Како су формирана српска презимена Reviewed by Momizat on . Иако се сматра да права српска презимена морају да се завршавају на "ић" то није тачно. Многе личности познате у српској историји, из породица родом из Србије, Иако се сматра да права српска презимена морају да се завршавају на "ић" то није тачно. Многе личности познате у српској историји, из породица родом из Србије, Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Медији » Како су формирана српска презимена

Како су формирана српска презимена

Иако се сматра да права српска презимена морају да се завршавају на „ић“ то није тачно. Многе личности познате у српској историји, из породица родом из Србије, немају презимена на „ић“: Милутин Гарашанин, Милојко Лијешанин, Миливоје Блазнавац…

Презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим политичко-историјским и друштвено-економским условима. Постојало је више различитих начина (принципа) за њихово формирање.

Посебну групу српских презимена сачињавају она, која су створена помоћу наставака – овић, евић или – ић.

Презимена сачињена на овај начин, по правилу, садрже три елемента: презименску основу, присвојни додатак – ов или – ев и деминутивни наставак- ић.

Презименска основа може да буде различита. Најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дедино или име неког другог мушког претка у директној линији сродства. Побочна линија сродства, јавља се само у изузетним случајевима. „Оснивач презимена“ не мора увек да буде крвни сродник. Понекад то могу да буду и друга лица (усвојитељ, старатељ, доброчинитељ и др).

Једно од типичних презимена ове групе јесте патроним Јовановић. За њега се сматра да је најчешће (или једно од најчешћих) и најтипичнијих српских презимена.

По имену мушког претка презимена дужа, по „женској линији“ краћа.

Презименску основу Јовановића чини родоначелниково лично име Јован. На њега је додат посесивни наставак -ов, који означава припадање. Потом је придодан и деминутивни наставак – ић, који значи малени, млади. Према томе, у конкретном случају Јовановић је „Јованов младенац, мали, тј. син, потомак.“

Осим наставка -ов, примењује се и присвојни додатак – ев, који има исто значење. Који ће наставак бити примењен зависи од личног имена од кога се формира презиме. У случају да се родоначелник одређене фамилије звао, на пример Радич, примениће се присвојни наставак -ев, а потом и деминутивни додатак – ић. Тако је настало презиме Радичевић.

Осим личног имена, презименску основу могу да чине и други фактори. Најчешће се јављају: занимање родоначелника одређене фамилије (ковач, колар), његове личне особине (ћоса, брка), етничка припадност (Бугарин, Циганин), војно звање (каплар, капетан), црквена јерархија (поп, клисар), место одакле је досељен (Ердељ, Срем) итд. И у овим случајевима презимена се изводе по истом принципу, као и када је у питању лично име. Стога се у конкретним условима јављају презимена: Ковачевић и Коларевић, Ћосовић и Брковић, Бугариновић и Цигановић, Капларевић и Капетановић, Поповић и Клисаревић, Ердељановић и Сремчевић, итд.

Понекад се одступа од овог „уобичајеног“ начина грађења презимена и она се формирају по „скраћеном поступку“. У том случају се изоставља овај средњи елемент (присвојни придев – ов или – ев) и одмах се додаје деминутивни додатак – ић. Тада се уместо уобичајених презимена Јовановић, среће скраћени облик Јованић, Стаменовић – Стаменић, Бојановић – Бојанић, итд. Скраћена презимена су скоро правило, када се изводе из хипокористика (име од мила) и то у оним срединама где се она завршавају на – а (нпр: Ђура, Пера, Јова). Тада се јављају презимена Ђурић, Перић, Јовић. То је случај и са мушким личним именима (као основом презимена) када се мењају по такозваној женској деклинацији: Иво,е; Лука,е; Немања,е, итд. У срединама где се хипокористична имена завршавају на – о (тзв. „ерски крајеви“) – Ђуро, Перо, Јово, у презименима су садржана сва три поменута елемента. У овом случају јављају се презимена Ђуровић, Перовић, Јововић.

Када су у питању матроними (презимена настала по женском претку), „скраћена процедура“ представља опште правило. На женско лично име додаје се само деминутивни додатак- ић и презиме је готово. Овај принцип доследно се примењује и када су у питању иизворна народна имена и календарски антропоними. Од неких словенских имена изведена су презимена – Зорић (Зор(а)+ић – Зорић), Вишњић, Надеждић и друга, а од календарских – Сарић (Сар (а)+ић – Сарић), Марић, Фемић и друга.

