На данашњи дан: Проглашена аутокефалност Српске православне цркве

2 коментара

1. 3. март 2019. у 12:44

   Војислав Ананић

   ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОД ОБНОВЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ ДО УКИДАЊА (1557–1766)

   Поводом 450 година од обнове Пећке патријаршије

   Српска архиепископија као аутокефална црква основана је 1219, у време успона српске средњовековне државе. Њен оснивач био је Сава немањић (Свети Сава Српски), архимандрит српског светогорског манастира Хиландара. на оснивање ове цркве је, као и у случају осталих помесних православних цркава, утицала и геополитичка ситуација.
   До тада, српске земље биле су под духовном влашћу Охридске архиепископије, аутокефалне цркве чији су поглавари себе сматрали за наследнике црквеног престола из времена цара Јустинијана, Justiniana primae. Али иако је имала свог поглавара и свој синод, ова црква никада није деловала без веће или мање контроле и утицаја Васељенске цариградске патријаршије, што се наставило и касније, у Османском царству.
   Човек узорног монашког живота, али и великог политичког искуства, Сава Немањић је проценио прави тренутак да затражи аутокефалност српске цркве. Византијска престоница је 1204. пала у руке крсташа, и у њој је успостављено такозвано Латинско царство. Под владарима из династије Ласкарис, православна Византија је своју обнову отпочела у Никеји, где су били и ромејски цар Теодор I и васељенски патријарх Манојло. Истовремено, постојала и је грчка епирска деспотовина у европском делу царства, чије су везе са Никејом биле веома слабе. У епирској деспотовини, једина аутокефална црква била је Охридска архиепископија, којој је у то време на челу архиепископ Димитрије Хоматијан.
   Уобичајени поступак у православљу за доделу црквене самосталности, подразумевао је да се део цркве, који то из оправданих разлога жели, обрати Мајци цркви за дозволу и благослов. У својој молби Мајци цркви да Србији дарује аутокефалност, Сава Немањић спретно је заобишао Охрид, јер архиепископ Димитрије Хоматијан није био наклоњен тој идеји, и обратио се Великој цркви у Никеји, која му је одмах изашла у сусрет. У овом случају, изузетно лоши односи епирске деспотовине и никејског царства ишли су му на руку. Да је било другачије, Сава Немањић би вероватно тешко изборио аутокефалност српске цркве.
   Канонски, Сава је можда требало да се прво обрати Охриду, а не Никеји. Али, с обзиром на признату супрематију Велике цркве над Охридом у православној васељени, он ипак није направио грешку. Мајка црква у овом случају била је мајка свих помесних цркава, а њен патријарх поглавар васељенског православља.
   Седиште Српске архиепископије прво је било у манастиру Жичи, а затим у Пећком манастиру. Њене границе поклапале су се са границама српске државе. Како су се ове границе померале, померала се и надлежност српског архиепископа. У тренутку оснивања, Српска архиепископија деловала је само у границама државе краља Стефана Првовенчаног. касније, крајем XIII и почетком XIV века, све територије на југу и југоистоку које су у својим ратовима освојили краљ Милутин и краљ Стефан Дечански (Кроја, Железник, Скопље, Велбужд, Штип…), по аутоматизму су припојене тој цркви.
   У време успона Србије под Стефаном Душаном, црква у Србији је 1346. проглашена за патријаршију а њен поглавар, архиепископ Јоаникије I, за патријарха. Оправдање за овај чин Стефан Душан нашао је у чињеници да је и његова држава постала заједница старих и освојених територија, насељених различитим народима. Угледајући се на већ постојећи бугарски преседан, Душан је желео да се крунише за цара, а то крунисање требало је да обави црквени поглавар у највишем рангу патријарха. Како то васељенски патријарх сигурно не би учинио, излаз је пронађен у успостављању Српске патријаршије. Овај чин, међутим, није добио благослов Велике цркве. Патријарх Калист II је после 6 или 7 година анатемисао учеснике Сабора на коме је одлука о проглашењу патријаршије донета, али то није променило ништа у стању на терену.
   У погледу црквено-административне поделе, у Душаново време је дошло до првог већег одступања од раније праксе да се црквене области подударају са границама држава. Поједине митрополије Велике цркве припојене су Српској патријаршији (Мелничка, Филипејска, Веријска, Серска…) али нису протерани сви грчки епископи, већ само они који су својим отпором новом стању стварали проблем српским властима. Међутим, духовна власт Васељенске патријаршије над манастирима Свете Горе никада није доведена у питање, а сам Душан пристао је да се његово име у службама помиње тек после имена ромејског цара. Простор Охридске архиепископије је остао готово потпуно недирнут. Један од разлога за такву одлуку цара Стефана Душана свакако је био и тај што се град Охрид, средиште те цркве, нашао у Српском царству.
