883. била је довршена пруга Велики Бечкерек–Нови Бечеј–Велика Кикинда преко Карлова и Беодре. Убрзо оба села добијају и савремене железничке станице, а 1896. се железнички повезују са Сегедином.
    Све већи број писмених и релативно просвећених мештана, као и недостатак културно-просветног и забавног живота, били су довољани разлози за оснивање месне библиотеке и читаонице. На иницијативу неколико угледнијих грађана трговаца, занатлија, учитеља и напреднијих земљорадника 1887. основало је Српску читаоницу Карлова, која је добила једну просторију у Општинској кући. Од добровољних прилога купљен је оскудан намештај, а прве књиге стигле су као поклони оснивача и чланова читаонице. Од првих дана рада читаонице Карловчанима су редовно били доступни водећи српски листови у Аустро-Угарској, од Заставе и Браника, до Србобрана и Нашег доба, чиме је ова установа значајно доприносила подизању општег културно-духовног нивоа мештана. Деценију по оснивању, читаоница је купила кућу у близини цркве, а како су се њен значај и активности развијали, ова омалена кућа постала је тескобна и убрзо је страдала у пожару. На њеном месту подигнута је нова, већа и модернија у којој је читаоница остала све до 1949. године. Прва јавна библиотека у Беодри основана је крајем XIX века под називом Непкењвтар (Народна књижница). Оснивачи су јој били просвећени мештани мађарске и немачке националности учитељи, занатлије, трговци и општински чиновници. Књижница није окупљала Србе, нити млађу популацију, као ни земљораднике због чега је остала елитистичка установа ограничена на мали број аристократа, љубитеља књига, не више од тридесетак људи. Располагала је са око 2.000 књига купљених добровољним прилогом, а седиште јој је било у кафани Елизабете („Лизе“) Лућен у центру села. Затворена је након Првог светског рата, а књиге и инвентар су прешли у власништво католичке парохије у Беодри.
    Једна од најстаријих друштвених организацијa у Беодри је ватрогасно друштво, основано 1889. године. Све до тог доба није било организоване интервенције у гашењу пожара, већ су тај посао спонтано обављали мештани. Оснивачка иницијатива је потекла од велепоседника Андора Карачоњија, који је био и први председник друштва. Прва крајње скромна опрема купљена је добровољним прилогом спахије и општине у чијем се дворишту и налазила просторија за окупљање чланова. Крајем XIX века друштво је имало 30-ак чланова Срба, Мађара и Немаца. С почетка XX века у оквиру добровољног ватрогасног друштва развила се делатност драмске групе у којој је било окупљено десетак млађих мештана, који су сваке зиме припремали позоришне комаде на мађарском и српском језику.
    Почетком XX века оба села су се убрзано развијала и увећавала. У том периоду Беодра је имала преко 4.600 житеља, највише Срба, 2.240, затим 1.620 Мађара и око 750 Немаца, док је у Карлову живело близу 5.000 углавном српских грађана, те са монументалним црквама, дворцем, ветрењачама, сувачама, железничким станицама, поштама, телеграфом, школским и просветним објектима, млиновима, банкама, цигланом, великим зградама општине, библиотекама, бројним занатским, трговачким и угоститељским објектима ова два банатска места израстају у праве варошице. Интензивни развој капиталистичких односа на селу довешће до имовинске диференцијације међу људима и повећања броја сиромашних, који ће у деценији пред Први светски рат потражити бољи живот емигрирањем у Сједињене Америчке Државе. Из Беодре је тада отишло око 160 сиромашнијих грађана Срба и Мађара, а из Карлова је у нови свет отишло око 150 мушкараца и 20-ак жена.
    У селу су од 1903. деловале месне организације двеју, за Србе значајних странака, радикалне и демократске. У ово предратно време неколико средње имућних и сиромашнијих Карловчана основало је Прву српску земљорадничку задругу. Циљ удруживања било је заустављање процеса пропадања средњих и ситнијих земљорадика и њихово претварање у беземљаше. Основна делатност Задруге током првих година постојања били су штедња и краткорочно међусобно кредитирање чланова.