Ово је само један од начина за формирање српских презимена. У српском именослову постоји још различитих образаца за њихово стварање. Осим тога, он није својствен само Србима, већ га користе (у мањем или већем обиму) и остали словенски народи. Ова врста презимена фреквентна је и код Хрвата јер су готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена – Иванић, Радић, Павлетић, итд. Код словеначких презимена (Примков Словенцев) јавља се на крају презимена – ч, с обзиром да Словенци немају глас – ћ (Филипчич, Ковачич, Коцијанчич). Руси на овај начин граде своје тзв. „средње прзиме“. Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На пример, Антон Павловић Чехов. Овај начин за прављење презимена користе и остали Словени, али у знатно мањој мери.

Мађарски начин: прво презиме па име

Без обзира што ову врсту презимена имају и остали словенски народи, она су у српском народу најчешћа и најбројнија. Због тога она увелико асоцирају на „Србе и српство“, а неки их доживљавају и као саставни део српског националног идентитета.

То је био разлог што је туђинска власт под својом јурисдикцијом настојала да код Срба елиминише (или бар смањи) ову врсту презимена „која су одисала на српство и словенство“. При томе су коришћене разне методе. Приликом вођења службене администрације (матичне књиге и друга официјелна документа), презимена на – ић су избегавана и потискивана на разне начине. Јачање мађарског утицаја може се лако пратити на именима и презименима коморанских Срба. Срби у Коморану почињу да се зову и пишу Антал Јанош, Ласко (Лу-ци), Миклош, Петер, Сигисмонд, Хиток, Деметер, итд. Један од писара забележио је име Деметер, имајући пред собом слику ове речи како се пише на мађарском као Деметер (Домотор). Обично су се потписивали, па и ћирилицом, на мађарску начин, наиме, прво презименом па именом (Пешти Томаш).

Штавише, државне власти су изричито административним путем (нормативним актом) забрањивале постојање ове врсте презимена код Срба. Власти су 1817. године издале наређење, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено.

Овом наредбом одстрањен је деминутивни презименски додатак – ић. Његовим изостављањем код тзв. „потпуних презимена“, која садрже сва три поменута елемента, уз презименску основу остаје само присвојни додатак – ов или – ев, на који се презиме сада и завршава. Сада се уместо уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Ковачевић, Коларевић, јављају облици Јованов, Радичев, Ковачев, Коларев, итд. Код презимена где је деминутивни додатак – ић директно придодат на презименску основу (изостављањем присвојног наставка -ов или – ев), забрањени презименски додатак – ић замењиван је са настаквом – ин. Овом приликом се уместо презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају слична, али не и иста, измењена презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд. Презимена која се нису завршавала на – ић нису мењана, а било је и таквих, као и у осталим српским срединама.

Овим се уједно објашњавају и неки други важни моменти у српској патрономији.

Лепи људи „грдних“ презимена

Постојање презимена са пејоративним призвуком, у српском народу. Наиме, страни државни чиновници су често као официјелна презимена Срба, уписивали њихове личне или породичне надимке. Притом су као презимена бележили и оне надимке који су имали погрдно и увредљиво значење за своје носиоце. Тако су настала презимена: Накарада, Клипа, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен. Постојање извесне разлике између презимена Срба у Србији, са презименима Срба ван ње. Туђинска власт водила је своју администрацију, у оквиру које је у службена документа уписивала и презимена Срба, али у складу са својим интересима и тенденцијама. С друге стране, презимена Срба у Србији устројила је српска власт у својој држави. Она је то учинила у складу са српском народном традицијом и националним интересом.

Третман органа власти према српским презименима, није био свуда исти у аустријској царевини. Постојала су мања или већа одступања, од најнижих до највиших органа власти. Одступања су била нарочито изражена код нормативног акта којим су Србима забрањивана презимена на – ић. Јер, да је он доследно примењен, у Аустрији не би било српских презимена са завршетком на – ић. Поменута одредба најдоследније је испоштована у Банату, с обзиром да су ова презимена, на овом подручју сведена на најмању могућу меру (скоро да не постоје или су изузетно ретка).