   Ни на западном ободу српске државе стари принцип такође није важио. Православни верници у областима припојеним краљевини Босни, остали су под духовном влашћу српског архиепископа, односно патријарха. Али, ова ситуација се ипак битно разликовала од претходне. Босна је у то време имала већинско православно становништво, по етничкој припадности српско, а државом је управљала српска династија Котроманића. Није, такође, постојала никаква Босанска православна црква, којој би се православни у тој држави потчинили.
   По отпочињању постепеног распада српског царства, земље које је Душан припојио поново су у погледу црквене јурисдикције враћене у претходно стање. Штавише, пошто је Охрид био прво црквено средиште на Балкану које је пало под османску власт (1385), земље које су постепено освајане од Османлија припајане су Охридској архиепископији. У исто време, тежиште српске црквене делатности помера се, упоредо са државним институцијама, ка северу, где се гради низ цркава и манастира. Тај процес повлачења ка северу отпочео је убрзо по слому српске војске на Марици (1371), и трајао је до коначног слома Српске деспотовине 1459, односно смрти последњег српског патријарха Арсенија II 1463. Српска црква је, дакле, четири године надживела Српску деспотовину.
   Припајање српских епархија Охридској архиепископији вероватно није било регулисано посебним османским ферманом. Оно се готово подразумевало само по себи јер је Охридска архиепископија у том тренутку већ била консолидована под османском влашћу, економски је такође била стабилна, а земље које је обухватала нису биле разорене као тек освојени простор Деспотовине. Када је Арсеније Други умро, вероватно није било ни Синода, нити је могао да се састане сабор архијереја који би изабрали новог патријарха.
   Охридска црква је, насупрот томе, имала стабилну структуру. Она је по високом клеру била углавном грчка, али по структури верника све више словенска. Током XV века у Охриду нико није постављао никакве препреке када је у питању употреба српскословенског језика у богослужењу. Словенски преписивачки књижевни центри се развијају, а у првој половини XVI века јављају се и мале манастирске штампарије. Само у току XVI века, на српском ентичком простору преписано је или штампано чак 700 различитих издања богослужбених књига. У земљама где су живели Срби, поново је успостављена уређена мрежа епархија, на челу којих су често били архијереји словенског порекла. Није било никаквих присилних масовних исламизација становништва неких области, манастирска братства се постепено опорављају, а поједини храмови имали су имања ослобођена плаћања харача и испенџе. Средином XVI века, по угледу и богатству су се међу српским манастирима нарочито истицали Пећки манастир и Милешева.
   У припајању српске цркве Охридској архиепископији није, дакле, било никаквог насиља, нити је ико у скоро окупираној Србији томе пружао било какав отпор. Штавише, поступак Охридске цркве није био непознат. У православном свету подразумевало се да једна црква помогне да се на простору сестринске цркве, изложене различитим недаћама, успостави канонски поредак.
   Двадесетих година XVI века (1528) дошло је до сукоба смедеревског епископа Павла са охридским архиепископом Прохором. Овај сукоб био је под османском влашћу до тада незабележен у односима Охрида и српских архијереја. Али, циљеви ове буне у српској историографији нису увек исто тумачени. Једино што је са сигурношћу утврђено је то да је архиепископ Прохор, уз помоћ ауторитета светског православља, успео да 1541. коначно анатемише и прогна Павла, који се после тога окренуо путовањима по словенском истоку.
   Бранислав Ђурђев с правом је тврдио да претходно није постојао никакав акт о укидању Српске патријаршије и њеном припајању Охриду, али је превише смело закључио да је буна Павла Смедеревца била резултат намера Охридске архиепископије да самосталност српске цркве и формално укине. То његово мишљење прихватио је и Мирко Мирковић. Ђоко Слијепчевић био је, међутим, обазривији, тврдећи да после 1463. односи Охридске архиепископије и цркве на подручју Србије нису били у потпуности јасни, али да је сигурно да је под црквеном влашћу Охрида био велики део српских земаља. Радован Самарџић био је одређенији, тврдећи да је буна епископа Павла била покушај обнове српске цркве. Самарџић је, такође, исправно одбацио могућност да је претходно помињање појединих архиепископа у савременим изворима, попут Ромиа зетског, била потврда постојања аутокефалне српске цркве.
   Године 1532, на Сабору у Охриду на коме су учествовали и сви архијереји из северне Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе, па чак и Павле Смедеревац, архиепископ Прохор потврђен је у свом достојанству, део владика смењен, а сам Павле се покорио и примио на себе анатему уколико би поново сагрешио. Поред Павла, били су осуђени и архијереји који су га подржали, лесновски неофит, кратовски Пахомије и зворнички Теофан.