    Мобилизација на почетку Првог светског рата 1914. је преполовила оба села, нестало је младих људи, што је изазвало несташицу радне снаге за пољопривредне радове. Међутим, како је рат одмицао све већи број мобилисаних Срба је дезертирао, одбијао да се одазове позиву или се предавао руској војсци на источном фронту између 1915. и 1917. не желећи да ратује против својих сународника. Број Карловчана који се предао Русима процењује се на око 280, а предаја је често имала организован карактер, тако да су читаве групе војника прелазиле добровољно у заробљеништво. Од ових својеврсних дезертера формирани су 1916. српски добровољачки пукови у Одеси у које ступа око 200 Карловчана, а један део тих људи упућен је као помоћ српској војсци. Око 60 грађана Карлова остало је у Русији и учествовало у Октобарској револуцији 1917. године. Након капитулације Аустро-Угарске, новембра 1918. у Беодри су имућнији Срби основали Народно веће са циљем очувања реда у селу након одласка жандармерије. У том међувлашћу или безвлашћу многе, а пре свега немачке и јеврејске куће, дућани, дрваре, млинови и имања су опљачкани. Слична судбина задесила је и дворац Карачоњијевих, кога су његови власници, као и Беодру, заувек напустили.
    Одлуком Велике народне скупштине Баната, Бачке и Барање од 25. новембра 1918. Беодра и Карлово, као и велики делови јужне Угарске, бивају прикључени Краљевини Србији, чиме улазе у састав Краљевства Срба Хрвата и Словенаца проглашеног 1. децембра 1918. године. Нешто раније у Беодру је стигао пуковник Драгутин Ристић са мањим одредом својих војника, које су мештани, Срби пре свих, масовно и раздрагано дочекали и поздравили као ослободиоце. Ристић је поставио нове, привремене органе власти у Беодри, а слична ситуација је забележена и у Карлову. Захвални Карловчани у налету патриотског одушевљења, слично својим прецима пре готово два века, на почетку Рата за аустријско наслеђе, одлучили су да промене име селу у Драгутиново у част новог ослободиоца.
    У јесен 1919. у Беодру је пристигла поражена, бела емиграција из бољшевичке Русије. Један од оних који је остао, а од власти Краљевине СХС добио бивши дворац Карачоњијевих на коришћење, био је и Михаил Владимирович Родзјанко, последњи председник руске Думе, који је боравећи у беодранском дворцу, као један од најутицајнијих људи Русије пред и у току револуционарне 1917-те, написао своје мемоаре. Исте, 1919. Беодра сем нових становника из далеке Русије добија још једну значајну новину – прву фотографску радњу Ернста Јосипа, трговца, заљубљеника у фотографски занат. Већ крајем те године млади трговац долази до закључка да нови хоби доноси у селу бољу зараду од трговине и напушта је отварајући убрзо скроман фото атеље у својој кући.
    У новој држави највише наде мештанима Беодре и Драгутинова уливала је аграрна реформа, наговештена доношењем Претходних одредаба за припрему аграрне реформе, фебруара 1919. којима је створен правни основ за уклањање феудалних рецидива у земљишним својинским односима и прерасподелу постојећег земљишног фонда. Међутим, изневерена су сељачка очекивања да ће доследно бити остварен принцип да земља припада ономе ко је обрађује, тј. била су само делом остварена, неуспешном аграрном политиком провођеном више у интересу земљопоседника него сељака. Највећи беодрански земљопоседник Андор Карачоњи продавао је своје поседе преко Хрватско-славонске банке за парцелизацију и колонизацију у периоду 1919-1931. У пролеће 1919. један део беодранских беземљаша добио је земљу овог бившег спахије у пределу Керектова, да би следећа расподела била 1921. када су сиромашне породице и беземљаши добили по 3 к.ј. оранице по брачном пару, а по сваком детету изнад 14 година по једно к.ј. средњег квалитета. У читавој Беодри 295 аграрних интересената и 31 добровољац су све скупа добили 1.144 к.ј. и 1.102 кв. хвата обрадиве површине. Ако се зна да тек поседи изнад 10 ха могу позитивно да послују, те да је мало који непосредни произвођач у селу имао средства за обрађивање, јасно је да се социјална ситуација није битније побољшала. Нерентабилни, ситнији поседници који нису имали средства за рад продавали су своје поседе богатијима од себе и тиме се враћали у пређашњи статус. Посебно је у тешком положају било мађарско становништво које је већином било ангажовано на поседима грофова Карачоњијевих, након продаје истих остајало је без посла, а као мањински народ били су дискриминисани и изузети од аграрне реформе, те претварани у слуге и бескућнике. У бољем су положају били беодрански Немци, међу којима је било неколико крупних земљопоседника, а бројне немачке породице доживљавале су економски просперитет, да би двадесетих година политичким ангажовањем њихов положај међу свим мањинским народима био далеко најбољи, чак би се могло рећи да у правима нису пуно заостајали за већинским Србима.