Упркос покушају власти да елиминише презимена на – ић, Срби се нису тако лако одвајали од својих традиционалних презимена. Она су у матичне књиге и друга државна документа уписивана без – ић, али су у црквеним књигама и међусобним односима Срба коришћена у свом изворном облику са – ић. О томе сведоче и разни записи и документа: Моји преци у Златицу код Беле Цркве у Банату, нису дошли са Херама четрдесетих година осамнаестог века, него нешто касније, из околине Кучева, где су, како ми је деда Гиле причао, њих тројица браће убили једног Турчина и побегли преко Дунава и у Златици се настанили. У војне и земљишне књиге немачке власти су их уписале са презименом Адам, док су се у црквеним матичним књигама дуго водили као Адамовић.

Мода „посрбљавања“ презимена

После уједињења и стварања државе СХС 1918. године, долази до извесних промена у српским презименима. Неке фамилије свом презимену додају карактеристичан презименски наставак – ић. Наравно, под условом да им се дотадашње презиме није завршавало на овај начин. Ова појава била је присутна на читавом српском етничком простору. Она је била запажена и међу нашим познатим културним и јавним радницима.

Презиме на – овић имао је и Јован Ердељановић, наш познати научник (први етнолог на Балкану). Његово првобитно презиме у родном Панчеву, било је Ердељан. Као што је био обичај у Банату код Срба, посебно у новије време, презимену Ердељан временом је додат наставак – овић. Душкови су стара варошка породица из надлачког кварта у Кикинди. Милош Душков је за, време Првог светског рата био добровољац у српској војсци. Борио се у војним јединицама којима је командовао војвода Степа Степановић. После завршетка рата своје првобитно презиме Душков променио је у Душковић. Учинио је то по савету славног војсковође, чији је војник био. Његови потомци живе у Панчеву и Београду и презивају се Душковић.

Фамилија Каменко потиче из Лике (Јошан код Коренице и Шкаре код Оточца), а има је и на Кордуну (Бовић код Вргин Моста). Двадесет година неки њени чланови колонизовани су у Македонију (околина Скопља). Тада су свом презимену додали наставак – овић и тако постали Каменковић. После протеривања из Македоније (1941. године настанили су се у Јагодини и Београду где и данас живе као Каменковићи.

Ово су само неки, од бројних примера који су постојали.

У „посрбљивању“ својих презимена додавањем поменутог патронимског додатка, предњачили су Срби из Војводине.

Камуфлажа страног порекла

Посебну групу српских презимена на – ић чине она презимена у чијој се основи налазе презимена (или имена) страног (несрпског) порекла. Она су модификована (прилагођена српској средини) и на њихову основу придодати карактеристични презименски додаци – овић, – евић или – ић. Настајала су у различитим временским и друштвено-историјским условима. Тако су настала и презимена неких познатих научника који су живели и радили у српској средини.

Разлози њиховог настанка су бројни и разноврсни.

Идентификација са средином (српском) у којој су живели био је један од битних разлога. Брачним везама долазило је до асимилације несрпског живља са Србима, што је имало за последицу (врло често) посрбљивање њихових страних презимена. Додавањем поменутих презименских наставака својим несрпским презименима неки су манифестовали своју оданост према српском народу са којим су живели. Поред поменутих, постојали су и многи други фактори.

Презимена ове врсте има више и она потичу из различитих етничких и верских конфесија.

Коста Шрепловић (1836-1872) је познати српски архитекта, а Михаило Валтровић (1839-1915) је био професор Велике школе, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва у Београду. Они су својим делима задужили српску науку и српски народ. Њихова презимена су германског (немачког) порекла и у свом изворном облику гласе Шрепл и Валтер. Сличних примера има још у Србији: Остермановић, Брауновић, Кацлеровић, Орајнеровић, Штернић у Београду, Шмелцеровић у Лесковцу, Веберовић на Убу, итд. Осим у градовима, ова врста презимена јавља се и у појединим селима у Србији: Прудеровић у Мајуру у Мачви, Шацеровић у Ушћу код Обреновца, Лаудановић у околини Горњег Милановца, итд.

Албахари је старо и (релативно) често јеврејско презиме. Користе га и Сефарди и Ашкенази. Среће се и у нашој средини. У Београду постоји и неколико породица са презименом Албахаревић.