   Међутим, Павле је у погодном тренутку успео да са престола збаци Прохора, који је чак био и утамничен, али је 1536. ослобођен. на новом Сабору, одржаном јуна 1541. у присуству антиохијског патријарха Михаила и јерусалимског патријарха Кирила, Прохор је однео коначну победу, а Павле је поново анатемисан и, овога пута коначно, уклоњен. Живот је наставио лутајући по свету, пре свега по Влашкој, Молдавији и Русији.
   Kада је реч о Српској патријаршији, закључак да је она по смрти Арсенија II једноставно угашена јер није изабран његов наследник, сигурно је исправан. Али, по питању захтева за обновом аутокефалности требало је бити много опрезнији него што су истраживачи овог периода српске историје били. Уколико су побуњени архијереји заиста хтели искључиво обнову српске цркве, поставља се питање шта су онда тражили на архијерејским саборима Охридске архиепископије који су расправљали о сукобу Павла Смедеревца с Прохором? То питање намеће се и због тога јер је утврђено да је у једном тренутку Павле чак успео да Прохора збаци са архијерејског престола и заузме његово место! Ако је циљ био само обнова аутокефалности, зар није било логичније да, искористивши тренутну превласт у Охридској цркви, уместо да заузима Прохорово место Павле наметне сабору канонски исправну одлуку о обнови српске цркве? Све ово отвара још једну могућност. Није искључено да се у Охридској архиепископији једноставно водио сукоб око престола, или сукоб између грчких и словенских архијереја. А када је могућност словенизације врха Охридске архиепископије пропала, тек онда се приступило раду на обнови једне словенске, српске цркве.
   Посебну улогу у обнови Пећке патријаршије, која је убрзо уследила, имао је трећи везир Порте, Мехмед Соколовић. Он је био један од све бројнијих везира српског порекла који у време Сулејмана II постепено односе превагу на османском двору. Захваљујући подршци овог везира, његов блиски рођак Макарије Соколовић, архимандрит Хиландара, успео је да 1557. добије ферман о обнови српске аутокефалне цркве, и постане њен први патријарх. Занимљиво је било и то како су османске власти одредиле границе Пећке патријаршије. У том послу употребљени су различити критеријуми. На северу и северозападу углавном је поштован принцип подударности црквених са државним границама, па је граница Османског царства истовремено била и граница Пећке патријаршије. Западно од границе Османског царства, у карловачком генералату Хабзбуршке монархије и у млетачкој Далмацији, православни Срби канонски су били неодвојиви део српске цркве, али су њихов положај и права у држави својим актима (Statuta Valachorum) уређивале хабзбуршке и млетачке грађанске власти. Део њих временом је прихватио унију са Римом, док су православни остали окупљени у Марчанској епархији, са седиштем у манастиру Ораховица. На североистоку и истоку, Пећка патријаршија се граничила са Молдовлашком аутономном митрополијом, која је постојала у румунским вазалним кнежевинама, Влашкој и Молдавији, са средиштем у Јашију.
   Међутим, на југу и југоистоку, разграничење Пећке патријаршије са Васељенском патријаршијом и Охридском архиепископијом није могло бити извршено сагласно било каквим савременим државним границама, јер оне нису ни постојале, а границе османских админисративних јединица (пашалука и санџака) само су делимично уважене. На свом крајњем југу и југоистоку, Пећка патријаршија обухватала је северне делове Македоније, али и простор око Ћустендила и Самокова. Тај простор је административно обухватао две епархије, Бањску (Коласијско-Ћустендилску) и Самоковску. Краће време, Пећкој патријаршији припадала је и Софијска митрополија.
   У поступку одређивања граница Пећке патријаршије, жеље становништва нису биле битан чинилац. Да су османске власти потпуно уважавале опредељења локалног становништва и његовог свештенства, вероватно би била обновљена и Трновска патријаршија, или би бар Видинска епархија, такође словенска по структури верника, ушла у састав Пећке патријаршије.
   Одлучујућу улогу у одређивању граница Пећке патријаршије, османске власти су, изгледа, дале старим, средњовековним државним границама, или границама аутокефалних цркава које су престале да постоје. Тако је, на пример, Видинска митрополија, која у току средњовековног периода никада није била у саставу српске цркве, остала и после 1557. у границама Васељенске патријаршије, упркос апсолутној већини словенских верника. Насупрот Видинској митрополији, простор око Самокова и Бање (Ћустендила), који је био у оквиру српске архиепископије још у време краља Милутина и његовог наследника краља Стефана Дечанског, 1557. додељен је Пећкој патријаршији. Занимљиво је, такође, да промене државних граница и црквено-административне структуре, настале као резултат освајања српског цара Стефана Душана, нису имале никаквог утицаја на одређивање граница обновљене патријаршије у Пећи.