    Непосредно након рата 1919. Беодра добија прву Српску читаоницу, са доста оскудним избором књига и штампе, а убрзо и месне одборе свих значајнијих политичких странака, које делују до 1929. када им је због шестојануарске диктатуре, забрањен рад. Насупрот завађеним политичким организацијама подстицано је оснивање режимско-интегралистичких, попут Сокола, који се у селу оснива у пролеће исте године, док је следеће 1930. село добило и први фудбалски клуб Хајдук. Насупрот мултиетничкој Беодри, национално хомогено и прорадикалски обојено Драгутиново оснива соколску организацију већ 1924. а фудбалски клуб, који је мењао називе док се није коначно одлучио за име Војводина, исте године кад и Беодра. Занимљиво је да је један од првих интеграционих процеса између формално две, али фактички сливене административне целине дошао баш у области спорта. Године 1932. направљена је фузија два фудбалска клуба – беодранског и драгутиновачког, али се није одржала дуже од једне сезоне. У оквиру клуба Војводина у току зимских месеци деловала је драмска група, која је сваке године припремала по неколико позоришних комада доста високог квалитета. Крај двадесетих година XX века доноси и велику економску кризу. У читавој Југославији, па тако и у Карлову и Беодри сељаци преживљавају најтеже тренутке, задужују се да би преживели, губе имовину због дуга, а тек ће отпис дела сељачких дугова које ће провести Стојадиновићева влада унеколико побољшати њихов положај. На изборима 1935. Беодра и Драгутиново добијају и првог посланика из своје средине, Милана Ковачева, угледног пољопривредника, члана Самосталне демократске странке, председника беодранске општине, изабраног на листи Удружене опозиције. Непосредно пред рат у Беодри је долазило до оштрих сукоба између младих комуниста и нациста, а најтежи такав инцидент одиграо се новембра 1939. на игранци у локалу код Лизе, након чега је у село дошла чак и делегација немачке амбасаде из Београда.
    У ратном периоду 1941-1945. Драгутиново и Беодра, као и читав Банат живе под немачком окупацијом. Због учествовања у отпору немачком окупатору или помоћи околним партизанским одредима, током рата је страдало преко 200 мештана оба села. Међу партизанским борцима посебно се истицао Милош Попов, комуниста и комесар драгутиновачког партизанског одреда, који је погинуо на самом крају рата априла 1945. на Сремском фронту. По њему је уједињено село добило име – Ново Милошево.

    ПОЧЕТНА | О НАМА | ВЕСТИ | ИНДУСТРИЈСКА ЗОНА | СПОРТ | ЛИНКОВИ | КОНТАКТ
    Цопyригхт © novomilosevo.org.rs, 2011 – 2017

    ИЗВОР: Ново Милошево – „Ди“ и шта смо ?

    Одабрао: Војислв Ананић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Гробља у Беодри

    Населивши Беодру, Срби придошли из разних крајева, и то углавном из Потисја и Поморишја, већ 1758. године, како је забележено при визитацији Темишварске епархије, имају солидно изграђену цркву са доста великим гробљем. То прво гробље, протезало се са обе стране данашње главне улице, северно од „каштиља“. Да је гробље заузимало велику површину сведоче и бројни скелети налажени при копању темеља за економске објекте у дворишту Цвете Ковачева, средином двадесетих година овог века.
    Приликом продаје велепоседа по Банату, Беодру 1781. године купује богати јерменски трговац Богдан Карачоњи. До тада слободни сељаци постају бироши и живот им с из основа мења.
    Осиромашено становништво, због великих намета према спахилуку, скромније сахрањује своје ближње. У старом делу гробља, западно према селу, назире се тек неколико озиданих костурница, без надгробних белега, зараслих у траву. Централно место на гробљу је заузимао црвени крст око кога су се сахрањивале угледније фамилије, те свештеници и чиновници. Последњих деценија XIX века гробље постаје претесно na ce отвара нова парцела, северно од постојећег гробља. Ова парцела је мањих димензија, на доста нижем терену и са мање зиданих костурница (забележено је да је у зиму 1941-42. ово гробље „пливало“ и да су сахране на њему више месеци обустављене.