У презименима насталим на овај начин срећу се и хунгаризми (мађарске речи). Сабо је мађарска реч која означава кројача. Од ње је направљено српско презиме Сабовљевић. Широм Србије постоји више фамилија са овим презименом, које међусобно нису у сродству. Више старих београдских породица (које у њему континуирано живе још од прошлог века) презивају се Сабовљевић. Од мађарских речи различитог значења изведено је још оваквих презимена: Кочијашевић, Секерушевић, Гомбаревић, Варгић, итд.

У презименима из ове групе јављају се и албанске речи. Срећу се највише у презименима у Црној Гори: Кастратовић, Зоговић, Љумовић, Пљакић, Бурмазовић, итд.

Румунска и мађарска презимена на „ић“

С друге стране, у патронимијама других народа постоје српска (словенска) презимена која се завршавају на – ић. Разлози за њихову појаву у несрпским срединама су слични онима, који су условили настанак страних презимена са – ић међу Србима. Овај тип презимена најчешћи је код оних народа који живе измешано или у суседству са Србима.

Мађари и Румуни имају подоста ових презимена, чији се носиоци данас осећају као Мађари, односно Румуни. То је случај и са припадницима ових народа који живе у нашој земљи.

Мађарских презимена која се завршавају на – овић, има у више војвођанских села и градова. Адорјану (Надрљану), селу између Кањиже и Сенте, јавља се презиме Милутиновић. Из ове породице (по мајци) потиче и позната тенисерка Моника Селеш. У Хоргошу код Кањиже јавља се презиме Радић, Девић у Горњем Брегу код Сенте, Радаковић и Петковић у Суботици, Павловић у Зрењанину, итд.

Румуни и Срби као православни народи, у свом именослову користе доста истих или сличних имена, па је уз постојеће, и то један од разлога за појаву ове врсте презимена у румунској патронимији.

Међу Румунима који живе у Банату доста је фреквентно презиме Поповић. Среће се у више насеља: Банатско Ново Село, Сутјеска, Барице, Куштиљ, Овча и Глогоњ. Јовановић, по многима најфреквентније српско презиме, постоји и код Румуна. Забележено је у Ечки код Зрењанина и околини Вршца (Маргита и Барице). У Овчи код Београда јављају се презимена Димитријевић и Даниловић, Гавриловић у Гребенцу, Маргановић у Делиблату, Давидовић у Владимировцу, Стојановић у Багејцима, Тодоровић у Глогоњу, Траиловић у Владимировцу и Банатском Новом Селу итд.

Без обзира што су презимена на – овић, – евић и – ић најфреквентнија код Срба и што их многи доживљавају и као саставни део српског националног бића, погрешно је сматрати „да су само она српска презимена“ или да су она „српскија“ од осталих презимена Срба формираних по другим основама.

Нажалост, понекад и понегде, чују се мишљења да презимена која се не завршавају на – ић „нису српска“, па чак и да „они који се не презивају на – ић нису Срби!?“ Оваква мишљења су нетачна, ненаучна и национално штетна. Она угрожавају етничко јединство и националну хомогеност српског народа. На срећу, она су усамљена и углавном потичу од недовољно обавештених и неупућених особа. Понекад и од злонамерних.

С друге стране, бројност и разноврсност српских имена и презимена, као и начини њиховог стварање, представљају богатство српског националног ономастикона. И она су један од доказа духовног богатства српског народа.

ИЗВОР: Трифун Павловић, „Српско наслеђе“, бр. 11, новембар 1998.

 


Коментари (5)

  • Maricic Nikola

    Interesuje me poreklo prezlmena Maricic.Molim Vas uputite me na neki izvor.Moj otac je rodjenu Lici – Hrvatska . Selo se zove Skalic a opstina ja cini mi se Brinje takozvani Gornji kraj. Veroispovest je pravoslavna. Ime oca Djuro Maricic,ime dede Nikola Maricic.Unapred zahvaljujem za kontakt ili pojasnjenje. Nikola Maricic