   Патријаршија која је обновљена није носила назив Српска, већ Пећка. Име је добила по манастиру у коме је, још у време средњовековне српске државе, резидирао српски црквени поглавар. У њеним границама нашли су се обједињени готово сви Срби који су живели у Османском царству и они су, као што је то био случај са Васељенском патријаршијом, деловали као de facto засебан милет, на челу са патријархом. Али, као што је већ напоменуто, обновљена Пећка патријаршија простирала се и на делу бугарског етничког простора, око Самокова и Бање (Ћустендила). Под њеном духовном јурисдикцијом били су и Срби у Хабзбуршкој монархији и Срби у млетачкој Далмацији, мада је млетачка власт инсистирала да они буду под филаделфијским епископом Васељенске патријаршије, који је резидирао у Млетачкој републици.
   У српској историографији обнова аутокефалности посматрана је као потпуно осамостаљење Пећи од Цариграда. Тачно је да је тиме постигнут висок ниво самосталности, али то није значило и потпуно отуђење од Васељенске патријаршије. Уосталом, аутокефалне цркве канонски нису ни стваране да би међу собом биле у сукобу, већ су настајале на принципима саборности и договора.
   Пећка патријаршија била је велика црква, која је имала бројније вернике од Антиохијске или Јерусалимске патријаршије, а уз потпору везира словенског порекла могла је једно време деловати потпуно самостално. Стивен Рансиман увидео је занимљиву чињеницу да је Васељенска црква имала више проблема са словенским црквама Балкана него са Московском патријаршијом, која је била ван Османског царства. По њему, на ставове тих словенских цркава у знатној мери је утицала народносна структура клера и верника. Међутим он је указао и на нешто што је у српској историографији било готово потпуно запостављено: самосталност Пећи није била безусловна, јер је Макарију Соколовићу ферманом заповеђено да буде под старешинством свог брата, патријарха у Цариграду.
   Основна начела деловања у Османском царству била су иста за Пећку патријаршију као и у случају Велике цркве. Али, за разлику од ње, Пећка патријаршија имала је вернике из претежно аграрног друштва балканских Словена. Међу њима није било слоја богатог трговачког патрицијата као у случају цариградских и других Грка. При Пећкој патријаршији нису постојале разгранате придворне службе које су установљене у Великој цркви, од којих су неке чак подразумевале и одређене спољнополитичке контакте. Пећка патријаршија није имала ни разгранату мрежу школских институција у којима би свештенство стицало квалитетно образовање. није било ни богатих и на двору утицајних архонта, ни патријаршијског суда пред који би Срби излазили са својим парницама и тиме заобилазили још једну инстанцу османских власти. Сем тога, средиште Пећке патријаршије било је далеко од престонице, па њени патријарси нису били тако благовремено информисани о општим збивањима у царству, попут васељенских патријараха. Међутим, поред лоших страна, постојала је и једна повољна околност такве ситуације. Деловање Пећке патријаршије није било непосредно на увиду централних власти у Цариграду, и због тога су се у њој и могле рађати идеје о ослобађању од османске власти и ослонцу на хришћанске силе.
   У време везира Мехмеда Соколовића, све до Дугог рата између Хабзбуршког и Османског царства 1593–1606, духовни живот у Пећкој патријаршији био је у сталном успону. Страни путописци затицали су манастире са бројним монашким братствима, стари храмови су обнављани, а нису били ретки ни нови (можда подигнути на рушевинама неких старијих), истичу се штампарски, књижевни и преписивачки центри, скрипторијуми у којима се негује српскословенски језички израз…
   Али, у последњој деценији XVI века, дошло је до прве велике конфронтације османских власти на једној, и појединих српских црквених личности на другој страни. Разлози за то били су вишеструки: у Османском царству преовладао је верски фанатизам, што се одразило на погоршање положаја цркве. Државни поредак установљен за време Сулејмана II постепено се деформисао, што је такође утицало да се безакоња према немуслиманима умноже. Сем тога, близина пограничних хабзбуршких области из којих су Срби позивани на устанак такође је имала утицаја.
   Османске власти отпочеле су да на Пећку патријаршију гледају са више подозрења крајем XVI века, у време Дугог рата против Хабзбуршке монархије (1593–1606). У овом рату, Турцима је јуна 1593. код Сиска нанет први озбиљан пораз, после кога се код хришћанског становништва Балкана јавила нада у ослобођење од османске власти. А и саме хабзбуршке власти подгрејавале су такве наде и позивале Србе на устанак. Српски устанак у Банату, подигнут 1593, подстрекиван је и предвођен од вршачког владике Теодора Тиводоровића. По угушењу Банатске побуне, владика је ухваћен и жив одран, а Синан-паша, сераскер османске војске у овом рату, одлучио се на до тада незабележену одмазду према српском народу. На брдо Врачар поред Београда су из манастира Милешеве пренете мошти светог Саве, и спаљене на ломачи априла 1594. Због овог устанка, и православни у осталом делу Балканског полуострва трпели су последице, оличене у глади, немилосрдном економском исцрпљивању немуслиманског становништва како би се снабдела војска на ратишту, и скрнављењу храмова.