    По законима Аустроугарске, сахрањивање у костурницама је изискивало, осим дрвеног и метални сандук, а пре сваке сахрене су посебно обучени мајстори маори кречили и уређивали костурнице. Стари сандуци би се прекривали „безом“, те је такав церемонијал могао себи приушти мали број богатих људи.
    У средини гробља, близу обновљеног дрвеног крста, стоје темељи капеле породице Јоановић. После трагичне смрти др Ђорђа Јоановића његов брат Симон започео је изградњу маузолејне породичне капеле. Међутим, скрхан болом због изгубљеног брата, после пар година умире и Симон, не стигавши да заврши капелу. По причању мештана и по новинским чланцима, сахрана др Ђорђа Јоановиђа окупила је преко пет хиљада душа.
    „… Јутрос у 9 и пo часова воз je cтигao на железничку станицу у Беодри. Пред пероном je био окупљен велики број мештана са свим организацијама из села. Ту су били представници соколства, месне школе, представници читаонице, ватрогасно друштво и велики број сељана.
    Вагон са ковчегом је отворенен и док је мушки збор „Обилића“ певао „вечнаја памјат“, студенти су на својим рукама изнели пок. професора Јоановића, пронели га кроз дуги шпалир мештана и унели у мртвачка кола која су чекала пред станицом. Затим се цела поворка упутила ка селу.
    Поздрављен свуда успут немим изразима туге и поштовања, пролази професор Јоановић последњи пут својом милом и драгом Беодром и прима њене једнодушне изразе скрушености…“
    На самом гробљу је пре пар година постојала кућа у којој је становао гробљар, који је опслуживао и православно и католичко гробље.
    Јужно до гробља, са друге стране пута, налазио се „шпитаљ“, дугачка зграда са пет – шест просторија које су све „излазиле на дугачку конку“. То је у ствари претеча „дома за старе“ где је беодранска општина смештала своје онемоћале и заборављене суграђане. „Шпитаљ“ се издржавао, поред мале помо}и општине, прилозима верника који су при свакој посети гробљу остављали храну и новац за спокој душе умрлима.
    Насељавањем католичког становништва, од стране грофа Богдана Карачоњија, указала се потреба за подизањем католичког гробља. Постоје индиције да су се католици сахрањивали око старе католичке цркве која се налазила преко пута данашње, а пронађени су гробови и наспрам порушеног грофовског дворца у свероисточном делу Беодре.
    Данашње католичко гробље постоји на садашњем месту вероватно од када и православно. На карти Беодре из 1876. године оно је већ јасно формирано и заузима исту површину као и данас. Спахија Богдан Карачоњи, поред Мађара насељава и Немце (1784. и 1796- 1805), те нешто мало Чеха. Католичко гробље није дељено по националној припадности, већ се сахрањивање обављало у зависности од слободног простора. На централном месту на гробљу постоји вештачко узвишење са крстом на врху. Сам крст се налази на постаменту на коме су уклесана имена донатора Kovats Daniela i Korossy Tereze. Око крста се налази ограда од кованог гвожђа и пажљиво негована живаограда.
    Око овог обележја сахрањивани су виђенији људи: свештеници, учитељи, трговци, ишпани и управитељи на грофовском имању. Споменици се ређају у виду венца и представљају посебну амбијенталну целину на гробљу. Поједини споменици изгледају као права мала уметничка дела , али је многе од њих зуб времена прилично начео. Изузетак представља недавно обновљен споменик дугогодишњег католичког свештеника Bottay Janosа , који се од 1828. године па до 1878. године старао о католичким верницима. За време његовог службовања саграђена је велелепна католичка црква, маузолеј грофовске породице Карачоњи, набављен је комплетан, изузетно леп мобилијар у цркви, изграђен је отмени парохијални дом и урађено је много на духовном и световном развоју католичког становништва у Беодри.
    Поред тога, Bottay Janos је одржавао и присне односе са тадашњим православним свештеником Аксентијем Јоановићем и њихово пријатељство је служило за пример.

    Извор: Прилог за монографију Новог Милошева, књига четврта, Нов

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top