    Одговори
  • Sinisa Maricic

    Na brinjsko područje Srbi su doselili 1638. Njihovu je seobuuredila Primorska krajina, koja ih je svojom četom i dopratila sturskoga zemljišta. Novi su naseljenici nastanjeni u zapadnom ijugozapadnom dijelu brinjskoga polja, gdje ima dosta dobre zemlje.U toj seobi došlo ih je samo 13 porodica, ali ih je nešto kasnijedoselilo još 13.
    668
    Među njima bili su ovi rodovi: Banjeglavi, Boza-
    iiići,
    Bukvići, ĐuriĆi, Galovići, Gostovići, Hajduci, Kneževići, Koj-
    čini,
    Kosovci, Lončari, Maljkovići, Maričići, Miloševići, Orlići, Orio-
    viči,
    Platiše, Protulipci, Rajačići, Rapajići, Skakavci, Smiljanići,Stanici, Šušnjari, Vraneši i Vujići. Već u doseljenju svi su ti rodovibili jake zadruge koje su se u jednom naraštaju već toliko razmno-žile da su 1658. imale 66 kuća sa 585 čeljadi.
    66

    Одговори
  • Ivana Urošević

    Volela bih da saznam poreklo prezimena Đurkić i Grabež… Hvala unapred.

    Одговори
  • vojislav ananić

    Како су настајала наша презимена?