   У то време, Пећка патријаршија улази и у видокруг дипломатија хришћанских држава заинтересованих за Балкан, како Папске курије, тако и Хабзуршке монархије и Шпаније Филипа II, па чак и неких италијанских држава (Милано, Мантова) чија је војна моћ у односу на Османско царство била веома скромна. Пећки патријарх Јован I, био је први поглавар ове цркве који је отпочео разговоре о приближавању са Римом. Римска курија јасно је стављала до знања да жели унију, али је патријарх избегавао јасан одговор на ту понуду, јер није ни имао намеру да је склопи. Његова комуникација са Римом била је прагматичне природе. Ставивши се у службу општехришћанске ствари, он је пре свега желео да обезбеди помоћ за рад на ослобођењу од османске власти, али није могао да добије никакве чврсте гаранције за то, па се од разговора са Римом одустало.
   Деловање патријарха Јована Кантула није остало непознато османским властима, поготово зато што је и по склапању мира наставио да одржава своје контакте са западом. Године 1614. патријарх Јован је позван у Цариград, где је осуђен и обешен.
   Уз реалну спознају да је ослобођење од османске власти у том тренутку било немогуће, Јованов наследник, патријарх Пајсије (1614–1647), вратио се на курс сарадње са државним властима, повратио њихово поверење, и тиме омогућио да се обнове пострадали храмови, стабилизује црквени поредак и духовна мисија несметано настави. Мрежа епархија тако је у целини сачувана. У његово време посебно је интензивирана обнова бројних манастира, и рад на књижевној и преписивачкој делатности. Српскословенска црквена књижевност тада је достигла свој зенит. Мудра политика патријарха Пајсија не само да је допринела очувању српског народа, већ је била и јака брана римокатоличкој прозелитској делатности.

   Одговори

2. 3. март 2019. у 12:45

   Војислав Ананић

   НАСТАВАК

   За разлику од патријарха Јована, Пајсијев наследник, Гаврило I Рајић (1647–1655, погубљен 1659) отпочео је да се све више окреће Русији, у којој је, после Смутног времена (1598–1606), година ратова са Пољском и Татарима, отпочео период стабилизације под новом династијом Романових. Гаврило Рајић био је први пећки патријарх који је отпутовао у Русију. на руску границу, у Путиваљ, стигао је 1. марта 1654, са великом пратњом. Због ратова са Пољском и епидемије куге, од које је страдало и многобројно свештенство, патријарх никон и цар Алексеј примили су га тек фебруара 1655, богато га обдаривши. Заједно са антиохијским патријархом и неким грчким архијерејима, он је учествовао у саборским заседањима активно подржавајући Никона. Када је фебруара 1656. на свој захтев отпутовао из Русије, уз образложење да жели да посети Христов гроб, није могао претпоставити да је, због његовог одсуства, већ изабран нови патријарх, рашки митрополит Максим. У Цариграду је исте године, због веза са Москвом, погубљен васељенски патријарх Партеније. Јула 1659, патријарх Гаврило погубљен је у Бруси, где су се тада налазили и султан и велики везир, уз образложење да је учествовао у завери са Московима. Претходно је одбио понуду да прихватањем ислама спаси живот. Гаврилова самоиницијативна активност није изазвала веће штете по Пећку патријаршију. Синод се избором новог патријарха Максима већ био одредио према његовим поступцима, па је и Гаврилова одговорност постала само лична. За своје поступке он је платио највишу цену, али је црква поштеђена, а њена стабилност очувана. Његов наследник, патријарх Максим, вратио се на Пајсијев пут, и за Пећку патријаршију наставило се мирно, стабилно раздобље њене историје.
   Управо у време када су се на Васељенском престолу патријарси смењивали врло често, у Пећкој патријаршији било је сасвим супротно. Патријарси су се смењивали знатно ређе, а нови су често именовани тек после смрти свог претходника. Од 1557, када је Пећка патријаршија обновљена, до 1614, када је на престо дошао патријарх Пајсије Јањевац, променило се седам патријараха и сви су, изузев Макарија Соколовића и Јована Кантула (1592–1613), патријарховали до смрти. Током седамнаестог века, на патријаршијском престолу се после Јована Кантула променило свега пет патријараха, што је у поређењу са Великом црквом одраз велике унутрашње стабилности и кохезије. И касније, све до 1737, патријарси су дуго остајали у својим звањима.
   Један занимљив пример из времена патријарха Мојсија Рајовића, говори колико је у Пећкој патријаршији било тешко симонијом доћи до патријаршијског положаја, насупрот сасвим различитим примерима у Великој цркви. Године 1718, богати светогорски калуђер Тимотеј успео је да за новац прибави некакав берат, и отпочне да управља црквом, али је сабор архијереја успео да, опет уз велику своту новца, уклони узурпатора. У томе их је подржао и сабор источних патријараха, одржан исте године у Цариграду.
   Међутим, док се ситуација у Великој цркви постепено стабилизовала, отпочела је велика криза унутар Пећке патријаршије, која је до тада имала стабилно унутрашње устројство. Пећка патријаршија је пред османским властима била искомпромитована због активног учешћа два патријарха и високог свештенства у учешћу у организовању антитурских покрета за време аустро-турских ратова, вођених крајем XVII и у првој половини XVIII века.
   Након неуспеле турске опсаде Беча 1683, формирана је Света лига хришћанских држава, која је отпочела офанзивне операције против Османског царства. После ослобођења највећег дела Угарске, потискивања Турака у Далмацији, и инвазије Мореје, године 1688. хабзбуршка војска прешла је Саву и Дунав. Следеће године заузети су Ужице, долина Мораве, Ниш, а генерал Силвије Пиколомини заузео је Косово и стигао до Скопља, које је спалио због епидемије куге. Српски патријарх Арсеније III Црнојевић био је готово приморан да позове сународнике на устанак и сваку другу врсту помоћи хабзбуршкој војсци. Међутим, спољнополитичка ситуација искомпликовала се уласком Француске у рат против Хабзбуршке монархије, која није била у стању да издржи борбе на два фронта. Када је 2. јануара 1690. отпочела османска противофанзива, показало се да војска чију су основу чинили балкански устаници није била у стању да задржи достигнуте линије. Након пораза хришћанске војске код Качаника (2. јануар 1690), отпочела је одмазда над побуњеним становништвом. Патријарх Арсеније III је, заједно са још неколико архијереја, због тога повео народ у сеобу ка северу, на подручје које је остало под хабзбуршком влашћу. Та масовна миграција становништва, незабележена од средњовековне српске историје, позната је као Велика сеоба Срба.
   По патријарховом бекству, Велика црква први пут је интервенисала у пословима Пећке патријаршије предлогом за именовање новог патријарха. Калиник I Скопљанац „Грк“ (1691–1711) свакако није био Грк, али је носио и то име управо због улоге Велике цркве у његовом именовању. Ова ситуација проузроковала је први озбиљан расцеп у Пећкој патријаршији. Док су епархије које су након склапања карловачког мира 1699. остале под османском влашћу признале духовну власт патријарха калиника, православни Срби у реогранизованој мрежи епархија на простору Хабзбуршке монархије су остали уз Арсенија III након смрти Арсенија III 1706, Калиник је раскол вешто превазишао, доделивши карловачкој митрополији аутономију. Ђоко Слијепчевић поменути акт патријарха Калиника I сматрао је мудрим потезом, којим је, на рачун управног, сачувано канонско јединство српске цркве. А то нарушено управно јединство није успостављено више никада.
   Поучени искуством из Великог бечког рата, Срби у Османском царству остали су углавном мирни када је 1716. почео нови аустро-турски рат. Миром у Пожаревцу, склопљеним 1718. између зараћених страна, Хабзбуршкој монархији припали су Београд и делови северне и централне Србије (Ваљево, Чачак, Крагујевац, Јагодина, Пожаревац, Смедерево…). У црквено-административном погледу, овај простор организован је у Београдску митрополију, која је 1726. са аутономном карловачком митрополијом спојена у једну цркву, Београдско-карловачку митрополију.
   Године 1737, Хабзбуршка монархија је поново ушла у рат против Османског царства, али овог пута сасвим неспремна. После почетних успеха (освајања Ужица и ниша), уследили су њени порази. Ваљево је пало 12. октобра 1737, а делови дотадашње хабзбуршке краљевине Србије полако су прелазили у османске руке. Врх Пећке патријаршије, на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом, овај пут је узео учешћа у припремама српског устанка, који је требало да олакша продор хабзбуршке војске. Како су ратни догађаји пошли у неповољном смеру, Срби су, на челу са патријархом и неколико епископа, исте 1737. кренули у нову, Другу велику сеобу.
   Београдским миром, склопљеним 1739, граница Османског и Хабзбуршког царства усталила се на природној међи, рекама Сави и Дунаву, где ће формално остати све до Берлинског конгреса 1878. У тренутку када је Османско царство реокупирало простор хабзбуршке Краљевине Србије, на њему је живело највише око 60.000 људи.