    Људи у Србији често носе иста презимена и иако нису у сродству, има нешто што их повезује, а то је њихово порекло. Тако су нека од најчешћих презимена попут Јовановић, Петровић или Николић настала према именима православних светаца, а која, опет, воде порекло од грчких, хебрејских или латинских имена.
    “Многи не знају шта значе наша презимена. Ми их стичемо рођењем и прихватамо их као што прихватамо боју очију, боју косе, стас, глас”, истиче Загорка Вавић-Грос, професорка у пензији. Она је у својој књизи “Презимена су чувари нашег језика” дала више од 40 начина по којима су српска презимена настајала и, иако има оних која порекло воде по физичким недостацима (Грбић, Ћорић), животињама (Јарић, Чортан-шаран) или чак социјалном статусу (Чипчић – кмет, Спаић – спахија), највише су ипак настајала од мушких или женских имена.
    – Најчешћа презимена настала су од световних имена Јован, Петар, Никола, Стефан, Ђорђе – објашњава Загорка Вавић-Грос за “24 сата”.
    Некад се, наводи ауторка, чак погрешно интерпретирају одређена презимена као што су Топаловић, Луткић или Мутавџић, која према називу могу сугерисати на значење.
    – Топаловић није од топао, већ од турцизма и значи хром, као што ни Луткић није настало од лутке, већ од надимка Лута за Милутина – додаје.
    Ипак, много интересантнија презимена за изучавање била су она која не срећемо тако често у нашем народу, а позната су нам, попут Ћурувија, Карлеуша, Шормаз…
    – Шормаз је из турског и значи “свеж”, Карлеуша је “чупава коса”, док Ћурувија представља “онај који јури ћурке” и погрдно је презиме – прича Загорка Вавић-Грос.
    У Србији нема статистичких података о томе колико има различитих презимена, по неким проценама, око две трећине српских презимена завршава на -ић.
    – До сада је пописивање било анонимно, али сада ћемо направити занимљиву анализу и имена и презимена, којих има највише, којих најмање, колико укупно – наводе у РЗС.
    Спрске писце Алексу Шантића и Бранка Ћопића, као и драмског писца Здравка Шотру, веже хромост, али не као физички недостатак већ као заједничко значење њихових презимена. Такође, великани попут лингвисте Ивана Клајна и књижевника Данила Киша су у у ствари “мали”, што је значење њихових презимена на немачком, односно мађарском.
    У српском именослову постоји мноштво различитих образаца према којима су се стварала презимена, а онај најчешћи, стављањем „ић“ на крај личног имена родоначелника фамилије, користе и други словенски народи. Ова врста презимена честа је и код Хрвата јер су она готово идентична са српским, с тим што се код њих чешће срећу скраћени облици презимена – Иванић, Радић, Павлетић.
    Код словеначких презимена јавља се на крају презимена – ч, с обзиром да Словенци немају глас „ћ“: Филипчич, Ковачич, Коцијанчич. Руси на овај начин граде своје средње презиме. Оно се јавља између личног имена и презимена и изводи се од очевог имена. На пример, Антон Павлович Чехов.
    Без обзира на то што ову врсту презимена имају и остали словенски народи, она су у српском народу најчешћа и најбројнија. Због тога она увелико асоцирају на „Србе и српство“, а неки их доживљавају и као саставни део српског националног идентитета. То је био разлог што је туђинска власт која је имала и Србе под својом управом настојала да код ових поданика елиминише, или бар смањи, ову врсту презимена „која су одисала на српство и словенство“.
    Чиновници туђинске власти, било турске или аустријске, често су као службена презимена Срба уписивали њихове личне или породичне надимке. Притом су као презимена бележили и оне надимке који су имали погрдно и увредљиво значење за своје носиоце. Тако су настала презимена: Накарада, Клипа, Ушљебрка, Непергаћа, Поплашен.
    При томе су коришћене разне методе. Приликом вођења службене администрације, нпр. матичних књига и других званичних докумената, презимена на – ић су избегавана и потискивана на разне начине. Јачање мађарског утицаја може се лако пратити на именима и презименима коморанских Срба. Срби у Коморану почињу да се зову и пишу Антал Јанош, Ласко, Миклош, Петер, Сигисмонд, Хиток, Деметер. Срби су се обично потписивали, па и ћирилицом, на мађарски начин, најпре презименом па именом, нпр. Пешти Томаш.
    Понекад су туђинске власти изричито, и то чак и законима, забрањивале карактеристичне врсте српских презимена. Тако је Беч 1817. године издао наређење, према којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са завршетком на -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено.
    Овом наредбом је једноставно одстрањен деминутивни презименски додатак – ић. Његовим изостављањем је тако уз презименску основу остајао само присвојни додатак – ов или – ев, па се тако често и данас завршавају презимена у Војводини.
    Сада се уместо уобичајених презимена Јовановић, Радичевић, Ковачевић, Коларевић, јављају облици Јованов, Радичев, Ковачев, Коларев, итд. Код презимена где је деминутивни додатак – ић директно придодат на презименску основу, изостављањем присвојног наставка -ов или – ев, забрањени презименски додатак – ић замењиван је наставком – ин. Овом приликом се уместо презимена Јовић, Глишић, Лазић, јављају презимена Јовин, Глишин, Лазин, итд.
    У Аустроугарској царевини однос власти према српским презименима није био свуда исти. На снази је била забрана српских презимена на – ић, али се од ње понегде и одступало. Јер, да је забрана доследно примењена, у потоњој Војводини не би било српских презимена са завршетком на – ић.
    Одредба, заправо забрана о српским презименима најдоследније је поштована у Банату, с обзиром да су презимена на на -ић у овом подручју сведена на најмању могућу меру – скоро да не постоје или су изузетно ретка.