   У време успостављања Пећке патријаршије, број епархија био је око 40, а средином XVII века чак 42. Међутим, већ после Великог бечког рата било је видно осипање мреже епархија и сиромашење Пећке патријаршије. Јерусалимски патријарх Доситеј Нотарис, иначе пореклом коринтски Грк, у свом спису О архиепископији пећској и њој потчињеним епархијама, написаном 1706, тврдио да је патријаршија те године имала укупно 22 епархије, од чега 14 на подручју Османског царства, и 8 у Хабзбуршкој монархији, над којима није имала непосредну духовну власт. А у тренутку укидања Пећке патријаршије, број њених епархија спао је на 10.
   После Друге велике сеобе Срба и Београдског мира (1739), отпочео је снажан продор утицаја Велике цркве и интересних група окупљених око ње у послове Пећке патријаршије. Тај период, од 1739. до 1766, био је карактеристичан по честим именовањима и сменама патријараха, у шта се Фанар све отвореније мешао. Османске власти имале су разлога да подрже Грке у томе, јер је за њих било далеко боље да се епархије у стратешки важним балканским провинцијама нађу у саставу лојалне цркве у Цариграду, коју је било лакше контролисати него словенску патријаршију у Пећи.
   У Пећкој патријаршији тада се јавила симонија али она, за разлику од Васељенске патријаршије, никада није имала довољно снаге да из тог проблема изађе. А ту симонију у цркву су донели епископи Грци, најчешће они који нису могли да своје амбиције реализују у структурама Велике цркве. Први патријарх Грк, до тада протосинђел Велике цркве, Јоаникије III Караџа (1739–1746), именован је маја 1739. у ордији царске војске у Једрену, а тек потом је рукоположен у Цариграду од сабора архијереја. Сабор је то образложио правом да штити аутономне столице које се у неприликама налазе. Јоаникије III Караџа напустио је Пећ 1746. и вратио се у Цариград.
   На патријаршијском престолу, али и на архијерејским столицама, од тада су се смењивали Срби и Грци, а број Грка на челу епархија расте, јер су их доводили њихови сународници патријарси. По одласку патријарха Јоаникија III, који у цркви Пећког манастира није оставио ништа осим светих мошти које тамо почивају, на патријаршијском престолу нашли су се Србин Атанасије II (1747–1752), а потом Гаврило II (1752–1755), највероватније Грк. Од тада, па до 1763, променило се чак пет патријараха, од којих је само један, Вићентије Стефановић, био Србин. О затрованости српско-грчких односа у то време говори и судбина патријарха Вићентија Стефановића, који је, негде између 1755. и 1757, под сумњивим околностима умро у Цариграду, у који је отишао да прими царски берат о потврђивању у патријаршијском звању. Његов претходник, патријарх Гаврило, код Срба је остао запамћен као враг и разоритељ, јер је Патријаршију оставио у великим дуговима, а затим отишао назад за Цариград. Од тадашњих патријараха Грка једино је Пајсије II (између 1756. и 1758), претходно ужичко-ваљевски митрополит, остао запамћен као добар човек благе нарави. Када је 1763. на пећки престо дошао последњи патријарх Србин, Василије Јовановић-Бркић, стање у Патријаршији је по честим преотимањима патријаршијске столице личило на ситуацију у којој се средином XVII века налазила Велика црква. Пећка патријаршија, међутим, ни изблиза није имала довољно снаге да то финансијски поднесе.
   Са епископима Србима, новопридошли Грци све чешће су се сукобљавали. Туђи по језику, странци који нису познавали обичаје локалне средине, презадужени плаћањем пешкеша за царски ферман којим се потврђује њихов избор, Грци су били непопуларни посебно код нижег свештенства, јер су новац уложен за куповину архијерејских столица надокнађивали немилосрдним потраживањима, која су остваривали и уз помоћ локалних османских власти. Добре намере појединих грчких епископа, усмерене ка увођењу реда у именовање манастирских старешина и свештеника, њихово школовање и прикупљање прихода, често су посматране са сумњом. Понашање неких од њих, такође, доприносило је да се лоша слика о епископима Грцима генерализује на готово све њихове сународнике.
   У време док је патријаршијска ризница у Пећи била све празнија, а дугови се нагомилавали, патријаршијски престо у Цариграду заузимао је патријарх Самуило Ханцерис. Овај патријарх, способан и добро образован администратор, био је један од главних актера укидања две аутокефалне цркве, Пећке патријаршије и Охридске архиепископије. У кратком року по доласку на чело Велике цркве, он је вратио већи део њених дугова и, у великој мери, искоренио симонију и друге неправилности. Поред тога, Самуило Ханцерис је имао значајног успеха у сузбијању прозелитске делатности римокатолика, посебно у Светој земљи. То је такође било и у интересу Османског царства које је, изузев када је реч о француским поданицима, у активности католичких редова препознавало рад у корист влада земаља из којих су њихови припадници долазили. И због тога је османски двор такође подржао његове тежње да стави две аутокефалне цркве на Балканском полуострву под контролу.