    Упркос покушају власти да елиминише презимена на – ић, Срби се нису тако лако одвајали од својих традиционалних презимена. Она су у матичне књиге и друга државна документа уписивана без – ић, али су у црквеним књигама и међусобним односима Срба коришћена у свом изворном облику са – ић.
    О томе сведоче и разни записи и документа: „Моји преци у Златицу код Беле Цркве у Банату, нису дошли са Ерама четрдесетих година осамнаестог века, него нешто касније, из околине Кучева, где су, како ми је деда Гиле причао, њих тројица браће убили једног Турчина и побегли преко Дунава и у Златици се настанили. У војне и земљишне књиге немачке власти су их уписале са презименом Адам, док су се у црквеним матичним књигама дуго водили као Адамовић“, стоји у једном запису.
    После уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, долази до промена у српским презименима. Неке фамилије свом презимену додају карактеристичан презименски наставак – ић ако им се дотадашње презиме није завршавало на овај начин. Ова појава била је присутна на читавом српском етничком простору.
    Презиме на – овић имао је и Јован Ердељановић, наш познати научник, први етнолог на Балкану. Његово првобитно презиме у родном Панчеву, било је Ердељан. Као што је био обичај у Банату код Срба, посебно у новије време, презимену Ердељан временом је додат наставак – овић.
    Душкови су стара варошка породица из надлачког кварта у Кикинди. Милош Душков је за време Првог светског рата био добровољац у српској војсци. Борио се у војним јединицама којима је командовао војвода Степа Степановић. После завршетка рата своје првобитно презиме Душков променио је у Душковић. Учинио је то по савету славног војсковође, чији је војник био. Његови потомци живе у Панчеву и Београду и презивају се Душковић.
    Фамилија Каменко потиче из Лике, Јошан код Коренице и Шкре код Оточца, а има је и на Кордуну, Бовић код Вргин Моста. Двадесет година неки њени чланови колонизовани су у Македонију, у околину Скопља. Тада су свом презимену додали наставак – овић и тако постали Каменковић. После протеривања из Македоније 1941. године настанили су се у Јагодини и Београду где и данас живе као Каменковићи. Ово су само неки од бројних примера посрбљавања презимена.
    Посебну групу српских презимена на -ић чине она презимена у чијој се основи налазе презимена или имена страног порекла. Она су прилагођена српској средини и на њихову основу су придодати карактеристични презименски додаци -овић, -евић или -ић.
    Настајала су у различитим историјским условима. Тако су настала и презимена неких познатих научника који су живели и радили међу Србима. Разлози њиховог настанка су бројни и разноврсни.
    Поистовећење са средином у којој су живели био је један од битних разлога што су странци посрбљивали своја презимена. Пре свега, брачним везама долазило је до асимилације странаца са Србима. Додавањем презименских наставака својим презименима неки су тако испољавали своју оданост према српском народу са којим су живели. И, то нису били једини разлози.
    Коста Шрепловић је био познати српски архитекта 19. века, а Михаило Валтровић, који је живео на прелазу из 19. у 20. век, био је професор Велике школе, потоњег Београдског универзитета, управник Народног музеја и оснивач Српског археолошког друштва у Београду.
    Они су својим делима задужили српску науку и српски народ. Њихова презимена су германског порекла и у изворном облику гласе Шрепл и Валтер. Сличних примера има још у Србији: Остермановић, Брауновић, Кацлеровић, Орајнеровић, Штернић у Београду, Шмелцеровић у Лесковцу, Веберовић на Убу… Осим у градовима, ова врста презимена јавља се и у појединим селима у Србији: Прудеровић у Мајуру у Мачви, Шацеровић у Ушћу код Обреновца, Лаудановић у околини Горњег Милановца.
    Албахари је старо и релативно често јеврејско презиме. Користе га и Сефарди и Ашкенази. Среће се и у нашој средини. У Београду постоји и неколико породица са презименом Албахаревић. У презименима насталим на овај начин срећу се и хунгаризми, мађарске речи. Сабо је мађарска реч која означава кројача. Од ње је направљено српско презиме Сабовљевић. Широм Србије постоји више фамилија са овим презименом, које међусобно нису у сродству.
    Више старих породица које у Београду живе још од 19. века презивају се Сабовљевић. Од мађарских речи различитог значења изведено је још оваквих презимена: Кочијашевић, Секерушевић, Гомбаревић, Варгић. У презименима из ове групе јављају се и албанске речи. Срећу се највише у презименима у Црној Гори: Кастратовић, Зоговић, Љумовић, Пљакић, Бурмазовић.
    С друге стране, међу презименима других народа постоје српска, односно словенска презимена која се завршавају на -ић. Разлози за њихову појаву у несрпским срединама су слични онима који су условили настанак страних презимена са -ић међу Србима. Овај тип презимена најчешћи је код оних народа који живе измешано или у суседству са Србима, а то су Мађари и Румуни.
    Мађарских презимена која се завршавају на -овић има у више војвођанских села и градова. У Адорјану или Надрљану, селу између Кањиже и Сенте, јавља се презиме Милутиновић. Из ове породице потиче и позната тенисерка Моника Селеш. У Хоргошу код Кањиже јавља се презиме Радић, Девић у Горњем Брегу код Сенте, Радаковић и Петковић у Суботици, Павловић у Зрењанину.
    Без обзира на то што су презимена на -овић, -евић и -ић најфреквентнија код Срба и што их многи доживљавају и као саставни део српског националног бића, погрешно је сматрати „да су само она српска презимена“ или да су она „српскија“ од осталих презимена Срба формираних по другим основама.
    Међу Румунима који живе у Банату често је презиме Поповић, а код њих постоји и једно од најчешћих српских презимена, Јовановић. Међу Румунима се јављају и презимена Димитријевић и Даниловић, Гавриловић и Давидовић, затим Тодоровић и Траиловић.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top