   Веома значајан разлог због кога је Порта подржавала његову акцију био је Самуилово обећање о исплати дугова којима је Пећка патријаршија била преоптерећена. Успех Ханцериса у овој намери био је изгледнији и зато што на Порти више није било угледних везира српског порекла, који би се могли залагати на опстанак Пећке патријаршије. Међу православним Србима, и њима по крви блиским словенским муслиманима, настао је јаз знатно дубљи него што је био у време везира Мехмеда Соколовића. Док су први трпели османску власт као страну и непријатељску, други су били одани заговорници османске државне идеје и, касније, противници било каквих реформи.
   Самуило Ханцерис добио је за спровођење својих намера подршку реформисаног Синода, као и других старих патријаршија. Александријска, Антиохијска и Јерусалимска патријаршија биле су, после Васељенске, најугледније цркве у православном свету, које није било могуће укинути, нити је то патријарху Самуилу уопште падало на памет. Међутим, оне су већ одавно биле под снажним утицајем и контролом Велике цркве, која је на њихове унутрашње послове још више утицала преко Грка у дворским службама Османског царства.
   У српској историографији преовладавало је мишљење да је рад Грка на укидању Пећке патријаршије превасходно био мотивисан жељом да се преузму њени приходи, али и намером ширења панхеленске идеје. Такође се сматрало да је у томе велику улогу имала међусобна нетрпељивост српских и грчких архијереја, односно узајамна нетрпељивост Грка и Словена.
   Поменути разлози свакако су били делом присутни. Грчки историчари, међутим, инсистирају на томе да је Пећка патријаршија била у нередовном и хаотичном стању, и да је потреба борбе против уније била кључни разлог њеног укидања. И ови разлози могу се сматрати тачним. Да није тако, не би била укинута и Охридска архиепископија, којој су на челу били Грци.
   У западним историографијама преовладало је мишљење које заступа Стивен Рансиман, да је до сукоба Грка и балканских Словена дошло због обостране искључивости. Рансиман указује да су Срби, за разлику од Румуна у Дунавским кнежевинама, били бескомпромисни у одбрани своје црквене аутономије, посебно се успротививши намерама да, као у Влашкој и Молдавији, у високи клер продру Грци. Истовремено, на супротној страни јачали су заговорници остваривања грчке Велике идеје преко Велике цркве, чији ставови су били такође искључиви. За њих, постојала је само једна патријаршија, један патријарх и једна хришћанска заједница у царству, којима су помесне аутономне цркве морале да се беспоговорно повинују.
   Молбу за укидање Пећке патријаршије упућену султану поднели су патријарх Калиник II и њени архијереји, нишки Гаврило, београдски Јеремија, ужичко-ваљевски Митрофан, босански Серафим, скопски Константин, самоковски Неофит и ћустендилски Гаврило. Сви потписани архијереји су, са изузетком босанског (сарајевског) митрополита Серафима, Бугарина, највероватније били Грци. Сличан акт, са својом оставком, патријарх Калиник II упутио је и Синоду Васељенске патријаршије, чиме је потпуно заобишао структуре цркве којој је био на челу. На основу поднете молбе, султан Мустафа III је
   11. (22) септембра 1766. издао ферман о укидању Пећке патријаршије, и припајању њених епархија Великој цркви.
   Архијереји који су одбили да потпишу ту молбу, или да за то некога овласте, херцеговачки митрополит Стефан, рашки митрополит Гаврило и црногорски митрополит Сава Петровић, били су Срби. Од ове тројице једино митрополит Сава Петровић није смењен.
   Из фермана Мустафе III о укидању Пећке патријаршије, као и из фермана новопостављеног призренског митрополита, види се да у Пећи није остала чак ни епархија, која је смештена у Призрен, и да је старо седиште патријаршије постало само обичан манастир. То је била још једна деградација средишта старе Пећке патријаршије.
   Али, то није урађено само са њом. Слично се десило и са Охридском архиепископијом. ни у Охриду није остала епархија, већ је тај град припао новоуспостављеној митрополији у Драчу. А такав потез у случају Охрида није могао бити изазван било каквим антисловенством, јер су ову архиепископију и пре укидања под контролом држали Грци. Можда зато истој мери која је примењена у случају Пећи не треба дати значај антисловенске манифестације, већ промишљеног уклањања остатака угледа једног од бивших аутокефалних средишта. Тако су преостале епархије Пећке патријаршије постале саставни део Васељенске патријаршије, која ће, све до стварања аутономне Српске митрополије 1831, имати одлучујућу улогу у историји православне цркве на српским просторима.

   Недељко Радосављевић

   Извор: ДРУШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО XI, Београд,2007.

   Одговори